|
ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ |
|
|
Школска икона
Наше село имало је цркву а црква је имала попа. Поп је, опет, имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.
Поп је био све и сва! Имали смо и школу, али она је била потцињена значаја, као што је ћата у судници. Она је служила цркви и селу, дакле, попу. — Послије ћу вам и о њој причати.
Цијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу. Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он, опет, са своје стране није ни сањао да његова ријеч најалово прође, или да он узима власт која му не приличи.
Стјепану, што иде ураскорак, презријева жито, а он јос није пожњео.
— А што ти, Стјепане, не жањеш?
— Како ћу, оче?
— Српом!
— Знам, оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан.
— А моба?
— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.
— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.
Сјутрадан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.
Поп је све што имао свога звао "црквено" и "народно", а све што је сеоско "наше". Могао је он ићи у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио. Попустила му шина на точковима, а он наде Пера ковача гдје сједи пред крчмом:
— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?
— Благослови! — каже ковач и иде руци — а шта ћу кад немам посла?
— А јеси ли видио црквена кола и сину на точковима?
— Нијесам, оче!
— Нијеси, јабоме, немаш кад од механе. Треба ја да водим и твоју бригу!
Он иде даље, а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже сину. Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа, гдје хвата можданик, пометнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на "вендерима" и да се попу "не труцка зорли".
Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње, па годи у обор.
— Куда ћеш то, Луко?
— Благослови, оче! ... У обор!
— А чије су?
— Ама не знам ни ја.
— Је ли висе крмача или вепрова?
— Крмача.
— Ровашене?
— У десно ухо.
— Е, то су црквене свиње! Тјерај у обор, па им подај кукуруза. А кмета поздрави нек' закаже селу да пази на те свиње; јер ако још једанпут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах ма ни сто гроша не узео! Неће бити моја штета.
Не зна нико, па ни он сам, кад се родио. У оно доба гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година. Попадија јал' је била годину двије млада, јал' није. Али обадвоје људи темељити. Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју. Ко није имао чарапа требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног. Оно добра што су имали, као што рекох, нијесу рачунали у своје, већ у народно. Народ га је засијевао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро? Ни кучета, ни мачета! Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.
Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али зато је он ипак увијек у послу. Он води бригу о цијелом селу. Час у једној, час у другој њиви, сада у школи, послије у цркви. Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.
Кад је какав тези случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.
Код куће је зивио скромно и по старински. Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући. Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такоде рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле, попу.
Поп је говорио врло често бесједе у цркви. Силне, свете и поучљиве ријечи да те језа подиђе. Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна. Прије, још давно, и кад је какав светац, па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп једанпут, послије службе у петак, стаде пред олтар, па поче говорити: да је бог оставио недјељу и празнике за цркву; да се у остале дане човјек реде моли богу; да се он за све моли кад они морају радити; да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених који одсад не буде петком радио.
И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ниједне главе која светкује петак.
Наше село имало је цркву а црква је имала попа. Поп је, опет, имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.
Поп је био све и сва! Имали смо и школу, али она је била потцињена значаја, као што је ћата у судници. Она је служила цркви и селу, дакле, попу. — Послије ћу вам и о њој причати.
Цијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу. Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он, опет, са своје стране није ни сањао да његова ријеч најалово прође, или да он узима власт која му не приличи.
Стјепану, што иде ураскорак, презријева жито, а он јос није пожњео.
— А што ти, Стјепане, не жањеш?
— Како ћу, оче?
— Српом!
— Знам, оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан.
— А моба?
— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.
— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.
Сјутрадан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.
Поп је све што имао свога звао "црквено" и "народно", а све што је сеоско "наше". Могао је он ићи у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио. Попустила му шина на точковима, а он наде Пера ковача гдје сједи пред крчмом:
— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?
— Благослови! — каже ковач и иде руци — а шта ћу кад немам посла?
— А јеси ли видио црквена кола и сину на точковима?
— Нијесам, оче!
— Нијеси, јабоме, немаш кад од механе. Треба ја да водим и твоју бригу!
Он иде даље, а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже сину. Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа, гдје хвата можданик, пометнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на "вендерима" и да се попу "не труцка зорли".
Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње, па годи у обор.
— Куда ћеш то, Луко?
— Благослови, оче! ... У обор!
— А чије су?
— Ама не знам ни ја.
— Је ли висе крмача или вепрова?
— Крмача.
— Ровашене?
— У десно ухо.
— Е, то су црквене свиње! Тјерај у обор, па им подај кукуруза. А кмета поздрави нек' закаже селу да пази на те свиње; јер ако још једанпут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах ма ни сто гроша не узео! Неће бити моја штета.
Не зна нико, па ни он сам, кад се родио. У оно доба гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година. Попадија јал' је била годину двије млада, јал' није. Али обадвоје људи темељити. Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју. Ко није имао чарапа требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног. Оно добра што су имали, као што рекох, нијесу рачунали у своје, већ у народно. Народ га је засијевао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро? Ни кучета, ни мачета! Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.
Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али зато је он ипак увијек у послу. Он води бригу о цијелом селу. Час у једној, час у другој њиви, сада у школи, послије у цркви. Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.
Кад је какав тези случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.
Код куће је зивио скромно и по старински. Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући. Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такоде рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле, попу.
Поп је говорио врло често бесједе у цркви. Силне, свете и поучљиве ријечи да те језа подиђе. Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна. Прије, још давно, и кад је какав светац, па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп једанпут, послије службе у петак, стаде пред олтар, па поче говорити: да је бог оставио недјељу и празнике за цркву; да се у остале дане човјек реде моли богу; да се он за све моли кад они морају радити; да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених који одсад не буде петком радио.
И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ниједне главе која светкује петак.