ОД ВОДЕ И ЗА ТРАВУ

Ако желиш да те сања дјевојка коју си у сну видио, кажу - треба да преврнеш јастук на којем си спавао. Ја преврнух камен - стоноге испод њега пожурише да побјегну. Иван ме погледа и окрену главу. Неће да пита; тим боље - јер не знам шта бих му казао. Није да вјерујем у враџбине, него - дужан је човјек да учини све што може. Ако је под тим јастуком од камена, или ма гдје наоколо, остао прамичак њене залутале душе која ме у сну посјетила - нека сад буде ослобођен да ме прати бар комадић пута. И стварно, или ми се бар тако чини, однекуд ме гледа и прати. Једна дјетиња радост од тога просијава кроз брадату шуму над стазом и пропланцима. Она је од летеће мреже зрака - сунцем главу повезала, мјесецом се опасала - да уљепша све што обасја и разбије сумор свијета.
Има у томе нешто што не може да се каже јер та имена нијесу створена. Кад се сјетим слика из сна, оне заискре и непознатим бојама и преливима преобразе смрчеву гору, брда и људе. Тако, бар за кратко, свијет постане богат и дарежљив - као што је био у дјетињству кад смо мислили да ће стварно бити дарежљив. Вељко Плећовић, власник пећина и рођак дјевојака, корача испред нас и држи се домаћински. Има право, јер то су његови предјели. Јако су се раширили, сад граниче с предјелима Ника Сајкова Доселића - читав феудални посјед шума и пашњака с планинским врховима и изворима ријека. Док су други наши другови падали на разне начине, губили се и нестајали, њих двојица, Вељко и Нико, остали су као храстови који својим жилама бране земљу. Без њих би сад ови предјели били туђи и суморни.
"Виђаш ли се с Ником", пита га Иван.
"Не одавно", рече Вељко. "Двапут сам га тражио, а не дају."
"Ко не да?"
"Засједе. Гадан му је терен, све четничко - чудим се како се држи."
"Сад је гадан сваки терен до Кавказа."
"Његов је, чини ми се, најгаднији - нема рођака, нема се гдје ослонити."
"Немој ни ти много да се ослањаш на родаке!"
Па јесте: све је подијељено, најзад и рођаштво. Није била само једна подјела, па да знаш на којој је ко страни, него у таласима што су наилазили да поткопају и најчвршће. Једни рођаци су већ унапријед били против нас, други су им се придружили кад су видјели да на оној страни може нешто да се добије, трећи тек кад их је притисла глад и страх с невољама. Остали су неки што се још нијесу изјаснили. Они се спорије одлучују и извлаче се да се никако не одлуче, али ни они нијесу сигурни за ослонац. Не дају им ни соли на купе, а због соли су се и прије људи турчили. И није само због соли, него и из зависти - кад виде шта све комшије добијају - и из бојазни да не остану сами као бијеле вране, и из страха да ће им власт зато запалити куће. Дуго се у себи ломе, па се одједном сломе - издаће првог ко им на вјеру дође.
"Пази добро", каже Иван Вељко, "није свако поштен као што је био!"
"Знам да није, видио сам то."
"Овдје сад нема другог извора зараде, зато би те неки продали."
"Вјероватно. А по чему ћу их познати?"
"Уцијењен си, за новац се све ради, немој ником да вјерујеш!"
"Зло вјеруј, а горе не вјеруј. Негдје човјек мора да заглави - иначе би живио сто година, а то је много."
Изруковасмо се, врати се Вељко. Сад смо сами. Некако је одједном захладњело и дошло сиво. Више ми не полази за руком да се сјетим ни једне од оних слика или боја из сна. Погасиле су се неосјетно, саме од себе - све се троши, а то најбрже, јер је од далеких одјека и одбљесака. Чудно је само како сам им могао поклањати пажњу послије свега. Умјесто онога што је зрачило ухватила се по стварима кора од туге и стрепње. Један приземни вјетар, подмукао, из пећина, окреће лишће на наличја и касно планинско цвијеће затвара крунице као да је већ зашло сунце. Окренух се - Вељка више нема: и он зашао. Чудим се како је тако брзо зашао, нестао - ако се није претворио у неки од тих храстова на ливади. Има разних храстова, старих и младих - на најљепшем су се окупиле вране, и прегоне се као да плијен дијеле.
