БОЛ КАО НОЖ ПРЕПРИЈЕЧЕН

С оне стране, кроз сунђерасти зид даљине, без облика се појављује и у празнину ишчезава прамен гласа. У почетку га примам равнодушно и заборављам га чим ишчезне - не знам је ли од вјетра или од магле. Он се опет издваја из ништавила, избија на површину у два крака, лебди у тмуши и креће се. Приближио се, појачао; препознајем да су стално два иста крака, управо два вокала - моје име. Зове ме неко, сјетих се најзад, и не би ми драго. Тај што зове не зна гдје сам и не нада се да ће ме наћи. По боји гласа чини ми се да је то човјек који се дави и тражи да му пружим руку. Мрак је, не види се, не могу да му пружим руку - не знам гдје је ни вода ни обала. Пробудих се сасвим и сједох чекајући да се поново јави. Узнемирен мојим покретом, скочи Васиљ: "Шта је, Ладо?"
"Причуло ми се да ме неко зове."
"Јеси ли био будан?"
"Не, него кроз сан."
Он ослушну. "Нема никог. И мени тако у сну дође."
"Треба ли да угасим ватру?"
"Нека је, сама ће се", и одмах заспа. Престала је киша. Капи се циједе с неког листа на кров - свака се посебно разазнаје. Осим капи нема ничег у пустињи. Они гласови, стварно - били су сан - иначе би се поновили. И у сну је човјек сујетан - све што чује или му се причини, склон је да тумачи као да се на њега односи. Свеједно, не могу да заборавим оне гласове. Они су ми пробудили зебње које сам једва смирио. Ако то заиста није био дозив, било је онда привиђење дозива - а ни привиђења се не појављују без разлога. Јаукнуо је неко у даљини, а то је болом збијен прамичак ваздуха хитнуо у незнан према мени - као што човјек од јада дозива мртву мајку. Можда је Ива с дјететом, али оно није био женски глас. Био је мушки, промукао и изобличен од патње. Можда је Ненад Лукин, негдје у Босни - рањен је, а нема ко да га изнесе; или је Лука Остојин, старац - умире у колашинском затвору...
Ко је да је, узалуд ме зове. Није потребно да му се правдам, зна и сам да је узалуд. Не ваља ми ово што стално мислим о својима, о родбини - страдају и други колико ко може, чак и више. Дај нешто друго, само да не мислим на то! Сјенке играју по брвнима. Најзад је заспао и Иван Видрић па тихо дише. Мора да му је сан изненада дошао, друкчије он не би оставио ватру да гори. Један угарак се држи, израњаван: облијећу га лептирови пламичака у ројевима - једни златни а други љубичасти, појави се и неки с црвеним крилима. Они се прегоне међусобно, притом многи залутају у празнину и изгину. Све мање их је. Осјећа се љут дим смоле. Није тачно да је дим изрод ватре као што сам ја мислио, он је само њен плач; двојак је то плач - један при рађању, други испред гашења. И човјек има та два различна плача, и револуција, и огромна блатњава кугла што је некад звијезда била... Заспао сам тако, нађох се у Глувљу код оваца: јесен, златно, догорела чобанска ватра. Испрета неко из пепела гомилу печених кромпира - кора им је прогорела, црвенкаста и мирише. Дражи ме тај мирис, једва чекам кад ће се већ једном почети с јелом. Све су дјевојке око мене - из Међе, из Утрга, с Калемегдана; назире се међу њима и она мала, босонога, шпијунажа Вељка Плећовића - кад год опази да је гледам, она постаје невидљива. Оне не маре за ужину, дорасле су за удају - зато се прегоне као лептирови и стално машу марамама да одбију просце које не желе: "Тамо, диме, господине, тамо су ти врата - од сребра и злата"... Под кошуљама су им набрекле груди, због нечег воле да пружим руку сасвим близу, па да побјегну прије него додирнем. Босе ноге им се бјеласају испод завитланих сукања док сасвим брзо обигравају око ватре и губе се једна за другом као у игри сакривања. Све су се посакривале иза прогрушалих купињака, иза ограда и по јаругама сјеновитим од потамњеле јоховине. Пјесма им се давно угасила, сваке јесени се тако пјесме гасе. Осјетих да сам усамљен остао и да на вратима незван неко стоји. Немам довољно храбрости да одлијепим капке и погледам, али му сјенку већ осјећам како тешка постаје. Није потребно ни да отварам очи: он држи пиштољ у руци и тражи ме погледом. Покушавам да смислим нешто прије него примијети да сам будан, а то је као да сам себе витлам у неком сасвим тијесном простору. Напипао сам најзад пушку - изненадих се како је тешка и незграпна. У ствари она није тешка, него ју је нешто притиснуло - не могу је извући без трзаја. Да просто скочим и побјегнем - нећу ни то: било би смијешно. Сјетих се пиштоља, али онај ме држи у шаху - само чека да учиним потез. Остаје ми једино да одуговлачим, а ни то се дуго не може. Размишљам већ неколико тренутака, убрзано и с грозницом, а никако не могу да се сјетим кад сам то и како упао у ту клопку. Наоколо је хаотичан предио долина и брежуљака освијетљених неједнако, а у даљини је насеље с ватрама. Васиљ и Иван су били са мном - некако су се вјешто извукли. Сигурно су кроз задњи излаз, тамо гдје је Иван нашао излаз, а мене су оставили ко зна зашто. Можда им се учинило да сам већ изашао, или су и један и други помислили да ће ме пробудити онај други. Криво ми је на њих, а ипак је боље што су изашли. И природно је - у таквим стањима човјек прво своју кожу спасава. Треба ту ствар да запамтим, рекох о себи, своја кожа је најсветија застава. А баш и није потребно да памтим, рекох затим; касно је већ, и неки смрад бије из тога. Нећу то, баци то, усмрдио би се свијет и живот кад би само кожа била застава!... Погледах искоса према вратима - она су допола отворена. Тако стоје, хладна струја од њих бије. Од страха ме забоље празно мјесто усред стомака и бол поче да кружи. Зглобови, који су дотле мировали, попустише дрхтавици. Очи ми се овлажише, не од дима, него од туге и подругљиве самилости над самим собом: мислио си да си чврст човјек и прекаљен, а сад погледај шта си! Смучило ми се до повраћања, не могу ни да дишем и сав сам смушен - једва се отимам од вртоглавице. Тако је сваком кад пада, помислих да се бар мало оправдам, тако је и онима прије било. Кад се пређе нека граница у падању, послије више нема усправљања - свијет остане завазда накривљен. Ту сам негдје, на тој граници, треба брзо да се зауставим или бар да на нешто чврсто паднем - доста ми је овог растапања! Брзо сам се окренуо, извукох пиштољ, остало ми је само да испружим руку, а човјек с врата проговори: "Остави то! Боље је да оставиш, гледам те ја."
