БАЗА У ПУСТАРИ

Као мора нас притискује та "осјека револуције" и та "криза" о којој се дуго говорило у Лому. Чим негдје застанемо, она навали с бригама и грижњом, смањује се само кад некуд идемо или нађемо нешто да руке запослимо. Бјежећи од њеног притиска, постали смо скитнице - то сам помислио прије десетак дана, отада ми се стално потврђује. Чим смо се вратили из Лома, почели смо да лутамо тражећи мјесто за базу. Било је доста згодних мјеста, но ми смо им увијек налазили мане - или је вода далеко, или чобани могу да наиђу, или неки путељак пролази у близини. Ако нема никакве мане, то је баш сасвим незгодно - мјештани одоздо знају сва мјеста без мане и тамо ће нас вребати. Тако смо ишли даље и вукли један другог све даље, а притом смо се заваравали да у бескрајним просторима шума и голетија постоји неко савршено мјесто, само за нас одређено, које ћемо првим погледом препознати.
Најзад смо се уморили и сложили се за овдје, за Пустару. Ако то и није најбоље мјесто, али бар је чудновато. Кад се из даљине гледа, Пустара личи на трбух голе жене како га цртају француски сликари или мангупи београдски по клозетским зидовима: све наоколо је стрмо, голо, глатко, сиво, а усред тога троугласт чуперак шуме. Два симетрична поточића оцртавају стране троугла и сретају се испод шуме - састав им је црвена њушка од влажне иловаче. Горе у голети је рупчага од обореног стабла она представља пупак. На изглед је то незнатна шумица у којој гоњена звјерка не би имала смјелости да се заустави; баш зато смо је изабрали, јер они одоздо треба да помисле да ни ми то нећемо смјети. Друкчије изгледа кад се уђе унутра: пространо, џомбасто, с праговима од камења, годинама и можда од постанка негажено, густо од папрати, глоговине и шипурака по јаругама. Има извор, птице и жабе. Пута нема, ни сјекиром начетог дрвета нема.
Васиљ је у селу, из неке рођачке куће, украо мотику и лопату. Три дана смо копкали да проширимо једну непримјетну пукотину испод жила и приземних грана. Двојица би копали, трећи стражарчио. Чекали смо сутон да ископану земљу саспемо у провалију. Послије смо све трагове рада и кретања посули сувим лишћем да се не виде. Даске за кров смо донијели из трећег катуна, с нечије напуштене колибе, поредали смо их једну до друге а одозго набацали трулине, маховине, опалог грања. Испод тога је згодна јазбина. Могло би унутра још понешто да се поправи, зидови да се загладе или да се под заравни, али ми то не чинимо из страха да се не поквари. Нарочито смо се старали да улаз буде непримјетан. Кад се са стране навуче сплет грана, спојен пузавицама, улаз постаје сасвим невидљив, па га и ми сами тешко налазимо. То је за кишу и да знамо гдје смо. Мислили смо и за преноћиште, али није згодно. Спавамо и даље под дрвећем - одлука је таква, а осим тога тако ћемо лакше опазити ако нам се неко незван ноћу у шуму увуче. Иван је хтио и стражу да заведемо, али је послије одустао. Дању нам нико не може прићи да га издалека не опазимо; ноћу ако дође, има да се бори са шипражјем и да поломи ноге по камењу прије него нам приђе. Ископали смо радио-апарат, Васиљ каже да је сасвим исправан; могли бисмо да чујемо шта се чини по свијету и да дознамо колико ће још трајати ова криза, али струје нема. Биле су неке батерије, једино би Лако знао гдје су закопане, али сад нико не зна гдје се Лако закопао. Иван мисли да се склонио негдје око Вучјег потока, или у Какарицку гору, или негдје даље, албанском границом, заједно с Гојаном делегатом. Мора да су нашли мјесто гдје ни ђаволу неће доћи на ум да их тражи.
