ПИЈАН ОД КРВИ

Три дана су се ројили и растурали тражећи Мирка Кадушина по горама. Гледао сам како издуже вратове да га зову, па им се учини да се одазвао, па навале у непроход и шкрипове гдје мисле да се заглавио. Чинило ми се да се то онај пакосни ђаво поиграва с њима и са мном: поведе их према Губавчу, да ме завара и успава, затим их врати с друге стране право к мени. Долазило ми је да изађем из заклона и да им кажем гдје ће га наћи. Боље је што сам се притрпио - јуче су га најзад нашли. Смирило се све наоколо и мислим да сам оздравио. Мислим по томе што сам гладан - појео бих старе ципеле и криву ногу ђаволову кад бих је некако дочепао. Тражио бих нешто за јело, али немам снаге да кренем - ноге су ми попустиле и очи ме често преваре. Не остаје ми ништа друго него да чекам док ђаво наиђе као што је навикао. Мислим да је и синоћ долазио да ме гњави: "Пропао си, изгубљен си, нико више за тебе не мари. Што да мари, шта си сад ти? Ни борац, ни хајдук, ни жртва, ништа. Скружи се као гладна змија па полагано цркни!"...
Скружио сам се, кољена и браду саставио - тако је мање непријатно. Видим, и од змије може штошта да се научи. Неке змије, чуо сам негдје, уједу саме себе за реп и подмладе се својим отровом да дуже живе. Требало би и ја тако - не да се подмладим, није ми до тога, него да се нечим забавим у доколици и да се бар својим отровом потхраним кад већ немам чиме другим. Отрова у мени има за читаво племе змија, само не знам како да га искористим. Нокте сам изгризао, прсте начео - не помаже. Пређох затим на кољена. Што да их штедим кад су, ружна и мршава, опет кроз закрпе прогледала? Зуби су ми се изоштрили, допиру до кости и шкргућу: Што изабра да будеш комуниста, кад си знао да је то тешко и проклето? Сам си ту срећу изабрао, нико ти је није наметнуо - сад трпи и ћути!... Што се нијеси извадио да пођеш на Пљевља, па у Прву пролетерску, па с људима, да погинеш као човјек, а не овако?... Сад ћути, ћути, само ћути!... Закаснио си да погинеш, доживио си да те надјачају - чему се сад бољем надаш?...
Гризем, а не боли - обамрло је. Само горки сок изнутра пече по изгриженом као јод. Најзад ми се и то досади. Више бих волио парче меса с ражња, оно што опече длан и непца, него три дана овог бљутавог самогледања. Маштам о једном таквом парчету и чудим се: како сам то био луд да правду и слободу и не знам шта ставим изнад њега? Одједном се сјетих вола. Негдје ми је неко рекао - и то, чини ми се, није давно било - да постоји један такав во који се одметнуо из четничке пљачке и за свој рачун лута сам по планини. Вуци ће га или људи - нико сам не остаје у овој планини. Кад би се нашао неки поштен ђаво, каквог нема, да тог вола овамо к мени наведе - душу бих дао за такав оброк. Што да не душу, чему да је чувам?... Душа је само чуло за друге, брига за друге и плач и лелек што су нејаки, што су без памети, што их је страх, што су гладни и несрећни на сто начина. Шта ће мени та брига за друге сад кад су ми други окренули леђа?...
Сумњам да ни ђаво, кад би покушао, не би успио да наведе тога вола овамо к мени - во је тврдоглава животиња, више воли да пасе траву по ливадама него да тумара кроз празне шуме. Како би било да га сам потражим? Нема много наде. Ако је стварно постојао неки такав во - звјерке и четници га не би пустили да тако дуго живи. Али, ако су га курјаци савладали, онда ћу наћи неки остатак да бацим на жар. Неће ми сметати што је месо начето туђим зубима - опраћу га. Може, богме, и непрано - ватра све чисти. Чак и да не чисти, не би страшно било - зуби моји и зуби курјачки браћа су, једно су, покреће их иста ватрена жеља изнутра... Та мисао, упорна као мува, управо као рој мува који се однекуд стално обнавља, најзад ме подиже на ноге. Изуједане оне као да су се стварно подмладиле. Гледам их: то су ми чељад, а пустио сам да помру од глади. Биле су ми добра чељад, брза кад затреба, и вјерно су ми служила. Ако нађем вола, или бар пола, скинућу два парчета коже да их обујем како треба.
