ПРОСТО ИСПОД ДРВЕЋА

Стигао је нови гласник да све разјасни. Јуче, док сам мислио на Рамовиће и љутио се што не може да им се помогне, за њих је било све свеједно. Тијела су им лежала у спокоју, док се сунце уздизало, на утабаној ледини поред игралишта гдје су цигански коњи и посљедњу травку ишчупали. У близини је окука ријеке и јак пад. Излазећи из варошке тјескобе, испод касапница, касарне и болнице, Лим ту, уплашен тишином, увијек завија као пас који смрт слути и дозива. Он једини, у име завичаја, опростио се с њима - тиме. Послије су их закопали, не заједно као обичне комунисте, него у три посебна гроба. Каже човјек да су закопани испод дивљаке, подаље од пута, али неки ђаво у мени не да ми да вјерујем да су мртви. Чим почнем да мислим о нечем другом, или да слушам шта други говоре, они оживе, извуку се и приђу до ту иза грмља заљуљаног вјетром.
Оно што је могло да их одбрани - заслуге предака главосјека, слога братства с везама на све стране, стричеви с медаљама и стричевски синови по четничким штабовима - њима је само убрзало крај. Почеле су биле свађе на све стране, ускипио је олош да се освети за све неправде старих Рамовића, пријетио је раздор с обрачунима - страсти би се распалиле да су они остали живи. Зато је Јузбаша хитно пошао у Колашин, послом тобоже, а у ствари да се направи да нема везе с тиме. Одмах затим позвали су Талијане да као виша сила сврше ту ствар. Једна чета војске с карабињерима прешла је преко "границе", преко моста, и тобоже изненада, силом, као на своју руку, заузела четнички затвор без отпора. Нијесу се освртали на остале затворенике, тражили су само Рамовиће и нашли су их. Извели су то ноћу, мучки, а ујутру их стријељали. Сад се више нико не свађа - свршено је.
"Јесу ли их тајно стријељали", пита Иван.
"Дању је то било, није тајно. Не би ни могли тајно, јер знало се и чуло се - стално су пјевали."
"Војници пјевали?"
"Не, војницима баш није било до пјесме, а послије су и плакали. Жути су били и карабињери, жута им лица као восак, па само преда се гледају и иду."
"А онда - ко је пјевао? Четници?"
"Не него сами Рамовићи. Њих тројица - као да иду на свадбу."
"То сам и мислио - нијесу нас осрамотили."
"Мушки су то поднијели, свака им част! И некако гордо, гордо - као да све живо презиру."
То могу да замислим, и прије су презирали. Управо је изгледало да све гледају испод себе и кад су се старали да то прикрију. Отресити по природи, имали су јаку дозу урођеног поноса и посебног смисла за изглед: ишли су право, носили се лијепо и у говору заносили к свечаним и књишким облицима. Од племства им је то остало и учврстило се у газдинској сигурности - јер они никад нијесу гладовали, ни страховали, ни схватили да је потребно да понекад погну главу и снизе глас. Понекад је то прелазило у охолост која одбија људе и коју им Гиздовљани нијесу лако опраштали. Чини ми се да им ни сад не праштају, а нијесу у праву. Ако је та њихова охолост некад неког одбијала, неке друге је у исто вријеме привлачила. Шарен је народ, има свакаквих, већини је лакше да види како изгледаш него шта мислиш и лакше се лијепи за ђиде и делије него за скромне сиротане с њиховим народњаштвом простијим од пасуља.
"Не би ништа од онога", рече Качак, "ни потукли се нијесу."
"Глупо је било и што сам се надао томе", рекох.
"Шта ће човјек - кад се топи, за сламку се хвата."
"Сад нема ни сламке."
"Може и то да има своју добру страну."
"То што сламке нема? Може, само не знам како."
"Да га натјера да и даље плива."
