Комшије се расуле по свету
Николу Ђорђевића, дворског кућепазитеља, стрељали су без суда
Близу нас су били и Томићеви, отац и деда, породица глумца Миће Томића; Мићин отац је, колико се сећам, био трговац. Имао је огромну вилу на Дедињу.Они су ту вилу касније продали и одселили се. Њихову вилу је купио "Цептер"; нови власници су вилу реновирали и преуредили. Кућа сада на Дедињу делује као из бајке. Не сећам се да ли су комунистичке власти и Томићима нешто конфисковали, али ми се чини да никога од њих у оној општој олуји нису стрељали, а стрељања су, као што се зна и што сведочи случај мога оца, била масовна, немилосрдна и без суђења.
У Крупањској 14. до рата је плац био празан. Онда га је неко "безецовао", али не знам ко.
Вила професора Антоновића била је на углу, али не знам да ли је носила нумеру наше или данашње улице Младена Стојановића. Антоновић је умро уочи рата. Имао је четворо деце и био је доста старији од своје супруге. Ништа не знам о судбини деце - на чијој су страни били и да ли су преживели или пострељани.Чини ми се да су се махом расула по свету, бежећи од Титовог режима, који је стигао са ослобођењем. Знам да је ћерка живела негде у Чешкој. Један син професора Антоновића погинуо је за време рата, док су два, причало се по Дедињу, наводно, умрла природном смрћу. Касније је и мајка умрла и у вилу су се уселили нови станари. Не знам ко су и којем режиму су припадали. Вероватно комунистичком...
Следећа улица је садашња Симе Шолаје, из Крупањске, лево. Била је једна велика вила, са много стамбених јединица. У њу су се уселили нижи Титови официри.
Преко пута нас биле су не виле него омање куће сиромашних грађана. У једној од њих, као њихов власник, живео је један жандарм. Чини ми се да је био наредник. Звао се Никола Ђорђевић. био је кућепазитељ, чувар Белог двора на Дедињу у време док су тамо становали српски краљеви. И њега су одмах, првих дана ослобођења, иако већ старог и изнемоглог, ухватили из ОЗНЕ и стрељали без суда и суђења. Узалуд се бранио да ништа није крив и да је само савесно и ревносно чувао владарски Двор и у њему прво краља Петра, па краља Александра и на крају младог краља Петра Другог који је побегао у Лондон. Бранио се да је савесно обављао свој посао. Тако би радио да је у Двору становала било која власт.
Сећам се да је жандарм Ђорђевић стрељан када и мој отац Чедомир. Кратко је, као и отац, био по београдски апсанама, а онда стрељан. Причала је његова жена да му се траг сваки изгубио и никада за гроб није сазнала. Међутим, касније смо сазнали да је Ђорђевић стрељан дан раније пре нашег оца. Кућица је била неугледна и мала и ни једном партизанском официру није запела за око да њеног власника прогласи за "народног непријатеља", стреља га и усели се. Свако је грабио велике, лепе и простране виле народних непријатеља.
У овој неугледној кући до краја живота живела је Николина жена. Нико је није дирао. Не сећам се од чега је, и како, живела. Неко је пре пар година ову кућу, више кућерак, срушио и саградио нову, велику вилу; неко од нових богаташа нашег времена...
Син жандарма Николе Ђорђевића, када је видео да су му оца из чиста мира стрељали, напустио је Београд и легално или илегално - не знам како - отишао у Немачку и отуда, колико знам, дубоко разочаран у комунистички режим и Титово силништво, никада није желео да дође, бар на кратко.Када му је отац стрељан, дечак је ишао у школу. Из Београда је отишао са завршеном средњом школом. У Немачкој је формирао породицу...
...Наниже, према Двору, налазила се Вулевићева вила. Он је био доктор. за њега се удала млада жена Вера, још ученица. Не знам чега је био доктор. Знам да је др Вулевић био заробљен 1941. године и у немачком заробљеништву је провео цели рат. Имао је високи чин у краљевској војсци. Сећам се када се вратио из заробљеништва, комунисти су га у Београду одмах ухапсили и стрељали. Не знам коју су њему кривицу напаковали. ОЗНА је после рата стрељала многе високе краљевске официре који су се вратили из ратног ропства. Измишљали су разне разлоге.