Доведени до беде и просјачког штапа
Као супруга народног непријатеља, мајка нигде није могла да добије државну службу
После дужег времена, из ОЗНЕ је стигао одговор на адресу: Господину Ивковићу Ђорђу, Београд, Милоша Великог 51/И. У писму је стајало: Одељење заштите народа за град Београд, 19. март 1945. година. Службено: У вези Ваше молбе упућене овом Одељењу, извештавмао Вас, да је Чедомир Јанчић, инжењер, стрељан, пресудом Војног суда Првог пролетерског корпуса, као народни непријатељ. Смрт фашизму - слобода народу! Мајор Савић.
О томе како су после рата живели Јанчићеви -мајка и три ћерке - без оца, "народног непријатеља", Нада Миленковић наводи ове детаље:
Ником зло учињено
"Целог живота смо сви у кући - мајка и три сестре - били трајно и заувек обележени као деца народног непријатеља. То су нам јавно говорили и прст у нас управљали, а ја сам одговарала: Кажите шта је мој отац урадио? Какво је, и коме,зло учинио за време окупације? Наравно нико ништа конкретно није могао да каже.
Многи су нас, годинама и деценијама, избегавали. Чак и они који су од раније важили као наши кућни пријатељи. Јер су се плашили да на себе не скрену пажњу комунистичких власти како се друже са фамилијом једног народног напријатеља, издајника и колаборационисте.
Велики број мојих другарица из гимназије мене није избегавао. Додуше, ни на факултету није било подозрења. Студирала сам хемију и још се нисмо довољно добро знали. Ко је ко и какву прошлост има...
И Продановићеви (Јаша), наши дугогодишњи предратни пријатељи такође су нас избегавали. И то нам је било мало чудно. Од њих, високих интелектуалаца и јавних личности, то нисмо очекивали.
Они наши кућни пријатељи којима је отац пре рата позајмљивао новац а који није био враћен, молили су нас да им дуг опростимо. И, наравно, опраштали смо. У новом режиму све вреднсоти и сви односи су били промењени, па и вредност предратног и послератног новца. Многи су нам дужници говорили: Не можемо да вратимо, али било каква помоћ, ако вам затреба - добићете је од нас...
Успела сам на факултету да се укључим у друштвени живот студената.Хтела сам да учествујем у свим активностима као и моје другарице и другови. Успела сам да постанем члан Народне студентске омладине, хтела сам да идем на изградњу пруга и путева за време ферија, али је неко јавио да сам ћерка народног непријатеља, па су ме, уз грдњу, такорећи, главачке избацили. Више се нисам никада и нигде укључивала у друштвени живот. Сличну судбину су, чини ми се, доживљавале у својим срединама и моје сестре...
...Дуго нисмо имали од чега да живимо. Били смо доведени до беде и просјачког штапа. зато што је била супруга народног непријатеља, мајка нигде није могла да добије државну службу. Годинама је обигравала разне прагове и молила. Тек, преко једне породичне везе, успела је да добије посао у једној установи. Пошто је говорила и писала немачки и француски, у овој установи је радила као коресподент и преводилац. Ту је и стекла пензију... Ја нисам завршила факултет, јер сам се удала и изродила пород. Дизала сам децу и изводила их на животни пут...
Госпођа Нада Миленковић у другом делу своје потресне исповести "прошетала" нас је и по Дедињу и Топчидеру; нису само отимачину вила и резиденција доживели Јанчићеви у Крупањској; доживели су је и 1944,1945, и следећих година, и многи други власници; социјална структура становништва Дедиња у многоме се изменила. Власници су као "народни непријатељи", или "припадници старе српске буржоазије", или као бегунци не дочекавши нови комунистички режим - расули на разне стране - а у њихове виле су се уселили Титови официри, чувари и разни политички доглавници и скутоноше.

Јованка Броз у кући Чеде Петровића
"Наше комшије на Дедињу биле су", сећа се Нада Миленковић, "професор Драгомир Антоновић, па Мишићеви, који су по Београду имали своје пиљарске радње (продавали воће и зелениш), читаву мрежу. Онда је ту била вила Чеде Петровића коју су комунисти касније узели себи. Чини ми се да је ту становала госпођа Јованка, Титова супруга. Истина је да су Јованки направили нову вилу, али она није хтела тамо да станује, јер је, према њеној оцени, била врло неусловна и нефункционална. Зато је више волела да станује у вили Чеде Петровића, иако је вила, у то доба, била доста руинирана.
Чеда Петровић је био трговац енглеским штофовима.После Првог светског рата брзо се обогатио.Припадао је богатој београдској елити и Чеда је био један од првих који је на овој локацији почео да гради вилу.