Рука ми клону прије него сам напипао обарач. Почех да се предомишљам: он говори скоро као човјек, нуди ми неки мали избор - можда би ту могло да се одуговлачи и погађа бар док учврстим зглобове и напипам обарач. Понудиће ми да се предам - још увијек нас више цијене живе него мртве. Глас му је чудан; у ствари, то није његов природни глас: ставио је рачвасто дрвце између два реда зуба да се при говору не позна ко је. Која му је потреба да се крије? Он или је од оних жандарских лукаваца што све крију, или је неко у кога смо имали повјерење па још не жели да га изгуби. Најгора је баш та врста што је стицала повјерење на обје стране и чекала да види куд ће превагнути. Ух, што бих волио да га смакнем! Слађе бих смакао једног таквог него три отворена... "Који сте то унутра", упита. Можда он стварно не зна који смо. Чека да му кажемо, па да се према томе управља. Има неког од својте међу нашима, или се неком посебно укивио због неке свађе бог зна откад, зато пита. Понудиће нам да се предамо, да се на његову ријеч ослонимо, и заклеће се у све свеце да нам животима ништа бити неће. Тако су друге преварили, али нас неће. Глас му није непријатан као у почетку, или га је вјешто пригушио - има у њему, испод промуклости, нешто меко и познато. Подсјећа ме на неког тај глас, ту ми је негдје сасвим близу да се сјетим чији је - сјетићу се ако још нешто проговори прије него опали. За тренутак помислих на Вуја Дренковића - воли он да се истакне гдје је опасно, и воли да човјека држи у шаху - али се само глас не слаже. "Де, гукните голубови", подсмјехну се. "Нећу вам ништа учинити, ево часна ријеч партизанска, само да се попричамо." Стари је трик та "часна ријеч партизанска" - доста су нас њоме наварали крајем зиме и у прољеће. Вјеровали смо да је свако поштен, нарочито кад се њоме закуне, а они су то опазили и искористили. Понекад су и на капе стављали наше знаке, улазили у јединице, мували се по терену и убијали нам изненада комесаре. Одавно им више то не пали, чудим се што овај покушава. Испружих руку да га гађам, он паде к земљи и из заклона викну: "Не мрдај!"
"Мрднућу, вала, да су ти зуби од челика", рече Васиљ и звекну пушком.
Онај споља испљуну рачвасто дрвце из уста и проговори чистим гласом Ника Сајкова: "Јеси ли ти то, Васиљу!"
"Јесам, будало!"
"Па што се не кажеш, идиоте!". "Како да се кажем, лудаче, кад си глас промијенио!"
Брзо спустих руку да га нехотице не убијем, и вратих пиштољ у футролу да га намјерно не убијем у љутини што надође. Зној ме облио, обрисах лице да не виде. Нико уђе и потрча да се љуби. Природно би било да се и ја обрадујем, као Васиљ, и да скочим, а немам воље. Ноге су ми се пресјекле. Гади ми се од претрпљеног страха, а и од стида што је страх био без разлога. Више бих волио, чини ми се, бар бих се чистије осјећао да је то била стварна опасност. Овако се све изметнуло у подвалу, а ја немам снаге ни сам себи да се насмијем. Устао сам најзад; једва се држим на ногама, све ми игра пред очима. Пружих му руку - она дрхти. Криво ми је што ће по дрхтању опазити како сам се уплашио. Срећом, он ништа не опази - чврсто је зграбио моју руку, срдачно је тресе и чуди се како ми је брзо нарасла брада. Извукох руку - сувишно ми је то његово одушевљење. И он читав, дроњавији од мене, изгладнио, личи на поткопану стијену која се само чудом држи и сваки час може пасти. Иван га гледа, по гласу се види да је мрзовољан: "Шта би било, Нико, да си овако набасао на оне што те траже?"
"Не би ми било први пут."
"Значи - већ си. А зашто то?"
"Ћутим по три дана, и по десет, па бар с њима да попричам."
"Могло се догодити да те ми убијемо."
"Свашта може да се догоди."
"Ја мислим да то није паметно."
"Можда није", рече Нико и сједе. Замислио се, па изненада запита: "А је ли паметно што ја туда лутам и вршљам као коњ по празној слами? Тумарам ту као некакав шашави Робинсон по острву, и ушљам се и чистим вашке са себе, то ми је сав посао. Чему служи то и за кога је паметно, коме је корисно то моје садашње постојање одстрањено из друштва, из борбе, из живота и свега?"... Неколико тренутака чекао је одговор, затим продужи: "Кад сам ја то погријешио, Иване? И шта? Извршавао сам и кад се не слажем, прихватао сам и оно што су други избјегавали - па зашто сте ме онда овако спутали овдје гдје морам да се склањам од потјере, од патрола, од жена, од дјеце, од свега да се склањам као да сам губавац? Бар да знам ко ме то казнио и зашто, мало би ми лакше било, али - не знам. И више баш не знам шта је паметно, а шта није"...
