АРСЛАН-ПАШИНА ГОДИНА

Заболи смо рачвасто коље око огњишта, објесили на њ капуте да се суше. Одозго смо ставили капе. Сад су то три страшила с капама - гледају се и ћуте. Ако се неко споља привуче и провири кроз пукотину - нек се превари и прву ватру на њих опали; послије бисмо ми њему прошили кокарду, да се више не привлачи. Спустили смо даске на земљу, при земљи је сигурније него на креветима. Сан нас хвата. Иван ипак устаје - сјетио се да опипа задњи зид колибе. Гура прошке, проба стоје ли чврсто, тражи слабо мјесто да направи споредни излаз, добро би нам дошао такав излаз у случају да нас с врата изненаде. Најзад је нашао рупу, неко други направио ју је прије нас и прикрио је гранама. Можда је то био неко од наших, Нико Сајков или неки курир издалека, а можда неко од оних са супротне стране - није ни њима мирна душа кад заноће у планини. Сад је лијепо: ватра, киша, шума хуји. Сјенке по брвнима, као по биоскопском платну, бесплатно вуку јеле и пропланке; пролази коњица преко пропланака, па каравани и цигани и возови поред успаваних ханова - Дивљи Запад. У почетку је то нијеми филм са збрком слика - измијешале су се траке и неки су снимци наопако окренути - али се све полако сређује и озвучава. Једва се чује кириџијска пјесма иза брда - блиједа, с прекидима, сјенка пјесме - и не зна се јесу ли то прави кириџије, или статисти неког новог Холивуда скривеног у пећинама Проклетља. Само изгледа да је сјутра Аранђелов дан: Бранко и ја сједимо поред зида, Џана спрема приганице на огњишту. Ено их је изручила из тигања у карлицу, Бранко их на зашиљеном пруту извлачи као рибе и нуди ме: "Узми, Ладо, то је за нас. Зашто нећеш? Има их доста"... То је сан, кажем у себи. Криво ми је што ми сан доводи само мртве, стално мртве, и што ми као дјетету обећава оно што ми не може дати. Окренуо сам му леђа, а онда чујем мој глас: "Ако ти, стари, нећеш да га убијеш - ми ћемо га!" Кога то да убије, питам се и присјећам се: Ника Сајкова!... Он је наш, зашто њега? Како њега? То се ја питам, а један опор глас ми из даљине одговара: "Мучки, као што је војвода Радоња убио харамбашу Марковића"... Али зашто ми Ника да убијемо?... Тихо је сасвим до краја свијета, чује се опори шапат издалека: "Откуд ја знам зашто? Тако си казао." Јесте, казао сам, али то је било друго, шала. Хтио сам да искушам оног риђег, ону рђу с врећом на глави, да видим шта ће рећи: "У свакој шали има истине", шапуће глас из даљине, "и у тој шали има истине. Можда ћемо га нехотице, или у незнању - не знам ја то. Јер кад човјека једном убијеш, послије га више не можеш оживјети"... Страх ме ухвати, јер то већ предуго траје, озбиљно изгледа и почиње да личи на неко упорно пророчанство. Не само што личи, него - ако се деси да Нико некако погине, рећи ће се да сам то ја хтио. Тргао сам се, а пред очи ми изађе Мирко Кадушин с врећом покрадених конопаца и улара - жали се на Арслан-пашину годину. То сам ја њега кушао хоће ли да убије Ника. То је он у своју врећу сјећања смотао снимак мога гласа да га носи по народу. Сад треба да га стигнем и главу да му располутим. Главу треба, јер то је та његова врећа сјећања у коју трпа све што зграби - уларе, разговоре, потковице и приче против комуниста. Биће гадно кад га стигнем, почеће да моли: "Браташу, браташу", али ја сам доста опраштао, више никог нећу да жалим. Послије ће се наћи доста других да умјесто њега краду сијено и помажу овцама при порођајима. Умирило ме то - смирим се одмах кад знам шта хоћу - и полако се будим: огњиште, страшило, киша