НА САСТАНКУ ОСТАТАКА

Мислио сам до мало прије да ми кожа не ваља ни пет пара, и откуд да ваља кад је шугава, и да никад није ни ваљала, и да сам нико-и-ништа, никад-ништа, и све тако. Сад се то одједном мијења под утицајем прилика. Лом је пријатно мјесто с пећинама око извора, другови из Гиздаве су жилави момци убиједјени у побједу - мало грљења, мало дрмусања и заједничких успомена, затим успомене гурнуше у страну доносећи карлицу кромпира да је до дна проучимо. Ништа не мари што су га ноћу кували - кромпир је слан, бруни се и растапа у устима. Заситили смо се, а још доста га је преостало - такво чудо одавно нијесмо доживјели. Помислих да остатке треба да стрпамо у џепове, затим се сјетих да смо у гостима и да би нас то обрукало. Може човјек да се обрука кад га неко добро изненади, може чак и више да се обрука него кад га зло изненади; јер на зло је навикао.
Пита Качак како се осјећамо, а Васиљ каже:
"Одлично! Боље се не може ни замислити."
"Нешто си се намрштио као да ти није право."
"То је сад од жеђи."
"Има и воде колико хоћеш, не штеди је!"
"Нијесам луд да пијем, па да одмах огладним."
"Што да не? И хране има, спремили смо да претекне."
Има хране за три дана, они вазда спреме више него што ће се потрошити. И прије су такви били - кад нешто припремају, темељно га припреме. Не вребају, као ми одозго, само неки крупан подвиг да изврше па да од њега дуго живе, него су навикли да поштују вриједност ситног рада и малих ствари без којих се не може. Прво направе списак: соли, лука, брашна, дувана, цигарет-папира - па све то по списку пронађу и пренесу на одређена мјеста. У томе им је и судбина склона - крај им је жупнији, жита скоро зријевају, глад им више не пријети, ни прије није била љута као код нас. На брду им чуче два пушкомитраљеза, нијесу их закопали као ми оне наше - нашли су везе да за новац купују метке, купују их од милиције и од муслимана и од сталних четника, преко жена, преко дјеце и чобана, све веза вези и рука руци додаје.
Имају, кажу, и апотеку. Пошто не вјерујем, показаше ми је: двије торбе завоја, нешто вате, кутија аспирина и двије флаше јода. Апотекар им је Рајо Боснић, то сам погодио чим сам га погледао. Око њега се шире необични мириси. Пожалих му се да имам шугу, он пронађе кутију неке сиве масти и објасни ми како се употребљава. Не чини ми се да ће ми помоћи, али бар јако смрди - има све вашке по шавовима да ми поцркају од смрада. Тако им и треба, рекох и завукох се у пећину изнад путељка. Збацио сам дроњке и намазао се до испод ушију. Јест да Рајо није баш прави апотекар, али његова смјеса гризе као да је стварно из апотеке. Можда баш и јесте из апотеке и баш против шуге направљена. Ако икад скинем ту шугу, бићу као поново рођен. Навукох чакшире, па кошуљу, па ми се смрачи пред очима од језивих мравињака што ми прогмизаше по крастама.
Однекуд наиђе Бајо баш кад не треба. Делегат је и секретар, дужност му је да све види и зна; види да се неко под пећином крије, а не зна ко је то и не зна ни зашто.
"Сунчаш ли се ти то тамо", упита подругљивим гласом.
"Не, него мажем красте" , рекох кроз стиснуте зубе.
"Какве - красте", јер он хоће све да зна.
"Шугаве! Имам шугу."
"Зар нијесу могли да нам не шаљу шугаве?"
"Нијесу могли. Сад немају да бирају."
