Спасио хиљаде деце и стрељан
Никада се неће дознати чиме су се, како и којим аргументима бранили ухапшени и на смрт осуђени
Успео је да побегне у Србију и дође у Београд. У српској престоници прихвати се одговорне и хумане дужности: радио је као секретар српског Црвеног крста; читавој Србији, а посебно Београду, добро су биле познате хумане активности овог лекара: спасао је на хиљаде српске деце, избегле из НДХ од усташког ножа и још више Срба из тих крајева који су спас потражили у Србији; невољницима је пружао разне врсте помоћи и послао у логоре на хиљаде пакета као хуманитарну помоћ...
Ето, то је био "грех" доктора Петра Зеца који је побегао од једне гиљотине да би му живот прекратила она друга - партизански Преки војни суд - са квалификацијом: "Колаборација са Немцима" и" рад у српском Црвеном крсту" у време када је у Србији на власти био Милан Недић...
Ухапшени и изведени пред Војни суд Првог корпуса и суђења била су чиста формалност и фарса. Унапред су сви били осуђени на најтежу казну по "кратком поступку", а сумња је била главни адут. Чини се да суд није водио било какве записнике о процесу суђења. Зато таквих списа и нема у архивској грађи Државне комисије (110 ДК) која се чува у Архиву Југославије. Никада се неће дознати чиме су се, како и којим аргументима бранили ухапшени и на смрт осуђени, јер такву врсту одбране суд није ни узимао у разматрање.

Нема списа
Постоји још једна, врло вероватна претпоставка: пре него што ће судска грађа Државне комисије постати, према законским узусима доступна широј јавности, њу су претходно "прочешљали црвени прсти", који су излучили све оно што компромитује комунистички режим и те прве послератне године. Тако, на пример, у великом броју фасцикли постоји и по десет пропратних аката, али нема и главног списа (преписка судова, комисија, тужилаца, ОЗНЕ...)
О овим неправедним суђењима акредитовани дипломатски представници у Београду редовно су обавештавали своје владе у земљи, али без неког посебно ефекта. Сва суђења су и даље била - "суданије".
Веома је занимљиво сведочење др Душана Максимовића, адвоката из Београда. Њега, једног дана, на улици, сусреће Дејан Медаковић. Било је то првих месеци после рата. Овај разговор је Медаковић објавио у својим мемоарима (том ИИИ, страна 60. и даље...). Адвокат Максимовић је био ближи Медаковићев рођак који је своме рођаку Дејану "отворио срце и душу".
Адвокат Душан који је за Медаковића Душко:
"... Верујеш ли ти у те прве пресуде ратним злочинцима изречене од некаквих војних судова? Све којешта. Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је и проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу овог закона, па чак која никада раније нису била описана као кривична дела. Хвали Бога што се не бавиш овим адвокатским пословима, већ истражујеш уметност. Моја професија у овом систему нема будућност..."
Продужио је јетко:
"Схватио сам то брзо, већ на Првој конференцији адвоката која је сазвана после ослобођења. Њени организатори су били Воја Лукић и Миодраг Поповић. Било је много говорника, али је као главна тачка најављен др Иван Рибар, који је до рата и сам био адвокат и члан управе Адвокатске коморе. На скупу се појавио у улози председника Президијума, дакле, био је у том тренутку формални шеф државе.
Одржао нам је ватрени говор, вешто интониран и добио је многе аплаузе. Ипак, највећи се пљесак заорио о Македонији. Знам, рекао је свечано, да вас све много интересује питање Македоније. Не треба да бринете! Македонија ће и надаље бити толико српска као и до сада. Не знам колико нас је у сали разумело ову његову игру речи, али је мени одједном све постало јасно".
Али Душко", покушавам да му протуречим, а чиним то не из убеђења, већ из потајне жеље да што више чујем од свог рођака који је очигледно савршено обавештен како функционише наш правни систем", па ваљда није све тако црно, немогуће је да су нови господари тако брзо склонили и порушили цео правни поредак, све оне принципе које је европски дух мукотрпно градио још од римских времена.
Хонесте вивере, неминем ледере, суум цуиљуе трибуере (Поштено живети, никога вређати, свакоме дати његово), па зар то нису непомериве истине, јуче, данас и сутра, и до века?"

Шта беше мудрост
"Баш си ти неки шаљивџија и наивац", одговри ми мој рођак др Душко Максимовић." Све то што причаш учи се из уџбеника и то је теорија, а у свакодневном животу све се то мења и примењује према жељама оних који су узели власт, а учинили су то у име народа и искључиво због његове овоземаљске среће. А ко сме да смета тој срећи? Јеси ли већ чуо за мудрост: Нема слободе за непријатеље слободе". Тиме је све речено, а сваки коментар је сувишан. Хоћеш ли примере? Да ли памтиш процес против оптужених, против омладинаца чланова тзв. Националне револуционарне српске омладине.