ГРОБ КРАЈ ЧЕСМЕ

Лишће је непомично, птице су се притајиле, и воде, и све. Усамљени у понору тишине наши гласови се неприродно пропињу, сустижу се и сударају као голи лудаци остављени сами себи. Згледасмо се: можда нас неко прислушкује, и заћутасмо. Ово дрвеће није пријатељ; штити нас привидно од погледа а при том вреба да нас изда и заклања од наших очију оно што нам се у потаји спрема. Имали смо и прије, међу људима, неке такве што се праве да су с нама, што слушају и достављају све што чују. Све је онда било подмукло и утишано: јесен, зима, оскудица, бој пред Москвом и на Пљевљима. У ваздуху се осјећало: оштре ножеве да нам деру коже. Понекад смо их хватали док оштре, а они су се заклињали очима, и дјецом својом и образима, да не оштре ножеве за наше коже него тек онако - да буду оштри кад затреба. Ми смо им и тада вјеровали јер смо хтјели да им вјерујемо.
Увукли су нам се и у чете, негдје су се и у штабове ушуњали, да нам убијају команданте и комесаре иза леђа. Посмицали смо неке ситне штеточине ту и тамо, а то је било као да сламом гасиш ватру. Млади смо били, сањари с капама од вучје коже, срџба нас је завела да се као змајеви маглом страве замотамо. Да заплашимо подмуклог противника, објављивали смо у новинама имена смакнутих никоговића и "наставиће се" из броја у број. Мени се то допадало у почетку, допадало ми се и до краја: јуначки, без скривања, отворена борба и чист рачун!... Али послије ми се смучило. Умакле су нам крупне звјерке и сакриле се у честаре зиданих кућа и улица под заштитом митраљеза. Сад ми је јасно у чему је грешка - хтјели смо с мало много да постигнемо. Да смо више смицали а мање објављивали - друкчије би било. Овако - ствар се преокренула: већ пола године они нас смичу, то се наставља и наставља, а све мучки. Они, видиш, не болују од поштења и нијесу луди да, као ми, објављују.
"Кога си нашао у колиби", питам Ивана.
"Никог - празна."
"Имао си среће бар ту."
"И зачудио сам се томе."
"Ваљда им нијеси оставио паре за мљеко."
"Не, јер одмах би се сјетили да смо то ми."
"Боље је што нијеси, поштење нас скупо кошта."
"Јесте, луксуз је, понекад се не исплати."
"Не понекад, него никад."
Васиљ ћутке забацује главу у сјенку. Истутњала је из њега црвенкаста чорбуљина с дробљењем, сад је блијед и измучен. Обућу ми је испрскао и по чакширама су ми остали смрдљиви трагови које треба да оперем. Сад не могу, уморан сам, страшно смо се измучили док смо га као дављеника окретали и истресали да поврати. Одвезали смо му најзад руке, он опипа нажуљена мјеста и прекорно нас погледа. Није он био толико луд, само га нијесмо разумјели. Хтио је да нам каже нешто, али сад је заборавио шта. Није велика штета што је заборавио, неке значајне мисли и открића с ових страна се не очекују. Понекад га поново ухвати грч, преврће очима и стреса главом, па се опет смирује и нерадо нас препознаје: негдје нас је сретао, нечим смо га намучили нејасно му је све, од умора спушта капке. Грчеви су краћи, ријетки, - вратио се с Неврат-брда.
"Како су ти змије", пита га Иван. "Мирују ли?"
"Мирују", промрмља.
"Добро си нас намучио."
"И ви мене."
"Можеш ли устати да кренемо? Дуго смо овдје, треба да се иде."
"Пробаћу", рече.
"Ово мјесто није згодно, близу пута"...
"Сад је свако мјесто близу пута."
Пошли смо страном, али њему се причињава да му је десна нога краћа - стално се наводи на ту страну и губи равнотежу. Узалуд му објашњавамо да није краћа, и сам види, никако не стиже да правилно корача. Најтежа му је глава, каже - боли га и пада, мора руком да је придржава. Унутра су му се покидали неки кликери, нешто као куглични лежаји, играју му под потиљком. Понекад застане и уздахне и ногом снажно удари земљу као да би хтио да се одбије од ње и полети. Узбрдицом пође брже и сјети се: то је оно што му недостаје од почетка. Шума се риједи у висини, већ јој назиремо крај и го вис над њом, али он свеједно граби горе - чини му се да само висински ваздух и вјетар може да га излијечи. Задржасмо га на голетији - нема се куд даље, ако нећемо да нас опазе страже. Дадох му грумен смоле да мирише - кад се нема другог може и то да помогне.
"Баш је овај Нико баксуз", рече Иван.
"Мислиш ли да га и сад оставимо?"
"Не, него бирај: или ћеш сам за њега ићи, или да се с Васиљем вратиш у Пустару."
"Сам ћу ићи, доста ми је Пустаре."
"Боље би било да ја идем."