Он мисли да су Рамовићи послиједњи који су се преварили. Послије њих нико неће ни помислити да се ослања на рођаке ни да се преда док прво не испуца све што има у фишеклијама. И ја то мислим, јер кад се ни за славне Рамовиће није нашло спаса, други се немају чему надати. Али, с друге стране - нада да се живот спаси није једино што нагриза и што ломи нашу храброст. Има и других ствари, разних. Неке су у нама. Дођу тренуци кад сами себи изгледамо као проклете луде којима се све живо руга. Некад се не руга, него само пита: чему се ви то надате?... Не знам чему. У граду више никог немамо, све је у логоре и затворе одведено. Сељаштво нас је преварило чим је глад осјетило. Прориједила се омладина, нема више оне наше; ова што сад наилази баш не личи на омладину - на главе је натакла шубаре, на шубаре жандарске кокарде, хода, пјева, злоставља дјевојке и из пушака гађа куће што су некад биле партизанске.
Отписали су нас и другови форумаши одозго, одавно се не јављају. Сви су се некако боље снашли, само ми се потуцамо по планинама без разлога. И онда - глад, вашке, шуге, промрзлице, крпе, кише. Све се то некако завјерило да збија злобне шале с нама. И ми сами: кад маштамо - високо летимо, кад погледамо - ниско пали. Наше су књиге сатрунуле; новина више и немамо, и полако заборављамо да смо их некад имали. То што причамо о слободи личи на стара пророчанства којима се и дјеца смију. Пјесме су нам преокренули, пјевају их наопако. Јадни смо, неопрани, просјачимо ту и тамо, а то што испросимо - отровано је понижењем. Од јада се неки завуку у јазбину, као творови се завуку и не излазе док их глад не присили. Ако нам неко некад пружи парче хљеба или чанак коприве, то је само из сажаљења; кад то узмемо, не знамо кога више да жалимо - себе, што смо дошли на те гране, или онога што даје и страхује да се некако не открије то његово доброчинство.
Али Бајо неће да мисли о томе. Огорчен је на неке ствари, на нешто што се догодило у Рупама:
"Можеш ли то да вјерујеш?"
"Могу свашта. Све се догађа."
"Али овако не! Два мјесеца живи с њима у друштву четнички шпијун, иде с њима, спава с њима, а они да га не открију! Могао је да их покоље, али он је хтио да дозна везе... Гдје вам бише очи? Што нијесте питали какав је прије био у тој чети гдје је био?"
"Од те чете само је он остао", каже Војо, "кога да питамо?"
"Сигурно је он ту чету удесио, требало је то да помислите!"
"Видјели смо да је сиротиња, гољо, гладан, нико и ништа."
"Тако нам и треба кад примамо никоговину!"
"Нема више да се бира, није народ као прошлог љета. Нема оног више, изгубили смо га."
Само се Иван не слаже да смо народ изгубили. По његовом испада да је то немогуће, да ми народну подршку никада нећемо изгубити. То је већ нешто чудновато, зато га сви, чак и Бајо, гледају избуљеним очима. Да сам ја извалио нешто слично, изгорио бих од стида, а он се ништа не збуњује. Лагано мрви и рашчешљава: у сваком селу остало је по десетак наших породица које, чак и кад би хтјеле, не могу да пређу на супротну страну. Не дају им да пређу, јер такво је то друштво против којега се боримо, јер у том друштву неко мора да буде потлачена класа да би они други имали над ким да владају. Свака од тих породица има својту, има кумове, рођаке, пријатеље по одивама - они се још не усуђују да помогну, али их савјест гризе и стид их бије и послије ће покушати да поправе то што сад пропуштају...
