ЛЕТ ОСТРВЉЕН И БЕЗ ПРАВЦА

Од свих мјеста наоколо сад је Губавче најмирније. Ловци и њушкала га заобилазе, берачи дрвећа за обруче радије иду у друге шуме. Изгледа да и патролџије хвата језа при помисли да је ту нађен мртав човјек у чађавим чакширама. Људима је то урођено, или су због нечег наопако створени - надају се прије времена, уплаше се тек послије несреће. Чак и мени се у почетку причињавало да су у Губавчу сјенке црне и злослутне, да су из њега побјегле и птице, па да неутјешна душа гињеника тумара и тужи око потока. Ипак сам се навикао, више не водим рачуна о душама. Купам се у потоку, баш ме брига, можда на оном истом мјесту гдје је Јаков Издвојеник испирао и хладио своје од лепре разједене ране. При том слушам како вода мијења пјесму кад се окренем с леђа на трбух или кад сједнем па је зауставим и нагнам да тече ван корита. Гледам себе непознатог, прскам се, кричим - дивота!
На лактовима и кољенима кожа ми је препланула; на другим мјестима, гдје су је закрпе заклањале, остала је бијела. Дуго сам лежао тако шарен и сунчао се између два мравињака хватајући разне мраве да их завадим. Најзад се манух ћорава посла - мрави нијесу луди као људи. Обукао сам чисту кошуљу, осјетих мирис на јабуке и најежих се од уживања. Једна гола жена прође ми кроз мисли и побјеже преко пропланка, друга подиже сукњу изнад кољена и загази у сјенку као у воду. Не знам јесу ли дошле из мојих жеља, или су то далеки одбљесци, залутали, стварних жене које постоје и свлаче се пред огледалима - тек блудне слике почеше одједном да се роје као некад. Голицају ме и муче ме - час су праље на обали са сукњама поткопљеним до испод трбуха, час купачице на плажама или дјевојке из циркуса. Пожурио сам да их отклоним облачећи нове чакшире, па сукнени џамадан Боја Мумла, па чарапе.
Дроњци које сам скинуо загледаше се у мене очима својих рупа. Не плачу, не могу, само ме коре за невјерство. Стојим, гледам их и питам се: шта ћу с њима? Ако их оставим ту гдје леже, личиће на свлак ружне змије. Не могу низ воду да их бацим - загадиће је; не ваља у земљу да их закопам - одвући ће и мене за собом; не треба руком да их дирнем - одмах би ми прешле вашке из њих. Нашао сам рачвасту грану, направио од ње куку, закачио сам их и довукао до пећине, а при том сам замишљао да то вучем и понижавам читаву прошлост обзира и осјећања, склањања с пута, доброчинстава и страховања, све демодиране склоности за жртве и одрицања које се једним именом зову поштење и понекад могу да изазову сажаљење за онога који се у њих поуздава. Стао сам на праг пећине и покретом пуним мржње хитнух тај проклети завежљај вашака доље, творовима и ђаволима, да од њега праве легла.
Топло ми је и нелагодно у новом сукну, нигдје рупе да се одахне, али осјећам да сасвим пристојно изгледам. Вјероватно је да најзад једном лијепо изгледам, скоро ми је жао што нема никог да то види и потврди. Пођох до Појила, јединог огледала, да се бар сам себи дивим. Појило је шумско језерце под раздробљеним стијенама гдје је некад некаква мацурска или бог зна чија зидина била. Једна смрча, као да је хтјела да се споји са својим одбљеском у води, пала је главачке у језеро и тако остала. Мостим облим стаблом и сваки час застајем гледајући лик у води. Некакав други човјек, стасит, оштар, корача по стаблу с оне стране. Да није браде, не бих вјеровао да сам то ја, а баш ми брада смета. Одавно сам намјеравао да је скинем, само из лијености сам одлагао. Наоштрих нож, сједох на стабло - стружем длаку и мрштим се од бола док се за ножем открива бијела кожа и једно ново лице које ми се скоро свиђа.
Сунцем обасјана рушевина одсликава се у води као живо и пријатељски расположено биће. Очи су јој зелене, од тисовог грмља са свјетлуцавим лишћем, гледа ме као родбина код које одавно нијесам свраћао. Јеле су сакриле очи испод високих капа, али ме смрче гледају окцима, коврчама и плаветнилом између коврча, и свака посебно жели да ми се нечим свиди. Испод свега је ведро небо - прикрало се одоздо, водом, да његова дубока љепота не изостане. Чини ми се да сам му потребан, њему и шуми и рушевини и несигурној равнотежи што у одбљеску и свјетлости лебди а сваки час може да се изгуби. Не знам шта ме ту подсјети на Магу, па на катун Јаблан и Магину сестру Неду, те осјетих чудну помаму да их што прије видим. Као да гори, као да треба да се гаси - заборавих језерце и све око њега. У сутон сам стигао до катуна, у први мрак отворих врата.
