КАТУН ЈАБЛАН С ЧЕСМОМ И ДЈЕВОЈКОМ

Једна сјенка, друкчија од других, појавила се негдје у ваздуху или на земљи. Нејасна је као обично, дрмнула ме злом слутњом и ишчезла. Стадох да одредим шта је и одакле - гледам, а не могу да погодим чиме ме то охладила. То ми се баш не свиђа: умјесто да се временом навикнем - ја назирем ствари којих нема и све чешће сретам оно што неки зову предосјечањем, а што је у ствари нејасан страх пробудео неразговијетним доставама чула. Оно што је сад пробудило стрепњу у мени, оставило је нешто трага у успоменама које је узбуркало; идем за њима некуд уназад, стално уназад, и стижем до дјетињства: снијег долину стијеснио, облаци је притиснули, мукло хуји ријека преко камења, чуче старе врбе поред ријеке у мутна јутра слична сутонима.
Долином су се тих јутара одигравали велики сабори неких псећих странака или вјера. Рундови овчарски из планинских заселака, навикли да се кољу с вуковима, крупни као јунад, брзи и страшни, долазили су да успоставе праву вјеру и да подаве јеретике из низине. Они су своје проповиједи почињали величанственим басовима, крупно и разговијетно: хум, грум, грумбум - у име Бога, цара и закона. Гријеси долинске секте, које су набрајали, тешки и све тежи, најзад би их сасвим разгњевили. Тада би се скупили у ковитлац и почињали клање. Њихови противници, већ унапријед застрашени судбином која их чека, мољакали су дрхтавим гласовима и пуштали продорам цвилеж који се брзо претварао у умируће јецаје. По ономе што се чује изгледало је да јачи слабијима гуле коже, прегризају вратове и кидају цријева на комаде.
Вране су бјежале с мјеста на мјесто и склањале се по огољелој јоховини, спуштале су се само на високе гране гдје пси одоздо не могу да их домаше, па су и одатле често морале да бјеже. Људи пролажаху на коњима, с виком, стрављени, размахујући тољагама да се одбране. Они што немају коња, нијесу се усуђивали да иду сами - скупљали би се по три и више да се заједнички бране. Чинило ми се да све страхује од псећих вртлога што се брзо премјештају, и да је најважније на свијету наћи неки сигуран начин да се живот сачува од те напасти. Ја сам знао један једини начин: да се не излази из куће! Али, као за инат, требало је баш тада да се иде у школу - преко моста, па поред гробља - и ја сам по сву ноћ страховао како ћу сам, без коња и без друштва, да прођем кроз тај покољ гдје черече све што је нејач.
Један храпав глас, више одјек него глас, доприје негдје одоздо и прекиде ми ланац сјећања. То је негдје испод брда лануо мрзовољан пас, а одјек му одговорио. Она сјенка, управо стрепња што је прати, покуша да умакне прије него сам је препознао. Није умакла, суочио сам их и знам - то је то. Све ми је јасно, али је нешто зебње још остало. Сад то више није страх од паса, него - гдје су пси, тамо и људи има. Заморни су сусрети с људима, човјек при том мора брзо да се сналази. Пазиш да те не преваре у разговору, да унапријед погодиш којој страни припадају и шта се скрива иза лажи што их причају, да им никако не откријеш нешто важно, да лукавством не докуче ко си и куд ћеш. То је увијек тешко, а понекад не успијева и поред најбоље припреме. Послије тих разговора сам себи личим на пса који се храбро клао и једва се, с ранама, жив извукао.
Од магле су остали дуги репови над продолима. Они личе на остатке решчеречене хоботнице: искидани су а сви живи, слијепи су а упорно се траже, напрежу се и развлаче да се поново нађу и саставе. Неки се од развлачења истање и скоро провидни постају, кроз утробе им се шуме зазелене и појаве се пропланци с огорелим пањевима. Од њиховог грчења изгледа да се планина грчи и таласа - изроне главице и стрмине и ребрасти цртежи по ливадама гдје су некад откоси били; усправе се стијене обасјане сунцем, осмјехну се или искезе, па опет потону. То је као да се у мукама рађа свијет - чудан неки свијет у којем се, усред нових, појављују и неки познати предјели. Све је неизвјесно осим опасности, а баш она се вјешто крије - не само у непознатом, него често и у оном што изгледа да је познато.