Прије два мјесеца знао је шта је паметно: да окупимо остатке и да се пробијемо до борачких јединица. Тиме бисмо спасили нешто људства и свима би нам боље било. Али онда је Мартић размахнуо директивом као сабљом и одржао говоранцију: руски су сељаци бољшевике живе у земљу закопавали, а Партија је на мјесто закопаних слала друге да буду закопани или да се одрже!... Ми смо ћутали, чинило нам се да има право, а он је корио Ника што нема ни труна комунистичког морала и пожртвовања. Послије Мартић сам није чекао да га сељаци живог или мртвог закопавају - обновио је старо кумство с четничким командантом Арсенићем, предао се, сједи код куће и можда спрема испите. То је он казнио Ника, и мене, и Васиља; а Иван се сам казнио - зато га не жалим.
Не жалим ни Ника: он је од оних што изгледају тврђи него што човјек треба да буде. Чак и кад се жале, чине то нападајући. Сличан је камену - ником не пада на ум да зажали неки камен, чак ни у тренутку кад се котрља у провалију: доље му неће бити горе него што му је било горе. И сад, у свјетлости ватре коју је Васиљ подстакао - лице му је оштро исклесано из правих и косих линија које се оштро ломе при сусрету и личе на пукотине. Сав је од укрштених пукотина, а држи се и држаће се бог зна докле. Таква лица се не мијењају, него им само освјетљење при промјенама даје нешто друкчији израз. У томе су слична са стијенама: тмурна на киши, чудна у магли, осмјехују се у црвеном сунцу са заласка.
Иван Видрић је одмах попустио, има он ону срећну вјештину да попусти чим увиди да није у праву. Смјешка се као кривац, нуди дуваном, а Нико се мисли да ли да прихвати. Замотао је цигарету, упалио је угарком - жудно увлачи као човјек који бар три дана није пушио. Можда и дуже није пушио, јер - ко да му да? Дође ми да га зажалим, али онда се сјетих како ме уплашио, и - све се охлади. Онај бол у трбуху стоји и даље као нож препријечен измеђау мене и њега. Знам: није хтио да ме тако рани, али бол од тога ништа мањи не бива; чак је и већи, већ се плашим да дуго нећу моћи да га заборавим. "Нијесам знао да тако стоји ствар", каже Иван. "Стоји и горе, не може одједном све то да се каже."
"Вељко се не жали."
"Не бих ни ја да сам на његовом мјесту - он ипак нешто ради. Има човјек рођаке, читаво братство - чувају га. Чак и они што не воле комунисте - њега чувају, јер њихов је. Угледају се на Рамовиће: у свакој странци да имаш неког свога, помажеш га кад му је тешко, задужиш га, па послије мора и он теби да помогне. То јесте трговина с њихове стране, али Вељко зато може да ради, а то је важна ствар. Да ми је бар нешто да радим, макар најситније, знао бих зашто сам ту, али овдје је сасвим друго. За ове овдје ја сам странац, као што је и мој отац био странац, и криво им је да се одржим кад се нијесу одржали њихови рођаци. Некад ми пруже нешто за јело, а видим - преброје ми залогаје. И онда кажу: "Други пут не свраћај, немамо ни за себе, али ако видиш Видрића или Иванића, или Лада - нека сврате." Ту гдје за мене нема, за вас има - досади то кад се негдје одметништво насљеђује с оца на сина"... Глас му шкрипи као да нож на брусу оштри док говори. Понекад бљесне варница, други пут на брус капне јетка суза изнутра. Страх ме да ће одједном заплакати, а онда ћу и ја, и сви. Све је то због огромног размака између оног што имамо и оног што хоћемо да имамо, јер ми нијесмо ни слутили каква је то провалија и како је треба испунити прије него се пређе. Племенски живот је још ту доље, под помрчином, и нешта од племства и нешто од родовског - стари коријени, жиле, жилице, све премрежено бог зна докле. Траже кућевиће и нас присиљавају да их тражимо, мора тиме да се плати за вјекове чобанства и хајдучије. И све што је прошло, неће да призна да је прошло док се добро не освети ономе што на његово мјесто долази. НИ ТРАВА НИЈЕ РАВНОПРАВНА Лежим на сунцу, под небом, у мирису клекових грана и жила. Гладан сам као обично, али то ме не спречава да мислим на друге ствари и да се лијепо забављам гледајући како Лим тече. Он је преконоћ на неким мјестима оставио старо корито, као што вампир гроб оставља, и пошао да тумара наоколо. Уз пут је врбљаке рашчупао и покварио чобанска игралишта. Једним јачим рукавцем испод пута назидао је брану од стабала и камења да сам себе заустави и врати. Не може он без немира и мијењања, никад није задовољан; да је друкчији, не би га звали мушким именом - Лим. Послије сваке кише друкчије изгледа, кад год га поново видим млађи изгледа, тиме у мом сјећању обнавља чудесан призор сталног покрета, слику вјечно младе снаге и упорне борбе с временом коју сам при првом сусрету, негдје давно у дјетињству, наслутио у његовом хујању. Једна шева прозвижда као метак у небо и зацирикта. "Великог ли весеља", рече Иван. "Сунуло јој у главу, хоће горе, а горе баш ничег за весеље нема - ваздух, небо, ни гусјеница нема."
"Суне и нама тако", рече Васиљ. "Зато смо овдје."
"О чему сад мислиш, Нико", упита Иван. "Волио бих да чујем звиждук воза, одавно га нијесам цуо."
