СТАРА ИГРА ЈАЧИ-ТЛАЧИ

Шума ми је досадила вртлозима коријена и кракова. Није велика корист од тога што човјек у њој невидљив постаје кад притом и сам обневиди и оглуви за све што се ван ње догађа. Мени је потребно да невидљив, видим, зато се врзмам по окрајцима, поред ливада и путева, гдје је између дрвећа остало доста одшкринутих врата и прозора. Завјесе су од грана и жбуња, између њих може да се види горе и доље - да се види куд пролазе и да се чује шта говоре кад мисле да их нико не слуша. У близини се увијек нађе неки камен згодан да се наслони пушка. Боље је кад има наоколо пањева што сједе или чуче иза камења, што личе на људе и на ђаволе - од њих потјера никад не зна с каквом силом има посла и кога прво да гађа. Нашао сам један такав камен и пањ изнад њега згодан за парњака: чобани су му ложили ватру наврх главе а он ипак није мртав - коријен му је остао моћан и раскречен као неке дуге ноге укривене испод земље.
Један мукли подземни шум, као да се огромна змија извлачи одоздо и размотава, пробуди ме и натјера да погледам шта се догађа. Прво што видјех: огорели пањ се љуља. Искривио се, избочио, стење и с муком извлачи из земље једну од својих жила, горњу. Извукао ју је, отресао је, загледао се у њену разгранату канџу. Поче да се нагиње на другу страну, с лицем искривљеним од напора, и том тек ослобођеном канџом узе да гребе земљу. Гребе, стење. Земља је влажна одмах испод коре, извијају се неке глисте и кидају се танке жиле - он се на то не осврће. Тако откопа и другу руку, осакаћену и утрнулу - погледа је, опипа је, поче да је трља грудвом земље. По томе како се земљом лијечи помислих да је неко од старих: из године Кариман-пашине, или Бушатлине, или Арслан-пашине - прикрио се ту док прође офанзива и преспавао више него што је желио...
Или је то, или је Јаков Издвојеник - вампири се да се освети. Имаће дуго да се свети - што су му кроз плот давали храну, што су га камењем гонили из села, што су туткали псе и дјецу да га гоне и пуштали мачку да му лиже рану кад више није имао снаге да се брани. Треба да га нападнем прије него се сасвим извуче, али рука ми остаје непомична и воља ми је омртвљена жељом да видим шта ће бити. Има још времена, кажем у себи, ноге још није раскопао, није ни почео да их раскопава - чекаћу то.
"Чудиш ли се", упита он шупљим гласом који ми је однекуд познат.
"Не нимало", рекох. "Чему да се чудим?"
"Онако. Ти си уморан, чини ми се."
"Нијесам се наспавао."
"Неће бити само то."
"Пусти сад то, видиш да ми се спава!"
"Увијек су људи мамурни послије тих ствари."
"Којих ствари?"
Он не одговори и више се не осврну на мене. Заборавио ме, запосли се - гребе и раскопава земљу испод себе. Једно вријеме изгледа да услијепо копа, гдје стигне, без правца и циља, али се онда устреми на мјесто гдје треба да су му кољена. Лице му се искривило, браду је на груди ослонио, колута очима и ослушкује подземни шум извлачења. Извуче лијеву ногу, изувијану и земљаву, изравна неке сувишне зглобове као згужване панталоне, уздахну па извуче и десну. Та десна нога му је знатно краћа, зато он рамље. Бос је, сакри табане да их не видим. Не би требало да их крије - то што је без обуће означава га као припадника сиротиње и противника виших класа које су га као таквог оцрниле пропагандом. Подви ноге, сједе по турски и искези се према мени. На глави му је поцијепана капа, кроз њу се пробијају оштре сиједе длаке, изнад чела се назире крастава чворуга - заломљен стари рог или зачетак новог.
