ИЗБОР ИГРЕ

Стари пут се спушта хладовином између дрвећа. Тече поток поред пута, тороче вода у кориту, преко дрвља и камења - невидљива поворка жена без краја и почетка. Изгледа да су жене, а у ствари - то су само њихове душе преображене у гласове. Одавно их слушам и према гласовима замишљам каква су им била лица. Неке скоро препознајем; на друге ме подсјети нека ријеч изговорена нешто гласније. У оно вријеме док су још биле живе, овако су у поворкама наилазиле, измијешане, из разних села, како су се уз пут сустизале. Пазарним даном, суботом су силазиле у варош, за со, за гас, па свака своје наде и бриге и послове прича а само оне најмлађе слушају шта их чека и ћуте. Ове друге, које не познајем, што каткад прослове неку старинску ријеч чије ми значење није јасно - то су душе њихових свекрва или прабаба, заостале из ранијих времена, већ преморене, јер и оне су у варош силазиле кад су жандари били, и прије жандара кад су крилаши или заптије били, а уз пут су се, исто као сад, једне надале а друге јадиковале.
Док их слушам, заборављам глад и себе, и да је година хиљаду девет стотина четрдесет друга, и да године имају имена од бројева, Све то блиједи пред великим јединством о којем испреплитани гласови пјевају. Биле су те жене нешто као пчеле радилице: из земље тврдице, из трња и камења, из мршавих крава и коза да извуку, да напабирче, да од својих уста уштеде, па на леђима да пренесу, да продају за мале паре, да купују за велике, да се цјенкају с трговцима, да подмире ђумрукане, па од онога што остане све што је љепше да припадне мушкарцима јер мушкарци хајдукују и ратују и свете се и част стичу, и одлазе у Америке, и одлазе на школовања и на робије, одлазе и више се не враћају, а оне остају на огњиштима, удовице с малом дјецом, безбратнице у црнини, мајке често самохране, самојадне, да таворе и чувају успомене празне славе. Чувале су их док су помрле. Од њих су само сјенке остале. Не иду путем него поред пута - да нама, живима, не сметају.
Иван Видрић стаде и наслони се на пушку.
"Чекај", рече. "Не ваља ово, не свиђа ми се овај пут."
"Мени је баш добар" рекох. "Пут као пут. Шта му фали?"
"Нервира ме поток, не чује се од њега ништа. Могли би они да нам приђу до на десет корака - ми их не бисмо чули."
"Ни они нас."
"Не бринем се ја за њих, него за нас. Постоји ли други пут?"
Вјероватно постоји, али и тај други пут је поред неког другог потока. Сви наши путови воле воде и уз њих се прибијају. Иван свеједно протумара и нађе блиједу танку стазу искидану наслагама сувог лишћа. Он мисли да је то згодна стаза, а нама се баш не свиђа - по свему је згоднији стари пут са жубором. Најзад Васиљ попусти, пођох и ја за њим, а тишина одмах поче да издваја и увећава сваки шум наших покрета. Прасне грана, поплаши се птица и крикне, пробуди се зец који је дотле спавао, па све то што је чучало и мировало одједном се растрчи и разлети на разне стране да наш долазак надалеко објави. Ако, помислих - баш нек објављују и на сва звона ударају! Од свих странпутица најпривлачнија је бити страшан. И Васиљ, чини ми се, исто мисли, зато толико крши гране. Већ се све разбјегло, најзад и стаза којом идемо - искрала се, нема је, само зид стијена стоји испред нас.
"Ево гдје си нас довео", рече Васиљ.
Иван слегну раменима: "Гдје ни ђаво не може проћи."
"Сад видиш какав си путовођа."
"Можда ће се наћи пролаз на неком другом мјесту."
"Хоће, ако ти нарасту крила, али то није вјероватно."
"Шта могу? Мора човјек да пази, а не путем."
"Дојадила ми је твоја пажња, вазда нађеш беспуће."
"Зато што га има више него што треба".