"Зашто боље?"
"Завешће те зла памет у катун, а тамо чекају."
"Не брини за то, све ћу около наоколо."
Обећао сам му тако само да га скинем с врата; иначе, баш не волим да заобилазим, чак мислим да то ничему не служи и да је више опасности што се дуже околиша. Једва сам се стрпио до окуке, док му се изгубим с очију, а онда нађох пријеки пут. Сам идем и сам за себе одговарам, а зато могу да идем куд ја хоћу. Непријатељ је биће које мисли, чека ме тамо гдје се претпоставља да га нема - једина је могућност да га преварим ако пођем тамо гдје он претпоставља да немам смјелости да пођем. Тако, све у супротностима, у збрци кроз коју срећа помаже или издаје човјека који се у њу поузда. Шчепало ме некакво лудо весеље од тога што могу да кушам срећу а да ме то скоро ништа не кошта - може само живота да ме кошта, али живот није моја ствар. И онда је то весеље од самоће, од слободе - могу да пустим корак по вољи и да прескачем јаруге по вољи, а нема нико да ми замјери.
Један поток оста жуборећи иза мене. Један зец стругну преко пропланка увјерен да ја то за њим трчим. Ако издрже ноге, помислих, стићи ћу још за дана у катун Јаблан, у Вељкову републику. Згодно би било да код чесме сачекам сутон кад Мага дође да захвати воде за конак. Више бих волио да то буде сутон, него дању - да не гледа колико закрпа имам на чакширама. Познаће ме одмах по гласу, по бради, и сјетиће се и рећи ће да није знала ко сам... Она помама што ме хватала кад задуго не видим Видру, појави се однекуд опет. Мислио сам да више никад неће, и да ме не може везати за неко друго биће, а ето како је човјек и сам себи вјероломан!.. Сјећање ме и ожалости и прекори. Тјешим се и оправдавам само тиме што та љубав, ако би се стварно догодило да постане љубав, није дошла из мене, из срца што се каже, него из пусте жеље очију.
Остало је у мени неко биће дјетињасто - бандоглаво је, и разуму непокорно, и много ми је јада задало, али оно је најмојије и тиме ме присиљава да му угађам. Живи претежно од очију и за очи и хоће да има неку свјетлост, макар привремену и варљиву, оно што дјеца зову "сјајка", пред собом. Случајно ју је нашло у тој дјевојци (а гдје би друго него у дјевојци?) и не тражи ништа од ње, ни од мене, ни од свијета, него само да је види с времена на вријеме. То није много и ником неће шкодити. Други добијају читаву дјевојку, с косом, с тајном, па им нико ништа не замјери. Богами има таквих, можда их и сад има, што им стварна дјевојка падне шака - могу да иду с њоме путем и да скрену на странпутицу, да је воде у жбуње, да јој љубе уста и све, а то су обични ћућузи и мекиши и причала што се хвале и што дјевојке тако "начете" оставе због мираза или због веза - ала ћемо их истријебити кад једном дође оно наше!...
Сунце је почело некако пребрзо да се спушта. Утркујем се с њиме и још не губим наду... Док брдима идем, чини ми се да ћу стићи; кад се увалим у долину, уплашим се да се из ње нећу извући. Испружиле су се неке висоравни које су ми прије мање изгледале, између њих су дуги продоли на које сам био заборавио. У сутон сам се још помало надао, надао сам се да ће смркавање дуже потрајати, али шума се као из ината разгранала и проширила да ме што дуже задржи. Ноћ ухвати и згусну се - не види се гдје је чесма, само се чује како пљушти и руга му се што сам закаснио. У катуну свијетле ватре и ћафкају пси. Сједох да се бар одморим кад је све друго изгубљено. Гледао сам звијезде неко вријеме, а онда ме поново ухвати журба: зашто да је одмах не видим, што баш мени да буде све ускраћено?...
Пришао сам до велике колибе, вирим: једна друга жена, сама, струже карлице и исплакује их топлом водом. Оне дјевојке нема. Можда сам је измислио. Пођох до шуме, па застадох: не могу даље него као да сам везан неким еластичним конопцем који ме уназад вуче. Кренем три корака, па се вратим још четири уназад. Опет сам стигао до колибе, кроз лавеж и бубњање у ушима, и закуцах.
"Добро вече", рекох стегнута срца. "Била је овдје једна дјевојка - твоја сестра, чини ми се."
"Јесте, Мага", и жена набра вјеђе. "Па шта хоћеш?"
"Тако је, Мага. Треба нешто да је питам."
"Како да је питаш кад је у затвору?"
"Она у затвору? А зашто?"
"Зашто ни ђаво не може знати шта ви чините од народа. Затварате, смичете, пљачкате - шта сте ви то наумили?"