Попео сам се на брдо, гледам - ничег нема. Лудо је било и помислити да нечег има - потјере би га опазиле, или летеће жандармерије, или они што су тражили Мирка. Нема и нема, продоли су празни док око допире. Само се зелене полегли таласи и вјетром уваљани вртлози траве по нагнојеним ливадама око катуна. Овдје још немају дозволе за косидбу, а то је због мене. Док ме не смакну, казали су им, нема ништа од косидбе - тако постижу да ме мрзе, и да комунизам због мене мрзе, и они који то не би хтјели. Најзад ће ме и Таслач омрзнути, ако већ досад није, и покајаће се што ме није искасапио на спавању. Дође ми да се опет скружим, па да чекам и цркавам. Нећу, кажем, продужићу - никад човјек не закасни да изгуби наду. Чак и без наде може да се иде корак по корак - ход сам по себи обећава неки сусрет. Могао би да наиђе усамљен четник љетњим путем, зауставићу га да погледам шта носи у торби. Можда ће се наћи конзерва меса што ју је за дјецу заштедио - узећу му је да не трује дјецу сумњивом храном из конзерве.
Пажљиво сам тражио лутајући горе и доље, а баш нигдје нема крвавог трага, никаквог трага, ништа. То ме не чуди. Бог је одавно против мене, бар колико ја против њега, а ни ђаво ме није схватио како треба - зато тако немам среће. Нигдје вашљиви четник да наиђе, ни кириџија на повратку с пута, ни калуђер с торбом, ни циганин - а и њих бих опљачкао. На Бари испод Враганове воде по отисцима се види да су прошла нека говеда. Давно су прошла, има отада бар недјељу дана - многа од њих су већ заклана и кости су им разбацане. У брду с оне стране виде се пропланци као језерца опкољена шумом. Угледах га на једном од тих пропланака и прво помислих да је варка. Не знам је ли во или ђаво, црн је, личи на огорелу крљу која се полако помиче. То је неки други во, помислих; онај ме не би тако дуго чекао, ако нема неку злу намјеру. Ипак може да буде исти: курјаци су од пуцњаве побјегли тражећи нека мирнија мјеста, а четници, кад претражују шуме, не гледају шта је по ливадама.
Спустио сам се кроз густу јеловину до ријеке у дну продола. Ријека је бистра и плитка, пређох је преко оборених стабала. Стрмином без пута попео сам се брже него што сам мислио да се може - човјек је ипак нека врста птице, нарочито кад зна куд хоће. Повремено ме хватао страх да ће ми во умаћи док стигнем, па да се само узалуд мучим, па да је увијек тако било, па да би чудо било кад би се друкчије догодило. Најзад видјех - није умакао! То ми зададе супротан страх: набасао сам на нешто што изазива, а немам снаге ни храбрости да нападнем. Како да нападам кад ми је душа у носу? Најбоље би било да не покушавам. Могло би бити да је то мамац: чекају скривени да се појавим, па да загаламе и навале. Послије би се дуго хвалили како су ме надмудрили. То ми је Таслач казао за тога вола, а ја не знам је ли он с њима у дослуху; можда и није у дослуху, него су га пријетњом присилили да ме ту домами...
Бик ме по нечему опазио - дуну кроз нос, подиже главу и поче да ме тражи очима. Спустих се к земљи, склизнух низ стрмину брже и даље него што сам хтио. Не викну нико, не пуче пушка. Није мамац, рекох у себи. Бик одавно живи далеко од људи - диваљ је већ и чула су му се изоштрила. Вратио сам се да га издалека погледам и не могу да се нагледам. Страшно је лијеп с вратом до траве, са широким челом под коврчицама и сјајним шиљастим роговима. Неправда је до неба да јадно створење, као ја што сам, изнемогло и без наде, може и мора да уништи ту љепоту и такву снагу. Сунце је још високо, рано је да почнем и добро је што имам разлога да одгађам. Још има наде да друкчије буде, могло би још да се деси да однекуд нека потјера наиђе и спријечи ме. Одједном се сјетих Јеврема Срђића: "Кад нишаниш човјека, и кад га жалиш, замисли да то није човјек него неко природно зло и аждаја коју треба да уништиш"... И ово је нека аждаја, рекох у себи - црн је, сам је, можда је он Минотаур у продолима Лелејске горе...