Наоколо је мукло и споро таласање планина и вјечности. Наоблачило се и танка киша, хладна и оштра, прска укосо. Са сјевера, као чађав зид који се креће, висок од неба до земље, приближава се велики пљусак. Још је далеко, али се осјећа живцима и чује се његово хујање испрекидано грмљавама. Кретање му је неједнако: дуго се задржи прелазећи неку дубодолину невидљиву одавде, затим одједном зајаше преко превоја и прескочи читав планински ланац, па га збрише из видика. Скинули смо обућу да се не распадне. Узљутио се Васиљ, псује богове кише и времена - то је једино чиме може да им се освети за лукавства која су, у сарадњи с Талијанима и четницима, против нас показали.
Само је Иван равнодушан, не да он ни пет пара за сву ту небеску хуку. Све што нас снађе, за њега је природно; све да се истурчи - њега неће зачудити. То што нас мрзе и гоне, и што нас куну и псују кад ништа друго не могу - он као да је већ предвидио. И кад би га човјек упитао зашто је то тако, мислим да би као Исус одговорио - јер не знају шта чине. Жена његова, Гара, негдје је у логору, у Албанији; син му је, тек одојче, код неке четничке породице - он их не спомиње, као да је и то природно. Угледао је колибу с проваљеним кровом, а баш таква је нама потребна. Остало је десетак дасака над вратима, испод њих је сува земља на којој лијепо може да се сједи и чека. Кроз покотине у брвнима види се доље ливада - с те стране нам нико не може прићи прије него га опазимо.
Прво стиже затамњење, па скоро сумрак, за њим пљусак заклапара по даскама и локвама које се одмах створише. Изгледа да једна вода лије одозго а друга провире из земље. Чује се како крупан град ломи гранчице у шуми - гадно бисмо се провели да нас је тамо застао. Малакше, да нас превари и измами напоље, затим опет прида. Тако стално, а има га до бескраја. Послужи се вјетром као рукама, обори двије даске да покаже шта све може, искоси струју града да нас нађе шћућурене уз брвна. Скоро би се рекло да нека свјесна воља управља тиме. Унутра се забијељеше лоптице леда. Једном од њих погодих Васиља у сљепоочницу - знао сам да ће ми се одмах осветити. Он се освети - бар мени може кад ником другом не може - и би му лакше.
Најзад се исхуктало, поново се раздањује. Остала је само киша, у појачаној свјетлости капи свјетлуцају. Иван ми показује прстом да погледам ливаду. Шта ли му је то сад? Је ли опет зец, или се неки медвјед намјерио? ... Није, него веће чудо: човјек! За тренутак се уплаших - можда нас је спазио. Али не - онда не би стајао ту. Стоји на ливади бос, у џамадану, врећом је покрио главу. Лице му се не види, али мени се чини да га познајем. Виђао сам га негдје раније, вукао је он те исте чакшире негдје доље око вароши. Сав је у води, а опет му је мало воде - води је јазом, дијели је и натапа парче по парче. Чак као да ужива. Што да не? Јер он је од оних сточарских створења из преткосовског и претхришћанског времена што насљедно живе од воде и за траву и већ одавно обожавају овце од којих живе.
Ипак не би добро било да наврати овамо. Не, јер он би причао неком да нас је видио, и то би се послије разгласило. Ако наврати, не треба да га пустимо живог. Неће, понадах се - занио се послом, продужи јазом, не види се више, само се чује како копка мотиком. Стрепња прође, а туга је замијени: докле смо дошли, шта смо дочекали! Послије велике наше славе и хуке, да страхујемо од ове мокре овчје уштве! Ми што смо некад једва чекали да заподјенемо разговор с човјеком, сад се склањамо да нас не види. Све је на нас зинуло и против нас се устремило - изгледа да нема на свијету појаве која нам није опасна... Истовремено подигосмо главе: чује се његово тапкање пред колибом. Иван замота лице шалом - да остане непознат. Онај спусти мотику, и уђе с убјеђењем да унутра нема никог. Нешто га је изненадило - погледа и покуша поребарке да ухвати врата. Васиљ га шчепа за скут и увуче:
"Кад си ту", викну, "сад лези ту! Тебе смо чекали!"