Везе вјешто до детаља. Да смо неки странци, скоро бисмо му повјеровали. Многи су, каже, од саме глади, да им дјеца не помру од глади, за оно мало брашна и соли што Талијани дају прешли привремено на ону страну. Кад глад прође - вратиће се они. Неки су већ почели да се враћају: скупљају муницију и људе без пропусница преводе преко мостова. И онда: то је свадљив народ који ни за добро није био сложан, неће ни за зло. Има доста четника што су били загуљени, а сад су разочарани - неки што нијесу добили чинове, други што виде да су заведени. Већину чине ипак они што иду за трубом, они што кажу "Куд сви Турци, ту и голи Хасо"; али кад труба, војска, буде наша, кад се врати нека од наших бригада из Босне, већина ће опет бити наша. Дотле ми треба, као неко сјеме, или као квасац за велике народне наћве, да се сачувамо у склоништима и по пећинама...
"Не помињи пећине", рече Бајо, "нећемо у њих."
"Зашто не, кад је киша", упита Шако. "Има згодних пећина."
"Они боље него ми знају које су згодне. Ловили су куне и лисице у њима, нас би лакше."
"Па гдје друго?"
"Просто - испод дрвећа. И страже да се постављају, то да буде обавезно!"
"Како ће онда они што су сами?"
"Самци да се саставе по два, по три уједно."
Иван се сјети Јакше и предложи да му се поништи казна. Сјетише се и неких других и сложише се да их врате у Партију. Тако: да се саставе по два, по три, испод дрвећа, да маштају о срећним градовима и крилатим лађама човјечанства. Ја сам то већ испробао, знам како изгледа. Свену снови, ишчезну дворци, покваре се машине што саме раде, погасе се лампе и сунца кад је човјек гладан, мокар, и кад тријеби вашке по прогорелој кошуљи... Љепше бјеше прошле јесени: шуме црвене, небо црвено, црвеним смо мастилом писали пријетећа писма шпијунима: "нема рупе да се сакријете од народног гњева који расте". Одједном се преокренуло, па сад нема рупе да ми склонимо главе. Ако се промисли, има право Бајо: најбоље је испод дрвећа.
Бајо, свеједно, није задовољан и остаје у убјеђењу да смо ми нека немогуча врста комуниста какве нема на свијету - склона свим крајностима. Једни су изгубили вољу за живот, спопале их вашке и рђа, равнодушни су, не брију се и не умивају, дријемају и стално им се спава - тако ће, спавајући, изгинути. Други, напротив, показују сувишну живост. Украли су овцу, заклали је, појели је и написали захвалницу газди да га утјеше. Неки су упали у непријатељску кућу и избили домаћина што им није дао да једу; послије су се сами послужили храном, а при том нијесу ни помислили да тако раде само разбојничке банде. На Тари су, опет, убили неког подофицира, петоколонаша како они кажу, да му се освете за оно што је прошло. Тако се поново упада у грешке које су осуђене...
Рељић се накашља: "Ако сам добро разумио - сад ми фашисте не смијемо да кажњавамо за оно што је прошло, него само за оно што одсад учине. Је ли тако? Да чекам док ме убије, па да ја њега?"...
"Разумио си ти добро, него се ачиш - не свиђа ти се."
"Баш ми се не свиђа! А оне познате што су се истакли?"
"Ни познате, ни непознате - видиш да смо у кризи!"
"Шицо, на примјер, да ми дође пред пушку, а ја да га не убијем?"
"Ни Шица, ни никога, осим кад се браниш. Одлука је одлука, не може да се шара."
"Онда је баш најбоље да се спава", рече Шако и затвори очи.
Осјетих да се и мени навлачи сан на очи. Кроз сан осјећам како се Бајо љути и пуцкета зглобовима треба, мора, авантуристи, анархизам да се кажњава... Помаже га Иван Видрић, али он не сикће него тихо и лукаво: потребно је да се притајимо док се ране излијече и док се нове везе створе гдје су старе покидане... Више га и не слушам. Нек причају шта хоће, али ја бих то друкчије. Нећу ништа да говорим, јер - биће како Бајо хоће иако се то мени не свиђа. Ја се не бих притајио, јер онда је тешко не заспати, него напротив, јер зло не зна да је зло док не добије по глави. И не бих бирао, него редом, јер нико не зна које је зло веће - сва су већа. Што да не и Микљу, да не пљачка више, или бар да не пљачка комунисте! Њу бих завео на самотно мјесто, па мокрим конопцем по сапима да види како боли! И Гаља бих - што је кукавица, и Тробрка - да не тлачи сиротињу. Има их много, свакоме бих друкчију казну...