Првих дана били смо поносни на Пустару, на њене шуме и печурке и јаруге с изворчићима, као да смо све то сами измислили и створили. Неке погодне околности открили смо тек касније. Без опасности може да се ложи и кува при врху шуме у процјепу дубоком као бунар. Пронашли смо трешњу - имаћемо нешто воћа. Ако нас притисну војском одозго и са стране, поток нам је згодан за одступницу. Осјетих потребу да се похвалим пред неким ко није учествовао у тражењу, и прво помислих на Ника Сајкова. Па - ми смо га преварили!... Требало је да га потражимо при повратку из Лома; пошли смо били, али нас је скренула с пута једна четничка патрола. Тако је опет остао сам - да и у нас изгуби вјеру. Послије је Иван задужио Ушћане да га они нађу и доведу. Чекамо их да се јаве уговореним знаком, димом на Суку, али се тај знак не појављује.
"Требало је још одавно", каже Васиљ.
"Ушћани", рече Иван и одмахну главом. "Не ваља им ово."
"А нама зар ваља? Рекли смо му за осам дана."
"Рекли смо му, то је истина, али Ушћани пребацују један на другог - поп на ђака, ђак на црквењака - зато су вазда спори."
"Нека су и спори, али има двије недјеље дана од онога."
"Нема ваљда двије."
"Срачунај! И два дана више."
"То нам је некако брзо прошло."
Послије нам није брзо пролазило. Почели смо да се кошкамо од досаде, а то више није било оно весело кошкање које се брзо мири. Природно је за људе који су под истим кровом да не могу без свађе. Наш кров је широк, читаво небо с облацима и без њих, али то не мијења ствар: укућани смо, а џапање је главна породична разбибрига - што више брига, то више љутње и страсти у њему има. Васиљу се ништа не свиђа. Почео је да чита Фауста и одмах му нашао слаба мјеста - нарочито му сметају хорови и излизани сликови превода. Узео је Енглеску граматику и замрзио Енглезе: лукави су, перфидије, измислили су збрку у писању да им не продру кроз школе људи из радничке класе. Пошто су Енглези одсутни, он кажњава Ивана и мене - не само кад му се супротставимо, него и кад се слажемо с њиме. Ни ми нијесмо мирни као што смо били, неки нестрпијив ђаво сијевне из нас на први додир.
Најзад ми је додијало да мирим и да ме мире, спремио сам се и ноћу пошао да нађем некако Вучји поток и у њему склониште гдје се крије Лако с Гојаном или без њега. Шуме пусте, ливаде празне, тишина по висијама - нема људи, па ни рата нема у тим предјелима закашњелог прољећа. Натрапах најзад на стадо, па на чобанина - узалуд сам му се обрадовао, јер он се прави час глув, час луд, некад Србин, некад Шиптар, како му кад затреба. Тај, чини ми се, никад није имао посла с људима и законима из долина - презире их и остаје изнад као Тибет, као далај-лама с тољагом и капуљачом. Смрди на непрану вуну и на парење с овцама, а кад га нешто упитам - он штрцне пљувачком кроз стругу међу зубима, па врхом тољаге нанишани и погоди у то гдје је штрцнуо без промашаја. Однекуд као да познаје Гојана, али неће да каже ништа - хоће прво да он од мене нешто о њему извуче.
"Је ли то плећати један", пита, "онако - с великом главом?"
"Јесте, зато га зовемо главоња."
"Може много да поједе?"
" Може, богами, читаво јагње одједном."
Климну главом: "Тај је, учитељ је."
"Није учитељ него механичар."
"Је ли механичар учитељ учитеља?"
Гледам га - не шали се него сасвим озбиљно пита. Можда никад прије није чуо ријеч механичар и не зна шта би то могло бити. Гојан му се, по обичају, представио као нека важна звјерка, нешто много више од учитеља. Покушах да му смањим цијену тумачећи да је механичар онај што поправља камионе и разне аутомобиле што иду цестом. Постигао сам баш обратно - чобанин избуљи очи и зазвижда од дивљења.