Катуни, они што нијесу у јесен запаљени, често су празни. Лопурје је брзо обрасло нагнојену земљу торова, колибе су оронуле - по томе изгледа да су већ годинама напуштене. Такав је рат - све под њим брзо стари и пропада. Ако се види гдје која колиба над којом се диже дим - неће бити да је то колиба неког нашег пријатеља. Власт је добро пазила коме ће и зашто дати дозволу за издиг у планину. Понекад је дозволила да издигне и неко од оних што су наши били, али то је учињено с намјером да нас тамо примаме и улове. Једни знају зашто су им дате дозволе и старају се да оправдају повјерење; други се довијају и обећавају и одлажу из дана у дан. Има и неких што не знају, што неће ни да мисле зашто су им дате дозволе - чини им се да је то обична ствар - откад памте издизали су на љетњу испашу.
Најзад смо стигли до катуна Јаблан, у предјеле Вељка Плећовића. Треба да нађемо Вељка, а не знамо како. Издалека он види само људе с пушкама. Не очекује нас и нема никаквих знакова по којима ће познати да смо то ми а не они од којих се склања. Ако дозивамо - бог зна кога ћемо дозвати. Само срећа може помоћи да случајно наиђемо на њега, али срећа нам је одавно отказала сарадњу. Стојимо и ништа не почињемо. Простране су се ливаде рашириле између двију шума - дуго би било да их заобилазимо, а опасно је да на откривени простор изађемо. Ту је негдје близу чесма - чује се како прска. Катун је на падини изнад чесме. Послаше ме да осматрам: кад не буде никог на чесми, проћи ћемо испод падине и можда нас неће опазити. Двоје дјеце су код чесме, прскају се водом из корита, никад да им то досади. Најзад се потукоше и пођоше.
Хтио сам већ да дам знак за полазак, кад - стиже дјевојка с двије штругље. Страшно је како лијепа може да буде дјевојка, нарочито за човјека који дуго не виђа дјевојака. Чини ми се да и дрвеће, да и брда виде како је лијепа - једно од њих је испружило врат, искривило затубасту главу, зашкиљило очима да је боље види. Тако стоји и зачуђено зури у њу. Она је одложила посуђе и осврнула се да види има ли кога наоколо - ових година се сви плаше и осврћу има ли кога наоколо. Не видје ме, подиже плетену сукњу изнад кољена и пусти да јој слап с чесме облије преплануле листове. Одбија се вода, бљеште капље пуне сунца и постају мала сунца што играјо око ње. Загледао сам се у то чудо и неколико тренутака нијесам знао ни да постојим. Тада осјетих да сам пошао; идем, и приближавам се, и треба брзо да измислим нешто чиме се почиње разговор. Она се прену и поблиједје.
"Не бој се", рекох. "Не једем ја живу чељад. Како си?"
Промрмљала је неку клетву и показала бијеле зубе. Буљи са страхом у моју браду, затим у капу и кокарду с укрштеним костима, најзад спусти поглед на велики нож што га вучем на каишу. За тренутак се овеселих: колико је она лијепа, толико сам ја страшан и бесмислено накинђурен! То се побија једно другим - равнотежа је успостављена.
"Има ли овуда који репезан да се кријуцка", упитах је.
"Репезан", понови она. "Не знам шта ти је то".
"Репезан је партизан. Има ли их овуда?"
"Нема. Партизани више не постоје."
"Јеси ли сигурна да не постоје?"
"Тако ваши кажу. Били су неки партизани, пошли су за Босну."
"Знам. А Вељко Плећовић није пошао. Кријете га, чувате га за сјеме. Овдје неко њега храни, знамо ми то. Али ја ћу га свеједно наћи. Овим ножем, видиш, заклаћу га!"
Она ме стрављено погледа, затим спусти очи. Поглед јој се заустави на мојим дроњцима и закрпама којима се краја не зна. Застидјех се - осветила ми се тиме.