Гледам га и стално нешто ново откривам. Игле и напрстка нема, али по свему личи на терзију или на некакву занатлијску чучалицу што се стиди сиромаштва и на сто начина врда да се из њега искобеља. Сјетих се да сам га видио у Губавчу и осврнух се да видим има ли који леш наоколо. Не, не чују се муве и не смрди. У међувремену он се подмладио. Израсла му је црна брада сасвим слична оној што сам је ја носио. За тренутак ми се учини да ју је скупио на Појилу, тамо гдје сам је јуче обријао - длаку по длаку ју је скупио и некако врашки вјешто налијепио. Он се томе насмија и рече:
"Малена је тица ластавица, ал умори коња и јунака."
"Која ти је то ластавица?"
"Она што си је свуноћ гонио."
Више нећу да га питам. Видим да му је нешто криво, некуд циља, а мени данас није до свађе. Уморан сам и све ме боли, нијесам знао како то може да сломи снагу.
"Шта је? Није ти до разговора."
"Није", рекох.
"Сад си гроги."
"И мени се чини."
"Такви сте ви људи. Прво хука-бука, нигдје краја, никад доста, па послије ништа и најзад ништа."
Одједном се претвори у пијаног Качаранду на некој слави. Пјевају дјевојке "Ој, је л' ти жао што се растајемо", развлаче "Растајемо, а не састајемо", и куну "Бог убио ко нас раставио, кроз кости му трава проницала", а Качаранда облизује усне, све до ране гдје су му отфикарили израштај на кожи, и грди оне што неће да пију: нек не пију кад су луди, и кад су блесаве кукавице, он ће, свеједно, за све њих спремити мртвачке сандуке од чамовине и пратиће их једног за другим до гроба, до ништа; напиће се, као увијек, на њиховим гробовима, и отпјеваће им своју литургију: "Ракијице, Рако ја те волим јако. Ја ћу тебе Рако, у трбух овако, а ти мене, моја Рако, у поток полако"... И стварно је многе од њих пијан до гробља отпратио и у потоку ожалио, има времена да спреми сандуке и за ове што су преостали. Стићи ће, можда, да и за мене направи сандук - закиваће га с уживањем, јер он мрзи комунисте од почетка.
Отворих очи - весеље се стиша. Стигао сам касно, стишало се давно, све су попили и разишли се. Оне дјевојке што су пјевале, разудале су се и дјоцу подигле. Умјесто Качаранде чучи крај камена његов пријатељ по ракији ДЈаво с брадом и гледа ме.
"Далеко си забраздио", рече најзад. "Заносиш се у успомене и глупости, а заборављаш своје бриге."
"То је зато што нећу бриге."
"Нећеш, је ли? Ау, мајстора... А хтио би да пактира с нечистим силама."
"Да ти нијеси моја савјест прерушена у ђавола?"
"Не, него ми је занат такав"...
"Да се претвараш у оно што нијеси?"
Он климну главом. Све дотле ми се чинило да је то сан, или нека игра слична сну. Зачудих се како сам погодио да је он занатлија и ситна душа, ни вода ни вино, један од оних што ошљаре и скитарају тамо вамо: ој туткало, свијетли образе, подрж воду док мајстори оду!... Писали су о томе Лањроњскy и Меyер, не баш изрично него да се може наслутити, а има података и код Маас-а и других, гдје се нешто јасније назире замјена, која је у ствари подметање. Том замјеном су ситне прилике котлокрпа заузеле мјеста старог Ковача и Прометеја. Мора да је свештенство одиграло важну улогу у извођењу те замјене; може се претпоставити да је и класна држава потпомогла да се оклеветају њени стари противници оковани још од робовласничких времена. Црномањасти типови с истока, хроме скитнице, босе, с деформисаним табанима, и вашарски мађионичари вјешти у прерушавању само су потпомогли да се клевета учврсти.
"Ти сматраш да сам преварант", рече.
"По чему то?"
"Читам ти у очима. Кад је тако, нећу да разговарам!"
"Веће штете не било!"