"Тај је, тај! Поручио је да му дотурите брашна и мрса."
"А гдје је?"
"Доље негдје. Не воли он да се зна гдје је."
"Како да му дотуримо кад не знамо ни гдје је?"
"Ти довде, а одавде је моја брига."
"Носим му паре, новац, и имам нешто да му кажем. Гдје је?"
"То ни ђаво не зна. За њега све иде рука руци."
Стално понавља рука руци да све друго прикрије иза тога. Узалуд му обећавам мрс и брашно, он се опет прави час луд, час глуп, час Шиптар који не разумије, и смјешка се као да ми вјерује и гледа ме закучастим погледом - пази да ме не превариш!... Затим се поглед гаси заједно с осмијехом: неће он да се мијеша у те ствари. Закопчао је кожух. Поклопио се капуљачом - све је затворено и замандаљено. Из њега се више ни клијештима ријеч не би могла извући.
Вратио сам се с надом да ћу у Пустари затећи Ника или какву другу промјену, а нашао сам све по старом, само је Васиљ угануо руку спуштајући се с храста, с осматрачнице. То га је мало смирило - сад ћути. Јазбина је празна, радио-апарат у њој мртав, више га и не погледујемо. Дјетињарија! Само смо се узалуд мучили. Ону древну кутију украшену прекидачима могли бисмо узајмити вранама да у њој праве гнијездо. Једина је разонода поток - једнолико гргори преко камења. На неким мјестима изгледа као да гусла, затим почиње и да пјева у десетерцу: "Фазли асли оболио љуто, од ка' оно срца јуначкога, на пусту се пушку ослањаше"... Нешто ниже, падајући у провалију, вода почиње да лелече. Никад не могу дуже да останем на том мјесту: сурвавање, чак и кад га само замишљам, изазива ми вртоглавицу.
Најзад се и Иван узмучио.
"Пошао бих до Ушћана", каже, "да видим шта раде."
"Ништа не раде", каже Васиљ. "Пландују као ми."
"Питај за батерије", рекох, "нек их из Плава набаве."
"Како да не", руга се Васиљ, "у Плаву је велика радио-индустрија."
"Питаћу, али не вјерујем да се то може набавити."
Што да не вјерује? Ако нема индустрије, има црне берзе из Скадра, из Италије, бог зна одакле, а она гура робу у трампу и гдје се тражи и гдје се не тражи. Нек буде како буде, волим што је Иван пошао. Ипак је и то нека промјена - један мање. Осим тога има наде да нам послије неко дође и донесе освјежења из удаљеног свијета који одавде богат изгледа. Кад је мој отац Јоко одлазио у варош, да посјети стрица Таја у затвору, увијек је при повратку имао да исприча нешто ново, што је чуо или у пролазу опазио. При том ми је редовно доносио шећер у коцкама - сасвим бијеле и правилно сјечене коцке од којих сам зидао мале бијеле куле с прозорима. Понекад би Јоко закаснио, чекао сам га на прозору гледајући како сутон мијења долину претварајући је у непознат крај пун неких збрканих успомена.
Нешто од тога чекања и његове опоре сласти с неспокојством има и сад. Оно чини да се један дио времена које долази испуни неким смислом и унапријед се издвоји из хаоса што се зове будућност. Откад смо сами остали, Васиљ и ја се слажемо без ријечи - ваљда зато што знамо да сад нема ко да нас мири. Он рано одлази, прије зоре, да га не опазе док прелази голетијом, у простране старе горе изван мог видика. Ноћу дође, вечера ћутке, послије спава или гледа звијезде као ја. Нити га ја питам, нити он сам прича гдје је дан провео. Можда тражи руде и закопана блага, или скупља љековито биље. Досад ништа није скупио, у ранцу му је само тријеска луча. Мислим да он тамо има неко згодно мјесто гдје ложи ватру и по цио дан грије пете. Нека га, немам ништа против - само овдје да не ложи.