Васиљ подиже главу и погледа га - шали ли се он то? Не, досадила му је тишина, каже; много је има овдје, а прекида је само пуцњава кад крене потјера. Мени је напротив досадило да слушам како причају о потјерама; више бих волио да је сасвим тихо, да на миру гледам село Раван у равници поред Лима. Бијели се комад цесте у зеленилу, чучи на окуци она иста кућа у којој је мој отац Јоко држао хан и, умјесто да служи пиће, свађао се с комитима, са жандармима, са сваким. Она мрља испод цесте - бунар је; око бунара сам бос тутњио на врбовом коњу кад су сватови пролазили. Хтио бих опет то, а не може се. Сад ме све то одоздо хладно срета, блиједим погледом, као странца којег никад видјело није. Скоро ме љути та равнодушност ствари и предјела, па иако је природна; чини ми се да су од ствари и од природе људи научили да људе хладно гледају и намјерно заборављају. Они су опет почели разговор, али то сад више личи на причу: била је негдје некаква ливада, нечије посљедње парче очевине, његова једина веза са земљом, а он је пристао да се прода за педесет кила жита. Купила ју је нека Микља коју због нечег зову Микља-пљачкаш. Није "због нечег", него се ја сјећам кад је то било: одлазила је с пљачкашима у Бихор и догонила опљачкану стоку исте године кад се удала; наметала се Вучку ДЈемићу, хтјела је да иде с њим у друштву, а он то због нечег није хтио. У селу су је називали посебно за њу скованим изразом - вук с вагином; она је знала како је зову, Вучко јој је то казао, и нимало се није љутила. Сад је, ето, купила ливаду, а ништа не да за њу - немам, каже, а зна се да има; тужи ме, каже, јер зна да он нема гдје да је тужи. Тако, нада се да ће он погинути, а онда јој ливада џабе остаје... "Требало би је мокрим конопцем", рекох у изненадном огорчењу. "Како", зачуди се Иван и погледа ме црвенкастим очима. "По дебелом месу - конопцем", објасних му. "Да јој се забаци сукња преко главе па по голоме - док све пошарени."
Иван затвори очи и одмахну главом: "Шта ти пада на ум!"
"Онда би четници ту њену шарену стражњицу на сва црквена звона", рече Васиљ. "Долазило је и мени да је избијем", рече Нико, "а ти би онда гласао да ме искључите."
Оћутах. Нијесам знао, просто нијесам повезао да је Нико тај који је продао ливаду. Рекао сам без размишљања, шта би по правди требало да се уради; али, пошто је Нико у питању - ствар се мијења. Наравно, Нико нема права на правду чак ни код нас, као ни ми, нико од нас. Нек трпи! Ко га је тјерао да буде комуниста, и још да буде члан Партије? Прво се намучио док је то постао, а тек сад види - везане руке!... Треба да живи од ваздуха, од идеја и зрачења будућности, јер збиља би то страшно одјекнуло у народу кад би насиљем покушао да оствари оно што се без насиља не може. Један од наших да искамџија Микљу - могло би то да шкоди фронту и сарадњи Стаљина и Черчила. Не, ни ја не бих хтио да завадим савезнике, зато тихо лижем оно што сам пљунуо и слажем се: нама ништа не мора да се плати и не признаје се да је наше ако се случајно неком другом свиђа. Ако неко мора да се жртвује, онда смо то ми на првом мјесту, и на другом и на трећем, до бескраја. "Како је Леко?"
"Не знам", рече Нико. "Зар никад нијеси свраћао?"
"Јесам трипут, и трипут се покајао."
"Зашто покајао?"
"Зато што се он крије од мене као од проклетства. Сви се крију, па и он најзад. Она његова жена изађе и шчепа се за оба дирека да не уђем преко ње живе - по томе знам да је он негдје унутра, на тавану или у изби. Није код куће, каже жена, и немој више да свраћаш - наша је кућа под оком. Па и јесте - сад су све куће под оком и све су наше породице на зуб узете, пријете им, злостављају, не дају им ни соли да купе. Чак и говеда су им кажњена, подивљала без соли и мршава. Не би ни требало да свраћам, јер то су стварно наши, не дају им ни да буду ништа друго него наши - па зашто још и ја да их излажем опасности? Не само што им муче стоку, него не дају ни трава у ливадама да им буде равноправна; да није ових киша, њихове би се ливаде издалека познавале: изгубили су право да их наводњавају."
"А њиве, кукуруз, јесу ли им и то забранили?"
"Како гдје, зависи од комшија. Забраниће ако буде суше."
Упитах за Гаља, а Нико промрмља: "Гаљо, као Гаљо"... "Зар ништа боље", упита Иван. "Не, него горе."
"Шта може да буде горе?"
"Мислио сам и ја да не може, али Гаљо је пронашао начин. Не треба их ни упоређивати, криво би било, јер Гаљо просто надалеко смрди од страха. Ако хоћеш да упропастиш некога, да човјек сасвим изгуби вјеру у људе и да му се смркне, пошаљи га да мало с Гаљом поразговара. Да си га видио изблиза, као ја, и тебе би прошла воља."
Хтио би да престане, мрско му је, али Иван не да - испитује нит по нит, хоће све до дна да опипа, као да налази бог зна какву насладу у том узалудном прекопавању рушевина. Знали смо како је Гаљо удесио да га тобоже изненада зароби његов таст с друштвом. Сачекали су га, узели му оружје и пустили га да сједи код куће; хтјели су, а и успјели су, да његовим примјером приволе на предају неке скојевце и непартијце што су били преостали. Било је још неколико таквих случајева уговореног заробљавања - Иван се устремио да их проучи до ситница. Заједно с Гаљом био је заробљен неки сељак код којег се случајно затекла Никова пушка - тако је Нико одједном остао без друштва и без оружја. Остала му је само офанзивна бомба, једна једина, коју је раније био од Гаља узајмио - сјутрадан је Гаљо послао мајку да она од Ника искамчи и то, да га сасвим без одбране остави. "Ваљда му је нијеси дао", зграну се Васиљ. "Јесам, послао сам му је."
"Па ти си сасвим луд!"
"Згадило ми се било."
"Кад ти се згади, побљуј, а не да дајеш оружје! "Може понекад човјек од самог гађења да полуди, а онда не зна шта ради."
