КАЗНА ЗА НЕДЈЕЛА БОЈА МУМЛА

Изгледа да је у крви црног бика било јаких феромагнетских састојака. Заједно с крвљу, они су прешли у моју крв и у мени се населили. Код мене су изазвали извјесне промјене, али су се при том и сами промијенили. Њихова основна особина да привлаче металне предмете - метке, ножеве и сличне ствари - неочекивано се преобразила у снагу која привлачи плодове. Почео сам с кромпиром по стрмим окрајцима села, па, да се власи не сјете, сишао у воћњаке око цесте. Има јабука петровача што миришу на дјечаштво и раних шљива "пискавица" што опадају чим се тресну, стасала је боранија у повртњацима жупних села, свуд се нађе лука и паприка, за промјену добро дође и нека тиква - све се то с лојем и месом опитоми и пролази као алва. Мјесечине ми не сметају, у помрчини нађем и што не тражим - не знам је ли то њух или срећа, тек често натрапам на вршу с рибама да обогатим исхрану.
Нешто ме ипак забрињава: зинула је из мене ала, никако не могу да се заситим па да станем. Мало спавам, књиге не отварам, немам времена ни да размишљам о било чему што није јело или начин да се до њега дође. Једном сам ипак покушао, рекох сам себи да је то крађа. Није крађа него казна, одговори ми оштар глас изнутра, кажњавам их што су против. На томе се заврши тај разговор, а и боље је што се завршио - боља је слога него цијепање. Разапео сам волујску кожу у литици, осушила се - биће обуће. Силазим с брда као побједник, онај страх од долине сад ми је само блиједа успомена. Мјесечина је, пут се бјеласа испред мене. Коњи, везани на ливадама, стану и чекају да их потапшем. Крај Гривића гумна стоји нечије жито у крстинама - глад је прошла, иначе га не би тако остављали. Одлучих да при повратку извучем нешто зрневља. Пролазећи преко Стрментијеве ливаде окренух воду на нашу ливаду - није ми због траве у нашој ливади, не може јој то помоћи, али ће бар наљутити старог лисца.
У води се одбљескују бијели облаци и мале жабе, од овог прољећа, скачу из траве у јаз. Хтио сам да свратим на развалину старе куће Тајовића, у путу се предомислих - што да се растужим без потребе. Стигох до Лаза и до љетњиковца; куцнух у прозор, Ива отвори:
"Добро је што си дошао", рече, "набавила сам брашна."
"Јеси ли доста набавила?"
"Има сад, не гладује се."
"Прође зла година, Иве!"
"Прође, дабогда се ни душманима не вратила!"
"А ја сам, ево донио лоја. Треба да појачаш исхрану Маломе, да расте дијете."
"Па расте он то колико може."
"Треба брзо, да пожури - још не знамо шта нас чека."
"Дако једном и добро дође, доста се зла изгрмјело."
Питам је за Тробрка - он се опет избезобразио. Још двапут су долазили да претресу кућу и жбуње, Тробрк се с Локаром смуцао кроз глоговине, а послије је уобразио да ме нема и да може како хоће. Пушта јој краве у ливаде и кокоши у кукуруз, храни свиње нашим шљивама, не да јој на њиву да изађе а да јој нечим не загорча. Чим је опази, почне да урла и на сав глас извикује досјетке које само он може да измисли. Засмијава комшије тиме, они га подстичу да продужи. Већ су и дјеца почела да памте и понављају шта он каже - то им је сад једина школа и учитељ... Слушам је, ћутим и мучим се. Откад постоје Тајовићи, то је први пут да дозволе да им неко чељад злоставља. То стрико Лука, да није у затвору, не би дозволио да остане некажњено. Ни Миго, да је жив, не би то отрпио без освете. А ја да трпим?... Како? Зашто? Слушајући Баја и Ивана и њихова разглабања о тихом раду и стрпљењу, пустио би човјек да га јашу, а ја не дам да ме јашу!...
Ива ме гледа раширеним очима и жали ме:
"Јадан, Ладо, како то изгледаш!"
"Зашто? Ја баш мислим да добро изгледам. Треба добро, јер храна ми је боља него икад."
"Све се на теби исцијепало."
"Доста је и трајало."
"Крпила бих, не жалим руке, него немам чиме. Нема више ни закрпа, огољесмо."
