НАЗАД
 

Из логора пред стрељачки строј
По ослобођењу се причало по Београду да су Партизани стрељали повратника из заробљеништва као издајника
Према Бањици има више вила и резиденција, али се већ не сећам коме је која припадала. Знам да је било више браће индустријалаца, презивали су се Савчићи. Чула сам да су многи пострељани и после рата, али не знам ко се све од Титових "заслужника" уселио у њихове виле.
На гореој страни улице која води према Бањици, имали су лепу вилу (и сада је лепа) Јовановићи, знала сам женску особу, звала се Катинка, она се удала, лепа жена. Она је била ћерка Јанићијева. Преко пута Јовановића била је вила Јововића или Јовановића, да су носили исто презиме не могу насигурно да тврдим али ми се чини да су били у некаквом сродству.
Време је учинило своје - почело да брише памћење. Јанићије је био стар и он је умро, стрељали га нису. Њему је Каћенка била усвојеница. Деце са венчаном женом своје рођене није имао. Можда је Каћенка била из шире Јанићијеве породице која је одрасла код њега као усвојеница.
Сећам се да смо ми привремено становали код Јанићија Јовановића док смо градили вилу у Крупањској. Отац је хтео да буде што ближе градилишту док се кућа градила. Надзирао је мајсторе који су брзо радили.
Према Булевару мира има много вила. Рекла сам да је прва била Чеде Петровића, у њеној близини вила Анастаса Павловића. Петровић - Павловић били су ортаци у трговини штофовима. Тако су имсе и радње звале.
Идући наниже, према Железничкој болници, има један кућерак, кућица. Тамо и сада стоји. Знам да је припадала Цркви, патријарху Варнави. Године 1943. на Дедињу се десио овај случај. на онај празни плац до Анастаса Павловића пао је један немачки авион. Десио се квар на мотору. У авиону је био немачки официр који се звао Јохан Шредер.
Баш у време пада авиона, туда је пролазио један младић, син чији је отац у то доба био у немачкомр атном заробљеништву. Немац у авиону-олупини био је заглављен и на ивици живота и смрти. Младић је притрчао и спасао овог официра. У знак захвалности Немац је упитао младића: "Млади човече, какву услугу за ово желиш да ти учиним? "Младић је одговорио: "Мој се отац налази у немачком ратном заробљеништву. Учините све да га пустите.
Тада Немац од младића узме податке и, збиља, после пар недеља, са уредним асусвајсом, отац дође кући у Београд. Не сећам се ко је био власник тог плаца, али се касније, по ослобођењу, причало по Београду да су партизани стрељали тог повратника из заробљеништва јер су му били напаковали да је био сарадник окупатора и издајник чим су га тако лако Немци пустили из логора...
Наниже, од Томића, вилу су имали Љубисављевићи. Велика вила, и лепа. Били богати људи. Стицали богатство деценијама и генерацијама, још у време обреновићке и карађорђевићке династије када је Србија била самостална краљевина. Шта су у друштвеној хијерархији били Љубисављевићи - више се не сећам. ја сам студирала са једном од ћерки Љубисављевића.
Нису могли да поднесу Титов режим и комунизам па су из Југославије педесетих година побегли у Америку. Не сећам се да ли су отишли тамо легално или илегално. У Америку су прво отишли син и ћерка, а онда су за њима кренули и родитељи. Не знам какву је функцију у Српској народној банци обављао стари Љубисављевић.
Да ли је био гувернер или неки други функционер. Суђено му је у новом режиму, али осуђен на смрт није. Можда је изгубио српску националну част. Није волео нови режим. Чим му се пружила прилика, одмах је подигао животно сидро и одјездио на Запад. Не знам шта је било са његовом вилом. Чини ми се да је била конфискована и да је држава узела под своје. Такође, не знам ко је све од најближих титових заслужника прошао као станар кроз вилу...
.. Још наниже била је кафана "Мишић". Ту су се састајали разни бегунци. Кафана се налазила на конспиративном месту. Ту су долазили и Титови официри и чувари.
После тридесет година прошла сам овом улицом. Веома сам се узбудила. На старом месту више није било кафане, а место ње ту је била банка. Прочитала сам: "Прва српско-швајцарска банка".
Иза кафане "Мишић" била је вила трговца Стојадиновића који је радио у ортаклуку са Миланом томићем по питању трогине... Није овај Стојадиновић био ни у каквом сродству са оним председником владе који је био наклоњен Немцима. Овај трговац Стојадиновић је имао троје деце, две ћерке и сина. И они су "почишћени" са Дедиња, али се не сећам како и по којој основи. Тек - Стојадиновићи су се изгубили, као да их је из овог краја почистила каква моћна метла. У вилу су дошли неки нови станари које нисам познавала. Моја генерација из оног времена се растурила и "истопила"; не знам да ли је старе гарде "прогутао мрак" као и мога оца и њихову децу или су се сами одселили.