по крову. Веселим се што је то био само сан, а ипак ми је криво што баш мој сан са мном збија такву шалу. Не могу то друкчије да схватим него као знак неслоге у онутрашњој помрчини што се скраћено зове душа. Једна потлачена класа у мени, нешто као подмукла раја, због нечег је хтјела да ме пробуди, а сад неће или не зна да каже зашто. Или је то била самозвана стража којој је досадило да самотује будна, или је неко непознато чуло назрело у даљини стварну опасност и нашло начин да ме узнемири. Не знам шта је, али видим да се послужило истом вјештином којом су слијепи гуслари узнемиравали јунаке и народ: зграбило је старудију из оставе - ни познату, ни сасвим непознату - обојило је, покренуло и изгурало на видјело. Сам Мирко Кадушин ту баш није крив: моја машта се послужила њиме као утваром која се случајно затекла још доста свјежа у сјећању. Боје на њега није много утрошила, има Мирко своје урођене и трајне боје: чађаве чакшире, џамадан од сурог сукна, косу као костријет која никад не сиједи. Мален, на кратким ногама, које по потреби могу и да се скрате - час двокрака мрља, час животиња што пузи, он је скакутао и пузио око града под пуцњавом.
Два дана је пузио гладан, двије ноћи није спавао, стопут се презнојио од страха, од жеље, од надања да ће се некако увући у неки дућан богат чудесима, гдје с тавана висе свежњеви коса и српова а по поду леже џакови соли - све што он мема и не може да направи, све без чега сељак не може да живи - па да извлачи и односи, да му траје доживотно и преостане за праунуке. Изгледало му је да је сасвим близу те среће о којој је од младости маштао, а онда су између њега и среће стале скојевске страже: дјечаци с пушкама, ђаци неки и шипарице с кратким рукавима. Сви га однекуд познају, знају шта хоће и муче га као Исуса Христа: Шта ћеш ти, стари, без пушке, ко је тебе звао овамо?... Забрањена је крађа, нема пљачке, него ти иди кући док те нијесмо затворили!" Причао им је да је сиротиња, гладан, избјеглица, и покушавао да их сузама гане, а ништа му није упалило код те омладине без милости. Правио се да се тобоже враћа и пузио да се неопажен привуче гдје их нема, а они су довикивали стража стражи "Ето се тамо шуња један вампијер с врећом - дошао да краде, а прави се луд. Не дајте му тамо, нек иде збогом, или га затворите у избу!..." Па и кад се најзад увукао у ослобођену варош - све је већ било под стражом; и кад је покрао неке ситнице по двориштима - ухватили су га и све му из вреће истресли. Истресли су му врећу крај цесте, па су се збунили шта да чине с покраденим стварима, ко да их чува и коме да их преда?... Он је дотле сједио на земљи, сузе су му капале по прашини. Чини ми се да га и сад гледам како сједи у прашини, клима ружном главом и миче уснама. Онда нијесам знао шта шапуће, али сад знам и као да слушам како нас из дна душе проклиње: Дабогда вам несрећан био тај рат што сте га започели у зао час за ваше главе! Мора да вам буде несрећан кад не знате ни шта сте започели. Рат и пљачка иду заједно, а ви би хтјели да их раставите - дабогда вам се месо с костима растављало! Остадоше ми кљусад боса, не дате човјеку ни потков да узме - даће јаки бог да вас босе тјерају по снијегу и да вас врелим оловом поткивају!... Не могу више да га слушам, не могу ни да спавам од те његове клетве што се већ одавно остварује. Устадох, а Иван рече: "Знаш ли куд си кренуо?"
"Знам: погледаћу како је напољу."
"Гледао сам ја мало прије: киша и тмуша. Нико нам неће доћи по овом времену, нема опасности."