"И не треба, доста ми је закрпа. Украшћу негдје или опљачкати да се обучем."
Сузе су јој биле пошле, кроз сузе се осмјехнула: "Још то ти фали: ти да крадеш!"
"Мислиш ли да не могу?"
"Можеш, него - не ваља то. Не пристоји ти, брука би била."
"Брука је и да ме жале, и да го идем. Све је брука што ја учиним, а они краду и пљачкају и кожу би ми украли и продали кад би могли. Што само ја морам поштен да будем и го да идем?"
Одједном ми сину пред очима: одавно влада мода крађе, а ја то тек сад примјећујем! Просто сам био ван догађаја, ван народа, занесен другим, а зато сам закаснио да се на вријеме прилагодим. Као што постоје мјеста проклетства, тако постоје и времена крађе - ко то не схвати, против струје се бори, узалуд се бори и сви му се смију. Неко му се ћутке смије, а неко гласно - што је луд. Крађа и није тако страшна као што се прича о њој, она је само премјештање ствари или стављање у употребу нечег што је било ван ње. Гадна је само кад ухвате, али ако ме не ухвате - сматраће се да је Тробрк украо. То би могло на добро да се окрене: мајстор лоповлука, као што је он, не може ни да настрада осим у ријетким случајевима кад је невин и кад одбрану не припреми. Ако ништа друго, он ће се бар зачудити ко је то могао да учини без његовог одобрења. Пробаћу тиме да га опоменем, дако се замисли. А стварно је крајње вријеме да скинем ове дроњке с мене - смрде на зној и мртве вашке, смрадом ће ме открити негдје да ме смакне засједа.
У сјенци шљиве појео сам парче хљеба с месом на лоју испрженим. Попио сам часу млијека, разговарао са Ивом о разним стварима, а мисао о крађи је дотле нарасла као квасац и сасвим се усталила. Невидљива је, али ја је осјећам - чучи у сјенци као неко трећи, вреба тренутак кад разговор запне и шапуће ми: Смисли гдје ћеш!... Не знам гдје ћу, незгодно ми је куд год кренем, Гдје има нешто да се узме, тамо чувају и не дају; само сиротиња нема чувара, а њу нећу да дирам. Ако покушам код Настића - комшилук је близу и један старац избјеглица што никад не спава; не би се ни исплатило ићи код њих, јер Настићи су празна хвала - носе на себи све што ваља. Друкчије је код браће Вуколића, били су интедантски подофицири - накрали су, продавали су, остало им је непродатог, али зато држе пса. Пас дању спава; ако не спава, подмитићу га месом као што су стари лупежи радили - али ми се некако не иде код тих подофицира што ни смрде ни миришу, нијесу ми ништа на жао учинили.
Згодније би било код Боја Мумла - откад памтим, њему се никад ништа није украло, а то је већ неправда. Оно кад смо скупљали жито за војску, подругнуо ми се Бојо: "За коју то тражиш војску?" - За нашу војску, партизане. - "Има сад једна друга наша војска, за њу ја дајем, не могу за двије да дајем"... И није ми ништа дао, треба сад зато да га казним!...
"Гдје је љетос стока Боја Мумла", упитах Иву.
"На Думачи. Није смио у планину, боји се пљачке."
"Снахе с дјецом су му код стоке, као вазда?"
"То им се зна."
"А он тумара око куће, пази шљиве да куд не оду."
"Он и син, кад не пођу на скупнице. Што питаш то за њега, Ладо?"
"Ужелио сам га се, одавно нијесам чуо да мумла."
Зађе мјесец. Спуштам се к ријеци и мислим како би згодно било да и Бојо једном плати - жилаво се извлачио да други плати и неког шофера је натјерао да му коња Арапа плати. Боја би најбоље забољело да му се нешто украде: жив би се појео што није боље пазио и Тробрку би дојадио тужакајући га свакој власти... Стадох код ријеке: куд ћу к планини, кад од ње све бјежи, чак и вода? Вазда сам у њој, гладна је и празна - нема ништа да се украде. Како би било да заданим у селу? Дан је дуг, дако се од досаде нешто паметно измисли. И зашто да не останем? Гледаћу мало шта се ради. У том паклу, гдје они живе сваког дана, издржаћу тај један дан... Завукао сам се у љесковину и шипураке гдје само козе долазе, заспао сам и пробудио се тек кад је сунце одскочило. Пробудило ме дозивање, видјех како стари Чауш храмљући жури путем као да бјежи. Кад он тако жури, зна се: умро је неко у деветом селу, биће ракије...