Дао ју је, сад се и ја сјећам: у Мојковац је Нико стигао без ичега, као неки погорелац у дроњцима. Онда су му се ругали иза леђа, нарочито они из команде мјеста и из комитета: пустио је да му четници згуле оружје, а не стиди се да критикује. Не знам шта им је замјерио, видио сам само да их је забољело и да му то неће заборавити. У ствари: причина је прича кад се каже да је критика потребна, - причају је горњи кад доње критикују, иначе нико не воли замјерке. Било би неприродно да их воли, била би то нека врста психичког мазохизма, а на Балкану се од тога никад није боловало. Оно од чега наши болују, и ја исти, освета је: чим ти неко мало нашкоди, ти ћеш њему двапут више - не зуб за зуб, него два зуба за један. Требало је Ника да пошаљу у ударни батаљон - одлагали су дан по дан док та могућност није пропала. Послије више није имао шта да бира. "Јеси ли виђао Гаља од онда", пита га Иван. "Јесам. Упао сам му у кућу за дана, прије него је закључао."
"Па шта каже?"
"Каже: кумим те богом и светим Јованом, излази ми из куће!"
"Што га не подсјети да је био члан Партије?"
"Нијесам имао времена, јер он је то стално понављао док ми се згадило. Он је, чини ми се, мислио да сам ђаво, или нешто слично - ђавола овдје тјерају именом светог Јована."
Насмија се изненада, открише се расклиматани зуби у натрулим деснима. Један поточић сукрвице процуре отуда, он га обриса дланом и постидје се. Иван га гледа слеђеним очима - више ни он нема шта да пита. Све је јасно, ствари стоје горе него што је мислио, доста слично оном што сам ја говорио у тренуцима кад ме савлада огорчење. То је углавном посљедица погрешке коју смо учинили кад смо вратили чету с Таре на Лим, у завичај. Онда се само Нико опирао: куд да се враћамо, јесмо ли луди, то је дезертерство а не враћање, распрснуће нам се људство тамо да га више никад не скупимо, изгубићемо чету за десет дана... Све је тачно предвидио, а узалуд му је било - често боље прођу они што не предвиђају. Командир је био издајица, Васиљ и ја задријемали од умора, људство жељно качамака, а комесар Вељко Плећовић је и кроз дријем осјећао да ће наћи ослонца код рођака. Неки се ухватише за "везу с народом", направише од ње теорију и напумпаше је као балон: увијек је на Лиму било одметника и увијек их је народ хранио, храниће и нас... Иван онда није био с нама, а и да је био - не би се много друкчије одиграло. Сељаци су били у већини, и било им је досадило да гладују на туђем терену - преконоћ би се окупили и нестали. Хтјели смо да сачувамо јединство чете, јер била је стварно лијепа чета, и сасвим храбра кад се бије - а у ствари смо клизили низ брдо. Ових гадних долина овдје били смо се страшно зажељели, зато нам се причињавало да и оне нас желе. И жељеле су нас, али не да живи вршљамо по њима, него да нас једног за другим усисају у се, покопају и зеленом травом покрију. Оне ноћи није била трава, само снијег мек од југовине. Прљав снијег, дроњаво небо, бјеласају се брезова стабла као скелети. Узбрдицом се пење чета, преко Таре се чују пси и дозиви четничких стража. Одједном Нико изађе из реда и сједе крај пртине. Ухватио се за главу, заљуља се и испружи - заронио је лицем у снијег као да се сашаптава с мајком земљом. Пролазе људи поред њега, нико га не пита шта га боли, нико му не пружа руку. Пролазе и они из Утрга као да га не познају - свима им се замјерио што је хтио да их удаљи од Лима и качамака. Прођох и ја, и мени се замјерио јер је тачно предвидио шта ће бити. Хоће ту да остане, мислио сам, а послије ће приступити некој другој јединици; па нек остане, рекох у себи, он је и онако скоро странац међу нама - откад је Југ Јеремић погинуо, он више нема друга међу нама. "Зашто не оста зимус на Тари", упитах га. "Могао си да ступиш у неку другу чету, свака би те примила."
"На исто би се свело, послије су и њих враћали у позадину."
"Требало је човјек да се прошверцује", рече Васиљ. "Мени не би одговарало да се шверцујем."
Не знам зашто о томе говоримо - прошло је, далеко је, не може се поправити. Сад смо ту. Око нас је ситно клеково жбуње - бодљикав густиш с уплетеним гранама. Потјера нам се не може привући, чули бисмо је чим се приближи. Испод нас су гладна села, изнад нас сунце. Кад нас ухвати дријем од сунчања, загњуримо главе под грање; кад нас глад ухвати, пијемо помало воде из чутурице. Печемо гола леђа и ребра, а никако да истјерамо зиму и језу што се унутра накупила. Пошао је Нико некуд да потражи нешто хране - требало би већ да се врати. Издалека се чује овнујско звоно; кад покушам да одредим с које падине, оно умукне. Цестом зврје камиони с војницима. Већ трипут ми се причињава да је то војска Арслан-паше: пошто јој није пошло за руком да нас савлада са истока, промијенила је униформе и преплавила нас са запада... Чују се гране у макији, јавља се Нико уговореним знаком. Један нови мирис стиже прије њега; Васиљ тај мирис препознаје и мршти се: рогачевина! То су мекиње од рогачевих махуна, храна за краљевске мазге империје, но пошто се понекад дешава да мазге цркавају од такве хране - интендантура радо мијења те мекиње за сијено, кило за кило. Показало се да наш живаљ није размажен као мазге, и да има чвршћа цријева, која све варе - тако се развила трговина. Разболе се неки, има и тога, али - и од траве се болује, а часније је умријети од хране за мазге него од глади. Зато су рано почели да косе ливаде и често се виђају с товарима траве цестом. Једни то преносе на коњима, али то су богатији; други заметну бреме на леђа, дуго посрћу до вароши, замијене тамо бреме за бреме, па опет посрћу до села, до млина, до зла ручка и горе вечере. Ја, свеједно, нећу да их жалим. Моји, Ива с Малим ни то нема: не умије да покоси, нема снаге да однесе на продају, нема ништа... Први залогаји су скоро пријатни - нешто као чоколада, само буђава и нагорка. Подсјећа и на какао, варош, кутије са сликом црнкиње. Васиљ не окуси - једном се частио тиме, више никад неће. Прогутао је парче сира, затвори очи да сања остало. Иван каже да у том тијесту има нечег минералног. Можда има, али мени више смета сладуњави укус који се појачава. Гутам и даље, брзо, јер утроба вуче - камење би усисала и скувала. Иван каже да то треба умјерити, умјерено, а ја нећу - умјереност је кукавичлук који се јавља унапријед. Одједном ми отежа стомак. Да је камење, лакше би ми било, али ово је иловача. Затегоше се вратне жиле - црнкиње с кутија, с наушницама, заиграше страшан чардаш око мене. Замрачи ми се пред очима. Оно што је близу једва разазнајем. Брда преко Лима покри магла, у магли се сасвим растопише. По бунару долине, као по прошлости, тумарају таласи пуцњаве. "Оно је напад на Рамовиће", каже Нико. "Откуд они доље", пита неко. "За хљебом сишли, нијесу навикли да гладују."
