ОД КАМИЛЕ ЗМИЈА

Да скратимо пут, загазисмо у језерце ливаде. Тонемо у траву до појаса, три кривудаве бразде остају за успомену за нама. Сваки за себе, кроз три посебне капије окићене зеленилом, упадамо у тврђаву смрчеве шуме. Унутра је мрачно и мирише, а све што се види наговјештава оно што не постоји. Обичне празнине међу стаблима личе на стубове од биљура и плаветнила; једна сува јела изгледа као звоник подземне богомоље. Као у сну или у омами, рађају се привиђења. Има стијена обраслих маховином - оне су шатори ђавоље војске што се још колеба којој ће се страни придружити. Некад извири поглавица у крзну, па се повуче; некад пошаље извидницу, а она се повлачи прије него осмотри. Једно задимљено мјесто замислили смо да је врело с испарењима, оно се одједном претвори у пропланак; стазе које су ишле преко њега прогутало је џиновско лопурје.
Поново се згуснула зелена магла шуме, као порочена за маштање. Замишљам дворце за одмор рудара, с терасама за ткаље и везиље, језера с чамцима за ливце и ложаче, хладнике с клупама за зидаре, подземне тамнице за трговце и банкаре с врећама тантуза да имају шта да броје. Све се то, једно за другим, ствара и расплињује. Одједном се забијеље коцка даске остављене да се суши - стоји, и не губи се као остало. Тарем очи, а то и даље одолијева погледу и зове бјелином да му се приђе. Упутисмо се тамо жељни да изблиза погледамо дјело људске руке које није створено ни за напад на нас, ни за одбрану од нас, и сасвим безазлено стоји у гори. Препуштено самоћи и тишини, оно нам ничим не пријети; напротив - подсјећа на прошла времена кад се још мислило да на овом свијету може да се живи и од поштеног рада руку.
"Кад би ме пустили да бирам посао", каже Васиљ, "баш бих овај изабрао."
"Да глачаш даске, или да их гледаш", пита Иван.
"Шта било што је у вези с дрвима."
"Знам зашто", каже Иван. "Тако би имао доста иверја да ложиш ватре док си жив.
"Дрво је најпоштенији створ на свијету", рече Васиљ, "зато оно и кад је мртво мирише... Ево сјекиру гдје је сакрио."
Извукао је сјекиру, куцну оборено дрво. Иза сложених дасака изрони издужена глава Вучка Масника с брковима. Лице му је још сасвим тупо од сањивости, брзо трепће очним капцима да се снађе. Испод капака два испамећена ока трзају се као два наживо одрана миша који би хтјели да побјегну на разне стране; везани су реповима један за другог, зато не могу побјећи, а од њихових трзаја грче се Масникови образи. Доња вилица, заборављена, отпусти се сасвим: леле, ухватише ме на спавању!... То је кратак тренутак, богат сложеним промјенама. Страву на лицу смјењује љутња; затим забуна, јер - препознао је Васиља. Осмјехну се - одлучио је да припреми терен тобожњем весељу. Руке, испружене за одбрану, савише се у покрет загрљаја. Најзад дође и до гласа:
"Васиљу, ватро жива, које су те то виле данас донијеле?"
"Брзе ноге, а не виле. Нема вила у ове дане."
"Има, има - ви сте виле и дике наше"...
Прекиде се усред ријечи: угледао је мене, управо браду, и стаде закамењен. Не зна је ли пренаглио, најрадије би повукао оно што је већ рекао. Испружи врат и упита:
"Који ти је овај с брадом?"
"Не знам, нека вила с брадом. Ту је из Међе, теби је ближи."
Он се поново одушеви: "Оно је Ладо, тако ми творца-бога!"
"Јеси ли га ужелио", упита Васиљ.
"Богме јесам више него што мислите. Добро ми дошли!"
Огроман је и погрбљен, с дугим вратом огуљеним од вуче и терета и копања по киши и сунцу. Голе су му танке ноге до кољена, обучен је у мрке димије и џемпер суре пустињске боје - та одјећа на чудан начин употпуњава његову изненадну сличност с камилом. Он је и прије био такав, као камила, али ја то нијесам доводио у везу. Сад ми долази на ум: и живот му је био некако такав - оптерећен. Зими је носио бремена сијена из планине, љети је довлачио кукуруз и паприке из Пећи, у јесен је гонио товаре разводњене ракије до Жабљака и Шавника да тргује, стиче, подмирује дугове за купљене њиве и окрајке. Само у прољеће могао га је видјети човјек, али ни тада не код куће, него по њивама - како оре, прикопава, проклиње вране и гони их грудвама земље.
Опет је стао, прекрсти се од чуда:
"Јеси ли ти то, Иване?"
"Јесам, чини ми се."
"А они кажу да си у Босни."
"Био сам до близу Босне."