Трећи дан је донио зеца. Убио га је при повратку у далеким предјелима из којих се ни пуцањ није чуо. Згулили смо зеца и кожу му закопали у мекоту крај обале. Месо је дуго лежало у води да се испере задах дивљине, затим смо га скували у јарузи. Већи дио смо оставили за Ивана и Ника, али они нијесу стигли те ноћи. Пред зору смо довршили и то сами - незгодно би било да нам се поквари један такав добар оброк који враћа снагу. Требало је да закопамо кости, али то би нас заморило; разбацали смо их на све стране. Лисице или гавранови наћи ће их и однијети даље; но, ако их баш и не нађу - ништа се о нашем боравку не може закључити по тим разбацаним костима.
"Ако нас баш и нањуше", каже Васиљ, "није штета."
"Како није? То би нас присилило да тражимо друго мјесто."
"Мени је ово већ досадило. Теби зар није?"
"Није. Зашто? Баш је добро мјесто."
"Ово добро?... По чему добро? Појма ти немаш каквих има мјеста."
Пронашао је нека друга мјеста, видјећемо их кад дође потреба. Покушао сам да Фаустом скратим вријеме, а не иде. То је већ старо гвожђе. Сабље саковане у вријеме кад је то писано, већ су одавно поломљене; чак и ланци из тог времена сви до једног су покидани. Ипак има неких стихова који се држе и лијепо је од старог Њемца што је архангеле представио као лакеје. Бог се међу њима шепури као Бојо Мумло кад се хвали имањем, коњем, ливадама, синовима, уљаником. Криво ми је због ђавола: зашто њега увијек уваљују у трговину и цјенкање? Ја бих то друкчије удесио. Не знам како друкчије, али мој ђаво не би пристао да вара и ситничари. Постарао бих се да буде бар мало поштенији од бога - то мора да је ближе истини него све те поповске приче.
Јуче је први пут наишла вјеверица. Мора да има још која, јер ни оне не живе у самоћи. Гледали смо се неколико тренутака прије него ме поздравила репом и стругнула у таму дрвећа. Нијесам се наљутио на њу - можда је код њих знак почасти кад неког поздраве репом. Волио бих да поново наиђе, понудићу јој нешто за јело. Других звјерки нема. Разбјегле су се и змије, не воле мирис дувана. Васиљ виђа дивокозе. То он за њима одлази, оне просто као да га маме све даље кроз планину. Увијек га опазе прије него он њих и пропењу се изнад провалија да га одозго гледају. Тако: животиње због нечег сматрају да смо ми опасна створења и ништа нам не вјерују. То мора да се за нама вуче неки наш месождерски задах, сличан курјачком - зато је све празно и тихо гдје се ми настанимо. И птице су се одселиле, а оне што су остале - ћуте.
Трипут дневно купам се у потоку, некад и више - то ми донекле скрати вријеме. Шуге је нестало - хвала Рају Боснићу и његовој апотеци!... Има један мравињак у трулој букви, скидам кошуљу и разгрнем је по њему - стално га тако храним вашкама, па су се и оне прориједиле. Поред свега тога остаје још много времена - страшно су дуги и досадни ови празни дани кад је криза и кад нема шта да се ради. Није човјек дрво да стоји стално на истом мјесту и да буљи у небо. Није, није дрво, понављам у себи тражећи неки разлог и неки правац за путовање. Не знам куд бих, не знам ни зашто - само да не будем овдје, ни ту, ни тамо, него да будем свуда помало, у покрету, и да не мислим о стварима какве јесу, о осјеци револуције која нешто предуго траје а већ одавно треба да је прошла. Можда је и прошла, а ми то не знамо?...