ОСТА КАПА НА БАЦАНА

Добро је што немам сата - свакичас бих га потрзао, и сумњичио, и гурао да брже иде; с друге стране би ме нервирало што ме својим ходом подсјећа да све некуд иде и иде док се само ја излежавам. Овако без гриже лежим на пропланку и гледам ведро небо у висини. Бистро је толико да жеђ изазива, с плићацима крајевима, с вировима без шљунка и дна, а најдубље је изнад мене. Има неких зрачних искара што играју у недогледу, али оне нијесу посљедње до којих се може стићи - вазда се отиснем још корак даље, а тај корак је читав понор кроз који пропадам и губим дах од мјешавине сласти и страха. Мостим тако од понора до понора, испран празнином и плав од ње до костију и кроз кости, док се све моје расипа простором и сједињава са свјетлошћу. Само су ми још очи остале да ме одводе све даље и даље - летим, лебдим над свијетом као прозрачна искра што игра у недогледу међу понорима.
Траје то некад пола сата, можда и више, док се изигра. Уморим се и отежам; вратим се гдје сам, па се питам: што лудујеш, Ладо, јадо, што се не смириш?... Да су ти очи трипут продорније него што су - шта би тада видио? Овај исти понор плав од празнине - плаво ништа око свијета које у ствари није ни плаво, и више ништа. Гледао си га, нагледао га се, обневидио си од гледања. Сад га остави, јер ти нијеси луцкаста летушка што од страха срља у ништа, него човјек и комуниста који још помало вјерује и сања о стварању нечег бољег на земљи. Не знам ко те тим сном усрећио. Не можеш му замјерити што је то учинио. Напротив треба да му захвалиш, јер поред свега, кад се размисли - нема веће среће од те на свијету. Није један био који те тим задужио; многи су били, с разних страна, и стално су се допуњавали: стриц Тајо кад је негдје дочуо да Лењин котрља бујере и газде по Русији, па доктор Марковић кад се одметнуо, па Врановић кад је сам као проклет пролазио...
Тако сам опет запливао у празнину, сад неплаву, међу сјенке прохујалих у неповрат, а и то је једно бјекство из овог овдје. Није баш бјекство, браним се у себи, јер срамота је признати бјекство - него ја то покушавам да некако зароним у себе, а то је у прошлост, да тамо нађем нешто за ослонац, или неки примјер за углед. Тражим и тражим, а узалуд: свако је некакво друштво имао, нико се није сам отиснуо - само Врановић се издвојио па издао и Нико Сајков сам остао па пропао. Сам човјек је несрећна луда што се коље сама са собом, и бунца, и фантазира. Без обзира на године, он брзо постаје стара луда што је све своје наџивјела и погубила - посрће путем и без пута, режи, плаче и пјевуши, носи прује и мачуге. По томе личи на ријеку кад лелече што не може да застане ни на себе да се ослони па да се врати. Једино што јој је остављено, то је да се подијели на двоје или на четворо - да не погине сва одједном, сама без отпора и кривудања.
Незгодно је што чим почнем да размишљам, брзо чуда наизмишљам и замрсим се у њима. Сигуран сам кад не мислим, кад само гледам чврсте ствари наоколо као што и оне мене гледају. Ту све стоји на својим мјестима, као лани и предлани - чуче стијене, клече клеке, шикља јелар и сија сунце. Има камења раздробљеног од старости са сребрним жилицама одмах испод површине, с оштећеним кристалима и сићушним огледалцима - свјетлуца кроз траву и око пута да појача бијесак августа. Од тога ми се причињава да су кости - ребра хајдучка и војничка, српска и турска и њемачка и клименачка што су се сваког рата и безрата просипала око проклете Лелејске горе. Пут се на неким мјестима бијели као да је посут брашном од костију. Има и скелета од дрвећа што суво стоји, шири руке аветињске и нијемо прича своје јаде. Сад видим да су ти лешеви, што мртви сиједе и буне се, преци свих вампира и ђавола из шуме прича.
Једна птичица жуте главе, са жутом мрљом на грудима, дође из јелара, заскакута, поче да гази по мојој торби и опроба је кљунићем. Видје да се преварила, оде даље па се врати да провјери. Гледа ме једним оком и скаче; нагло се окрене да погледа и оним другим - из тог замаха залепрша и одлети. Увјерила се да сам нешто живо, уплашила се од мог покрета, дохватила се гране И све се срећно свршило. Ипак се није свршило: ево је поново - скок, скок, и шуња се око мене. Стигла ми је на домах руке, чека само да се покренем па да нестане. Знам шта чека, волим тако да је гледам и пуштам је да ме потцјењује. Пошто није успјела да изазове десну руку, она прелази с лијеве стране и вјешто везе по ћумпама траве. Једном помислих да сам јој негдје крај гнијезда; помакох се да погледам - она побјеже главом без обзира. Побјегла је престрављена, али јој њен ђаво не да мира - поново дође да ме зачикава. кљуцне двапут, усправи главу, подигне и репић с друге стране, па се пита што и ја то не опробам.