"Браташу мој, немој ме", процвиље он. "Шта сам ли ја крив?"
"Зашто плавиш ливаду кад је бог с неба залијева?"
"Мора се, браташу. Ова година је гора него Арслан-пашина. Гладно се"...
"Зашто гладно? Колико имаш оваца?"
"Тако ми свете Петке, тридесет сам продао за жито!"
Показа се да све лаже. Слава му је Томиндан; кад лаже, њиме се не куне, него светом Петком. Није продао тридесет, него само осам оваца; а и њих је дао за комад ливаде, не за жито. До тих открића стиже Васиљ унакрсним питањима, а подвргао га је истрази зато што га познаје. И Иван га познаје, а и ја сам чуо за њега - јер то је Мирко Кадушин са сто оваца који сваке зиме украде бар по бреме сијена чобанима. Неки га избију кад га у крађи ухвате - он се никад не љути на њих; други га туже суду, а Мирко се послије цвиљењем извлачи да мање плати. Вуне доста има, а чакшире ипак никад не мијења. Прошлог љета, кад смо нападали варош, он се смуцао наоколо о овим истим чакширама, без пушке, с врећом - да штогод украде кад други почну да пљачкају. Узалуд смо му говорили да пљачке неће бити, он то није могао да вјерује. Сви су га познавали и тјерали, он је ипак успио да накопи пуну торбу конопаца, улара, свашта - плакао је кад му је наша стража те ствари из торбе истресла.
"Кад ме познајеш", упита он Васиља, "чији си ти?"
"ДЈаволов", рече Васиљ. "Бојиш ли се ђавола?"
Он се прекрсти: "Бојим, богами!"
"А бојиш ли се партизана", упитах га ја и прочешљах брадо.
"Бојим се ја свакога, видиш да сам слаботиња."
Примијетио је најзад браду, по њој помисли да припадамо странци брадоња и пожури да нам угоди. Комунисте он мрзи, рече, зато што се они хране на заједничком казану. Он не би могао да једе из истог казана, гадило би му се. Не воли их и што за цркву не маре, и што су им жене помијешане - дјецу праве с ким стигну, па се и не зна чија су дјеца... Стигли су да и њему напуне главу тиме. Мени се чини да то није штета. Једино по чему се он разликује од својих овчарских чукундједова, то је што они нијесу ништа знали о тим заједничким казанима и женама. Он је из пећинског времена, а ето је на нас пало да главама и труповима својим попунимо тај размак. И није чудо што нас мрзи, јер ми бисмо хтјели да га живог извучемо, кроз клисуре времена, и да га убацимо у колхоз који ће га лишити вашака, скотолоштва и могућности да краде.
"Би ли ти, стари, убио Ника Сајкова", упитах га да прикријем траг.
"Ја га не познајем", рече.
"Штета", рече Васиљ. "Могао би да зарадиш добре паре. Сто хиљада лира добија ко га убије, а педесет ко га просочи."
"Је ли то син Сајка Доселића", присјети се старац.
"Јесте, видиш како сад знаш. Он се од тебе не нада, и не пази се, лако би ти њега смакао. Хоћеш ли?"
Он се опет сневесели: "Не, богами! Немам чиме."
"Пушком. Даћемо ти пушку сад ако хоћеш."
"Узалуд би ми је давали - прије би он мене уграбио. Такав му је и отац био: миран на изглед, а многима је свијеће утулио".
"Ако ти нећеш, рекох, "ми ћемо га сами. Али: пст! Ником ни ријечи! Затвор ти не гине, и платићеш главом ако неком кажеш да си нас видио! Разумијеш ли?"