"Имам ја нове чакшире код куче", рекох. "Ово ми је за по гори, за ове ствари. Друкчије ми не би вјеровали и не бих могао да им се примакнем. Него - кад ћеш ти да се удајеш, дјевојко?"
"Лако је за то", рече она и стави штругљу да се налије.
"Није баш лако. Рат је, гине се - нема чекања."
"Не брини ти за то", рече она и стави другу штругљу под чесму.
"Слушај: допадаш ми се! ... Очи су ти - ваљају три царева града. А, богами и ноге! Како би било да се узмемо? Хоћеш ли?"
Она покупи штругље и потрча, затим се окрену:
"Не, с том брадом - да си једини на свијету!"
"Могу ја браду да обријем", викнух. "Обријао бих ја за твоју ћеф да је од злата. Ево сад ћу је обријати ако хоћеш. Стани, да видиш!"
То бих и учинио без размишљања, али она није хтјела да се окрене. Отрчала је према катуну, а вода из штругаља прскала је за њом по трави око пута. Пожурисмо и ми да прођемо прије него стигне да дигне узбуну. У шуми смо сјели да одахнемо. Чекам кад ће Иван почети да ми држи лекцију, и Васиљ да му помаже, а они ћуте. Уморни су, зато ћуте. Кроз гране се види катун Јаблан - четири колибе, петој је кров разваљен, торови и телечари око њих. Дјеца, оно двоје и још двоје других, играју се партизана и четника: "Бум-бум! Опкољени сте, предајте се! Не гините узалуд, живи се не предајемо!" Најзад је Иван прикупио дах и пита ме: шта ми би да се јављам дјевојци код чесме? ... Збиља, шта ми би, питам се и ја, али то није кајање. Напротив, дивим се сам себи и стежем руку сам себи да честитам: како сам се усудио да за тренутак завирим у један други свијет и живот.
Опет бих то поновио кад би се могло. Испод ока вребам кад ће из неке од тих колиба изаћи дјевојка да је видим још једанпут. Не знам јој ни име, не знам ни како ћу га дознати. Она је дотле била негдје у шуми - појави се путељком с нарамком лиснатих грана за телад. Телечар је иза колибе, иза оне највеће, покривене лубом преко дасака. То је газдинска колиба, а дјевојка не изгледа као газдина ћерка. Не би била плашљива да јој је газда отац; биће да је тек нека својта - прибила се ту код тетке док прође зла година. Мора да су строги према њој: тек што је воду донијела, одмах су је послали за храну теладима. Можда нијесу ни опазили како је уплашена - просто се људи навикну да им неко обавља послове, толико се навикну да га више и не опажају. Ено уђе. Збогом, мала!
Прилично смо се одморили. Васиљ и Иван се нагађају куд да пођемо. Ја ћутим - свеједно ми је. Иза дрвета се појави Вељко Плећовић нечујно као у сну. Лице му је румено, образи округли, на глави му је капа од зечје коже. Мора да нас је дуго посматрао и чекао згодан тренутак да нас изненади.
"Добро дошли", рече. "Изгледате као чергаши."
"А ти као цирибаша", освети му се Васиљ.
"Сметају вам пушке", рече он. "Да није њих, мислило би се да сте просјаци. Свако би се сажалио да вам пружи ћасу коприва." "Како си нас нањушио", упита Иван.
"Шпијунажа, друже, - вазда дознам кад неко наиђе у моју државу."
"Кад имаш државу", рече Иван, "имаш ли шта за јело?" Он се не збуни као што смо очекивали: "Наћи ће се", рече.