Најзад ми је досадила, пођох у јелар изнад пута. Ливада са стијенама оста сама да се сунча. Само тренутак је била сама, а онда се појави човјек. Тргох се од страха - гдје је један, биће и других. Готов сам да стругнем, питам се куд ћу - кроз ту збрку га свеједно гледам: висок је, погнут, сиједе браде, наслања се као на штап на дугу пушку талијанску. Сам је још увијек, а част ми не да да од једне браде бјежим. Најбоље је да га убијем, рекох у себи. Дуго сам се излежавао и пландовао, И пуштао да по мени рђа пада - излијечићу се од свега тога кад га смакнем. Вријеме је да и ја једном нешто учиним, а то је сад једино што могу да учиним за човјечанство. Није баш тешко, лакше ћу га него змију. Па и право је: какав бих ја то судија био да кажњавам мале змије а остављам велике с брадом?... Наслонио сам пушку да не врда, видим му само горњи дио како се пропиње на ражњу нишана - де још три корака, па више нећеш никад, никуд!...
Човјек као да је осјетио шта га чека, стаде и рече:
"Жута, мала, веселица! Скок, скок, опа-а!"
Опазио ме, помислих, и сишао с ума од страха. Лице му се искривило у најежен брадати осмијех, окреће се и скоро кличе:
"Што си фина, што си красна, аман, аман! Цака-цака, мала, маја! Кљунић репић, окице маје и крилашца - све ти здраво и весело!"
Он то с птицом а не са смрћу разговара. Стварно је луд, а птици се то допада. Не бјежи као што је од мене бјежала, стално му се мота око ногу и цирикће од радости.
"Сама била, па се зажељела, жуја маја. Нема оваца ни јагњади, опушћело ово љето. Нема чобана као лани, нема с киме да се игра. Де, де играј жујо мала, изиграј се - гледам те ја!... Тако, тако! Хоп, цуп, так-так ножицама, цака-цака, цака-цака, никад краја"...
Заборавио сам пушку и шта сам хтио с њоме, и све. Криво ми је на птицу, скоро сам љубоморан на њу - јер она је висинска птица, моја дакле - није требало да ме тако брзо изда и с брадоњом се спријатељи.
"А сад доста, жујо мала", рече он. "Не могу, видиш, уморан сам. Тако, збогом, тичице мала!"
По гласу се види да је уморан, а по очима да није весељак - то му се само за тренутак старо срце разњежило да се забави с птицом као с дјететом. Никад га нијесам видио, а однекуд ми изгледа познат. Личи на светог Николу из цркве, можда је према икони браду дотјерао, али није ми по томе познат него више као појам зрелог и клонулог људског чуда испреденог од далеких супротности. Кренуо је, иде погнут и загледан у прашину. Осмијех му је нестао с лица и само тугу оставио. Приближио се, већ пролази. Очи су му склопљене, миче уснама - иде и спава. Шта ли тражи у мојим гудурама, овако сам, с брадом и талијанским ципелама?... Ципеле сам му опазио тек кад је прошао, покајах се што сам га пустио да тако јефтино прође. Чекај, рекох, нијесам га још пустиол То што с птицама разговара не свједочи да није штеточина... Усправих се и пођох за њим да га питам шта је изгубио и шта тражи по мом имању. Ако се збуни и почне да врда - осмудићу му браду да ме се сјећа!
Он је дотле изашао из јелара на ливаду. Умјесто да зађе у велику шуму, скрену с пута према извору. По томе како је пошао право к извору, видим да је ту и прије долазио. Баци пушку као терет, клекну крај воде да опере руке. Опрао их је, окваси очи И вратне жиле, погледа одбљесак неба у води, затим и небо - да провјери је ли горе или доље. Напио се воде, сједе у траву, одбаци ципеле и чарапе. Скиде капут, прострије га, стави торбу испод главе и испружи се. Осјети да му прилазим, приподиже главу да види ко сам и намршти се. Прво наиђох на његове ципеле и цакнух ногом једну од њих:
"Сачувао си кондуре", рекох, "а моје изгореше."
