Бора Митровић помагао народу
Саветовао нас је да никада не поступамо грубо према људима
Претпостављам да је овај новац из оних сума које су четници Драже Михаиловића, ђенерала, покрали из касе Народне банке у Београду, пошто је коверат, после пљачке Банке, мени донет... Више немам шта да изјавим..."
Грађани су се махом међу собом оптуживали и једни против других цинкарили како су се држали за време окупације, али ова врста сведочења била је мало ређа - грађани једни друге бране од цинкарења и оптужби. Био је редак пример који следи.
Без позива је у просторије Државне комисије на Обилићевом венцу дошао 30. децембра 1944. године Бранко Петровић, син Павла, родом из Пожарања, срез Горњеполошки, становник Београда, по занимању учитељ, стар 22 године.
Бранко Петровић је сведочио:
"Мени је данас јавио Никола Станисављевић, учитељ као и ја, да би требало да дам Државној комисији извесне податке о раду и држању Боре Митровића, комесара железничке полиције за време окупације, кога нове власти сумњиче и хапсе, те се ја јављам ради сведочења.
Ја сам од месеца фебруара 1944. године радио у Одељењу за контролу цена и био сам додељен на рад на Железничкој станици Београд, где сам вршио контролу и преглед намирница које су стизале у Београд.

Забрањено отимање
Лично сам познавао Бору Митровића, који је био комесар железничке полиције при железничкој станици Београд. У погледу држања и рада Боре Митровића могу да се изразим да је он био благ и да је увек имао обзира према народу коме је гледао, што се каже, кроз прсте. Често је нас, контролоре, саветовао да никада и никако не поступамо грубо и ригорозно према народу и да што мање пленимо и одузимамо намирнице које, у време опште глади и несташицу, доносе из унутрашњости у Београд или лично за себе или на пијацу да продају.
Сећам се да је једном Бора Митровић био оптужен од једног нашег Швабе из Баната. Тај Шваба, Фолксдојчер, звао се Бабец. Он је претио Бори да је као контролор врло благ и да ће га пријавити Фелдкомандантури. Претио му је и логором на Бањици или Старом Сајмишту. Збиља су једном дошли из Фелдкомандантуре и тамо одвели Бору. Због благости према народу који стиже у Београд или одлази из града саслушавао га је извесни немачки официр који се звао Цимерман. Оптуживао га је официр да наговара нас, остале контролоре, да саботирамо у раду, те слабо извршавамо њихове, немачке, наредбе. Није ми познато како се ово саслушање у Фелд-командантури завршило по Бору и чим еје све са себе скинуо оптужбе банатског Швабе Бабеца.
Тврдим својом чашћу и образом да је Бора Митровић као човек био поштен и коректан, а да ли је, у то време, имао неке везе са партизанима и НОП-ом, није ми познато, јер ја са њим нисам био толико интиман, да би ми те ствари могао поверити... Ништа ми друго у вези Боре Митровића није познато, а на све ово што сам изнео могу и да се закунем да је тако како сам испричао..."
Али, своју лојалност новом режиму који се одмах прозвао - народна власт - Душан Лазић, приватни чиновник на раду у 11 радном батаљону Деветог одељка, са станом у Улици Ресавској 42, ожењен, са једним дететом, рођен 24. октобра 1911. године - исказао је на необичан и несвакидашњи начин у просторије Државне комисије донео је повелики дењак разних докумената која су се односила на конференције, састанке и одлуке Недићеве владе и рада Недићевих најближих сарадника.
Пружајући дењке докумената секретару Комисије, Лазић је испричао ову причу која је ушла у званични записник са саслушања:
"Ја сам за време окупације радио у Рачуноводству Националне службе. Мој шеф Рачуноводства Јовановић, ове 1944. године, нешто пре Ускрса, како он каже, узео је један орман из ходника Недићевог Председништва владе и пренео у просторије Рачуноводства. Пошто је орман био закључан, а кључа није било, то је позван мајстор који је орман отворио.

Сачувани папири
У орману су пронађена документа која сам овој Комисији донео на увид, али та документа нисам тада узео, нити сам то могао учинити, јер их је шеф Рачуноводства предао руководиоцу Националне службе, Марчетићу, вероватно, због поверљивости, да их врати Председништву Недићеве владе. Изгледа да Марчетић ова документа није вратио Председништву, већ их је задржао код себе у канцеларији где су се затекла и на дан ослобођења Београда.
Просторије канцеларије Националне службе рада за обнову Србије, одмах, након ослобођења, биле су, од стране Стамбеног одсека Команде града Београда, стављене на располагање неким лицима за приватно становање. При усељавању, та лица су из ових просторија, поред осталога, избацили и сва документа која су пренели у гаражу зграде. Изнели и бацили са осталим папирима и књигама.
Ја сам ових дана тражио неку књигу или нешто чисте хартије за потребе нашег 9. ратног батаљона, пошто је сада велика оскудица у папиру, па сам зато претраживао и по хрпи докумената простртој по читавој површини гараже. Клекао сам и почео да пребирам и тако сам наишао и на ова документа, која сам, чим сам их пронашао, препознао да су то документа, која су се раније налазила у поменутом орману, а односила су се на рад Председништва Недићеве владе. Био сам уверен да ће Комисији бити од непроцењиве користи, па сам их донео у вашу канцеларију..."
Овај исказ је Комисији дат 9. децембра 1944. године.