Нанишаних усред чела и спустих два прста ниже. Подрхтава ми лијева рука, али сад мање. Он ме опазио и препознао као што човјек понекад препозна смрт коју више не може избјећи. Подиже главу, не да побјегне, него да покаже сву љепоту на том посљедњем снимању. Или има повјерења у човјека, или хоће да пита зашто. Очи ми се замутише од суза, по томе видим да сам озбиљно ослабио. Немам времена да бришем очи, ни да чекам да стану сузе - ако још само тренутак причекам, попустиће ми руке и воља. Повукох обарач, заглуши ме пуцањ. Он климну главом - поклони се сунцу. Окрену се Лелејској гори, па се и њој поклони. Учини ми се да им на свој начин каже: Збогом, убише ме!... Притрчах да му прекинем гркљан док још није издахнуо; он ме погледа крупним оком: ти ли ме уби!... Рука ми заста у покрету - чини ми се да то нијесам ја, него се неко други, лукав, послужио мојом руком и пушком.
Сад је свеједно, рекох у себи. Бар за њега је сасвим свеједно јесам ли ја или други - то се више ничим не може поправити. Ни бог, ни ђаво, ни свемоћни свијет кад би запео нагомиланим знањима и љековима, не би могао да поправи то што сам ја за тренутак разорио. Пожурих да му скратим муке и да ућуткам душу што јауче умјесто да се весели побједи. Крв ме запрсну по бради, па по очима, па у трави заклокота. Испустих нож да ухватим прегршт крви - ушмркнух је једним захватом као Беле Тробрк кад коље туђе или своје. Крв је топла и љепљива, али није непријатна као што сам замишљао - нечим подсјећа на густи сок диње која се на сунцу угријала. Захвати више, завапи из мене, штета је да се то просипа! Нађох лименку, захватих њоме и напих се. Као да сам се напио вина или неког црног млијека, одједном ми надође снага и протресе ме чудна журба да ножем парам жиле и везе и отварам скривене изворе, да кидам, бодем и растржем.
Чини ми се нијесам сам. У мени су оживјели неки моји незнани преци, месождери вични клању, да ме науче оно што су други пропустили и да узгред уживају. Гурају ме, исправљају ме, казују ми кад треба право а кад искоса, понекад ми ухвате руку и поведу је како треба. Бучи ми глава од мноштва гласова, од исправки и одобравања и срамотних упадица што претварају клање у силовање. Кроз буку се нејасно сјећам да сам некуд забраздио, без обзира на опасност. Глатка и мека кожа с длаком чини ми се да је сукња од сомота. Она је тијесно припијена уз тијело - мора се просјећи ако се хоће да се продре до тајни и плодних њива снаге. То је већ постало неопходно, више се не може одлагати. Свлачим је с грозницом која расте, а она дотле, обамрла од противурјечних жеља, чека и ћути и не помишља да се брани. Нож је оштар - без погрешке води разрез и оставља двије чипке на његовим ивицама. Нигдје није огребао свилену опну која као подсукња шушти и стидљиво се бјеласа.
Одоздо струје топла испарења живота који већ осјећа да се гаси и зато граби да некуд пређе. Стигао сам до пјене лоја, ту застајем да предахнем. Изгледа као топли снијег, благ при додиру, а као везови дјевојачки кад се разгрне: прозирне мреже сличне онима што их сунце јутром баца у пристранке. Сјећам се како је Беле Тробрк при клањима увијек нешто вавољио у устима, и жвакао и гутао мрдајући брковима. Сад знам шта је то било - кренуо сам његовим путовима и с великим закашњењем полажем испите. Шупљикава пјена лоја топи ми се у устима и мирише на јабуке. Ако овако продужим, помислих, и ако поживим - могло би се догодити да га стигнем и престигнем као Стаљин Америку. Онда слегнух раменима: нек и то буде, кад боље не може!... Боље је и тако него да се жив закопам као Нико, бољи је Тробрк жив од крви и од лоја него Ладо мртав од глади и изгубљен.