"Како изгореше?"
"У стражари код моста, оно кад су нас првипут напали."
Осмијех му заигра око усана, од њега се распрама брада:
"Зар си тако брзо бјежао?"
"Брзо, него како! Кад се пуца, нема шале."
"И од брзине ти се обућа запалила? Е, то досад нијесам чуо!"
"Није од брзине", наљутих се. "Ко каже од брзине? Ципеле ми нијесу биле на ногама. Тијесне, па их скинуо, па у оном гороглавцу заборавих да их узмем. У бараци су изгореле."
Тако - лажем навелико као да ме ђаво учи. Нијесам знао како то некад и без припреме глатко иде. Довољно је да се праг пређе, а послије се једно на друго надовеже и лети се све даље да се не падне и да лажа лажу не стигне. Чак је и занимљиво, јер ствар се грана, ствара шуму, од истине прави маглу да се сакрије кад до невоље дође. Истина је само да смо у стражари нашли двије пушке и нечију торбу а хљебом и конзервом. Било је и неких дроњака под клупама, можда су биле и ципеле, можда су баш и изгореле: више није имало времена да се гледа, неко од наших је споља посуо бензином и запалио. Тако лажов и нехотице може да напипа неке истине које су биле заборављене, а зато није сасвим сигуран шта је измислио а шта не - то је његова стваралачка предност над оним што га слуша и готовански прима или сумња.
Овај још увијек сумња и покушава да ме збуни:
"Ухватише ли они онда командира Шингељића?"
"Ухватише, па га пустише."
"Зивог?"
"Зивог. Обећао је партизанима да распусти чету и све им је обећао што су тражили."
"Ма, мени се чини да је он погинуо."
"Послије је погинуо, у борби, на Шатору: испод браде га погодило, а наврх главе избило."
Ту ми је помогао прамичак истине који се нашао у близини. Кад други пут затреба, може да се не нађе - а шта ћу онда? Пропало би ми ово што је довде успјело. Да не би дошло дотле, треба ствар што прије да се преокрене - доста је он мене провјеравао, сад ћу ја њега.
"Нек прича шта ко хоће", рекох, "Талијани су добри људи."
Он промрмља нешто - изгледа да се не слаже.
"Сасвим су добри - мирују доље и дају."
"Не дају они што су добри, него им друкчије не може бити."
"Како не може? Јесу ли нам они газде?"
Он опет прогунђа: осјећа мамац, па неће да загризе.
"Зар нијесу?"
"Јесу, кад си запео", рече. "Али овдје ни за газде нема среће. Видиш ли каква је ова земља? Изгледа да је има, а нема је, него је то само обучен камен. Доље је камен, а испод камена шупље - јама, рупа, понор, поток, свашта - све што ваља и не ваља кроз те рупе доље пропада. Почнеш да ореш, а камен дочека и сломи ти раоник; бациш сјеме у земљу, а она ти га украде. Зато овдје газде губе гаће, а кад их то не опамети - онда и главе. Колико сам ја тих газда запамтио - сви су отишли. И велики, прождрљиви Бушатлије давали су овдје више него што су одавде узимали - биће да су зато и пропали. Погледај само како се зову мјеста: Проклетије, па Врагобија, па Лелејска гора, с једне стране Црна срећа, с друге Злоречица и Побљеник и Џаковица - крвава ливада. А Талијани су хтјели ту да владају, а да крвљу не плаћају. Како, де ми кажи! Ко би их бранио од партизана да није нас? А зар би их ми бранили да не плаћају?... Е, па нек плаћају кад морају, заиста их зато хвалити нећу!"
Гледамо се као покераши: далеко смо забраздили, назад се не може.
"Кад тако мислиш", упитах га, "што носиш браду?"
"А ти што је не носиш кад мислиш то што мислиш?"
"Носио сам је до прије неки дан."
"Видим, одмах сам познао. А зашто си је обријао?"
"Смета ми у послу, опазе је издалека. Овако ми је лакше."
"Да се привлачиш - док те негдје не смажу. А мени је боље овако."
"Да се не види шта мислиш?"
"Боље је кад се не види шта се мисли, а најбоље је кад се ништа не мисли. Просто ништа - пустиш да расте шта расте и да све иде како иде - некуд иде. И не учи никог ништа: свако зна шта треба, а нико не ради оно што треба него оно што му се свиђа."
