3
Кад је спустила слушалицу, била је сва црвена од узбуђења. Била је увређена начином на који је Клима реаговао на њену вест. Уосталом, увређена је била још давно пре тога.
Упознали су се пре два месеца, када је славни трубач наступао у бањи са својим оркестром. После концерта приредена је пијанка, на коју су је позвали. Трубач је од свих присутних одабрао управо њу, и заједно су провели ноћ.
Од тада се није јавио ни једном речју. Два пута му је послала разгледницу с поздравом, али ни на једну није одговорио. Једном је била у главном граду и позвала је телефоном позориште у коме је, како је сазнала, вежбао са својим оркестром. Мушкарац који се јавио захтевао је да се представи, а онда је рекао да ће погледати да ли је Клима још у соби. Убрзо се вратио и саопштио јој да је проба завршена и да је господин шеф већ отишао. Учинило јој се да је избегава и осетила је како је обузима љубомора, љубомора утолико већа што је тада већ почела да сумња да је у другом стању.
— Каже да је то физиолошки немогуће! То је лако рећи, физиолошки немогуће! Занима ме шта ће рећи кад се дете роди!
Колегинице су јој повлађивале, узбуђене. Још од дана када им је у паром засићеној соби испричала како је провела незаборавну ноћ са славним човеком, трубач је постао власништво свих њених колегиница. У сали у којој су се смењивале као да је остала да живи његова сенка и сваки пут кад би неко изговорио његово име закикотале би се у себи, као да је реч о некоме кога интимно познају. Кад су сазнале да је Ружена у другом стању, обузела их је нека чудна радост јер је од тада био и физички присутан, у дубинама њеног тела.
— Хајде, хајде, девојко, смири се — рекла је она од тридесет пет година, тапшући је по леђима. —
Нашла сам нешто за тебе. — Раширила је пред њом примерак илустрованог часописа, већ прилично изгужван и прљав. — Погледај!
Све три су се загледале у фотографију на којој је млада, лепа, тамнокоса жена стајала на подијуму с микрофоном у руци.
Ружена као да је покушавала да из тих неколико квадратних сантиметара прочита своју судбину. — Нисам знала да је тако млада — рекла је бојажљиво.
— Иди, молим те! — насмејала се она од тридесет пет година. — Та фотографија је стара бар десет година. Они су исто годиште. Где се она може мерити с тобом!

4
Још за време телефонског разговора Клима је постао свестан да је ту страшну вест већ одавно очекивао. Не због тога што би имао неког оправданог разлога за уверење да је после оне судбоносне пијанке оставио Ружену у другом стању (напротив, био је сигуран да га неправедно оптужује), него зато што је такву вест очекивао већ много година, давно пре него што је уопште упознао Ружену.
Имао је двадесет једну годину кад је нека заљубљена плавуша дошла на идеју да се претвара како је остала у другом стању не би ли га натерала да се ожени њоме. Проживео је неколико страшних седмица и на крају добио грчеве у желуцу који су га довели до потпуног физичког слома. Из тог времена остало му је сазнање да је трудноћа ударац који може доћи с било које стране и у било које време, ударац од кога се не може заштитити никаквим громобраном и који стиже као патетични глас из телефонске слушалице (да, и онда му је плавуша саопштила страшну вест преко телефона). Доживљај из двадесетих година учинио је да је касније увек са стрепњом приступао женама (иако није пропуштао ниједну прилику која му се пружила) и да се после сваког љубавног састанка прибојавао неугодних последица. Тешио се, додуше, уверавањем да је уз његову управо болесну опрезност вероватноћа да би могло доћи до такве несреће једнака једном хиљадитом делу процента, али понекад се плашио и тог једног хиљадитог дела.
Једном, не знајући како да испуни слободно вече, позвао је телефоном девојку коју није видео већ више од два месеца. Кад је препознала његов глас, узвикнула је: — Боже, то си ти! Немаш појма с каквим сам нестрпљењем чекала да ми се јавиш! Не можеш замислити колико ми је било потребно да поразговарам с тобом! — Изговорила је то тако нагло, тако патетичним гласом, да му се срце стегло од познате стрепње. Осећао је, био је сигуран, да је наступио тренутак кога се прибојавао. Хтео је, међутим, да што пре погледа истини у очи, па је узвратио питањем: — Зашто ми то, забога, говориш тако трагичним гласом? — Јуче ми је умрла мама — одговорила је. — Одахнуо је, али је знао да га оно чега се боји неће мимоићи.