Није ме познао по гласу, прође. Пуцкетају му зглобови као кози, али то није разлог да се прави јарац и да ме презире што сам шугав. Знам ја њега кад није био делегат, ни секретар, а онда је мекетао друкчијим гласом. Кад су жандари с пендрецима јуришали у Васиној улици, и с кундацима у Гробљанској, и кад нас је коњица јурила око Ташмајдана, Бајо је онда носио капут из боље куће и тражио згодну капију да што прије загребе. Капут и шешир, то га је спасавало. И шал - тако је личило на тичицу из виших слојева која је случајно у наше јато залутала. Било је неколико тих залуталих тичица, жандари су пазили да их не закаче. Нико Бају није замјерио што се сналази, осредњи ударац могао је намртво да га обори; нијесу ни времена имали да му замјере - он је први почињао да збија шале на рачун својих лаких ногу. Сад се нешто промијенило, баш ћу да видим шта се то промијенило. Пожурих за њим, он ме осјети и окрену се.
"Нијеси ме препознао", рекох. "Потцјењујеш старе познанике."
"Како да те препознам кад си упртио толику браду?"
"Ко не може да је носи, томе и не расте."
Он ми ипак пружи руку.
"Не", рекох. "Прешла би ти шуга."
Он брзо метну руку у џеп и поче о другоме. "Чекамо Рупљане, опет они нијесу стигли. Вазда закасне, то им је прешло у крв."
"Далеко им је, зато касне."
"Зна се даљина, а онда се мора на вријеме поћи."
"Можда су уз пут наишли на препреку."
"И то треба да се претпостави. Очитаћу им буквицу! Мора, друже мој, да се стигне кад треба да се стигне, а не кад ко хоће!"
Он и не примјећује како му се рјечник своди на треба и мора. Помислих да је то била нека посебна тајна школа гдје су стално понављали треба- мору, треба-мора, док су све друго позаборављали. Гледам га и слушам и чудим се - одлучан је као подофицир и оштар главосјеча постао. Више нијесам сигуран да је онај исти Бајо што сам га познавао. Избрисао је сва заједничка сјећања, отура их и хладно прелази преко мојих покушаја да их оживим. И капут је заборавио, и шешир, и капије, и ону отпусницу из болнице. Имао је у џепу свежањ листића какви се дају отпуштенима из болнице: печат и потпис љекара и болест је била написана, само је датум отпуштања остајао неодређен; Бајо је ту уношио датум гужве - ако га ухвате, изгледаће да је случајно запао излазећи из болнице. Тако никад није видио како изгледа Главњача изнутра. Ја му не замјерам што је није видио, нијесам много добио ја што сам је видио, али ипак требада призна и да ме не наводи на сумњу да је тај с отпусницама био неко други...
Не знам шта ми је, тек киван сам на њега. Можда му завидим што је делегат. Није баш завист, него кисела нелагодност која зависти претходи. Тако и шуга почиње ситним сврабом који расле. Некако је Бајо вјешто прескочио препреке - обрео се горе, послали га овдје, соли ми памет. Зашто су нам баш њега послали, зар није било бољих? И онда - како, зашто, откуд он да ме води, кад ја знам њега и све шта он зна?.. Једино што не знам - да се скривам по капијама - то сад овдје није потребно и не може се. Ако ћемо по заслугама, ја их имам више!... Не кажем да их имам више од других, али бар од њега - јер ја сам добио кундака по ребрима и вратио сам удараца циглама и камењем више него што је он хљеба појео. Више сигурно, јер он мало једе. Дакле - то није по заслугама, него се он десио на неком згоднијем мјесту, или је имао неког да га гура, али то би онда значило да и у овој нашој цркви лакше постаје светац онај коме је бог ујак...