"Ти што не спаваш кад је нема?"
"Неће ми се, не да неки стари ђаво."
Промрзле су му ноге на Дубу, отпали су му прсти у болници на Жабљаку, то је тај ђаво што му не да да спава кад киша пада. Изашао сам; пипам испред очију - да их не изгубим. Дању се с обронка види десетак села, сад само тама. Ни пас да залаје, ни човјек да лелекне - дође мени да лелекнем над пустињом. Само на дну долине варош свјетлуца - гомила шљаке у којој се гаси мало жара. Мора да је варош на истом мјесту гдје је и прије била, али мени се чини да се од страха помакла у страну и смањила. Дрхтала је и збијала се сама у себе од страха кад смо с пушкама навалили да је ослобађамо, кад су с коњима и врећама навалили да је опљачкају. Једва смо је од сељака, од пљачке одбранили; при том смо сву наклоност и повјерење села изгубили - зато се сад потиштена раја у мени пита: зашто смо је бранили?
"Одмарај се, Ладо", каже Иван. "Лези, па ћеш заспати."
"Имам и ја мог ђавола, не да ми."
"Имаћемо сјутра доста посла, треба да смо одморни."
"Каквог посла?"
"Да тражимо Ника, можда ваздан."
"И можда га ваздан нећемо наћи, мало је један дан за то."
"Ако буде мало, тражићемо га кад се вратимо. Имаћемо времена."
Он то каже као да му је свеједно. Њему је можда сад свеједно: уздигао се изнад личног интереса, а ја нијесам. Више бих волио да Ника тражимо послије повратка, па без журбе, полако да га тражимо и све наоколо разгледамо. Спустио бих се ноћу до Међе - да погледам дуварину старе куће Тајовића; да погледам је ли трава израсла на огњишту гдје је Џана спремала приганице за празнике, је ли дивља лоза испружила главу над огњиштем гдје су вериге висиле, јесу ли се омладиле старе шљиве осмуђене паљевином... Послије бих се попео до Лаза, до Љетњиковца, да посјетим Иву с Малим. Немам ништа за поклон да им однесем - ни јабуку, зелене су сад јабуке. Не могу ништа да им помогнем, само да виде да сам жив и да још има неког ко на њих мисли. То би их мало охрабрило, а и мени би смирило душу - можда није све црно као што ми се понекад чини. Зато мислим, боље је послије повратка - имаћемо више времена. Имаћемо времена док смо живи, а и послије ћемо га имати док дојади и док нас све живо заборави, сасвим док нас заборави као да нас није ни било на тој земИји. Баш не треба жалити за временом; оно је празно нешто - из празнине у празнину - што равномјерно цури и цури и никад се не утроши. Празно је, а ипак има зубе; можда и нема ничег другог осим зуба - мљацка, глође и односи, а никад ништа не доноси - нема одакле. Скоро га чујем како гризе, зубима од воде и ваздуха, са сваком капљом кише гризе. Не чујем га само кад спавам, зато ми Иван каже: "Спавај!" То и хоћу. Затворио сам очи, а онај глас из даљине, из потопљених села и прошлости, сад сасвим разговијетно дозива и пита: Зашто смо ми то спасавали трговце, дућане, ћифте варошке од сељака?... Збунио ме, не знам шта да му одговорим - ни мени није сасвим јасно зашто смо се у то уплитали. У оно вријеме било је неких одговора, наши су их извикивали и кад их нико не пита: да се ред очува, да се својина поштује и имовина штити, да се не цијепа јединство народа у судбоносним данима... Мени је то и онда личило на шупље празничне говоранције и чудио сам се шта је то наспјело нашима да чувају јединство с адвокатима и трговцима, кад су трговци хуља до хуље одозго до доље. Колико је мени познато, трговци баш ништа ничије нијесу поштовали, само су стрпљиво претакали грош по грош из туђих џепова у своје. Неке ћелаве и неке поднадуле и свакојаке хуље иза тезге што криво мјере и криво броје, што са смијехом лажу и без стида се криво куну - они су, у ствари, били тиха пљачка што је трајала годинама и презирала опљачкане сељачине с опанцима као изузетну нашу народну бруку.
