ЛЕЛЕЈСКА ГОРА СА ЗМИЈАМА

Синоћ је Иван стигао сам, без Ника. Тихо се пришуњао и спустио се подаље, поред жбуна, да нас не пробуди. По томе смо погодили да није донио никакву повољну новост - да има нешто добро, не би га остављао за сјутра. Накашљах се да му покажем да сам будан, а он ништа, ћути, прави се да већ спава. Онда и Васиљ навали: кад добра нема, нека каже то што има, нека све што има одмах истресе, да не стрепимо до сјутра. Иван се брани: није ништа, нема ништа да истресе, само му је остало криво на Ушћане. Лијеност их је обузела, просто су јој се предали и не помишљају да се тргну. Издијелили су се по два, по три, прирасли за склоништа гдје спавају и гладују, почели су да базде на себичност, на ону плитку, и изгубили наду. Просто су се увалили у зимски сан прије времена, желе само да преспавају што је могуће више тих незгода што нас чекају.
Ника Сајкова нијесу нашли. Нијесу га, у ствари, ни тражили - стигли су само до Лима, па им се учинило да је вода хладна и дубока. Свака препрека, тако, изгледа непрелазна кад су људи склони да се пред њом повуку. Рогљају се између себе, у томе троше оно мало снаге што је имају. Не подносе један другог, не виде откуд им зло долази, чини им се да им једном од другог долази, зато су се издијелили. Остали су само рођаци заједно; не ни рођаци, него браћа и братучеди - да "свој свога брани", да га брани од послова и задатака више него од непријатеља. То је у ствари опортунизам, али прерушен у старе дроњке и навикао да се штити заслугама из прошлости. Више им није важно да сврше посао, него да један другом посвједоче да је Лим био мутан. По томе су опасне те мале групе - усмрде се као баре, и људи се у њима усмрде кад на истом мјесту дуже остану...
"Није то ништа", рече Васиљ. "Мислио сам да је нешто горе."
"Нема куд горе, оставили смо самог човјека."
"Сјутра ћемо ја и Ладо поћи за њега."
"И ја ћу, сви идемо."
"Боље би било да се ти одмориш. Зар ти није доста путовања?"
"Јесте, доста ми је, и баш сам се уморио, али ћу свеједно поћи с вама. Хоћу да се казним, јер ја сам крив."
"Крив јеси, то сам ти онда казао."
"Казао си ми кад је било касно, и то ти баш није велика заслуга."
"Сви смо криви, а сад да спавамо."
У ствари је моја кривица, јер оно онда личило је на гласање у којем је мој глас могао да одлучи. Хтио сам да кажем а не знам зашто нијесам. Кајем се, но то не мијења ствар, зато нећу ни да се кајем. Заспах, а Васиљ ме одмах пробуди - ноћ је кратка, зора близу, нема спавања. Прије свитања се извукосмо из голети у шумовите косе. Уходали смо се и пријатно је: ноге носе а глава не мисли. Вријеме није тешко од чекања и од муке што знаш да узалуд чекаш. Оне промјене и новости, дарови што им се стално надам - идем сад сам да их узмем. Треба за дана да стигнемо у катун Јаблан, видјећемо опет Вељка Плећовића - можда ћемо од њега чути неку добру вијест. Она Вељкова рођака, Мага - можда ми је суђено да је још једном видим код чесме, или на путу, или бар издалека. Немам ништа од тога, а свеједно - нећу да ме она сасвим заборави, јер заборав је пола смрти.
На потоку сам захватио лончић воде, Васиљ је дотле наложио ватру близу старог храста. Приставили смо качамак да се кува, па гледамо на три стране да нам се неко неопажен не приближи. Гледамо и сањаримо. Сунце грије и на вјетру се љуља торба с брашном објешена о грану. Зашушкета нешто и уплаши нас: један грдан стари пух, примамљен мирисом брашна, гребе уз стабло, па граном према торби. Зграбили смо угарке и пошли у напад на њега удружени срџбом - да наједном плати што је пух, и што нас је уплашио, и што врда да побјегне. Понекад га стигне који ударац, али он је издржљив пух, камењарски - цичи, дува, покушава да се освети. Најзад паде мртав, крвав, са згрченим канџицама.
"Овако ће једном четници тебе", каже Васиљ и гледа ме.
"Хоће, ако ухвате", и наљутих се: "Ни тебе неће помиловати."
"Ја и не тражим да ме помилују."
"А ја зар тражим? Кад си чуо или видио да ја то тражим?"
"Нијесам чуо, нијесам ни казао."
"Казао си да има разлике, а сад кажи која је разлика!"
"Бубнуо сам тако, дошло ми је."
"Бубнеш ти често, а ја нијесам дужан да то трпим, и нећу!"
"Нека тога, нијесте дјеца", виче Иван.