Он се стварно наљути - гунђа и журно убацује, у земљу као у врећу, оне своје изувијане пипке, дроњке и кракове. Зачас је све закопао. Оста само искривљен пањ огореле главе на којој су чобани ватру ложили. Дође ми криво што су ме очи одале. Само сам још њега имао, а сад сам сам пред временом. Вријеме је гавран за мене - шуња ми се иза леђа, завлачи се између мене и моје сјенке и раставља ме на двоје па на четворо. Посвађа ме са мном самим, огади ми све гдје сједнем и гдје станем и дубе ме као капља камен. Боље би ми било и с нечистом силом, и с ђаволом, него да се стално гледам очи у очи с том празнином што се вријеме зове. Кад би оно чудо из пања хтјело још једном да се јави - пустио бих га да лаје шта хоће, само да ми скрати вријеме. Можда оно није одвратно као што ми се учинило. Ако јесте - шта се може? Мора нешто да се трпи... Он као да негдје прочита шта мислим - врати се и зарежа:
"Ти си лопов вулгарис, а то је горе него преварант."
"Зависи с које се тачке гледа."
"Са сваке тачке. Обична лопужа што крадуцка прње и жене и шта стигне. Чак и чарапе."
"Неко ми је помогао да крадуцкам. Ти, чини ми се."
"Моја је ствар да те у то увучем и оцрним, да немаш куд да се вратиш."
"Ето си ме увукао, што се сад буниш?"
"Треба да се одупиреш, зашто си човјек!...
"Досадило ми је да носим дроњке."
"Шта ћеш рећи друговима кад те буду питали?"
Зна све, то ми се не свида. Зна гдје боли, тамо боцка и милости нема. Милост ја не тражим, нек иде у божју матер с њоме! Није важно шта ћу им рећи, нек иду збогом! Прво треба да се нађем с њима, а дотле има да протече доста воде бистре и мутне. Ако баш навале с питањима - рећи ћу им да ме невоља, управо ђаво научио да се снађем. Послушао сам га, што да не - кад овдје трипут више вриједи лупеж који је добро обучен него три поштена комуниста у дроњцима... Не буде ли им доста то, све ћу из вреће да истресем. Знао сам и ја гдје је боље, и осјећао сам гдје гори под ногама, зато сам хтио да пођем на Пљевља, па у Прву пролетерску, гдје се води чиста борба - војска с војском и бомба на бункер - али они ми нијесу дали да тамо пођем. Зазидали су ме у позадини и ставили ми букагије да останем у позадини, ту гдје су сељачко-чобанско-лоповски обичаји да се крпи, а човјек мора да их прими ако хоће да још живи. Нијесам хтио као Нико, па да ме прогласе за кукавицу; ни као Јаков Издвојеник, па да ми кроз плот дају храну. Овако сам изабрао, јер ово је Лелејска гора, не може у њој од поштења да се живи...
"Ни доље не може", осмјехну се он. "Нигдје."
"Па шта онда?"
"Ништа. Мислио си да може, а не може."
"Моћи ће једном."
"Кад пиринач роди у Лелејској гори."
"Родиће кад му припремимо терен."
"Не будали! Не би се звала Лелејска да живот око ње није лелек."
"Био је лелек"...
"А сад зар није? И по чему мислиш да неће бити? Јалова ти је нада у промјене, јер ништа се не мијења да постане нешто друго него оно исто што је било. Круг, разумијеш - удаљи се да со врати у нихил нови суб соле. Постоје закони клима и струја, све кругови, зна се гдје која цвјећка расте и какве плодове има да донесе. Оне мичуринске заврзламе с укрштањем биле су само девијација и бајка за дјецу. И Дњепрострој - сами су га минирали. Једино се још Руси одупиру, а јабуке и калемљене вишње и цвјетни колхозни вртови отишли су у маглу и прашину. Па и тамо гдје расте пиринач - мислиш ли да су људи сити?... Ни говора! Јадни су и кржљави су, гладнији су и прљавији од ових овдје. Не буљи очи и не чуди се, то је просто: велики газда им узме то што је родило, превезе га бродовима, храни њиме полицајце, штрајкбрехере, официре, либерале, доушнике и курвице, јер то су његови, јер он купује душе ангро, а не једну по једну као што твој примитивни мозак замишља. Је ли ти сад јасна слика?"