Залутао сам у те сањарије, не осјетих да је разговор свршен и да почиње поздрављање на растанку. Васиљ ме гурну:
"Ајде, Ладо, шта си се забленуо!"
"Куд да идем?"
"Ти, богами, као да си спавао."
"И мени се чини. Кажу да треба да се притајимо."
"Треба прво да нађемо мјесто за то."
"Што не овдје? Радије бих овдје остао."
"Па остани ако ти је љепша ова ледина од оних наших тамо."
Није љепша, нема љепоте ни овдје ни тамо, једнако су ми досадиле гранама и пропланцима. Али путем довде, кријући то и од самог себе, очекивао сам неку промјену и надао се преокрету као буђењу из незгодна сна. И ту кад смо стигли, чинило ми се да се још крије нека добра вијест о нечему и да ће тек на крају искрснути као главна ствар. Сад је крај, а ништа није искрснуло. Не би требало да се заваравам, говорио сам то себи уз пут, а свеједно сам се надао. Више нећу. Вратићемо се опет у оно из чега смо дошли, и вртјећемо ае горе-доље дремљиви од глади, дроњави, проклети у нервозама и ситним свађама између себе гдје човјек може изненада да пређе мјеру и да се осрамоти. Страх од тога, стидећи се да буде оно што је, прерушио се у предосјећање неке велике туге и несреће у коју идем, зато ми се не иде.
Стаза којом смо дошли нема више ништа ново да ми покаже, ни једну од оних долиница што се откривају као тајне и за тренутак заварају очи сликом блиском онима из маштања. Сад је све познато и досадно. Пут ми се понекад причињава као ражањ, крајевима ослоњен на планинске превоје. На тај ражањ су натакнути предјели које смо упознали, само сад обрнутим редом. Брегови су комади зеленог меса с кошчуринама од стијена, лагано се окрећу и већ дуго се пеку на тихој ватри за оброк халапљиве вјечности. У почетку је бар то занимљиво - бити нешто више него црв на том месу, али послије прелази у грозницу и бунцање које досађује. Лакше би ми било да се ништа не види, да магла падне и никад се не подигне. Испод ње би остало тајно и незнано све то гдје смо се узалуд надали, лутали и со сијали.
Комад пута смо прешли заједно с друштвом из Рупа и с Таре, па дође вријеме да се и с њима опростимо. Весели Зеко Аралија стеже ми руку и протресе је:
"Шта си се покуњио! Главу горе, јер видиш - не може нас снаћи ништа горе."
"Изгледа да не може, али ако искрсне?"
"Ако искрсне нешто горе, онда гледај да будеш сит!"
"Чини ми се да имаш право."
"Сигурно, јер боље ти је ситом погинути него од глади умирати."
Нијесам очекивао такав савјет послије свега што је одлучено, насмијах се и одједном ми дође као да је мало сунца прогријало. Па и јесте прогријало, јер он се осмјехује и сви се на растанку осмјехујемо и волимо. Одједном видим да десетак лица која се искрено осмјехују јер се воле, јер не могу да се не воле - вриједе више него мало сунца. То је то наше сунце, људско сунце - оно је она новост и промјена коју сам тако жељно чекао. Јесте криза и јесте гадно, облак сунце ухватио, гору тама притиснула, али мушка прса још нијесу охладњела и ми ето понекад знамо да сами себи сунце скујемо. Трпјећемо још неко вријеме. Гријешиће се и праштаће се - такав је живот; гинуће се - таква је борба; никад се више нећемо срести сви ми што се сад растајемо, али ово мало сунца што смо га један другоме дали нико нам више не може узети.