Чини ми се да се преварио, а нијесам сигуран. Преварила га је моја брада, сад кад је нема, и открио је карте - ако су то праве, ако нема и неке друге у резерви. Могао бих и ја моје карте да откријем, само кад бих знао зашто. Сад би то било доста замршено, а довело би само до тога да се прекине игра. Мени се баш не исплати да је прекидам - свиђа ми се ова игра: скраћује вријеме, вјежба живце и открива ми неке способности за које прије нијесам знао. То је као у јесен, предвече, кад су прозори отворени, кад се у окнима стварају одбијесци предјела с преокренутим правцима: сва се долина преокрене као рукопис у огледалу, пут се забијели тамо гдје га нема, воћњак се створи над празнином пожњевених њива, ријека потече гдје никад није текла. Некад ми је то била игра - покрећем полако прозорска крила, мијењам одбљеске, премјештам куће, воћке и ливаде. Можда се још тада зачела у мени жеља да свијет промијеним, дјетињаста и безнадна, која ме довде довела...
"Свеједно", рекох, "није требало да доносиш брадо овамо."
"Зашто?"
"Овдје има ђавола: заоглаве па узјашу,"
"Доље их има више, свакојаких. Све су узјахали, и сами себе, па не знају гдје им је глава а гдје реп. Једнога збациш, а два узјашу, па се још почупају да виде који је гори. Шта је ђаво при томе злу? Ништа!"
"Има овдје и партизана, а они смуде браде."
"Сад им није до тога, прече им је да склоне главе."
"Ти их жалиш, чини ми се?"
Оставио сам му излаз - да порече; он не похита, као што би други, да га искористи. Само ме погледа са жаљењем и благим прекором - учини ми се да ме нека дремљива и стара народна савјест отуда гледа. Не знам је ли луд или се прави. Можда има сигурно залеђе, па се но плаши, или је огуглао на пријетње - задријема кад их чује. Погледа ме још тренутак, изгуби вољу, затвори очи и окрену се на другу страну.
"И ја их жалим", попустих уже, па га притегох: "што су луди!"
Он и то прећута.
"Мрзи их свако", наставих. "Мора да их мрзи и ко неће, ако неће да му се кућа запали. Дроњави су, шугави, гладни, сами, и гдје дођу - само несрећу донесу. Руси губе, Енглези пландују, а они се још нечем надају. Чему, како? Је ли се икад нешто слично чуло?"
"Јесте", промрмља он као кроз сан. "И било је."
"Кад је било?"
"Давно", промрмља са затвореним очима. Изгледало је да је то све што зна, али он с напором, као да из мутног сна и из дубоких пећина извлачи, продужи споро и замршено: кад је Кара-Мехмед паша с Малесијом под нож ставио Горњу Лелеју - једнима је куће палио, а другима главарство давао, да завади, да лакше влада. Све сломљено и завађено, попаљено, ојађено - једва се нашло десетак људи да се одупре. Одметнули су се, и с њима Бацан, војводе Мирчете Кривога син, и на глави му некаква капа. Прогласили су да је то војводска капа, остатак старе слободе и државе, па је пукло по народу "Оста капа на Бацана", а с друге стране је одјекнуло "И пољачко царство пропаде, а лелејска капа оста." Једно вријеме су се вили око села, гдје се и сад Капа зове, и убијали агаларе и ранили пашу из Гусиња, а послије су се помакли у Лелејску гору и посвађали се између себе. Један се и потурчио, другога у засједу намамио и убио, трећи је у Лакце побјегао а четврти преко Старог Влаха. Распадали су се и отпадали, а опет је стара капа до Кара-ДЈока дочекала. Послије...
Не дорече, или ја нијесам чуо. Шта послије? Чекам и чекам а он ћути, чак и не дише, нема га - искрао се као сјенка. Учини ми се да је и био нешто доста слично сјенки: дух народа или племена што га је моја машта створила да се забави у доколици. Гуслао је без гусала и пјевушио као уз гусле: "А у доба војводе Лакића, и светога Петра Петровића, кад смо турска раја постанули, нијесмо се Турцим' поклонили, нити смо им руке пољубили. За плијен смо плијен узимали, а за главу двије откидали, и свакога свога осветили"... Помињао је нека имена и догађаје који су се понављали, тиме ме најзад успавао а тишина ме пробудила. Подигох главу и зачудих се: није нестао! Ту је, спава... Брада му је пуна сунца, глава му је склизнула с торбе. У торби му је комад хљеба и дебела књижурина Животи светаца, превод с руског од епископа Николаја. Воли куца јаја дописах поред имена преводиоца, склопих и вратих књигу у торбу. Ако старац некад погледа то мјесто, помислиће да га је ђаво дописао.