Главу сам му откинуо и одстранио да ме не гледа. Згулио сам му потрбушје и скратио ноге до кољена. Лијевом руком поткупљам кожу; десном, палцем и песницом, гулим даље. Стигао сам већ до кичме, а то је оно најбоље за обућу - треба лагано и по могућству без ножа, штета би било да се рани. Руке су ми масне и надебљале као да сам на њих навукао тамне хируршке рукавице - споро клизе, и нож ми се затупио. Одоздо ме вријеђа трава по рањавим кољенима. Уморан сам, прошла је грозница, полако се тријезним и питам: шта ја то радим?... Загњурио сам се у месарство и, пијан од крви, заборављам нарогушени свијет што ме вреба. Могли су ми се пришуњати иза леђа. Можда ми већ стоје иза леђа, и гледају, и смију се како сам луд... Једним скоком уназад одбацих се да их изненадим, другим стигох до ивице шуме. Чудим се што нико не викну и не опали; гледам - нема никог, само дрвеће маше.
Остало је још мало сунца на висовима - смањују се златне крпе, гасе им се црвене шаре. Из долине расте ноћ, ускоро ће и из неба да покуља. Запалио сам цигарету да се смирим и размислим. Има их свуда у засједама и сигурно су чули пуцањ. Могли су да ме виде издалека и да мисле да сам неки од њихових и да се привуку да добију парче. Имали су доста времена да приђу, мора да су негдје близу. Треба да одвојим черек меса, па да бјежим док сам читав. Ајде, кажем, а не мичем се. У мени је настала промјена која ми не да да поступим како треба. Постао сам власник меса, не могу тек тако да се одвојим од њега - бранићу га као сваки власник - пуцаћу, режаћу, не дам! Наоштрих нож на камену и продужих посао. Од коже сам направио дугу трубу - она надзвучним гласом труби о крви, смрти и својини. Напунио сам торбу лоја и црвених листова меса. Ако ми се књиге омасте и окрваве, није штета; бацићу их и онако, шта ће ми књиге? Доста сам се намучио док сам удове одвајао и на леђима носио у шуму. Не могу да их оставим на земљи, несигурно је и у земљи - све лоповски свијет нањуши.
Нашао сам згодну јелу - све ми је дроњке исцијепала и кожу ми је израњавала док сам се пео и спуштао износећи комад по комад до врха. Преселих тако црног бика горе гдје ће вјетар да га љуља и сунце суши. Гранама сам га оградио да га бране од гавранова и погледа. Најзад сједох да одахнем. Од умора више ни глад ни радост не осјећам, само нејасно и неспокојно задовољство што сам газда. На ливади је остало трупло да се бијели и црвени мамећи погледе издалека. Криво ми је и то што ће да пропада, одвукох га у шуму - бар да се не гледа. Једном помислих да кажем Таслачу гдје ће наћи добар оброк меса, затим то одбих: не чини добро ако не мораш и ако нећеш да ти се злом врати!... Још се није смркло, црни се глава на ливади. Дотле сам је заобилазио и склањао се као кривац, при поласку прикупих храброст да се суочим с њоме: "Ево, главо, ту сам, стојим и гледам те! Откинуо сам те, морало се тако, јер ово је Лелејска гора гдје без крви не може да се живи. Да ја то нијесам учинио, нашао би се други да те откине - тај други би био гори од мене, јер сви су они гори од мене. Збогом, главо!"
И пођох. Понио сам кожу - она се као жива размотава и отима с лудом жељом да опет буде оно што је била. Ништа зато - прикупљам је. Сјутра ћу је разапети да се суши. Разапећу је код пећина, далеко од меса - ако једно нађу, да ми бар друго остане. У долини крај ријеке осјетих глад. Наложих ватру - сад све смијем. Сјенке наоколо машу сукњама и играју, ја се на њих не осврћем. Зашиљио сам смрекову грану, нарезах месо у танке листове, сваки листић посебно сам осолио - нећу више да штедим со, ни месо, ни ништа. Окрећем ражањ над пламеном и слушам како вода шуми. Такве вечере, сочне и слане, нема нико у Европи, ни Геринг, ни Мусолини - нек иду збогом!... Можда само Беле Тробрк, ако је украо нечије теле на мој рачун. Али сад, кад сам га стигао, кад смо двојица, два лопова - много је то. Један треба да се губи - он или ја. Угасих ватру, заспах на истом мјесту - сву ноћ жедним и сањам воду.