Јесте, завист је, а вјешто се прерушила. Узела је облик бриге за општу ствар и подводи ми сумње као курве - док једну избацим кроз врата, она двије друге уведе кроз прозор. Ту правду, за којом идемо кроз све ово, слабо ћемо остварити ми који смо и сами неправични. Некад смо из нехата неправични, или из незнања, или од невоље, а некад што нема времена да се бира. Стално су тако налазили неке свеце и слали их да нам помогну кад тамо нијесу знали шта да чине с њима. Онај Гојан, први што је стигао, рекламирао се да је радник, а у ствари је био шоферчина. Прва брига му је била да се накрка, а једина тактика да застраши: "Довешћу ја овдје батаљон Лакаца, па да клекнете на кољена!" као да је намјерно хтио да раздражи животињу племенске мржње: "Доведи их, баш их доведи! И Лакце, и кога хоћеш доведи! Знамо ми Лакце, сретали смо се с њима, па им се и прије нијесмо уклањали. Курва био ко вам с мегдана побјегао!"
"Промукао сам", каже Бајо, "учећи их да се чувају - да чувају своје главе!"
"Ти у томе имаш доста дара и искуства."
"Не помаже. Не слушају ништа."
"Млади, па луди. Не би ни били с нама да нијесу луди."
"Луд сам што то причам теби, кад си им ти био учитељ. Какви учитељи, такви ђаци!"
"Да нијесу били такви, не бисмо ништа учинили, а то би било горе."
"Али сад мора да се пази, видиш - бију!"
Бију, богме, не жале нас. При том су увјерени да чине добро, и чине га за неког. Више су нас прије, док није гора озелењела; пријете нам кад опадне лишће и кад снијег почне трагове да открива, али и сад нас смањују чим улуче прилику. Имају добрих пушкара - ловце, ратнике и пљачкаше - тако вазда стигну прије него ми измакнемо. Славу стиче ко убије, и из Лондона му медаље шаљу, и из Италије му паре дају. Стварно ће битИ мучна работа ако овдје овако јесен дочекамо: слане, кише с вјетровима, а и снијег може рано да навали. Стаљин је рекао да ће се рат завршити крајем године, а шта ћемо ако се не заврши? Ништа - неће нас ни бити. Истражиће нам се сјеме као шареним коњима. Послије више неће бити никог, ни да нас помене. Хладно ми је око срца кад мислим о томе, зато нећу ни да мислим. Нека мисли ко је навикао, као Иван, или ко мора, као Бајо. Нек измисле отпусницу из болнице, или шта било, само да остане когод жив - за свједока...
На бријегу, у затрављеном шанцу, сједе поглавице остатака. Шанчевић је добро обучен - нанио га пут поред магацина, па су му се хаљине саме наметнуле. Ја, да сам на његовом мјесто, нелагодно бих се осјећао; он, напротив, сматра да је природно што је обучен боље од других. Има разних капа, а лица под њима изједначила је глад и неспокојство и ноћна путовања. Носеви су се издужили и наоштрили изнад увећаних уста и љутих очњака. Ко нас не познаје, рекао би да смо сви браћа и братучеди - некакав проклети сој који од пркоса живи и не може да се смири. Ружан сој, од дугих костију и преплануле коже, без мишића, без боје у лицу, с подсмјешљивим очима упртим у Баја, који опет прича о опрезности и уздиже је изнад свих других врлина својствених људима.
"Ово је вријеме хајке", каже, "а зато сваки треба да има око на потиљку."
"Лијепи смо и без тога", гунђа Васиљ, "само нам још то недостаје." "Два човјека", продужава Бајо, "кад иду заједно - један треба да гледа на десну, а други на лијеву страну."
"Онај задњи", каже Магић, "могао би да се извјежба да иде уназад, као рак."
"Спрдуцкај се ти само, а један за другим нам пада, и нико се више не диже. Не насмија се више ни један од оних што су доље."