За Чаушем наиђоше Утржани у гомили. Зову Вуколиће, и дјеловођу и Качаранду. Тробрка не зову - сам ће он доћи, ако није негдје у крађи. Позваше и Боја Мумла испред куће, он се одазва из воћњака.
"Ајде на куференцију да идемо!"
"Ахан хаун какан куге! Одудун дадон дуду!"
"Мора се, наређење је, не бисмо ни ми од воље."
"Угангун гагангаун бабун, бабун!..."
"Шта каже оно?"
"ДЈаво би га знао. Хоћеш ли, Бојо, или нећеш?"
"Одмах ће, само капнт да обуче",објасни Бојов син.
Обукао је кабаницу, изађе заједно са сином. Осврну се на кућу да види хоће ли остати на мјесту кад он пође. Мене то увјери да никог код куће не оставља и да га то забрињава. Пође, па се опет окрену, као да у далеки свијет одлази. Згодно је што су им наметнули те скупнице, ништа га друго не би од куће одвојило. Таслач мисли да су скупнице - и он их зове "куференције" - измислили официри: вјежбају се у говорничкој вјештини која ће им бити потребна кад буду државу уређивали, а за то је потребно да их неко слуша и подржава. Тако се бар двапут недјељно скупљају да изгрде комунизам. Тамо су подијељени на двије стране - једна чашћава, галами, надгорњава се, обећава златна брда и подјелу турских имања по Рабану и до Косова; она друга пије ракију, слуша и не слуша, и све одобрава. Ханџији то иде у корист, а ни ја немам ништа против - остало је село полупразно, могу куд хоћу и шта хоћу.
Спустио сам се љесковином до ријеке и ријеком до мјеста гдје Кокот-поток у њу увире. Поток је с обје стране обзидан старим камењем и стијешњен живицама - пун је локава, папака, рогова и угњилих цријева. Прегурао сам преко тога, стигох до Мумлове куће. Провирих испод моста - нема никог путем горе ни доље. Све је по старом: шуми чесма, мирише камилица, гледају ме шљиве, иза њих извирују и подрхтавају сјенке - не вјерују да сам зато дошао. Чује се и како пчеле око јабуке зује и чуде се. Накашљах се и причеках да неко отвори врата - чини ми се да се већ дуго ходником приближава и сам са собом разговара, а нема га. Притискох кваку, врата су закључана и куцање узалуд одзвања у празнини. Једна закашњела група наиђе путем, склоних се иза ћошка да ме не опазе. Прођоше, не осврћу се - кад би вук знао какво је село, све би поклао... Сиђох до избе - отворена је, празна, мирише на преврело ђубре, у углу стоје коњске јасле с изглоданом даском.
Јасле ме подсјетише на Мумловог коња Арапа, успомене ме заведоше у ону јесен са по два-три мала земљотреса сваког дана. Кућа је тих дана довршавана. Кад је први земљотрес ударио, мајстор Бошњо, муслиман, од страха се ухватио за дирек; Мумло је тада помислио да му то мајстор тресе кућу, од јада је заурлао: "Шта радиш то, Бошњо, Бошњо, убио те бог!" Ми смо се по подне окупљали да гледамо како Бошњо пилом вади прорез у поду да намјести капак изнад избе. Потражих тај капак и нађох га. Подигох један крај даске од јасала и наслоних га на горњу ивицу зида. Попео сам се даском до горе, гурнух капак рукама и главом. Паучина са старом прашином заслијепи ме за тренутак. Усправих се да прођем кроз то и да ухватим мало даха. Погледах - око мене је полумрачна соба с даскама на прозорима, а на клупи сједи Цага, Бојова жена, и празним рукама изводи покрете као да преде. Био сам сасвим заборавио на њу. Има скоро годину дана откад се чуло да је сишла с ума, отада се о њој више ништа није чуло - као да је некако потајно умрла.
"Шта радиш то, Цаго", упитах стојећи у отвору.
"Видиш шта радим - предем пређу. Ово ћу ДЈукану за фањелу, да не назебе."
"Како предеш без преслице и штиљеге?"