Ни сад ја не знам зацијело зашто би та опрезна пљачка била нешто поштенија од хучне сељачке отме, кратке, која би се за два дана истутњала. То су њихови стари обичаји, на неки начин узакоњени, и вјечни рачуни села и града који се тако сваког рата своде да успоставе поремећену равнотежу. Ми смо их, незвани, побркали - зато нас сад сложно мрзе и једни и други. Боље би било да смо се забавили нечим другим, војском, фронтом, чиме било, док то прође - нек се без нас свети ко хоће и без нас брани ко може. Ништа се не би догодило горе од онога што се догодило, само би било мање оног новца што су га трговци поклонили војводама да нас тамане. Сигурно би било мање новца - сељак би га воздигао и жита би се накуповао. Село нас послије не би гонило, или бар не тако сложно - само би се правило да нас гони, а у ствари би нас чувало с надом на неку нову пљачку... То је тај ђаво: кад дању макар мало одспавам, ноћу ми наиђу буљуцима шашаве неке мисли без везе, без памети, сличне помахниталим овцама. Биле су без чобана, сасвим саме и заборављене већ одавно. Нико их није пазио, гладне, док су тумарале по прошлости и пабирчиле погрешну траву што је за нашим и за туђим траговима израстала. Пијане од сокова те гријех-траве, оне сад вртоглавају и посрћу по помрчини, тужно блеје и кроз блејање припиткују зашто ово и зашто оно - као да се прошлост може повратити и неким другим сјеменима засијати. Узалуд им говорим да не може, оне свеједно наваљују и муцају: како би било да је бар мало друкчије било све ово што је било и прошло? Никако, вичем најзад, ништа вам не би помогло! То што је било, најбоље је било од свега што је могло да буде. Друго сјеме ту се не би примило - или га тло не би хтјело, или би га према својој ћуди у нешто горе прометнуло. Ко буде тражио први узрок, нека прије свега стави глад - неће се преварити. Или боље: страх од глади, јер прво се страх појавио. По суши је народ нањушио да наилазе паљевине и све остало, јер никад несрећа без дуге пратње не долази. Пророци су најавили ране мразеве на зелене кукурузе: биће глад као прошлог рата, биће година као Арслан-пашина година, и као Џин-пашина и Кариман-пашина да се по злу памти сто година. Избјеглице су се врзмале наоколо, гладна дјеца су искрсавала ту и тамо, гуслари су извукли из дна памћења старе пјесме о старим гладима кад се човјек турчио за товар жита, кад се одлазило и селило и уз пут од глади умирало, кад је брат брата издавао за шаку брашна, кад су се и велика племена обрукала: Издадоше Лакци и Брзаци
Кострешани до наврх Зминице
И Рођани, старе узданице... Онда смо тек маштали о устанку, о слободи, и чудили смо се што је сељак тмуран, а он је у себи рачунао: нећу наћи жита ни до Божића, помријеће ми дјечурлија од глади, а послије ми је свеједно је ли ропство или слобода... Да изда, није помишљао, не би он то - па да га пјесма кори до бескраја - а зато је смишљао гдје да удари, гдје да неку велику пљачку закачи и гдје да је за црне дане сачува. Кренуо је прво на варош и трговце - наши му нијесу дали ни зубом ништа да закачи; затим се спремио на муслимане - наши су га и ту омели. Више није имало шта да се бира, остали смо му само ми - да нас живе издаје и мртве продаје до посљедњег. Тако је издржао од Божића до коприва, сад се већ нада да ће саставити до новог жита. Више се и не каје, навикао је и има оправдање: није много боље било ни за Арслан-пашине године.