5
— Е, сад ми је доста. Шта то треба да значи? — рекао је бубњар и Клима је коначно дошао себи. Угледао је око себе забринута лица својих музичара и рекао им шта се догодило. Момци су одложили инструменте и скупили се да му помогну саветом.
Први савет био је радикалан: осамнаестогодишњи гитариста је изјавио да с девојкама каква је та што је управо позвала њиховог шефа и трубача треба поступати оштро и одлучно. — Реци јој нека ради шта хоће. Да то није твоје дете и да те све то уопште не занима. А ако баш хоће, испитивањем крви може се установити с ким га је зачела.
Клима је приметио да се испитивањем крви најчешће ништа не може доказати, и да зато оптужба обично остаје на снази.
Гитариста је одговорио да никаквог испитивања крви и тако не би било. Девојка која наиђе на такав отпор добро ће припазити да не навуче на врат сувишне невоље и, кад схвати да оптужени мушкарац није плашљив папучић, ослободиће се детета сама, о властитом трошку. — А ако га на крају и роди, сви из оркестра ће ти пред судом посведочити да су у то време спавали с њом. Па нека онда међу нама траже оца!
— Верујем да бисте то учинили — рекао је Клима. — До тада бих, међутим, сигурно полудео од неизвесности и страха. У тим стварима сам највећа кукавица на свету. То треба решити што пре.
Сви су се сложили с тим. Метода коју је предложио гитариста у принципу је добра, али не одговара свакоме. У првом реду, није за онога ко нема добре живце. Друго, није погодна за славног и богатог мушкарца који женама може изгледати вредан и најлуђег ризика. Зато су се на крају сви сагласили да уместо грубог одбијања треба методом убеђивања навести девојку да побаци. Само, какве аргументе употребити? У ту сврху наметале су се три основне могућности.
Први начин био је ослонити се на болећивост девојачког срца. Клима треба да разговара с медицинском сестром као са својом најбољом пријатељицом; да јој се искрено исповеди; да јој каже како му је жена тешко болесна и да би је убило кад би сазнала да њен муж има дете с другом; како његов дух и живци не би могли поднети такву ситуацију и да с обзиром на све то замоли медицинску сестру да се смилује над њим.
Основна примедба која је говорила против примене ове методе била је чисто принципијелног карактера. Опасно је градити стратегију на нечему тако несигурном и проблематичном као што су сентименталност и добро срце медицинске сестре. Ако девојка није сентиментална и доброг срца, такав приступ окренуће се против Климе. Сва та претерана обзирност с којом се изабрани отац њеног детета односи према другој жени само ће увредити девојку, и она ће своје захтеве постављати још упорније.
Други начин био је позвати се на здрав разум: Клима треба да настоји да јој објасни како није и никад неће бити сигуран да је дете заиста његово. С медицинском сестром срео се само једном у животу и ништа не зна о њој. Нема појма с киме се још састаје. Не, не, није му ни на крај памети да је оптужује за свесну превару, али сигурно не може тврдити да се не састаје и са другим мушкарцима! А кад би то и тврдила, на основу чега може Клима бити сигуран да она говори истину? А зар је паметно рађати дете чији отац никад неће бити сигуран да му је заиста отац? Зар би Клима могао напустити своју жену ради детета за које не зна је ли уопште његово? Може ли Ружена осудити своје дете да никад не упозна свог оца?
Критика ове методе такође је била чисто принципијелног карактера. Басиста (најстарији члан оркестра) је приметио да је глупље ослонити се на девојачки разум него на девојачко срце. Сва логика аргументације удариће у празно, а чињеница да вољени мушкарац не верује у истинитост њених речи само ће погоршати ситуацију. То ће је само подстакнути да још плачљивије и још тврдоглавије инсистира на својим тврдњама и намерама.
Била је ту, коначно, и трећа варијанта: Клима ће се трудној девојци заклети да ју је волео и да је још увек воли. Могућност да је отац детета неко други не сме ни споменути. Управо супротно — треба да је обаспе поверењем, љубављу и нежношћу. Да јој обећа све, па и да ће се развести. Да слика живим бојама њихову срећну будућност. А онда да у име те љубави затражи од ње да прекине трудноћу. Дете, објасниће јој, дошло би прерано и ускратило им најлепше прве године љубави.