"Неће бити", каже Васиљ. "То је неко четничко славље."
"Вазда је њима славље кад нањуше наше месо."
То говори Нико - глас му је од оних што стално у свему слуте зло. Мрзим га због тога потмулог гласа, због сјеновите језе у њему, па ми се чини да су ми и други, негдје, некад, то исто рекли. Све што се таквим гласом изговори, изазива отпор код других, чак и кад је непобитна истина. Скоро да ту има нечег расног, јер Нико је можда од старе расе. С муком се окренух да погледам његово лице од камена испресијецано пукотинама кроз које као мрави излазе капље зноја. Шта ти је, Нико, човјече! Зар не би боље било да бар за тренутак одстраниш ту злокобну боју и те слутње? Не мора баш вазда да се догоди оно најгоре. Пола године се то догађа, вријеме је да престане. Па и кад би била истина то што кажеш, шта ће нам истина и зашто да је унапријед знамо? Не знамо је, не знамо ништа, само се чују пушке у даљини. ПРАВДА И НЕПРАВДА Пошао сам за њима, и идем, а ноге су ми несигурне - чини ми се да су два џака вуне натопљене оловом. Узалуд их гледам, споља се ништа не види. Мора да су због нечег обамрле везе које су их изнутра покретале. Само једном сам осјећао нешто слично, а и други су се жалили - оно послије устанка, у шуми, кад смо дуго без соли живјели на пиринчу и шећеру из талијанских магацина. Сумњали смо онда да су намирнице затроване или извјетриле од дугог стајања. Можда је и ово сад од хране, али Нику ништа не смета. Ни Ивану не смета, само мени. Одмичу и не осврћу се, сасвим су ме заборавили. Криво ми је што су ме заборавили - то, богами, значи да сам сувишан. Покушавам да потрчим, чини ми се да већ дуго трчим, већ сам се и задихао, а узалуд - они некако врашки одмичу и размак се повећава.
Оно они намјерно журе, кажем кроз зубе. Имају неки тајни разговор који не желе да ја чујем. То је Иваново масло, знам ја њега - навикао је да плете тајне са сваким посебно и у четири ока. Није то, знам да није и да нема никаквих тајни, али мени је потребан разлог за срџбу што ми се унутра накупила. Спустио сам се на земљу, не могу даље. Нек иду сами кад су тако запели. Један лист на грани окреће се и забринуто шушка с другим листом о мени. Опазила ме нека птица - јавља онима наоколо да сам ту. Настаје одједном неразумљив жамор и метеж. Треба да идем, рекох, странац сам ту гдје је све у дослуху једно с другим. Не познају се трагови по шушкору, не знам на коју ћу страну. Пустих дуг звиждук с призвуком прекора, један па други. Васиљ ми најзад одговори - чекају ме. Тетурам полако и одмарам се - нек чекају. Срете ме Нико, вратио се да ме тражи. "Не ваља да се звижди овдје", каже. "Је ли због птица, да их не узбудим?"
"Засједе постављају, зато не ваља."
"Па гдје су те засједе, што се не јаве?"
"Да знам гдје су, не би биле засједе. Мора да се пази."
Досадио ми је с пажњом и с тим потмулим гласом. Кажу да су старинци говорили таквим муклим гласовима, Нико је можда остатак тога стариначког становништва што одавно неко зло слути и што се стварно гаси. Његови су претци овамо добјегли од турчења, да вјеру сачувају; из Досела су дошли, зато се зову Доселићи. Тај Досел мора да није био село, него приселак или катун, а и њихово насеље у Утргу на катун личи. Одавно су дошли, а нијесу се намножили - рађају им се женска дјеца, с одивама им бјежи срећа... Одједном се сјетих: то што Џана дуго није хтјела да прими Иву за снаху, можда није било зато што је Ива од ДЈемића, него зато што је Ивина мајка од Доселића. Ништа ми о томе није рекла, има неких ствари о којима се не говори, а плашила се да ће јој Ива заређати с женском дјецом као што је Ивина мајка женскадијом напунила кућу Пека ДЈемића. Нико је Иви једини ујак, упитах га је ли свраћао да је обиђе. Он климну главом: јесте, свраћао је. "Је ли то све што имаш да ми кажеш", упитах га. "Шта би друго хтио", упита он мене. "Гладује ли?"
"Сад сви гладују."
"Не бринем ја за друге, него само за њу и дијете."
"Дијете не гладује, има млијека."
"Од оне једне краве?"
