Пројин хлеб као посластица
Цилинка је у општој беди развијала бело тесто и јела бомбоне
Циликин муж Рагиб био је шофер код Немаца и као такав са њима био и у служби и у своме дому врло фамилијаран. Трошио је са Немцима и уз њихову помоћ од 100 хиљада до 150 хиљада динара месечно. Цилинка је у време највеће оскудице животних намирница у Београду, у време када је за појединце и парче пројиног хлеба била велика посластица, изазивачки, на сред дворишта, клала пилиће, развијала бело тесто, а из џепова вадила и јела бомбоне - очекујући да јој на ручак, као гости, у буљуку, дођу Немци, кућни пријатељи...
Звиздићи су се служили Немцима и немачким превозним средствима за све своје домаће потребе. Цилинка је у друштву са својом сестром (која је заједно са својим мужем у септембру 1944. године побегла у Немачку) непосредно пред улазак партизана у Београд, немачким колима превозила ствари из Руске војне болнице у свој стан...
Цилинка је, заједно са својом сестром, пре ослобођења, купила велике количине златног накита и златних полуга, јер се бојала да ће новац који су пљачком и отимачином имали у кући, изгубити вредност.

Откуд паре?
Потребно је да нове власти позову овај пар - он шофер код Немца, она настојница зграде код Милошевића - докажу порекло толиког богатства - а зна се да су били пука сиротиња. На основу којих средстава су тако угодно и раскошно живели за време окупације.
Првих дана по уласку партизана у Београд, Цилинка је кришом и на брзину пред Дивном Мах цепала фотографије, разне легитимације, пропуснице и "аусвајсе" -успомене из доба сарадње са Немцима - јер се бојала да све ово не доспе у руке ОЗНЕ и других органа нове власти..."
У просторије Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (зграда Призада, на Обилићевом венцу) 2. децембра 1944. године, без позива је дошао да сведочи Властимир Симовић, од оца покојног Недељка и мајке Милице, рођене Ћирјанић, рођен 23. јула 1900. године, у Милићеву селу (Ужичка Пожега), по занимању финансијски чиновник са станом у Београду (Шуматовачка 128), ожењен, отац двоје деце.
Именовани Комисији предаје један коверат, затворен; на њему пише: "Равногорска команда Београда Југословенске војске у отаџбини."
Секретар Комисије, др Иван Гргић, отвара коверат. У њему налази 40 комада новчаница од по 500 динара, српских, укупно 20 хиљада динара.
Исказ сведока гласи:
"Једног дана, почетком септембра 1944. године -док мене код куће није било већ само моја супруга - дошла су у мој стан и питала за мене два непозната човека. Пошто нису мене нашли, казали су мојој жени да она уместо мене прими овај коверат. Она је то одбијала, бранећи се да има налог од мене, да никакву пошту у моме одсуству не сме примити. Међутим, непознати људи нису се дали убедити већ су једноставно мојој жени у руке гурнули овај коверат и отишли.
Жена ми је све испричала чим сам дошао кући. Нисам знао шта да радим. Исто тако, нисам знао ни доцније шта да радим када је Београд ослобођен и у њему основана народна власт. Ратна су времена, постоје велике заоштрености, ухођења и шпијунирања, нико није знао ко коме о глави ради, на све стране пламти несаломљена борба и ја признајем - страх ме је било овај коверат с новцем пријавити народној власти.
Нарочито сам се плашио да на себе и своју породицу навучем какву сумњу, а сумњи је било на претек куд год да се окренеш. Ја сам мали, обични човек који је у рату заплашен и тог страха се тешко могу ослободити. Осим тога, нисам знао којој власти или којој установи да предам овај коверат а да на себе не навучем сумњу; коверат који су мојој жени у руке тутнула она два човека. зато, чим сам сазнао за вас и вашу Комисију, одмах сам решио да коверат вама предам и испричам оно што сте чули... Иначе, ја сам за сво време окупације био запослен у Радном батаљону Седмог одељка, а онда у Радном батаљону ФК па сам често и заборављао на овај коверат да га понесем од куће..."
На крају свога исказа Властимир Симовић је додао:
"Ја сам скроман чиновник и никада никаквој политичкој странци нисам припадао, али сам на свој начин увек веровао и исповедао напредне социјалне идеје.

Муке обичног човека
Нисам припадао, нити сам ма какве везе имао са организацијом ђенерала Драже Михаиловића. напротив, ако ми верујете, ја сам увек у себи симпатисао НОП и на тај пут сам управљао и своје рођаке у Пожеги. Четници Драже Михаиловића убили су мога брата од стрица Јеврема Симовића и његовог сина Радића, а мога рођеног брата су батинали. Исто тако, ја сам и многим својим колегама у служби овде у Београду у највећој тајности говорио да нађу праву оријентацију у овој крвавој и хаотичној борби нашег народа у којима се обичан човек тешко сналази куда и за каквим и којим барјаком да крене...
По ослобођењу, ја сам активно ступио у наш месни извршни одбор, чиме вас уверавам овом легитимацијом... Враћајући се на ствар тајанственог коверта, изјављујем да нико осим мене и моје жене ништа не зна о овом коверту, односно нисам никоме говорио, нити сам чуо да је неко око мене примио овакав или сличан коверат.