Тим аргументима недостајало је оно чега је у претходним варијантама било превише: логика. Зашто је Клима два месеца избегавао медицинску сестру ако је тако заљубљен у њу? Басиста је, међутим, тврдио да заљубљени увек поступају супротно свакој логици и да неће бити нимало тешко објаснити то девојци. На крају су се сви сложили да је ова трећа метода вероватно најпогоднија јер се ослања на девојчину заљубљеност, што је, чини се, у датој ситуацији једина колико-толико сигурна чињеница.

6
Изишли су из позоришта и растали се на углу, али гитариста је отпратио Климу до куће. Он се једини није био сложио с предложеним планом. Чинило му се да није достојан шефа оркестра, којег је обожавао. — Кад идеш жени, понеси бич — цитирао је Ничеа, у ствари једину његову реченицу коју је знао.
— Драги мој момче — уздахнуо је Клима — бич је, изгледа, узела она.
Гитариста је после тога предложио Клими да се одвезу колима у бању, измаме девојку на улицу и да је он просто прегази. — Нико неће моћи да докаже да није сама истрчала пред ауто.
Гитариста је био најмлађи члан оркестра, волео је Климу, и Климу су његове речи дирнуле. — Баш си златан — рекао је.
Гитариста је наставио да разрађује план у детаље, зајапуреног лица.
— Заиста си златан, али то неће ићи — рекао је Клима.
— Зашто се устручаваш? Само ће добити што и заслужује.
— Хвала ти, то је лепо од тебе, али не долази у обзир — рекао је Клима, а онда су се растали.

7
Кад је остао сам, почео је да размишља о младићевом предлогу и о томе зашто га је одбацио. Није то учинио зато што је био племенитији од гитаристе него просто зато што је био плашљивији. Страх да би могао бити оптужен за саучесништво у убиству није био ништа мањи од страха да ће га прогласити оцем. Замишљао је како аутомобил удара у Ружену, замишљао ју је како лежи у локви крви на улици и на тренутак га је прожело осећање среће и олакшања. Знао је, међутим, да нема никаквог смисла препуштати се играма маште. Имао је озбиљнијих брига. Мислио је на своју жену. Ах, боже, сутра јој је рођендан.
До шест часова, када се затварају трговине, остало је још свега неколико минута. Стигао је да сврати у цвећарницу и купи велики букет ружа. Биће то страшан родендан, помислио је. Мораће да се претвара како је срцем и мислима уз њу, мораће сав да јој се посвети, да буде нежан, да је забавља, да се смеје с њом, а истовремено ће бити присиљен да мисли на неки туђи, далеки трбух. Тераће себе да изговара топле речи, а мисли ће му бити далеко, заробљене у мрачној ћелији те туђе утробе као у самици.
Постао је свестан да неће моћи да скупи снагу да проведе тај рођендан код куће, и одлучио је да одлазак у бању не одлаже.
Ни то, наравно, није била нарочито примамљива визија. Бањско лечилиште у брдима запахнуло га је празнином пустиње. Никога тамо није познавао. Осим, можда, оног пацијента Американца који се понашао како су то некад чинили богати грађани у провинцијским местима, и после концерта частио у свом апартману цео оркестар. Нудио их је бираним пићима и позвао у друштво бирано женско особље лечилишта, па је тако индиректно скривио што се Клима спетљао с Руженом. Ах, кад би бар тај човек, који се тада односио према њему тако отворено пријатељски, још био у лечилишту! Клима се ухватио за његову слику као утопљеник за сламку, јер у тренуцима какве је преживљавао човеку није ништа потребније од пријатељског разумевања другог човека.
Вратио се у позориште, отишао равно у вратареву собицу и окренуо број међуградске централе. Убрзо је у слушалици зачуо њен глас. Рекао јој је да ће већ сутра допутовати у бању. Ни једном речју није споменуо вест коју му је неколико часова раније саопштила. Разговарали су као безбрижни љубавници.
У разговору је искористио прилику да је упита:
— Је ли онај Американац још у бањи?
— Јесте, ту је — одговорила је Ружена.
Лакнуло му је и мало уверљивије него пре поновио да се радује што ће је видети. — Шта имаш на себи? — упитао је после тога.
— Зашто питаш?