Он га и не слуша, него наставља: "Лажу, брате, ништа им се не може вјеровати. И за Лада су рекли да је погинуо, и да су му гроб видјели, а ђавола су видјели, и ђавола ће видјети! Како си, Иване?"
"Ето добро, кад није боље, а могло би и боље да буде."
"Биће боље", каже Масник. "Мора боље, пошто нема куд горе, а овако још дуго не може да остане."
Дошла му је на ум занимљива мисао: хоће да нам покаже своју колибу, да знамо гдје је - може нам то некад затребати, никад човјек не зна кад ће му шта затребати. У ствари, то је само његов начин да нам да нешто за јело, а да нам при том не покаже како је опазио да смо гладни и да нас не понизи чекајући да сами затражимо. Пошао је десетак корака испред нас; осврће се час на једну, час на другу страну. На неким мјестима застане да добро осмотри терен и њуши тражећи сумњиве мирисе. Послије слободно корача. Не говори ништа, а по лицу и по ходу се види да страхује од засједа. Понекад ми се чини да намјерно претјерује у томе; Васиљ каже да он то глуми, а Иван мисли да је природно. Стигли смо изнад колибе опкољене торовима, оградама, јазовима, путељцима; он нам је показа с поносом и остави нас да чекамо.
"Он је, чини ми се, учествовао у устанку", рече Иван.
"Јесте", рекох. "И у првој борби заробио Талијана."
"Знам кад је био сиромашак, а сад - скоро газда. Накуповао је земље, и остало му је доста стоке. Сналажљив тип."
"Био је и одборник", сјетих се, "прва народна власт." "Може ли он некако да обавијести оне доље", забрину се Васиљ.
"Не може", рече Иван, "Још нијесу увели телефоне."
Гледамо - из колибе не излази нико, само дим избија између дасака и крова. По оградама се сунчају нове поњаве. Пас мирује, није нас ни осјетио. У тишини се чује зујање мува над сламарицама сложеним испод стреје. У једној огради зелени се бујан кромпир; купус, у другој, почиње да главичи. По свему изгледа да ће бити добра љетина - обично је добра љетина послије дуге зиме. На кољу се бијеле коњске и волујске лобање да плаше зечеве и јазавце. Њивица јечма мрешка се на повјетарцу - као да се њоме размеће сређен сељачки домазлук и радан живот од којег смо се ми одбили на опасну станпутицу. Најзад стиже Вучко Масник с карлицом топлог качамака. Није ни ракију заборавио, а она је јака и пече куд пролази.
"Имаш ли жита", пита га Иван.
"Растезао сам, саставићу до новога."
"Тешка ова година!"
"Није лакша од Арслан-пашине године."
"Сигурно их има што умиру од глади."
"Спасава нас помоћ од Талијана, умирало би се да није ње. Овако мање, само се трбуси надувају од траве, и болује се и крпи се."
"Дају ли свима помоћ?"
"Само ко је уписан - то се зову лојални - а за партизанске куће, и за сумњиве, нема. Њима ни соли не дају, ни за паре да је купе не дају им. Дали би им људи од свога, а не смије се то - кажњавају ако се дозна. Била је буна око тога у недјељу, до свађе дође и замало до мртвих глава. Качарандин син, онај што се причало да је луд, вели: соли сваком треба да се да, сви су на списку. И јесу на списку, то наши на списак стављају и мртве, да што више извуку и да њима преостане. Сви би пристали да се со свима подијели, али не да Мијајло Савовић: ја сам, вели, покрштавао Брезу и Међу до наврх Утрга, кад су се били одметнули у бољшевизацију, па ћу ја, каже, да одређујем коме треба соли, а коме батина. Знаш да вас многи проклињу, и неки од ових с четничке стране, што сте га живог оставили. Па и сад да га убијете, народ би се овеселио и рекао би: алал им вјера!"
"Сад нам није до тога", рече Иван. "Имамо пречег посла."
"Знам да имате, али ово би најпрече било."
"Свраћа ли Нико Сајков код тебе?"
Он се трже због нечега. "Понекад, кад му дозли глад."
"Требало би да му помогнеш."
"А како? Њему ни бог не може помоћи. Ако ти он жив дочека јесен, закољи ти мене и пљуни ми у брк!"
"Зашто мислиш да неће?"
"Не дају му", каже Масник. "Нашли су му све путове и странпутице, и изворе гдје воду пије, и газове гдје пролази. Зна се код кога може да сврати на вечеру и гдје спава кад је киша. Стално су му за петама - једни га прате, а други чекају. Није то ни тешко: Нико је ту као она једна риба-самица у оплићалој мртваји воде - куд год крене, може право у кош, или у вршу постављену за њега, или право на удицу да се ухвати. Просто је чудо како се и досад одржао. Не би се одржао, долазио им је на пушке, али они, изгледа, желе да га пошто-пото живог ухвате. Од мртвога се не може ништа извући, мртва уста не говоре, зато га они хоће живог, па да га ставе на Исусове муке. Имају у Колашину неког што вјешто мучи, из Београда им је дошао, специјалиста. Опасно би било ако га тако ухвате - приморали би га да све каже: гдје је свраћао и ко га је помагао...