Показао је руком према долини испруженој као огромна кривудава гробница измеду Плава и Тифрана. Пуна је наших мртвих, а ништа се не познаје. Расте трава, пасу овце. Кога нема, без њега се мора. Сад су измислили да наше ни у гробља не примају - неће безбожнички гробови с хришћанским да им се мијешају и да мртви комунисти мртвима доље пренесу какво се чудо и брука овдје међу живима збива. Неке су раскопали и наредили да се изнесу ван гробљанске ограде, на неосвећену земљу, у шумарке и јаруге гдје се копилад чедоморки и цркли коњи затрпавају. И док су се чељад мучила са земљавим лешевима и натрулим сандуцима - њихови родаци, сусједи у завади и некадашњи пријатељи, окупљали су се близу гробља да гледају и пјевају "Партизани, црни врани, црни су вам дошли дани"... Баш су црни, и одавно су дошли; требало би већ да прођу, као што све пролази, али они једнако трају.
Окренух се: од нас што смо овдје - на кога је ред? Коме ће то првом да запјевају?... Па се сјетих пуцњаве у долини и шупљег гласа којим је Нико Сајков рекао "Оно је напад на Рамовиће!"
"Камо Рамовић,", упитах Баја. "Никог од њих не видим овдје."
"Нећеш их ни видјети, свршено је с Рамовићима."
"Зар су изгинули ?"
"Боље би било да су изгинули. Похватани су. Само је Петар измакао - не зна се ни куд је измакао, наши га још нијесу нашли. Тако је кад се не пазе - пустили су да их опколе."
"Можда њих неће стријељати", рекох да се бар нечим утјешим.
"Ако их живе оставе, то је да намаме неке друге."
"Никога неће намамити, други немају такво залеђе."
У ствари - ни они га нијесу имали: издао их је једини рођак у којега су имали повјерења. Нашао им је склониште, доносио им је храну, обавјештавао их је кад су потјере и којим правцима крећу, а у исто вријеме је ухватио везу с Јузбашом и од њега добио обећање да ће им животе поклонти кад буду похватани. Није то за новац учинио него из убјеђења да само тако може да их спаси од погибије која све нас остале чека. Сад су се тргли и остали Рамовићи да их бране: нуде јамства и готови су да дају откуп као што су чинили у турска времена, позивају се на своје заслуге за четништво, призивају у помоћ славу дједова и прадједова из сто година бојева. Можда би тако успјели да их одбране, али су с друге стране зарежали Липовљани, пијанице жедне крви: Гиздићи, Брадарићи, Грујаче и Вуколићи - траже главе. Имамо и ми рођаке у шуми, кажу, па зашто да их таманимо ако ви ваше овако извлачите? Ако ови главом не плате, довешћемо код куће наше, па нека их мрко погледа ко смије!
"Дуго су сложни били", рекох, "вакат је да се почупају."
"Не би штета било да се почупају", рече Качак.
"Никаква, јер не зна се који су гори."
"Зли су, богме, на обје стране, а од злих се никаквом добру не надај. Ако виде да нема другог - попустиће Рамовићи."
"Није њихов обичај да попуштају."
"Не, али сад су ослабили: оно што је ваљало, одведено је у логоре."
"Зар не бисмо могли и ми ту нешто да учинимо?"
"Јок! Одмах би осјетили наше прсте."
Осјетили би их, то сам заборавио, јер они имају стручне снаге из полиције и из Овре које су навикле да осјете наше прсте и тамо гдје их никад било није. Довољно је да неко од тих измозга да му нешто мирише на нашу работу, па да се сви одрекну од своје работе и да се сложно устреме против. Тако - везане су нам руке. Узалуд нам је што смо се ту окупили с разних страна, из Проклетија и Лелеје горње, од Рогоџе, из Рупа. Ништа нам не помаже ни храброст ни памет. Не може се ништа учинити, чак ни покушати да се учини, - из страха да се на нешто горе не окрене. Остаје само да се чека, и да се гризу нокти и прсти од немоћи. А мени је досадило да гледам како се гризу, зато гризем успомене на Рамовиће: сами су криви и за све су криви! Што су се упустили, и што су невјери вјеровали? Што се нијесу бранили и изгинули, да нас овако не муче чекањем!
Бог га сами и мртвог убио,/ Како мога вјероват Турчину!