"Двије краве, јер једну им је оставио Лука Остојин. Имају и сира". "Је ли им Тробрк досађивао?"
"Јесте доста". "Морам ли да чупам ријеч по ријеч: како им је досађивао?"
"Пуштао им је стоку у њиву, козе у башту, ето тако?"
"Убићу га", дрекнух усред шуме. "Није потребно, смирио се сад."
"Не вјерујем, знам ја Тробрка, неће се смирити док га не прошијем."
"То сам му ја већ предсказао, зато је миран. Дао ми је и вечеру."
"Јеси ли му пријетио?"
"Морало се: тај без страха нема образа."
"Хвала ти за то!"
"Пас де љуои."
Ето, сад сам и ја поразговарао у четири ока. Боље је овако него да Иван види шта ме мучи. Одједном сам заволио и Ника и његов мукли глас - док је он ту, могу без бриге за Иву. Мора да су Тробрку дрхтале гаће, чим му је и вечеру дао; а послије је угнуо главу у рамена: нема шале с ватром и са сином Сајка Доселића... Док о томе мислим, враћа ми се снага; чим почнем о другом - опет се губи. Ослањам се на стабла, хватам се за гране да се рукама помогнем. Једва сам стигао до Ивана, спустих се на земљу да се одморим. Чекам кад ће почети да ми попује о не знам чему, а он ћути. Ни то ми се не свиђа: досадили смо један другом, знамо напамет један другог, нема шта ново да се каже. Постали смо неосјетљиви, научили смо од околине да нема милости. Сигурно сам и ја такав кад је њима тешко, никад ми није пало на ум да се запитам је ли им тешко. Сад се свете. Као да ништа није било, Иван продужава разговор с Ником: "Учитељ, онај без ноге, наш је човјек. Потражићес га."
"Тражио сам га, сваког сам тражио - сви врдају."
"Он сигурно жели да има везу."
"Он жели да се сакрије од сваке везе. Што да губим вријеме?"
"Морамо имати неког овдје, да не губимо терен."
"Овако ћете изгубити и терен и мене."
Он би хтио да иде с нама, одмах, овако, без припреме. Ово овдје би оставио да стоји како стоји. Оставио би и Тробрка да опет осили и зулуме чини. Нијесам знао да је тако слаб. Уплашила га је она пуцњава доље, оно што он мисли да је напад на Рамовиће - јер кад Рамовићи с моћним везама падају, тешко да ће се одржати сирах тужни Нико Доселић. Гледа ме очима које преклињу да му помогнем. Колебам се неколико тренутака - помогао бих му, а не знам како да почнем. Затим надође супротна струја: баш нећу да му помажем! Не волим ја молбе - то је застарели облик подмићивања да се скрене од онога што је правилно. Онај учитељ без ноге, знам га добро - побјегао је са Цетиња да не служи окупатору, али кад је видио како је овдје, уплашио се; од њега неће бити користи, он и кад би хтио да помогне, не смије од жене - али зашто да се још једном не покуша кад је то задатак? Сви ми извршавамо неке задатке од којих се ничем не надамо. "Кроз недјељу дана, чим то свршиш", каже Иван, "послаћемо неког да те доведе горе."
"Боље је да сад идем с вама."
"Ти ми не вјерујеш, чини ми се". "Није да ти не вјерујем, него - искрснуће неки ђаво да све поквари. Такве сам ја среће: осуши се и зелен бор чим се ја за њега ухватим."
"Е, ово је чудо", рече Иван. Јесте чудо: сви вјерују у враџбине и плаше се да су уклети, најзад и он. Његов отац Сајко Доселић више од десет година је сам хајдуковао, а он не може ни десет недјеља. По томе би се могло закључити да људи, из покољења у покољење, нагло слабе и опадају. Ако је тако, онда нам је ту негдје близу крај. А највише се жали на самоћу. Глад не спомиње, потјерама умиче, срља на патроле, а само од самоће страхује. Луд је, чини ми се, иначе би му јасно било да је баш самоћа природно стање ствари. Јесте да смо се навикли да у ројевима живимо кад смо отимали жандарске палице и пиштоље карабињера - али зато не треба уображавати да је наше вријеме неки нарочити вијек људства у гомилама. Суштина је остала без промјене: сами смо се родили, сами ћемо умирати као сви они прије. Па и оно што је између те двије самоће, живот - највише је самоћом испуњено. Понекад у друштву, у забави или љубави, заварамо се за тренутак, учини нам се да нијесмо сами. Не знам која нам је вајда од тог заваравања, нарочито кад је већ једном јасно да самоћа остаје на крају свега и да се избјећи не може. Ја бих се лако помирио с њоме. Није ни зла толико: сам човјек - па шта с тиме? Једино сам човјек живи својим пуним временом и својом вољом - не краду му сате празним причама, не кваре му одлуке погађањима, није присиљен да друге слуша, ни да им се супротставља. Ником ништа не дугује, ничије мане не види и нико његове склоности не зна, може да се испружи по земљи, да гледа небо и зна истину: он је само сјенка између двије привремености којима припада - једној мање, а другој више... "Ајде, Нико", каже Иван. "Како си издржао два мјесеца, издржаћеш и ових осам дана", и пружи му руку на растанку." "Теже ће ми бити ово него све што је прошло."
"Зашто? Бојиш ли се ти од нечега одређеног?"
"Бојим се од себе - направићу неку глупост, је сам човјек не зна шта ваља и шта не ваља."
"Де, немој да си луд!"