Спуштамо се од стабла до стабла доље према путу и потоку. Обућа се углачала а снага попустила, сваки час се хватам за гране да не паднем. Васиљ режи. Гладан је, помислих, зато режи. Сви смо гладни али глад има разне лазе које се смјењују и не јављају се код свих у исто вријеме. Боље је што је тако, иначе би се догодило да сви одједном зарежимо. Некад ми се чини да је глад скорпија, или нека друга звјерка - увукла се некако унутра, тумара ми по цријевима и гризе их. Некад тачно осјетим гдје јој је глава, стављам руку тамо и покушавам да је шчепам - она се тада притаји, побјегне и загризе на другом мјесту. Страшно гризе. Некад ми дође да вриштим од бола, а некад да пушком опалим у то мјесто - мислим да ћу баш то учинити кад изгубим стрпљење. Послије ме пушта, то је та друга фаза: свијет се прољепша и појаве се нејасне наде да ће се некад негдје наћи нешто за јело и да ће се све поправити.
Васиљ стаде као да је нешто ново и значајно опазио.
"Чини ми се да је Јакша искључен из Партије", рече.
"Јесте", потврди Иван. "Због магацина су га искључили."
"Зар је узео нешто из магацина?"
"Није узео, него пустио друге да узму неке џакове. Било је пшенице и пиринча у тим џаковима."
"Јесу ли га подмитили да их пусти?"
"Не, до мита још нијесмо стигли. Преварили су га."
Сељаци су га преварили, управо банда старих пљачкаша која је и крајем прошлог рата успјешно дејствовала. Јакша је био командир страже једног од важнијих магацина с намирницама опљачканим од Талијана. Послали су му гласника с вијешћу да се нека војска приближава. У исто вријеме осматрач му је јавио да се опажа неко сумњиво смуцање по пропланцима. У ствари, то није била војска, него десетак тамошњих људи у талијанским кабаницама. Док је Јакша са стражом утврђивао положај да се брани, слао гласнике за помоћ и очекивао напад - пљачкаши су на другој страни износили плијен. Жене су им помагале. Нешто су колима одвезли, нешто на коњима, највише су одвукли низ гору на одсјеченим гранама. Пошто су међу пљачкашима били и неки од Јакшине ујчевине, створила се сумња да је у томе било договора.
"Не вјерујем да је ту могло бити договора", рече Васиљ.
"Ни ја", рече Иван. "Нико у то није вјеровао, али причу су проносили и они који не вјерују - реакција се хватала за све, само да нам нашкоди и затрује."
"Па зашто сте га казнили?"
"Мораш неког. Није могло то да остане некажњено."
"Нијесмо имали среће с тим магацинима."
"Невјешт никад среће нема."
"Као проклетство су били. Боље би било да их није хило."
"Не би боље. Зашто боље? За све што се учи, мора да се плати."
Скупо смо то платили, а не знам јесмо ли научили нешто што ће нам у будућности затребати. Пљачкаши уче брже и сналазе се боље: насљедно су обдарени да нађу пријеке путове. Дуго ће још проћи док зграбимо средства за производњу - они ће дотле наћи начин да се убаце у расподјелу. Требало је све те намирнице да раздијелимо сељацима, или да их пустимо да све сами разграбе. Они би се потукли при грабежу, било би бруке, јачи би добили више, при том би просули пола добитка. Овако - грабежа није било, али бруке јесте. Брука је на нас пала, а скоро све се просуло. Намучили смо се чувајући отето-проклето по планинама, преносећи га на мазгама и на својим леђима из пећине у пећину - а све су нам позобали мишеви, кише, поткрадања и браћа.
Ако смо нешто научили, то је да не треба вјеровати браћи. Ухватили су Маркелеза како поткрада магацин повјерен на чување његовом брату комунисти, а у другим селима ухватили су друге Маркелезе како пеку погаче од пшенице из магацина. За реакцију је то била жива згода, да нам одбије и оне што су нам још вјеровали. Чудили смо се: откуд то да наши другови имају тако незгодну браћу?... А није требало да се чудимо. То што су браћа по изгледу, по стасу, гласу и неким покретима слична, само је варка - по склоностима и понашању често су сасвим различита. Рекло би се да ту има неког предрачуна у зачецима, а више је посљедица породичних подјела, јер: "Ками мајци гдје су јој једнаци, кад су храбри - хоће погинути, кад нијесу - стидни дома доћи." Ако је неко јунак, брат му радије тражи завјетрину; ако је поштен човјек, брат му сматра да је тиме плаћен данак поштењу које се на овом свијету не исплати. Тако се често издијеле на супротности које породица и потхрањује и прикрива.
