Хајка на новинаре
Страдали су људи из "Искре", "Обнове"...
На крају писма Комисија даје и упутства како да се крене у "лов на ова лица и у лов на њихове фотографије".
"Још једном молимо да предмет сматрате хитним и да нам фотографије одмах доставите, не чекајући на завршетак целог посла. Претпостављамо да је добар део ових фотографија могуће пронаћи у породичним и другим албумима, картотекама и архивама уопште бивших установа: Официрске задруге, Официрског дома, Команде Београда, Управе града Београда (за Дринчића) и сличним установама бивше војске старог ненародног режима. Извршити и претрес код њихових породица, пријатеља и сродника..."
Хајка "црвеног урагана" кренула је после ослобођења и на новинаре и њихов "еснаф"; гоњени су и суђени сви они који су се било када, како и којим поводом, као новинари, оглашавали у "Новом времену", "Обнови", "Нашој Борби", "Искри" и другој периодици која је излазила у току окупације. на мети су били сви - и издавачи, и технички уредници, и репортери, и коментатори...
Из обима документације "лова на новинаре" који су своје "перо ставили у службу окупатора и домаћих издајника" (квалификација, општа, за све новинаре коју је уз њихова имена писала Државна комисија), овде наводимо случај браће Влаховића, Мирка и Трифуна.

Миркови греси
У "грехе" Мирку се наводе и ова "злодела": одржао је у Заводу за преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци предавања "О Црној Гори као корпусу српског народа" (29. јануара 1944.). Ова предавања, са истом темом, држао је још у Краљеву, Смедереву, Пожаревцу и на другим местима. О истом проблему говорио је и на Радио Београду.
У "Новом времену" (27. фебруара 1944.) писао је о црногорском свештенству које се бори против комунизма; писао је и говорио о борби против Титовог терора у Црној Гори, Лази Лазаревићу и његовом схватању породице; говорио је на разним сахранама "палих другова своје генерације", што је такође узето за "грех". Радио је на пропаганди Љотића, Јонића и Васиљевића, стоји у оптужби, и тиме учинио "грубу грешку и повреду српске националне части".
У Државну комисију на Обилићевом венцу позивани су и сведоци који су давали исказе против Мирка и Трифуна. Тако, на пример, Савка Ракић у свом исказу каже:
"Пре извесног времена причала ми је Драгица Влаховић, чиновница Главног телефона у Београду, са станом раније у Улици Млада Босна, а где сада станује - не знам - да се њени девери Мирко и Тарифун налазе негде у Аустрији, живи и здрави, али маскирани и прерушени у друге ликове. Рекла ми је тачно и у којем месту, али сам ја заборавила. Нисам их виђала у Београду, посебно у нашој улици. Лично врло добро познајем и једног и другог. Мирко је раније, негде у току 1941, отишао у Љотићевце. То је Трифун учинио пред сам крај рата. Такође се придружио Љотићевој војсци. Драгица ми је рекла да је вест о њима добила од неког познаника - пријатеља, који се вратио из заробљеништва, али су га наши одмах, након неколико дана његовог повратка, ухапсили. Не знам шта је у заробљеништву скривио. То најбоље знају наше нове власти..."
А о својим деверима Драгица Влаховић (рођена Милосављевић) Државној комисији дала је исказ 16.јула 1945. године.
"Мирка Влаховића, поштанског чиновника, па новинара, родом из Роваца - Црна Гора, старог око 30 година, познајем врло добро. За време окупације вршио је пропаганду у унутрашњости Србије. Рано је постао присталица Љотића. Виђала сам га врло често како се са Љотићем вози у аутомобилу. Последњи пут сам га видела у фебруару 1944. године и од тада ништа о њему не знам.
Брат Мирков такође је био прво поштански чиновник у Пожаревцу. Тамо сам га послењи пут видела 1944. године, крајем месеца јула. Чула сам да је хапсио људе, младиће, који нису хтели да ступе у Љотићеву војску.
Том приликом сам у Пожаревцу са Трифуном, који је од Мирка био старији десет година, водила дужи разговор. Рекла сам да је његов политички став сасвим погрешан у моменту када Црвена армија надире са истока, а партизани са југа.

Опасно за Србе
Није требало да се прикључује фашистима. А Трифун ми је тада рекао: Прикључио сам се Немцима, јер ће Немци брзо направити пакт са Енглезима и Американцима и напасти Совјетску Русију, против чијег комунизма треба да се сви боре, јер је комунизам за човечанство врло опасан, посебно је опасан за нас Србе које ће да нас истребе. Остао је упоран у свом гледишту. Побегао је из Србије заједно са Немцима...
Где се сада Мирко и Трифун, моји девери, налазе, није ми познато. Причало се у нашој фамилији да су у Аустрији, Италији, Енглеској или да су чак стигли, у бекству, до Америке. О њима би могао много више података Комисији да пружи њихов рођак, Јово Влаховић, адвокат у Београду, али и њихова свастика Косара, презимена не знам, учитељица у селу Вишњица поред Београда.
Упозоравам вас да међу Влаховићима има још два Мирка. Један је мајор ЈА негде у Босни, а други у Колашину. Први Мирко, мајор, када се вратио из заробљеништва, био је мало код нас, а онда је отишао у партизане. Немојте направити грешку међу ова три Мирка... То је све што сам имала да кажем у вези својих девера..."
Ни Трифун, ни Мирко нису били доступни новој комунистичкој власти па су за њима кренуле многе хајке на Западу да се "приведу народној правди и његовом суду". Остало је непознато како су завршили своје животе и да ли су стигли "под руку народне правде".