Разумио је, оставили смо га да сједи унутра. Нахватао се страха, мислим да се до мрака неће усудити да изађе из колибе. Свеједно, Иван хоће да идемо шумом, не преко ливада - да се не зна куд смо пошли. Земља је покривена обореним лишћем и гранчицама, кроз то до чланака тонемо у њену житку шлиту. С пропланака гледам брда у даљини - измијешала су се позната и непозната, а магла се вуче између њих. Једно вријеме је изгледало да ће се изведрити, па се опет предомисли. То као да нека лукава сила управља тим промјенама - прво нас изазове да види шта желимо, затим навали баш оно што не желимо. Дрвеће се још није оциједило, а већ поново почиње киша. Посакривала је вис за висом, позатварала долине као мокре џакове. Тек код извора препознадох продо и пут који води к селима.
Васиљ пође путем, Иван га заустави:
"Гдје ћеш? Куд си наумио?"
"Треба да свратимо код Ника, тако смо рекли."
"Треба, али није он тамо. Гдје мислиш да је, Ладо?"
"Негдје око Губавча."
Васиљ се наљути: "Кад боље знате, зашто сами не водите?"
Не би требало да се љути, јер он страшно воли да води и кад зна пут и кад га не зна баш сигурно. У том погледу ни ја нијесам без мане - да није њега, ја бих био тај који граби да буде први. То је неки урођени ђаво у нама, а он нас уз пут убрзава - куд год кренемо, ми као да се плашлмо да никад нећемо стићи ако одмах не стигнемо. Знам да не треба тако, али чим почнем да мислим о нечем другом - опет ме ухвати журба. Срећа је што нас Иван бремза, иначе - бог зна докле бисмо Васиљ и ја стигли. Испред нас се чује лавеж из катуна. Мукло, кроз мокрину, одјекује овчарско звоно. Сутон је, музу овце. Види се ватра. Галаме као да се свађају, а то им је обичан чобански разговор: биће траве ако сунце изгрије, биће је до преко главе. Онај весели глас је Вучка Масника, онај други не знам чији је.
"Немој тамо", рече Иван. "Куд ћеш тамо? Није Нико у катуну."
"Знам да није. Мислим да је у Губавчевој пећини."
"Не вјерујем, нашли би га они тамо."
"Нашли би га и у Куштримовој пећини."
"Сигурно. Он мора да је негдје испод дрвета."
И ја тако мислим, али дрвећа има много, има га на хиљаде у свакој од тих долина и на брдима између њих. Ако гурамо даље кроз те шуме, погубићемо се у мраку. Запамтио сам једну колибу на обронку иза напуштеног катуна, напипан је у тами - то ми потврди да сам исти с оним што сам некад био. Збиља, јесам ли исти? У сваком случају има у мени нешто трајно, што је много тога преко главе претурило - то ме испуњава изненадном радошћу. Ушли смо у сувоту, замириса на смрчеве даске. Креснух шибицу: кревети од дасака стоје као и прије. Нема никаквог трага од конагџија што су се ту смјењивали, сваки је за собом уклањао оно што би га пред будућима одало. Иван уздахну - као да и он мисли о томе. Васиљ поче да скупља угарке на огњишту.
"Не бих ја ватру", рече Иван. "Може да нас изда ватра."
"Коме? Никог нема по овој киши, а и да има - треба да просушимо ове дроњке."
"Добро, али да послије угасимо."
"Угасићемо, чим се загријемо."
Из торбе је извукао тријеску луча - увијек носи неколико њих да се не види како му је торба празна. Запалио ју је, пружи ми да је држим. Шегртујем му већ одавно у тој ствари, али он ми никад неће дозволити да водим самосталан посао. Не бар док су му руке здраве - јер он воли сам, лично и својеручно, да пробуди први пламичак и сасвим изблиза да осјети његово стидљиво треперење као дах новорођенчета. Кад запуцкара, он с уживањем трља руке и лупа се по кољенима од задовољства. Понекад ми се чини да је то код њега нека враџбина, или нешто чиме мисли да се враџбина разбија. Или је замјена љубавног доживљаја, или оживљавање неке запретане успомене чије су везе и њему самом непознате.