Фризер крио немачке војнике
Из Госпића је у Србију пребегао да би побегао од усташког ножа, преживео рат, а убио га партизански метак
92. Херцег Фрањо, агент Специјалне полиције. Тукао и мучио припаднике НОП-а, затворене у логору на Бањици
93. Димитријевић Градимир, агент Специјалне полиције. Тукао и мучио припаднике НОП-а
94. Худина Јосип, судски пуковник, био је члан војног преког суда Српске добровољачке страже и у том својству је изрекао више смртних пресуда припадницима НОП-а
95. Обрадовић Бранко, агент Специјалне полиције, тукао и мучио припаднике НОП-а
96. Ашковић Божидар, заменик Пећанчевог четничког војводе Босиљчића.
Стрељао је, заклао и мучио више припадника НОП-а. Био је организатор Пећанчевих четника на Убу.
97. Миловановић Милан, "Војвода Пећанац млађи", организатор Пећанчевих банди. Организовао је потере за партизанима у топличком округу. Стрељао више припадника НОП-а и извршио више злочинстава

Тукли и мучили
98. Перишић В. Радивоје, војни иследник у Српској добровољачкој стражи у Ваљеву. У том својству мучио је многе припаднике НОП-а и послао их у смрт.
99. Шинака А. Отокар - пријавио се као добровољац у немачку војску и борио се против НОБ. Учествовао у многим злочинствима
100. Игор А. Локар, инжењер, добровољно ступио у немачку војску и борио се против НОВ-е. Учествовао у многим злочинствима која је немачка војска извршила над народом
101. Вертаг С. Алфред, немачки тумач, који је на саслушањима узимао учешћа у тучи и мучењу припадника НОП-а
102. Ђорђевић Милутин, војни иследник у Љотићевим добровољачким одредима који је при ислеђивању тукао и мучио многе присталице НОП-а
103. Шминдлиг Ј. Јосип, типограф, злогласни агент немачког Гестапо-а
104. Вућићевић Добривоје, фризер. Крио је немачке војнике у Београду и помагао им да не падну у руке НОВ-е после ослобођења града
105. Даниловић Радојица, чиновник, агент италијанске обавештајне службе, организатор четничких банди. Извршио више злочиначких дела над народом свог краја."
На крају овог дугог списка још стоји само једна реченица:
"Све смртне пресуде су извршене!"
Међутим, где су осуђени погубитељи и на којој су локацији у заједничке гробнице сахрањени - никада се није сазнало. Београдом су кружиле разне застрашујуће приче. Помињан је Лисичији поток (испод Белог двора), па Јајинци, Маринкова бара, Ада Циганлија и др., о чему ће се касније сведочити.
Војни суд је непрекидно радио и, по кратком поступку, жртве слао на губилиште. Изрицане су, у главном смртне казне, о којима ће штампа у одређеном "ритму" обавештавати јавност званичним саопштењима. Истог дана (27. новембра 1944) и други дневни београдски лист Борба објавила је такође пресуду и стрељање 105 осуђеника, али не на ударном месту него на другој страни мање упадљивој.
Као што се види из кратких, сувопарних и крајње уопштених образложења за доношење најтежих казни, суд је радио брзо, у "тајним одајама", само на основу сумње или претходно, на папирићу, често без потписа, достављеној пријави каквог анонимног доушника. У недостатку чвршћих доказа о колаборацији осуђених на смрт, најчешће се дописује: "Био агент Гестапоа!"
Београдска јавност тог времена била је више него изненађена и зачуђена када је, на пример, међу именима погубљених, под редним бројем 25, прочитала и име - др Петар Зец и квалификацију "греха" уз име: "...бивши сенатор и сарадник Недићев..."

Ко је био др Петар Зец?
Ко је, заправо, била ова јавна личност?
О томе нас је обавестила Београђанка Мирјана Кузмановић.
До Другог светског рата др Петар Зец живео је у Госпићу. Био је сенатор и заменик бана Ивана Перовића у краљевском намесничком већу које је управљало Југославијом после погибије Краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године.
Др Петар Зец је у Госпићу био изузетно цењена личност и као стручњак и као хуман човек који је желео свима да помогне у невољи. Био је директор опште болнице "Мартон". Као Србину, усташе су запретиле клањем, па је њихов нож избегао у задњем тренутку.