Повео нас је кроз шуму, поред пећина с подземним гласовима. Узгред се хвали пећинама као да их је он сам направио. Једна је пространа, каже, чета би могла у њу да се склони. Вјероватно би могла, али ми одавно немамо чете. И друга пећина је згодна - улаз јој је сакривен између два жбуна које треба разгрнути. Има још десетак тих пећина - уплаших се да ће све редом хтјети да нам покаже. Срећом, он их заборави. Изашли смо на чуку: катун, ливаде и сви путељци наоколо виде се одатле као на длану. Из једног стабла, чију је шупљину покрио лиснатом граном, извуче Вељко торбу с хљебом и сир замотан у лопурове листове. Прави хљеб! Има у њему нешто зеља, али више је од брашна. Иван Видрић га опипа длановима да се увјери; Васиљ га помириса од жеље. Извукао сам нож да га сијечем, а Вељко рече:
"Је ли то тај нож што пријетиш да кољеш њиме?"
"То ти је казала она цура", рекох. "Оно ли ти је шпијунажа?"
"Јесте. Мага! Уплашио си је, ђаво те однио с ножем!"
"Згодна ти је Мага, препоручићеш ме."
"Могу, имам их доста. У три катуна наоколо све су ми рођаци, рођаке и куме свакојаке."
"Зато ти је црвен врат", рече Васиљ. "Ужилио си се као храстовина."
Стварно, има нечег од храстова код Вељка. Зглобови су му као чворови и има их више него остали људи. Плећи су му широке, а руке танке, мале, скоро дјечје; али те руке, кад нешто зграбе, као да су од гвожђа - ломе. Тијело му је чврсто, и споро, и равнодушно према свему - као да спољне опасности уопште не постоје. То је нешто урођено код свих Плећовића - јер, поред свих мјешавина, код њих још трају неке посебне тјелесне ознаке. Чак и душевне: изгледају поштени и кад им се то не исплати; преварио би се човјек ако би помислио да они друкчије не знају - кад се укаже потреба, умију и они да преокрену. Одиве су им на цијени - рађају здраву и лијепу дјецу - зато Плећовићи увијек имају богатих и утицајних пријатеља.
"Засноваћемо горе базу", каже Иван. "Да се зна гдје смо."
"Боље да се не зна", рече Вељко.
"Чуваћемо да се не зна, а послије ћеш и ти доћи код нас."
"Не бих рекао да вам је менза сјајна."
"Твоја је, сигурно, боља."
"Па што онда да долазим? Да је више гладних."
"Имамо радио, слушаћемо вијести."
"Вијести, и кад су добре - од њих се не живи."
"Имаш ти неку удовицу овдје", каже Васиљ, "зато ти се не иде.. Не бих ни ја да сам на твом мјесту."
Вељко се смије, значи - има. Није важно је ли удовица, главно је да је жена. Скоро бих могао да га мрзим од зависти, јер он ето има оно што за мене постоји само у сновима. Иван је ипак навалио да му докаже како је боље у друштву него сам. Ивану је то навика, откад га памтим он убјеђује људе у оно што им се неће. Чујем како се Вељко одупире као острво које је само себи довољно, али то му је узалуд. Кад Иван нешто науми, онда ту не помаже отпор; не помажу ни разлози, јер он их напада као киша и досада истовремено. Окренуо сам се да не слушам ту ситну кишу која, кап по кап, камен дубе. Гледам катун - пустили су телад да се играју. Све нека смеђа телад - личе на срне а играју се као лептирови: крену сва заједно на исто страну, па изненада заокрену. Она дјевојка, Мага, не појављује се више. Као намјерно, као да зна да је вребам, неће да се појави. Наслоних главу на камен, изненадићу је послије, кад буде сигурна да је не гледам ...
Одједном - не знам је ли то у сну или на јави - дође ми чудна мисао: Она није Мага него Видра! Зачудих се како се то нијесам прије сјетио. Због нечег сам уображавао да је Видра погинула, а ето није! Излијечили су је у оној болници, у Опшинској болници испод Звјездаре, а послије је дошла преко партизанских веза и ту се склонила. Касно је дошла, кад смо ми већ били у расулу, зато се прерушила у сељанку. Сад живи под другим именом. Остало јој је криво на мене што сам је саму оставио у запаљеном Београду, зато сад неће да ми се јави. Она и не зна како су ме мучки одгурнули од оног камиона којим су је возили, и како су одмах повећали брзину. Сад - не мари! Главно је да си жива, Видра! Сама помисао да си ти жива испуњава ме слашћу наде која је била изгубљена.