При руковању он ме гледа чудновато: не моли више ништа, него као да ме опомиње и кори. Тај прекор је нешто посебно: није за прошло него за будуће. Поглед му постаје сличан гласу - потмуо и тежак, из дубине бића. Он је увјерен, чини ми се, да смо га некако преварили, или да ћемо га преварити, и тим погледом нам показује да је већ унапријед свјестан преваре. За тренутак ми се ражалило - треба нечим да га утјешим, неком ријечју коју нигдје у сјећању не налазим. Затим опет наиђе хладна струја: шта има ту ваздан да се нагађамо и сажаљевамо!... Није он дијете, него човјек с пушком. Шта сам му ја крив? Не остављам га ту ја, него Иван, а Иван зна шта ваља - иначе не би био члан свих комитета до горе. Потреба је таква, важан је то терен - нек учврсти везе, па ће све бити како треба. Пошли смо најзад. Сви смо се уморили од тог растанка тежег него тежак порођај. Одмичемо и надамо се да ће нам бити лакше, а та олакшица никако не долази. Испод шуме се наслућује сунцем обасјана ливада, на ливади стоји стијена као двоспратна кула равног крова; над првим спратом је избочина, личи на балкон без ограде - тај балкон је застрт ћилимом од маховине. На балкон се попе Нико и стаде. Стоји као скамењен, гледа за нама. Очи су му живе, круже тражећи нас и скоро вриште. Уплаших се: викнуће нешто, а то послије неће моћи да се заборави. Рука ми се сама подиже, махнух му као с брода који одлази да поздравим самотника на кули-свјетиљи. Он не одговори и не помаче се. Није видио, вјероватно, јер загледао се у нешто дубоко и несхватљиво, можда у хаотичну будућност догађаја што као таласи на нас иду. "Што га не зовнеш да иде с нама", рече Васиљ. "Треба да се повеже с људима", одговори Иван. "Чуо си, не смијемо овдје остати без ослонца. Има задатак."
"Има ту неки ђаво, нешто што он слути и мучи га. Видиш ли колико му је стало да пође с нама?"
"Има сто ствари до којих је мени стало, а не иду ми по вољи."
"Добро, кад си запео. Пошли смо да охрабримо људе, а овдје - боље да нијесмо ни долазили."
Ако мало подржим Васиља, Иван ће попустити и позваће Ника да иде с нама. Треба да га позове, помислих, јер онај учитељ није за наш посао, ни други нијесу, просто - нема ослонца. Сачекаћемо без ослонца док се нешто ново појави. Кренух да то кажем, а глава ме забоље и смрче ми се пред очима. Ухватих се за грану. То је већ чудновато како ме та главобоља прекида у тренутку кад одлучим да нешто за Ника учиним. Чини ми се да стварно постоји неко проклетство, неке тајне силе које раде против њега и свуда имају конце. Шта могу ако му је тако суђено? Нек остане, кад судбина тако хоће - притрпјеће тих осам дана, а онда ће се увјерити да све што се мора може да се издржи. Послије ће имати више вјере у себе, а то је важна ствар. Зашли смо за бријег, сад слободно могу да се окренем - нема Ника, не види се ни стијена на којој је стајао. Одједном Васиљ застаде и окоми се на Ивана: "Запео си био из петних жила да одвучеш Вељка с његовог терена. А зашто то?"
"Бојим се", рече Иван. "Превариће неко Вељка. Не чува се Вељко, можемо га изгубити."
"А Ника си оставио, не знаш ни зашто си га оставио. Мислиш ли да њега пушка не погађа?"
"Ника неће преварити. Видиш - он ником не вјерује."
"Јесте - ником. Ни себи он не вјерује. Има ту неки бог или ђаво - нешто је њега поткопало."
Страх га није поткопао, рекох у себи, јер од страха се човјек шћућури, а не тражи по ноћи и по киши гдје ће кавгу заметнути. Ни болест га није поткопала - не кашље, не жали се. То што је мршав, од глади је, а сад су сви гладни. Он баш није навикао да га судбина милује и није му први пут да буде гладан. Ни мајка, ни отац - нико није имао времена да га мази. Побјегао је био од стрине у ујчевину, с оне стране Кома, а ни тамо му није било много боље. Једино је код наших нашао мало пажње и љубави - можда је тада уобразио да су сви људи добричине као браћа Затарићи и Југ Јеремић. За тренутак је тешко кад човјек увиди да ни сви наши нијесу добричине, али и то послије прође. Савладаће он и ту кризу, па више неће тражити од људи да буду бољи него што су. "У ствари, био си неправичан", рече Васиљ. "Зашто", пита Иван. "Више ти је стало до Вељка."
"Причаш глупости."
"Јер Вељко има братство, масу, а није самац као Нико."
"Нијесам на то ни помислио."
"Знам, то иде само по себи, без мишљења. Навикли смо да нагонски осјетимо ко је од веће користи за покрет, за нас, па да му поклонимо већу пажњу. Варамо ми то себе и друге кад кажемо да су нам сви једнаки. Није тачно да су нам једнаки - увијек нам је био пречи онај који је јачи у нечему, који има залеђе и утицај и не знам шта. То од почетка, и сви тако. Боримо се за правду, Иване Видрићу, а уз пут ипак чинимо неправде - то је мене дуго поткопавало, зар не може и друге да поткопа?"
Глас му је неједнак, на прецмиљке и прескамуке, наизмјенично се распламсава и кида: три године је чекао да га приме у СКОЈ, а друге су примали за три мјесеца или за мање, према националном и ђаво би знао каквом кључу. Смучило му се било да чека, дошло му је било да псује, а други нијесу имали стрпљења да чекају, пошли су и сад су многи с оне стране... Иван се прекрсти лијевом руком и не рече ништа. Могао би му рећи да је неправда нужна, јер се правда искриви чим се земљи приближи, али Иван је паметан - ћути. Оборио је главу, гледа некуд унутра. Тишина је, само што шушти суво лишће лањско и преклањско под ногама. Понекад се под повјетарцем чује и весели шум живог лишћа одозго с грана, а послије се опет два листа, један с гране а други са земље, дозивају у прекогробном разговору. Кроз седам-осам недјеља, тамо у септембру, почеће на земљи да се мијешају и тек тада ће се разумјети.