Нијесмо дјеца, него - ђаво би знао шта смо. Понекад смо гори него шкорпије. Срећом, то траје само тренутак. Не знам шта ће бити ако такви тренуци учестају - страх ме од њих. Тако смо заборавили да осолимо јело. Нема га много, прогутали смо га свеједно. Падином, између чобана што се дозивају, спустили смо се у долину и прешли цесту. У врбљаку смо скинули обућу и чакшире да газимо. Лим не допире ни до појаса и није богзна каква препрека; могли су и Ушћани да га пређу, али њима се није хтјело. Пењемо се уз обалу и гледамо брда с којих смо се спустили. Преко чистине прелазимо спорим ходом: с оне стране нас гледају неки с оружјем и вјерују да смо од њихових. Вјерују и не вјерују, зато нас тако дуго посматрају. Шума је изнад нас, не би нам било тешко да се склонимо, али би се одмах видјело ко смо. Да их преваримо, идемо полако путем, стално путем, и застајемо да гледамо.
Виде се засеоци на заравнима и коњи по пропланцима. Бијела жита још нијесу зрела. Љето је, као намјерно, закаснило - да продужи гладну годину. Овдје често љета закасне, а зиме вазда прерано дођу. У присојама, гдје је сунце припекло плитку земљу, издвајају се окрајци њивица пожњевени прије времена. Зрневље, с муком извучено из зелена класја, суши се испред кућа на простртим поњавама. Увијек неко стражарчи крај тих простирки - да их чува од птица и кокошака. Обично је то жена која узгред преде, или старац што блене на сунцу, понекад дијете које се рано забринуло. Послије ће то "јад-жито" да прже у пржулинима за кафу, или на тигањима, и вјероватно га неће мљети - покварио би се млин од њега.
Подне је прошло. Сједимо већ дуго, а стално смо уморни. Испод нас је мала раван и колиба на ливатку. Један рој мува тумара испред врата колибе - по томе се види да унутра има живих.
"Да ми је чашу млијека", рече Иван изненада.
"Може се добити", рекох, "продаће нам ако џабе не дају."
"Дали би можда, али није згодно. Не ваља, опасно је да се појављујемо."
"Зашто опасно? Платимо колико треба, и - до виђења. Неће знати ни ко смо, ни куд идемо."
"Сад је боље да не знају ни да постојимо."
"Како хоћеш", и слегнух раменима. "Ја и нијесам тако гладан."
Слагао сам то да се направим важан, а у ствари сам гладан као велика риба кад се спрема да зараби мамац са удице. Васиљ ћути. Окренух се - он више и није ту. Пошао је да тражи дивокозе, подсмјехнух му се у мислима. Довече ћемо код Вељка Плећовића, наћи ће нам он нешто за јело. Али, ако га не нађемо - куваћемо сами качамак и добро ћемо га осолити. Треба да и се стави више соли кад се нема другог смока. Могли смо да наберемо лука, прије, док смо путем пролазили, а увијек има неког страха који не да да се сјетимо на вријеме. Лук сад главичи и сочан је, сасвим лијепо пали по непцима кад га узмеш по мало у сваком залогају. Понекад зависи и од тога ко спрема јело. Она Мага из катуна Јаблан, Вељкова рођака, кад би она мени једном макар чемерику скувала - јео бих је као да је медом преливена...
Врати се Васиљ: нема лова, али је набрао прегршт неких љубичастих малина или боровница. Нијесу ни боровнице, крупније су и личе на псеће грожђе од којег смо некад правили мастило. Пружио ми је шаку тог грожђа - може да се једе, каже, он је већ пробао; може и да се набере, има га доста. Спљоштих језиком двије бобице - сладуњаве су и пуне као крв густог сока. Смета ми само њихов мирис што подсјећа на неке инсекте кад се згњече, на оне што се мотају око зове и конопље. Ставих још два зрнца - већ је боље. Опна им је горчикава, боље је кад се избаци. Чудим се што их сељаци не оберу кад су обрали све што је могло да се једе. Васиљ пружи Ивану да проба, он се трже као да му је жив жар пао на длан. Загледа се у бобице, згњечи једну и помириса је.
"Знаш ли ти шта је ово?"
"Не знам", рече Васиљ. "Слатко је. Што не пробаш?"
Иван баци зрнца, смркнут, и окрену се к мени. Баш сам се био спремио да прогутам оно што ми је остало, кад он викну:
"Баци то! Нашао је лудачу, отров. Ни стока неће да је једе, ни кад је најгладнија неће, а они нашли чега ће се најести!"
"Појео сам бар пола кила", рече Васиљ, "а шта ми је било?"
"Кад си појео пола кила?"
"Сад. И више је било."
"Видјећеш док почне! Чувај, Ладо, тога лудака, и стави му каиш у гркљан да поврати! Добро би било да поврати. И води га горе, дубље у шуму, док још може да иде. Одох ја доље да тражим млијека."