Слушам га, а тешко ми је као да ме бије по глави. Више га и не слушам, нека слуша Иван Видрић - то је његова ствар. Чујем само испрекидане глашове као да негдје у даљини злослутан пас завија. Кроз збрку овог овдје и оног у даљини, у себи мислим: овај се нешто много правда, може бити да је и он један од тих удица. Можда су га задужили да им он некако Ника намами и привуче, па га је страх ухватио сад кад види да Нико није баш сасвим сам као што је он мислио. Нас је он био избрисао из рачуна, мислио је да смо у Босни и у гробовима, родили смо му се ту изненада и прекинули га усред несвршеног посла... Не знам, варам се вјероватно, јер - човјек је капија с девет брава, једним калаузом се то чудо не отвара. Као кроз маглу ми се чини да Масник није ни човјек, није ни камила, него змија која говори. Стара дугачка змија из камењара покрај гробља, искривљена и грбава - грба јој је од плијена који је већ прогутала...
"Зна ли он то", упита Иван.
"Не зна он ништа. И кад му говорим, као да камену говорим."
"Не вјерује?"
"Уобразио се у јунаштво, а јунака за зло богме има и на овој другој страни. Мисли он да може оно што му је отац могао, а не може. ДЈаво би га знао, понекад ми се чини да он није у чистој памети. И не чудим се томе - много се препатило."
"Тако је како је", рече Иван. "Сад се томе ништа не може."
"Склоните га одавде! Нико жив вам овдје дуго не може."
"Ако му се шта деси, бар ћемо га осветити да се памти."
То је први пут да чујем Ивана како помиње освету и пријети њоме. Увијек је он нас стишавао - да је освета застарела, из давно прошлих времена - а сад ју је као посљедње средство зграбио и витла њоме. У ствари, мислим, та пријетња неће помоћи. Коме да се пријети? Таласима да не прогутају острво. Таласи су безбројни и безимени, гурају један другог без свијести и без бриге за будућност. Зашто и да брину за будућност, кад ће их она свакако расути и у друге преточити?... Свеједно, Иван наставља да пријети како ће Ника осветити, па макар никог другог не осветио - њега хоће, јер Нико овдје ником ништа на жао није учинио, ни мрава згазио, ни воду натрунио. Устали смо, а он и даље о томе - како то неће пропустити, како ће му то први посао бити, нек се зна и нек се прича... Најзад Масник пође да одбија даске, а ми уз гору.
"Што си навалио с осветом", упита Васиљ.
"Овај ми је сумњив", рече Иван. "Нек се уплаши! А осим тога - треба једном и да осветимо неке наше."
"То ја одавно говорим, онда би нас више поштовали. Нек не мисле да смо слаботиње, хришћани."
"Овај је, чини ми се, спремио све да смакне Ника. Стало му је само да скине сумњу са себе и да се представи као пријатељ."
"И мени се чини да је непријатељ."
Тако: слажемо се, а баш зато је вјероватно да смо се преварили. Пошто смо ми навикли да закључујемо по знацима а не по ријечима, можда нас је исти знак преварио. Више бих волио да смо се преварили - остала би нам нада да ћемо поново видјети Ника - зато изналазим разлоге. Масник је, откад га памтим, био мирно поштење, породична наша сељачка камила. Све што има стекао је радом, знојем, леђа су му огрбавила од бремена, врат се огулио од конопаца. Никад га у нечем непоштеном нијесу ухватили, а оно што је ракију разводњавао - видио је од других. Чак и Талијана кад је заробио, вратио му је новчаник и паре с фотографијама - ништа му из џепа није узео. На фронту код Плава и на Мокри стрпљиво је подносио глад и бриге, одлазио на страже, упадао у ровове, а никад се није ни пожалио ни похвалио као други...
Скоро сам се умирио, али унутра има и супротних гласова који све то разарају. Кад је тако, пита један од њих, зашто су му дозволили да изјави стоку у планину?... Мора да су му поставили неки задатак - сигурно се обавезао да га изврши. Иначе га не би пустили да се удаљи из атара, или би га сатјерали доље као друге. А што се тиче заробљеног Талијана - није он због поштења пропустио да га опљачка, него је у себи срачунао да му се послије то поштење може исплатити... И најзад - има сваки човјек једно вријеме кад му сличност с камилом досади, кад више не може да издржи, или му се не исплати да то буде, а тада постаје змија. Можда је он змија, или тек постаје? Не знам, све ми се збркало. "Ко ће знати сва имена којима се Вишњи зове", а ко ли тек све подлости којима се Вишњи служи?...