Већ много година с успехом је употребљавао тај трик у телефонским флертовима. — Хтео бих да знам како си обучена. Покушавам да замислим како изгледаш.
— Имам црвену хаљину.
— Црвена боја ти сигурно добро стоји.
— Не знам, можда — рекла је.
— А под хаљином?
Насмејала се.
Да, свака се увек насмејала кад би то упитао.
— Какве имаш гаћице?
— Такође црвене.
— Једва чекам да те видим у њима — рекао је и опростио се с њом. Чинило му се да је пронашао прави тон. За тренутак му је било лакше, али само за тренутак. Убрзо је постао свестан да није у стању да мисли ни на шта осим на Ружену и да ће бити потребно да данашњи разговор са својом женом сведе на најмању меру. Застао је пред благајном биоскопа у коме је играо амерички вестерн и купио две карте.

8
Иако је Камела Климова била жена чија је лепота бацала у засенак чињеницу да је болесна, било је познато да није најбољег здравља. Због тога је пре неколико година била присиљена да прекине каријеру певачице, која јој је, поред осталог, донела и брак са чувеним трубачем.
Лепа млада жена, навикнута на успех и обожаваоце, нашла се одједном у потпуно друкчијој средини, прожетој задахом карбола. Девет гора и девет мора делило је, чинило јој се, тај њен свет од света њеног мужа.
Кад је Клима први пут приметио тугу на њеном лицу, срце му се стегло и покушао је да јој (преко тих фиктивних девет гора и девет мора) пружи љубав и разумевање. Камела је схватила да њена туга поседује снагу о којој није ни сањала, силу која неодољиво привлачи Климу, чини га сентименталним и нежним. Због тога није никакво чудо што је почела (можда безобзирно, и врло често) да користи то изненада откривено оружје. Та само у тренуцима док је седео загледан у њено тужно лице могла је бити колико-толико сигурна да у његовим мислима нема супарнице, нема друге жене.
Та лепа млада госпођа бојала се, наиме, жена и видела их је свуда. Нигде и никад нису могле остати непримећене. Знала је да их открије у тону гласа кад би је, дошавши кући, поздравио. Знала је да их осети у мирису његовог одела. Недавно је на његовом столу нашла комадић хартије, откинут с руба новина, и на њему његовом руком написан датум. То се, наравно, могло односити на било шта — на заказану пробу, састанак с агентом — али она је месец дана мислила само на то с којом ће се женом тог дана Клима састати, и месец дана није због тога могла мирно да спава.
Ако се већ толико ужасавала издајничког света жена, зар није могла наћи утеху у свету мушкараца?
Тешко. Љубомора има чудну моћ да оштрим зрацима осветли једног јединог мушкарца а све остале остави у потпуној тами. Мисли госпође Камеле знале су да се крећу само у смеру тих несавладивих зрака и њен муж се претворио у јединог мушкарца на свету.
Чула је како се окреће кључ у вратима и угледала музичара с букетом ружа у руци.
У првом тренутку је осетила радост, али убрзо се јавила и сумња: зашто јој доноси букет већ данас, кад је њен рођендан тек сутра? Шта то треба да значи?
— Зар сутра нећеш бити овде? — дочекала га је питањем.

9
Из тога што је донео руже вечерас није се ни по чему могло закључити да сутра неће бити овде. Али пипци њеног неповерења, увек будни, увек набијени љубомором, били су у стању да унапред открију сваку тајну супругову намеру. Сваки пут, кад год би Клима постао свестан постојања тих страшних пипака који су га пратили, проучавали, откривали, испунио би га безнадни осећај замора. Мрзео их је и био је уверен да његов брак, ако га ишта угрожава, угрожавају управо они. Био је увек убеђен (и у том погледу имао је ратоборно чисту савест) да ако своју жену понекад и лаже, чини то само зато да је поштеди, заштити од сваког узнемиравања, и да она својим неповерењем сама себе мучи.
Посматрао је њено лице и читао на њему сумњу, тугу и лоше расположење. Дошло му је да тресне букет о земљу, али се савладао. Знао је да ће у току следећих неколико дана бити принуђен да се савлађује и у много мучнијим ситуацијама.
— Смета ти што сам донео цвеће већ данас? — рекао је. Камела је осетила раздраженост у његовом гласу па је пожурила да му захвали, узела цвеће и отишла да наточи воду у вазу.