Требало је да ја идем за млијеко, али он је већ пошао низбрдицом према колиби. Васиљ гледа за њим и осмјехује се. Осјетио је неки бол или покрет унутра - осмијех му се заледи прије него је ишчезао, оста наказни скелет тог осмијеха на блиједом лицу искривљеном од страха. Схватио је све, пожури испред мене према шуми. У ходу откопча каиш и заборави шта ће с њиме. Поведох га још неколико корака, он се одједном скљока. Гурнуо сам му каиш у ждријело, стаде неко вријеме ослоњен на руке и кољена. Грчеви га спопадоше, поче да се извија и окреће око неке искривљене осовине у тијелу. Ставио сам му руку на чело, оно се осу знојем и постаде сасвим клизаво. Стење, дахће, окреће се, по лицу су му избиле пјеге - скоро га више не познајем. Некакав урлик расте у њему и бори се да изађе - он га једва свладава.
Најзад избаци црвену пласу и посрну главом у њу. Обрисао сам му лице, али то више није његово лице. Очи су му црвене и избуљене, по чворноватим образима избили мјехури зноја и суза. Није то Васиљ, помислих, никад Васиљ није био тако ружан као овај...
"Сад ће ти бити лакше", рекох, "изашао је отров."
"Није", простења, "не може ни да изађе."
Гурнух му поново каиш у грло: "Не бој се", кажем.
"Лако је теби", рече са завишћу.
"Шта ми је лако? Баш ми није лако! Било би ми лакше кад бих знао шта да радим, али ја не знам."
"Нико не зна, нико!... То је од вјештице! Сањао сам је."
"Шта причаш то?"
"Ни ја нијесам вјеровао, али сад видим: од ње је то", говори као кроз сан, застајући изненада, настављајући кад изгледа да је завршио. "Пробудили смо је пуцњавама, а без пуцњаве се није могло. Друкчије се не би могло, јер то вазда тако иде једно с другим. Не би и ни ваљало без пуцњаве - нијесмо ми лупежи, него комунисти - за народну правду"...
"Пусти сад то", кажем му, "нагни се и ћути! Треба сав тај отров да избациш."
Дошао је к себи, смирио се, гура и сам каиш у грло, избацује каткад помало црвене пјене и гледа је. Пошао је да устане, па се предомисли - оста клечећи на кољенима и измијењеним гласом рече:
"Дању се зове реакција, и има сто имена, а ноћу је вјештица - дави у сну. Прогласила нас је за ђаволе и лијепо нас истјерала у Лелејску гору. Знала је формулу за то и рекла је: тамјаном те кадим, водом те мијем, сјекиром сијечем, ватром те горим, ту ти мјесто није! Усту, беч! Беч је ђаво! Иди ђаволе у Лелејску гору, изгуби се преко Неврат-брда, гдје звоно не звони, гдје коло не игра, гдје коњи не ржу, гдје пјетлови не пјевају, гдје се не оре, гдје се не копа, гдје дјевојке косе не чешљају. Нити кога да видиш, нити кога да чујеш, ником пут да не сметеш! Таква им је формула, тако су нас ватром из пушака и тамјаном из кандила, и бомбама и ножевима, јер ту нема шале, па смо сад у Лелејској гори, гдје се само ђаволи легу. ДЈаволи и змије. Ево и сад, пун ми је стомак змија - гмижу унутра...
"Шта ти прича он то", упита Иван.
"Не зна ни он, чини ми се."
"Попиј мало млијека", рече му Иван.
Васиљ се искоси према њему и одсијече: "Не!"
"Зашто нећеш? То је једини лијек."
"Пиј га сам!"
"Попиј ти, Ладо" рече Иван. "Видиш да ми он не вјерује."
"Нећу ни да ти вјерујем", рече Васиљ. "То си ти смућкао да ме отрујеш. Носи га твојим ђаволима да поцркају."
Отпио сам неколико гутљаја и облизнуо се да му пробудим вољу. Пружих му лончић - он га одгурну и просу неколико капи. Иван му се дотле прикрао иза леђа, ухвати му руку и изви је. Савладах му лијеву руку, он поче да се бацака ногама и пушта продорне крике ни људске, ни животињске. Каишем смо му везали лактове да не може да се брани; ноге смо му спутали око младог храстића - он га заљуља трзајима. Руке нам је изгризао док смо му отворили вилице. Иван му држи главу, ја му лијевом руком притискујем браду према грудима - танак млаз млијека цури му у уста и прска му усне које се брзо суше.
Тако - више не може да виче, само се загрцује и кашље. Пуштамо га да предахне, он те предахе покушава да искористи и да се отме. Тек кад види да не може, почиње да бунца, опет и опет о Лелејској гори: крива гора, накриво насађена, за кривце створена, и прави се у њој искриве... Искидани одломци бунцања, сами по себи бесмислени, повезују се међусобно на чудан начин и добијају неки скривен смисао. Некад ми се чини да сам тај смисао знао, некад да сам те ријечи у некој складнијој вези чуо - оне ме доводе близу прага иза којег почиње нешто из давнине, одбачено па заборављено. Не знам је ли то било у сну, или у раном дјетињству, или прије њега, тек ја сам стално у себи носио нејасан појам о тој Гори, о Лелејској, што је лијепа и проклета, што је пуста и самотна, за змајеве и ђаволе, а не за људе одређена.