Исповест Десанке Арсенијевић
После смрти мога мужа нисам добијала никакву помоћ
Како је Јовановићев стан био већи, а он је живео сам у стану, мој покојни муж је тражио од Јовановића да извршимо замену са становима нашто је Јовановић и пристао. Међутим, ускоро је мој муж убијен од "дражиноваца" код Јагодине. Напомињем да је мој муж на почетку 1941. године као четник Косте Пећанца био ухапшен од Недићеве полиције и задржан у логору Бањица до децембра 1941. године, а онда пуштен на слободу.
У октобру 1943. године, после смрти мога мужа, ја сам са Јовановићем извршила уговорену замену станова. У том стану сам остала све до новембра 1944.године када ми је други стан, у истој згради, само на ИИ спрату, доделио станбени одсек ИИ рејона. У том стану сам остала све до ове године када сам, преко станбеног одсека, званично, мењала стан са Босиљком Јовановић, пензионерком. У овом стану са породицом и данас живим..."
На питање иследног органа о везама и сарадњи са Немцима, Десанка Арсенијевић је у исказу рекла:
"Док је мој муж још био жив, Немци су долазили у наш стан код њега, а после његове смрти ни један Немац није прекорачио наш кућни праг. После смрти мога мужа нисам добијала никакву помоћ нити од Немаца нити од које друге власти. Мој муж је био зубни лекар и ја сам његову ординацију пренела у Београд, те сам, продајући поједине ствари из ординације са породицом од тога до ослобођења живела, када ми је преостали део ординације одузела нова власт за потребе Народно-ослободилачке војске.
Хитлерову слику нисам никада у стану држала. То је чиста лаж.
Моја ћерка није имала никакву везу са Немцима, тим пре што је одавно болесна, има туберкулозни процес на левом плућном крилу.
Сав намештај који сада имам у своме стану донела сам из Зајечара. Све то скућено још пре избијања рата. У то се лако уверити прегледом стана и ствари у њему.
Једини приход од кога данас са породицом живим јесте награда коју добијам за рад код адвоката Ђорђа Ђурића, у Ресавској улици.
У децембру месецу 1945. године, мој сестрић Драгослав Миловановић, по занимању аутомеханичар, који се сада налази код војске у Аутокоманди, а који је сада демобилисан, уступио ми је свој метар дрва, који је добио на име следовања од Црвеног крста и са државним камионом, којим је он руковао, и иста дрва превезао ми до куће у Булевару Црвене армије. Приликом истовара пред кућом у томе су му помагала још два војника у партизанској униформи. Драгослав се тренутно налази у Параћину.
Код мене сада понекада долази Милорад Зајић, персонални референт у гаражи Председништва владе у Улици Краљице Марије, а преко њега сам упознала и мајора ЈА Стевана Милеуснића, комаданта тенковске бригаде на Дедињу. Други нико не долази код мене.
Никада нисам никоме говорила да ми данас нико ништа не може, пошто имам на положају другове мога покојног мужа.
Записник ми је прочитан и признајем га као свој исказ. Десанка Арсенијевић (својеручни потпис) ."
Остало је непознато како се ово спорење - пријаве групе грађана и исказа Десанке Арсенијевић - завршило, јер у досијеу број 1655/45. о томе нема било каквих писаних докумената.
Риста Н. Пејаковић, који поред свога имена пише и:"Чиновник Д Х банке", 28. јуна 1945. године, "извештава надлежне у ОЗНИ и Државној комисији шаље пријаву о следећем случају које би требало узети у озбиљно разматрање". Његова пријава гласи:
"Пре неки дан срео сам у Улици гробљанској итеданског пуковника Власту Ивановића у униформи пуковника Југословенске армије. Био сам зачуђен и изненађен. Зато сматрам за своју патриотску дужност да вас обавестим о следећем. Мени је све ово познато, јер сам рат провео у Оснабрику, у логору Офлаг ВИС.
Итедантски пуковник бивше Југословенске војске Власта Ивановић у поменутом логору основао је фашистичку организацију која се звала Заједница; он је достављао спискове Немцима свих официра који су симпатисали НОП и били у души комунисти.
Ивановић је припадао ужој групи иницијатора која је створила у логору посебан логор "Д". Као старешина бараке 10 премештао је наше другове из бараке у бараку "Д" и спискове предавао Немцима. Приликом бирања повереника, логорског старешине, вршио је притисак на људе да не гласају за пуковника Колба него за генерала Тешановића. Сви који су закашњавали на "апелплац" кажњавани су само никада није кажњаван Ивановић, јер је био "њихов човек".
Приликом доласка у Београд као болесник 1. августа 1944. године, Ивановић је потписао са генералом Љубом Максимовићем и осталим доставу против 23 официра, наша болесна друга, и предао их Драгом Јовановићу, а овај Немцима, тражећи да ови наши другови буду по доласку у Београд у лето 1944. године одмах притоврени и суђени.
Међу овом 23-тројицом налазили су се: генерал Ранковић, генерал Наумовић, капетан Стојан Драшковић, поручник Костић, поручник Димитријевић и поручник Блажо Бајагић.
Ови људи су заиста били притворени када су се као болесни вратили у лето 1944. године у Београд и задржани под ислеђењем и сталном присмотром у болници где су се лечили 56 дана.
Данас је исти овај Власта Ивановић пуковник Југословенске армије и наставник Интенданске академије у Београду.
А за истинитост горњих навода могу да посведоче: мајор Димитрије Леко, професор Универзитета, мајор Душан Зарић (станује у Захумској број 28), капетан Ал. Михајиловић (станује у Жоржа Клемансоа 27/ИИ, Блажо Бајагић, шеф персоналног одсека при Министарству финансија.