"Охо", рече Неда кад ме познала. "Много си се промијенио, други човјек."
"Исти човјек, само браде нема."
"Љепше ти стоји без браде."
"То ми је и Мага рекла."
"Кад ти је то рекла?"
"Онда, давно. Рекла ми је да због браде неће да се уда за мене."
"Видјела сам одмах да ти се Мага свиђа."
"Њена сестра ми се више свиђа."
Рекао сам то тек тако, а онда видјех да је истина. Јер шта ће мени Мага? Она је дјевојче које још не зна шта хоће, лијепо нешто и сасвим дјетињасто, немогуће, слично Видри и лептирима. Лудо би било покушавати да се обнови нешто што ни онда није могло да започне. Али њена сестра Неда, ова овдје, друга је ствар - она зна шта је жена и шта човјек и не очекује ништа више од онога што може да буде. Гледамо се, а то је као да смо се закачили очима. Пустили су Магу из затвора, каже она да промијени разговор, у селу је, не дају јој да дође у планину. За мене је тако боље, помислих. Сједим на столици, гледам ватру. Немам вашака, не плашим се да ћу оставити траг иза себе, а свеједно ми је неугодно. Не знам од чега ми је неугодно ако није од затвореног простора и од сјенке која поиграва по брвнима као да ме опомиње - иди, губи се, није ово мјесто за тебе...
"Како би било да изађемо на ливаду?"
"Зар ти је мало ливада", упита она.
"Плашим се да неко не наиђе. Може твој свекар да наиђе."
"Он само дању наилази: чува кожу."
"Од кога је чува?"
"Од свакога, никоме он не вјерује."
"И ја скоро. Љепше је напољу, на ливади, ајмо тамо."
"Навико си на ширину", рече она и отвори врата.
Идем по трави, тишина је, чини ми се чујем како дише, а немир и жеља и сто ђавола, све несложних, игра ми испод коже. Хтио бих да је зграбим и загрлим из захвалности што је пошла са мном, а плашим се: рано је, ружно је, побјећи ће чим опази како су ми прождрљиве ове очи... Од страха да ће ми опазити ђавољи траг у очима дуго не смијем ни да је погледам. Врат ми се повремено издужује и ава ми стиже изнад њезина ува, затим се престрашено враћа у старо лежиште сасвим неугодно. Сјели смо засебно једно од другог, а то је баш рђав почетак - човјек се залијепи за мјесто на којем сједи и више не може да се искобеља из те проклете одијељености. Не знам по чему, али чини ми се да се ни она не осјећа добро тамо гдје је. Чекај, кажем, немој да уображаваш! И не жури, још све може да се преокрене... Тако, стишавајући себе, немам времена да почнем разговор с њоме.
"Набавио си ново одијело", рече она. "Јесу ли ти га твоји од куће дотурили."
"Не, него сам га узео неком, управо украо."
"Шалиш се."
"Не шалим, баш сам га украо. И ријешио сам да одсад крадем, пљачкам и отимам све што ми затреба."
"Баш све", подсмјехну се она.
"Шта могу, кад друкчије не дају."
"Не могу то да вјерујем - комуниста, па да краде"...
"Комунисти смо кад смо заједно, а сам човјек не може ни да буде комуниста. Мора прво да некако, од нечег, живи, јер од самих добрих жеља не може ни два дана да се живи".
И испричах јој - јер потребно је да је нечим задржим ту у близини и да се постепено приближавам или бар надам - како ме Бојо Мумло увриједио кад сам тражио да да прилог за војску. Просто ми се подсмјехнуо у својој кући, а ни просјаку човјек не треба да се подсмјехне у својој кући. И његов син је био ту, па су сложно уживали гледајући како сам збуњен, и послије су се хвалили по комшилуку како су ме вјешто дочекали. У ствари је то више тврдичлук него вјештина - навикли су да ником ништа не дају и да од својих уста откидају. Млађег сина, ДЈукана, измучили су - отац тешким радом, а мајка слабом храном. Послије, кад се разболио од сушице, покајала се Гага и нудила га да једе, а он је одбијао: "Не иде то у мртва уста, Цаге! Што ме нијеси бранила онда кад је требало, Цаге? Све си под кључем држала, Цаге, па држ' и даље!"... Намјерно је то говорио пред другима - да се освети.
"Тако је стално у животу", рекох. "Човјеку дају оно што жели тек кад му више не треба."
"Јесте, често је то."
"Ми смо хтјели да ту нешто поправимо, да убрзамо то давање, а тешко иде."
"Има ли какве наде за вас?"
"Има - побиједићемо. Само не знам хоће ли то неко од нас дочекати."
"Дочекаће неко, остаће неко."