Гледа ме у браду и жели, чини ми се, да ми пљуне у њу. Шта ћу сад? Не нуди ме да сједнем, а баш су ми се ноге подсјекле. Држи нож у руци - стјераће ме као вашљиву лопужу прије него јој кажем ко сам. Стојим сувишан и неспретан, помичем се према вратима и већ сам спреман да клиснем као фукара која је без дозволе прескочила туђ праг. Ова жена је њена сестра; ако је и Мага овако одлучна - није чудо што су је затворили. Ова је старија, а сасвим јој је слична - да није црне мараме на глави, тешко би их било распознати. Колиба ми је постала тијесна, ваздух загушљив од мириса млијека, жене, хијеба - све ствари којих сам лишен. Одавно нијесам био под неким кровом гдје тако дими и мирише, зато сам збуњен.
"Треба ми Мага", понових, "хтио сам нешто важно да је питам."
"Нема је, ето, видиш да није овдје!"
"Ја сам и прије долазио овдје"...
"Мнозина су долазили, свакојаки."
"Не овдје, него код чесме, и преко Маге сам ухватио везу с Вељком Плећовићем."
"Па?"
"Па бих хтио опет Вељка да нађем. Сам, овако, нећу моћи да га нађем, а потребно је да га нађем, јер ја сам исто партизан, Тајовић из Међе, Ладо. Можда си чула за Лада. А браду носим само онако, да их преварим."
Истресао сам тако, првом приликом, све о себи. Сад сам као го. Само брада је остала - обријаћу је чим дођем до бритве, да скратим објашњење. Најгоре је глас којим сам то казао: гладан, мек и неубједљив, с плашљивим призвуком унутра. Природно је да се таквом гласу и признању не може вјеровати. То је проклетство природе да гладан човјек увијек мора говорити гласом који лажљив изгледа. Жена се мијења у лицу и чудно ме гледа. Можда се чуди што се не стидим, јер то је већ испробано: одавно се четници шуњају, прерушују и представљају се нашим именима, многе су нам и јатаке тако открили и упропастили. Очи су јој се замаглиле, задимиле, очекујем кад ће отуда пламен да сине. Уста јој се искривише као да ће да врисне, а онда чух:
"Вељко ти је, јадан брате, погинуо! Зар не знате?"
То ми зајаука у ушима и удари ме као маљ по глави.
"Не може бити", викнух на њу и кроз зубе: "Кад погинуо?"
"Вељка су закопали прије недјељу дана."
"Овдје негдје?"
"Ено му га гроб крај чесме."
Стресох главом да ублажим бол и промрмљах: "Тако?"
"Тако, ето, не тражи га више. И немој ником да вјерујеш, ни родбини, ни пријатељу, издаће то, сад је издајство у моду ушло."
Спустих се на столицу, ноге не могу да ме држе. Хтио си да чујеш нешто ново, кажем себи и питам се: је ли ти доста новости?... Прије недјељу дана је то било, а ја сам баш тада осјетио онај немир у Пустари и потребу да овдје дођем. Да сам ту био, можда би то друкчије било. Вељко је тада сам сједио код поточића, и сунчао се, и читао неку књигу, а одозго је наишао човјек и видио га како сједи код поточића на ивици шуме. Видио га је и није му казао ништа, само је скренуо да га Вељко не опази и пријеким путем пошао да доведе војску. Знао је тачно гдје је војска, мора да је и прије био у дослуху због пара, има тај пара а никад му није доста то што има. Није било никог да Вељку каже да се склони: Магу су већ били ухапсили, и неке друге на које се ослањао; он сам их је опазио кад је већ за све касно било. Није имао времена ни да устане, само је пушку подигао кад су га плотуном приковали.
"Зна ли се ко га је то издао", упитах.
"Зна се, а што је боље?"
"Боље је - да се не сумња на друге и да не страда ко није крив."
"Мислиш ли да ће он страдати?"
"Него шта? Све се плаћа."
"А они кажу да се ви сад не светите."
"Како ко, има нас свакојаких."
"Узалуд је то. Не плаћа се сиједом главом онаква младост."
"Значи: то је неки сиједи лупеж... Дај ми чашу воде!"
Пружила ми је чашу млијека умјесто воде. Густо је млијеко, неће низ грло да ми прође. Вратих јој га, узех воду - она боље хлади и смирује. Попио сам и другу чашу, све ми се у глави разбистрило и смирило. Сјетих се оних наших новина "наставиће се" и помислих без узбуђења - наставља се. Не знам ко је сад на реду: Нико, или ја, или Јакша, ако већ није настрадао. Прво самци страдају, па ће тек касније они у групама. Увијек нас има мање него што мислимо. Живот се збио као књига при крају - унутра је све написано, нема никаквих наставака, и све су судбине ријешене, али то се не зна док се не дочита. Учини ми се да негдје постоји таква књига, а њој су имена и прошлих и будућих; човјек у њој чита докле му је одређено, послије долазе и читају и одлазе неки други. Дође ми тијесно у тој књизи, у тој кожи под кровом гдје сјенке црно коло воде - без збогом изађох у помрчину пуну шума и пећина.