"Није ми јасно шта постиже тиме."
"Да се поштују правила игре. Неки је зову "Мачке и миша", други скраћено "Јачи-тлачи", али није важно како се игра зове него да се правилно распореде снаге. На врху су прождрљиви, што се не могу заситити. Испод њих су улизице да им се диве, кардинали, гувернери, предсједници и пословође свакојаке. Испод тога је војска да то брани, а на дну су поштене будале што аргатују и понекад се буне и стално се надају у промјене, те тако и они имају чиме да се забаве. Свиђа ли ти се тај распоред?"
"Не, ако се не преокрене."
"Како да се преокрене? Па да мишеви гоне мачке? Ти си луд!"
То су ми и други рекли. Понекад то и сам помишљам јер често не могу да распознам кад спавам а кад сам будан. И сад тако: био би сан, смирио бих се, али однекуд кресне као муња јасна мисао каква ни на јави не долази, или сјећање на некога, или замршена мука мозгања о праву човјека да се нада. Има нешто испод тога, не може бити да нема ништа, јер одакле би се онда обнављала нада? То ми личи на оне што су маштали о летењу и крпили разна крила и ломили вратове падајући. Показивало се најзад да су били у праву: по томе се види да је у тој машти било зрнце могућности које их је стално изазивало да још једном покушају. Зар није једно такво зрнце иза наше наде о правди?...
"Није", рече он, "нема га. Друго је кад се нешто машта с угледањем на природу, а друго кад неко крене изван тога и даље од ње."
"Кренули смо и стићи ћемо."
"На том путу сте досад постигли само да брже таманите једни друге."
"То је само привремено. Проћи ће то."
"Јеси ли сигуран да неће доћи нешто горе?"
"Горе не може, нема куд, мора боље."
"Никад се не зна шта је иза окуке."
Чуо сам нешто и о томе: неки су дошли до окуке и погледали су шта је с оне стране; нијесу се вратили, значи да није ништа страшно. Могао бих то да му кажем, али зашто? Он је као Качаранда запео да неће. Уморан сам и глава ме боли од тих ствари. Не би требало ни да мислим о њима - далеко су и ништавно је оно што ја за њих могу да учиним. Најгоре је што немам шта да чиним, искључен сам из чињења - само да сједим и да чекам, а од чекања се вријеме надима као од квасца. И он се најзад уморио и смирио. Погледах га - опет је пањ са жилама у земљи. Земља се на сунцу осушила, не познаје се што је гребена и раскопавана. Кора му је огуљена и огорела, једна пруга сунца пролази му испод кврге која личи на кукаст нос - од тога изгледа да се кези и ужива што је остао при своме. Кундаком ударих огорелу квргу, она се здроби у прашину и просу се по земљи. Хтио сам тиме да избришем подсмијех: он се, напротив, рашири и устали.
Окренух се према шуми - она се сва дигла на ноге и устремила да ме згази. Погледах ливаду усталасану - она ме мами да ме изда. На путу нема никог и није га било откад памтим, по томе изгледа да то и није пут за људе него варка насликана да изгледа да их је било. Усправих се с пушком испред себе - тако једино смирујем ствари кад покушају да се побуне. Дрвеће застаде гдје се задесило, само нека стабла походом захуктана почеше да се окрећу око себе. Ливада се упреподоби и тишина леже на њу, вјетар се сакри иза грана и све се постара да заузме своја мјеста. Небо је опет гдје је било, руно облака натакло се на криви рог Лелејске горе. Све се добро свршило. За сада се свршило, али други пут не знам како ћу изаћи на крај с немуштим стварима што се нагло измијешају и у чопору к мени крену.