Ако и остане, помислих, то више нећемо бити ми што смо били. Ја већ нијесам онај Ладо - његове остатке с дроњцима прошлости гурнуо сам у Губавчеву пећину, да не излази, да ми више не смета прекорима и приговорима. И други ће тако, сви који су сами остали, па и они који нијесу сами. Замијениће нас други, с више смисла за стварни живот, па и кад се све испобјеђује - биће опет јагме и гужве и зависти с подвалама... Да прекинем о томе, изненада испружих главу и пољубих је. Она се трже. Хтјела је да измакне, али ја сам то рукама предвидио - задржах је. Она покуша да сакрије лице - десно, па лијево, па у њедра - али кад јој ни то не пође за руком, усне јој одједном набубрише и дођоше ми у сусрет, нападачки, и ја се за тренутак збуних од промјене. Умало сам је испустио, а она се већ била спремила да измакне и са собом однесе усне и грло и све благо за које дотле нијесам ни знао како ми је потребно.
"Доста је", промуца плачним гласом.
"Није", зарежах, "никад ми неће бити доста."
"Доста, доста."
"Нећу доста!... Хоћу све!"
"Какав си! Ти би баш све учинио, кад би ти се пустило."
"Јесте - све бих, све ћу, морам!"
Нема зида који не бих провалио. Ни страха, ни казне, ни помисли да ме задржи на тој ивици - дотле је дошло. Викаће, каже и отима се. Па нека виче, ако је луда, баш ме брига. Све то друго биће послије, у неко друго вријеме. Помријећемо најпослије, али сад је сад, а само је оно важно. Двије крупне рибе избише из мрака и сакрише се, знам гдје се крију, не дам им далеко, али оне стално бјеже. Брзе су, јаке, варају ме, прибијају се једна уз другу да се дуже одупиру. Свеједно, узалуд им је. Снага ми долази у таласима и једно насљедно лукавство, упорно, помаже ми док их ловим. Умориле су се, стигао сам их - више не осјећам земљу испод себе, само крила. Нема свијета, оног што је био са забранама и борбама - умјесто њега је нешто гдје се лебди на крилима: лет острвљен и задихан и без правца над тамним жарким предјелима гдје су воде огледала и одбљесци се пробијају у вријеме, у будуће, да пренесу мој живи лик из ове коже у неку дрогу за љета, за јесени и празнике кад ничег другог од мене на земљи под небом не буде било.
Одједном се уплаших да сам је угушио. Не дише, не миче се, непокретна, са затвореним очима и отпуштена изненада. Испустих јој главу од страха, она допола потону у траву. Мора да сам је повриједио оном лудачком наглошћу без мјере, док још нијесам ни знао шта чиним, а сад не знам како да јој помогнем. Нене рибе бјеласају се као мртве, не бјеже кад их додирујем, не покушавају да се сакрију. Пољубих је да је оживим, она се од тога сасвим угаси. Шта ћу сад? Дође ми да јаукнем и да зовем неког у помоћ, али тада осјетих како ме она прстима без снаге помилова по потиљку и кроз косу.
"Боли ли те много", упитах је.
"Не, не боли", осмјехну се.
Нијесам јој вјеровао: "Могу ли некако да ти помогнем?"
"Можеш: мируј!"
"Како могу да мирујем кад ти је зло?"
"Није ми зло. Добро ми је, смири се сад!"
Испружих се крај ње, малаксао, да будемо сасвим близу, да нам се дисања и снови мијешају у то мало одмора пијаног од њене косе. Онда је одједном кренула да пође без ријечи, али то би неодлучно и одмах се претвори у један од оних летова с лебдењем које смо послије - час ја, час она - хтјели и имали чудећи се блудној жеђи која се у кратким размацима обнављала и с једне и с друге стране. У тишини се чула чесма преко ливаде и пас је лајао према нама, но ми смо убрзо заборављали све што се чује и не чује. Један камен се откотрљао у пећинама с оне стране долине, мени се учини да сам га ја, у лету, ногом закачио и откотрљао. Крескали су метеори и муње суше - ми смо им се осмјехивали блиједи и нераздвојни. Изнад нас су се помицала звјездана јата по непознатим путовима које ће мој син можда открити или помоћи да се открију, а ми смо се миловали по косама и смјешкали се без ријечи и чудили се како се све то деси изненада.
Блиједо јој је било лице у зору кад смо се растајали, а мора да ни ја нијесам изгледао много боље. По ходу сам то осјећао, управо по тетурању - мек и прошут и разливен по неизвјесним даљинама батргам и спотичем се без препрека. Станем, па се уозбиљим, а не могу да идем право путем него се поводим горе и доље у неком слатком пијанству на које се не љутим. Помало ме стид од тога, па се блесаво осмјехујем небу које ме видјело таквог и било ми наклоњено. Осмјехујем се и жбуњу и дрвећу и пјетловима у катуну - тако, брате, свак свој посао!... Изнад пећине стаде облачак црвен од сунца које ће тек изачи - намигнух му пријатељски, јер сад знам шта сам и више нијесам оно што сам био. Више нијесам незналица, упознао сам жену, ето, а то је баш пријатно откриће и коријен свих открића, чак и њиховог имена. Послије тога нек буде шта буде, нијесам баш сасвим узалуд живио.