"Само смо се обрукали", рече Васиљ.
"Како обрукали", зачуди се Иван.
"С том храном. Није то ни била храна за нас."
"Није, кад је нема. А шта смо се обрукали? Оно што су нас клеветали, то им је била припрема за борбу. Да није било хране, нашли би нешто друго. Измисли се оно што је највјероватније - контрареволуција никад не спава, само се понекад прави да спава."
"И мазге су биле. Куд се изгубише оне мазге?"
"Не знам. Од глади су полипсале."
Биле су то већ дивље мазге, ничије мазге, погубљене и растурене по планинама. Једно вријеме сељаци су их убијали и гулили им коже за обућу. Послије су се увјерили да кожа од мазге није добра за обућу, па их више нијесу убијали. Добро им је било док је трајало траве за пашу, са снијегом су и мазгама дошли црни дани. Неке су се спуштале поред вода, често на три ноге, рањаве и изгладњеле - милиција их је хватала као дезертере и предавала Талијанима. Онда је дошао Гаљо да ми каже: "Прође јутрос Стефан Савовић из планине, води коња, а по самару и по стељи блиста шећер." - "Јеси ли сигуран да је шећер?" - "Покупио сам прстом и лизнуо, јесте шећер." - "Мислиш ли да је из нашег магацина?" - "Него одакле?" - "Мислиш: украо?" - "Него шта?" - "Не би он то учинио: помагао нам је кад смо склањали." - "Да вам није помагао, не би знао гдје сте га склонили." - "Ајмо онда да погледамо је ли штогод остало." - "Иди ти, а ја нећу да се мијешам у то. Нећу да се намажем, па послије ни Лим да ме не опере." - "А ја зар хоћу да се намажем?" - "Ја нећу, а ти како хоћеш"...
Одједном Иван стаде и ухвати ме за руку.
"Чекај", рече. "Чује се нешто."
"Чини ти се" рече Васиљ. "Чује се, мора да се чује - идемо."
"Иде и неко други. Пст!"
"Ваздан ти се нешто привиђа."
"Скини обућу, Ладо, па погледај!"
Послушао сам га - прикрадам се од стабла до стабла, Онда осјетих - није се преварио. Иде неко, али није опасан: кроз жамор потока чују се одломци разговора. Помињу шљиве, говоре о крмачи - по томе ми се учини да су сељаци, да су мирни и питоми, они предратни, старомодни, што се не баве туђим пословима. Можда имају нешто за јело, даће нам парче хљеба чим виде како смо гладни. Сељак је склон да помогне одметнику, јер и сам је нека врста одметника - вазда у неслози с властима из града. Онда опазих пушчану цијев, једну па другу. Учини ми се да их много има, а кад пребројих - само три. Три пушке нијесу ништа страшно - једна промаши, друга закасни, трећа може да омане. Пушке су им на раменима, стићи ћу двапут да опалим прије него их скину. Велике торбе носе на леђима, сигурно су пљачкарали по селима око Колашина - треба бар да их преплашимо...
Васиљ рече: "Не, него да их опљачкамо!"
"Ајмо одмах", рекох, "нек виде да је отето проклето."
Иван Видрић се прекрсти да покаже како се ужасава од те помисли. Предосјећао сам да ће баш то учинити, осјетих да га скоро мрзим што је толико вјеран себи. Васиљ га упита:
"Што се чудиш? Зар је то далеко од памети?"
"Јесте, далеко је. Ту игру сад нећемо заметати."
"А коју ћемо заметати? Скривалицу?"
"Боље је и скривалицу него банда да будемо."
Баш смо хтјели да већ једном рашчистимо то питање избора игре, избора између банде и скривалице - кад у гори изнад нас запрашташе пушке и чуше се крици с дозивима. Нијесу три пушке него триста у искиданим плотунима - једни су питања, а други одговори. Неколико тренутака нам се причињава да су наишли на неку другу нашу групу: гоне је, сатиру је, ликују. Жао нам је тих несрећника, замјерамо им што су непажњом у клопку упали, надамо се да ће се ипак неко од њих извући или осветити. Затим се присјећамо: није то као у прољеће, нема никакве друге групе, него смо то ми у питању. По нечему су осјетили да смо ту негдје, сад пипају и чекају да им се сами издамо. Сигурно нас је неко опазио док смо преко ливаде прелазили, па су тачно оцијенили гдје ће нас стићи.