"Како могу, тако предем. Све су ми сакрили и закључали, и мене су закључали. Мисле да сам Туркиња. Изнијели су глас да сам се потурчила, не дају ми ни чашу ракије. Дај ми ти, ако имаш!"
"Немам, потражићу. ДЈукан ти је умро, Цаго, не треба му фањела."
"Лаже Бојо, погани Мумло, ништа ја њему не вјерујем. Добар је мој ДЈукан, знам ја гдје је ДЈукан - зимује с овцама у Сутивану, намучи се."
"Има ли ти ко други код куће?"
"Нема Боја, одмаглио је за женама. Њему је главно да утовари велике мошње у димије, па да полети. Све би женама дао, циганкама, курвама, роспијама, главу би дао и кућу би растурио да није мене"...
Наоколо стоје четвртасти дрвени сандуци са шарама, под наслагама душека и поњава. У неком од тих сандука треба да буде оно што ја тражим. Кад сам већ ту, не би ваљало да се вратим празних руку. Ако се ова луда успротиви, ућуткаћу је песницом. Мирна је још, не гледа или не схвата шта радим, само меље о невољама. Не чудим се што је шенула, шенуло би и магаре од непрестаног тврдичлука, газдовања и мумлања. Отворио сам сандук пун платна са смежураним јабукама - замириса. Нађох гомилу мушких кошуља и без колебања је гурнух у торбу. У другом сандуку натрапах на чарапе, па на чакшире од црног сукна сасвим нове - шчепао сам их као да се с неким отимам. Почело је да личи на сан и на бескласно друштво - има свега, узми шта ти треба... На чивилуку виси ношен мушки капут, узех и њега. Цага заћута и спусти поглед на моју торбу пуну до врха. Уплаших се да јој се разум не врати од шока, па рекох: "Ово ћу ја да однесем ДЈукану, и поздравићу га."
"Јеси ли ти из Сутивана?"
"Не, него из Лелејске горе."
"Долазио је овамо лани један из Лелејске горе, црн, црн, без бркова, фини. Имаше велике нокте, а гаће му раскопчане, све му се види како виси. Је ли ти он својта?"
"Не, само ортак."
"Лијеп ти је ортак, баш ми се допада."
"Могу му рећи да опет дође кад ти се допада."
"Баш му реци. И нек донесе оно што има, што млатара млат, млат! Поцркале смо од смијеха гледајући га - жене проклете, никад им тога није доста."
Смучи ми се, кренух да побјегнем. Стигао сам до врата и запањих се: закључана! Свијест ми мрче, мозак стаде, остало је само питање - како не чух кад ме закључаше?... Зазуја ми у ушима од злих гласова, глава ми је од њих узбучала као кошница пред ројење. Прозори су заковани, док их отворим и одбијем даске - биће касно. Ово ме ђаво натентао да ме у крађи ухвате!... Биће свашта, биће бруке! Не помаже ми ако бацим то што сам узео, не би помогло ни да ништа нијесам дирнуо. Дрмнух врата. Затресе се кућа, а кучка-брава не попушта. Чекај, рекох, нећемо на снагу!... То бик снагом наваљује, а човјек треба друкчије, лукаво, лукавије и од ђавола кад ђаво покуша да му подвали. Окренух се да нађем нешто чиме бих врата развалио, тек тада видјех отворен капак и сјетих се како сам дошао. Приђох до отвора и нагнух се, нешто стрмоглавце паде у помрчину.
Можда је била само сјенка, али мени се учини да је ђаво - поиграо се мало са мном, бјежи да му се не осветим. Пођох за њим. Сметају ми торба и пушка, постала је тијесна рупа, сужава се да ме задржи. Цага и даље преде и прича: нашли су педесет товара жита и застало им се доста старог, а послије је навалила ала и врана и сваки ђаво да узима - Шекуларци у зеленим кабаницама и Арнаути с орловима на капама, и брадоње и сваки ђаво... Затворих капак изнад главе да је не слушам и спустих даску гдје је била - да се ништа не позна. Изађох на сунце, у тишини, с брадом и пушком испред себе. Право у очи гледам свијет: није то крађа него казна, одсад ћу све да кажњавам!... Свијет ме гледа као и прије - баш га брига! Зује пчеле око јабуке, шуми чесма, мирише камилица. У даљини се чује водопад како бије смањеном снагом, лете бијели лептирови изнад кукуруза и живица.