— Проклети социјализам — рекао је после тога Клима.
— Шта ти је сад?
— Замисли, молим те, опет нас терају да бесплатно наступамо. Стално једно те исто — час у прилог борбе против империјализма, онда за годишњицу револуције, па у част неког главешине, и ако не желим да нам забране рад, морам све то да трпим. Не можеш ни замислити како сам се данас опет изнервирао.
— Шта се догодило? — упитала је незаинтересовано.
— На пробу је дошла нека жена, референт у народном одбору, и почела да нам држи лекције о томе шта смемо а шта не смемо свирати и на крају нас присилила да приредимо бесплатан концерт за Савез омладине. Најгоре од свега је, међутим, то што сутра морам провести цео дан на некој глупој конференцији, где ће нас поучавати на који начин музика треба да доприноси изградњи социјализма. Упропашћен дан, изгубљено време! И то управо на твој рођендан!
— Та неће вас тамо држати до ноћи!
— Неће, али можеш замислити моје расположење кад се вратим. Зато сам хтео да бар данашње вече проведем у миру, с тобом — рекао је и ухватио жену за руке.
— То је лепо од тебе — рекла је и Клима је по њеном гласу осетио да не верује ни једну једину реч од онога што је рекао о сутрашњој конференцији. Камела се, наравно, не би никад усудила да му отворено каже да му не верује. Знала је да би га њено неповерење само разбеснело. Клима је, међутим, већ одавно био изгубио веру у њено поверење. Говорио истину или лажи, увек је подозревао да она с неверицом прима његове речи. Није, међутим, имао куда, морао је даље говорити као да верује да му она верује, а она му је (тужног и туђег лица) постављала питања о сутрашњој конференцији, не би ли му доказала како не сумња да заиста мора присуствовати таквом скупу.
Затим је отишла у кухињу да спреми вечеру. Пресолила је јело. Волела је да кува и кувала је одлично (живот је није размазио, и није се одвикла да се брине за домаћинство) и Клима је знао да јој јело није успело само због тога што је несрећна. Могао је да замисли нагли, оштри покрет којим је додала со у јело, и срце му се стегло. Чинило му се да у пресољеним залогајима осећа укус њених суза и да мора да гута своју властиту кривицу. Знао је да Камелу изједа љубомора, знао је да ноћас опет неће спавати, и хтео је да је помилује, пољуби, утеши. Био је, међутим, свестан да то не би нимало помогло јер би њени пипци открили у његовој нежности само нечисту савест.
Коначно су отишли у биоскоп. Акције јунака, који је на платну с фасцинирајућом сигурношћу избегавао смишљене клопке, испуниле су због нечега Климу самопоуздањем. Замишљао је себе на његовом месту и за тренутак му се учинило да наговорити Ружену да изврши побачај неће бити никакав проблем, да је то ситница коју ће, захваљујући свом шарму и срећној звезди, обавити левом руком.
Вратили су се кући и легли једно поред другог на широки кревет. Посматрао ју је. Лежала је на леђима главе утиснуте у мекани јастук, истурене браде и очију упртих у таваницу, и у тој напетој испружености њеног тела (увек га је подсећала на затегнуте струне, говорио је да има "душу као струне") изненада је, у једном тренутку, сагледао њену целокупну личност. Да, повремено се догађало (били су то чудесни тренуци) да неочекивано, из једног јединог њеног геста или покрета, прочита читаву историју њеног тела и душе. »Били су то тренуци неке апсолутне видовитости али и апсолутне нежности; та жена га је, наиме, волела још док је био нико и ништа, била је увек спремна да за њега жртвује све, инстинктивно је разумела све његове мисли, тако да је с њом могао разговарати о Армстронгу и Стравинском, о глупостима и свакодневним бригама, била му је најближа од свих људи на овом свету ... Покушао је да замисли да су то дивно тело, то прекрасно лице, мртви, и осећао је да њихов губитак не би могао преживети. Знао је да би је бранио до последњег даха, да би за њу спремно жртвовао живот.
То загушујуће осећање љубави било је, међутим, само немоћни, тренутни блесак, јер су му мисли биле потпуно преплављене стрепњом и страхом. Лежао је поред Камеле, знао је да је бескрајно воли, али био је сасвим одсутан духом. Миловао ју је по лицу као да то чини из неке бескрајне даљине.