Згледасмо се закрвављеним очима - богме личи на опкољавање. Можда је круг већ затворен - једни пуцају да нас нагнају, други ћуте и чекају да им наиђемо. Не остаје нам ништа друго него да се повучемо до стијена, па и ми да чекамо - тамо бар с леђа неће моћи да нам зађу. Стигли смо за тренутак, нађосмо заклоне иза одроњеног камења. Нијесу баш згодни заклони - увијек од човјека остане да штрчи више него што треба. Видик нам је узан и до испред носа загушен шупљикавим зеленишем што маше и заварава. Васиљ не може да мирује, сваки час прелази из заклона у заклон - најзад пронађе скривен пролаз међу стијенама и позва нас. Попесмо се - бар да видимо гдје ћемо погинути. С једне ластве пређосмо на другу, може и на трећу да се пређе, али за то нема потребе. Нашли смо мјесто гдје гомили нема приступа; само појединци могу да се појаве - збрисаћемо их чим главу помоле.
Они одмах осјетише да им ту бројна надмоћност не помаже. Пуцњава се прориједи, граја спласну. Склизнули су у долину, више се не чују. Испод стијене се види дно долине: ливаде, ријеке, црне јове, пут поред обале блијед као на снимку из авиона. Три извиђача с пушкама, погнути под пуним торбама, иду путем. Иду и никуд се не осврћу - три животиње које не слуте да је све могло друкчије да буде. Васиљ ме гледа кроз осмијех: бре, баш бисмо надрљали да смо чарку заметнули!... Иван ћути, заборавио је да нас укори. Он сваку муку заборави чим је прошла, и мислима испруженим у даљину покушава да напипа сљедећу клопку која нас негдје тамо чека. На кратком размаку иза извиднице изби руља на ливаде: неки дугачки и погнути, други плећати и кочоперни, многи храмљу, неки потрчкују, сви с пушкама и торбама. Уморни су, сигурно су били на Тари, у казненој експедицији - гонили, страх задавали и нека села пљачком зацрнили.
Кад би ми био при руци митраљешчић, онај што смо га закопали на Градини, и само двјеста метака - сад бих фино уљепшао лице земље.
"Онај на коњу", рече Васиљ, "невјероватно је како личи на Гиздића." "Мора да личи кад је он то", рече Иван и присјети се: "Би ли ти то хтио да га гађаш?"
"Него шта! Али боље је да га сви заједно - ако два промаше, трећи неће."
"Касно ја сад, остави! Одиграо је Гиздић улогу. Ако га сад убијемо, још ће га прогласити за јунака, а то није заслужио. И гадно би га осветили на оној нашој сиротињи што и овако доље једва живи."
"Сиротиња свеједно плаћа, и вазда ће се наћи неко да плаћа. Ако на то мислимо, онда је боље да бацимо пушке."
"Нећемо их бацити, али на све мора да се мисли."
Најгоре је, чини ми се, што он то тако равнодушно изговара, мирним гласом који ће ме најзад из коже истјерати. По том гласу без сдржбе, без боје и сјаја, рекло би се да је он донекле у дослуху са судбином: због нечег га је изабрала и насамо му повјерила шта бива и шта бити мора. Пошто зна ствари унапријед, он се већ с њима помирио. Не чуди се и не љути, и не жури да каже то што је од судбине искамчио - радије чека да сами погодимо. Није ни тешко погодити да на све мора да се мисли, али је тешко пристати на то. Ако мислим на све оне што су у затвору, пред стријељањем, и на оне што хапшење очекују, и на њихову дјецу и глад и самохране родитеље - ја онда никад нећу стићи да учиним оно што волим, ни да заштитим, ни да осветим, ни да неком наду пробудим, ништа, никад, него само да се склањам по сјеновитим предјелима као ријетка звјерка која се чуди што се њена шугава кожа толико тражи и прецјењује.