Димитрије у вези са Даром
У просторије Озне, у Змај Јовиној 21, добровољно су дошла двојица мушкараца да "нешто важно кажу"
Пре два месеца напустила је Мали Мокри Луг и узела други стан. Претпостављам да је била у служби Немаца за време окупације.
Мој муж Димитрије Јогарчевић по свој прилици има неких веза са Даром, јер од како је она одселила из Малог Мокрог Луга врло често у току дана је одсутан од куће и занемарује своје домаће послове и обавезе, али ове везе са Даром могле би бити само љубавне природе, а не и политичке. Истина је, ја га нисам никада видела у друштву са Даром, али, будући да је често од куће одсутан, баш од времена када је она одселила из Малог Мокрог Луга, ја сумњам да се он у међувремену налази са њом.
Још сам сазнала да поменута Дара Јанковић намерава да се исели из Београда, па сматрам да је требало предухитрити, ухапсити и преслишати у каквим је све љубавним и другим везама била са Немцима. Причало се и прича по Мокром Лугу да Дара има некакве документе који јој пружају могућност да се запосли код Немаца, док је, међутим, познато да она за време рата никакав посао није обављала осим што се вуцарала са немачким војницима, а један од њих, Карло се звао, у њу озбиљно заљубио, па јој је из Ниша послао ово писмо. Она га је учила српски и да пише ћирилицом... Исказ је дат у ОЗНИ за град Београд 15. децембра 1944. године.

Читај како пише
Карлово љубавно писмо упућено Дари гласи (онако како је написано):
"Срце моје, млого ми је тешко за тебе јер немам уз себе моје срце. Ја сам у Ниш. Ја се Бога молим да се ми брзо вратим и опет вјајимо. Срце ја те 1000 пута лубим. Срце знаш та ја тебе пуно волим, срце моје. Мени је жао, та си сама, прсо пуца та си мала моја шена. Моје пуне се ја тешим. Фотограф је олмо у хотел балкан, не у гно Белград. Не снам та можеш розумет све једно, пуно те волим, 100.000 полубим и пуно тебе волим твоје срце Карло, 1000 полубаца твоје срце и срце моје. Молим те та си допар.
100000 полкуб твој Карло."
Још на крају нацртано срце и у њему написано: Дара Карло, а поред њега опет: "Срце моје" и још написано у П.С: "Пуно тебе волим. Моје срцеан."

Жена скупља потписе
У просторије ОЗНЕ, у Улици Змај Јовиној 21,22. децембра 1944. године "добровољно" су дошла два мушкарца да сведоче против свога бившег газде Жике Белића. Један се звао Шпиро Врцељ, келнер из Београда, рођен 1908. године у Бенковцу, са станом у Београду, Џорџа Вашингтона 3 и Божа Кузмановић, радник из Београда, рођен 1903. године у Куманову, неожењен, са станом у Таковској 76.
Они су у ОЗНИ дали следећи исказ:
"Сазнали смо да ових дана по Београду прикупља неке потписе жена Жике Белића, хотелијера и индустријалца из Београда, и закупца хотела "Занатски дом", који се сада налази у затвору лишен слободе као издајник од народноослободилачких власти. Белићева жена, како сазнајемо, прикупља ове потписе у циљу да би доказала исправност свога мужа под окупацијом и извукла га из затвора да не буде стрељан.
Ми обојица смо пре рата били код њега упослени као шанкуши и кафекувари и познат нам је рад Жике Белића као трговца, а нарочито као израбљивача радника. Радили смо по 16-17 сати дневно, а често нам Белић није исплаћивао ни погођену надницу, а камоли прековремени рад. Познато нам је исто тако да је од немачких војних власти примио огромне количине шећера и дрва за израду мармеладе и вештачког меда за Немце и да је у великим количинам израђивао ове артикле и лиферовао их Немцима. Његов чиновник Богољуб Радетић причао нам је да је од општине града Београда за Немце који су становали у његовом закупљеном хотелу примао у месечном износу по 350 хиљада динара, а да је за кирију плаћао само по 45 хиљада динара месечно за све просторије хотела, биоскопа и друго.
Познато нам је и то да се Белић бавио и многим другим шпекулацијама, трговином за коју није имао овлашћеневелике количине скривене робе после ослобођења Београда. Петар Радетић, брат Богољубов, за време окупације био је пословођа у Белићевој радњи, где се правила мармелада и вештачки мед, па њему мора бити нешто више познато о трговачким и другим шпекулацијама у пословању Белићевом с Немцима. Није нам познато где су браћа Радетићи настањени, али знамо да се сада крију од ОЗНЕ по Београду. Напомињемо и то да је Петар Радетић Белићев кум..."
Станари зграде у Цетињској број 10 - Дувна Мах, Милан Гњатовић, Бојана Жижић, Милан М. Жижић и Јелица Гњатовић - сви из Београда - дошли су 21. новембра 1944. године - да у ОЗНИ сведоче против своја два суседа из исте зграде - Драгише Милошевића, власника зграде у Цетињској 10 и Цилике Звиздић и њеног мужа Рагиба Звиздића, настојника зграде у Цетинској улици 10.

Оптужба против Драгише Милошевића:
"Током ове 1944. године, од априла, био је у дражиним одредима у околини Јагодине. Из дражине војске је иступио онда када су партизани кренули из Босне према Дрини, а затим почели улазе у Србију. По Београду је по повратку ширио гласове како је Дража са 25 хиљада своје војске кренуо у сусрет Енглезима и Американцима према Грчкој и да ће помоћу њих стићи у Београд и ослободити га пре партизана и савезника.