ШАЛА (први део)
I
И тако сам се, након много година, изненада опет нашао у завичају. Стајао сам на главном тргу (преко којег сам као дијете, као дјечак и као младић безброј пута прешао) и нисам се уопће осјећао дирнут; напротив, размишљао сам о томе како овај равни трг, над чијим крововима стрши торањ вијећнице (сличан војнику под старинским шљемом), изгледа као велико касарнско вјежбалиште, и како је војничка прошлост овог јужноморавског града, некадашњег бедема против најезди Турака и Мађара, утиснула у његово лице неку неизбрисиву одвратну црту.
Много година ништа ме није вукло у родни град; постао сам равнодушан према њему, говорио сам сам себи и то ми је изгледало природно. Та не живим у њему већ петнаест година, остало ми је свега неколико познаника и другова (које боље да избјегавам), мајка ми је ту сахрањена у туђој гробници о којој се не бринем. Ипак, варао сам се - оно што сам називао равнодушношћу била је заправо мржња; повод за њу био ми је неухватљив, јер сам у родном граду доживљавао добре и лоше ствари као и у свим другим мјестима, али мржња је била ту. Постао сам је свјестан управо у вези с овим путовањем - оно ради чега сам допутовао овамо могао сам, на крају крајева, обавити и у Прагу, али је одједном почела неодољиво да ме привлачи прилика која ми се пружила да своју намјеру проведем у дјело управо у родном граду. Разлог - тај цинични и вулгарни задатак с подсмијехом ме је ослобађао сумње да се враћам овамо због сентименталног жаљења за изгубљеним временом.
Још једном сам летимице обухватио погледом нелијепи трг, а онда сам му с презиром окренуо леђа и кренуо улицом према хотелу у којем сам резервирао преноћиште. Портир ми је пружио кључ с дрвеном крушком и рекао кратко: - Други кат. - Соба је била непривлачна - кревет поред зида, у средини стол са само једном столицом, поред кревета китњаст тоалетни столић од махагонија с огледалом, поред врата малецни отучени умиваоник. Спустио сам торбу на стол и отворио прозор с погледом на двориште и куће које су окретале хотелу своја гола, прљава леђа. Затворио сам прозор, навукао завјесе и пришао умиваонику који је имао двије славине, једну означену црвено а другу плаво; покушао сам да их отворим и из обје је потекла хладна вода. Погледао сам стол; тај би још како-тако могао да прође, било је мјеста за боцу и двије чашице, невоља је била у томе што је за столом могао да сједи само један човјек, јер у просторији није било друге столице. Привукао сам стол уз кревет и покушао тако сјести, али кревет је био пренизак а стол превисок; кревет је под мојом тежином, осим тога, толико утонуо да ми је смјеста било јасно да не само да неће моћи послужити за сједење него да ће и функцију постеље вршити врло сумњиво. Ослонио сам се рукама на кревет а затим легао, подижући пажљиво обје ноге увис да не упрљам (све у свему чисту) постељину. Лежај је утонуо тако да сам лежао као у висећој мрежи или у преуском гробу; било је немогуће замислити да на том кревету лежи поред мене још нетко.
Сјео сам на столицу, загледао се у истањене завјесе и замислио се. У том тренутку зачули су се на ходнику кораци и гласови; било их је двоје, мушкарац и жена, разговарали су и могла се разумјети свака њихова ријеч. Говорили су о неком Петру који је побјегао од куће, и о некој тети Клари која је глупа и превише мази дјечака. Након тога се чуло шкљоцање кључа у брави, отварање врата и наставак разговора из сусједне собе. Чули су се женини уздаси (да, чули су се чак и уздаси!), и како мушкарац преузима на себе да с том Кларом коначно једном поштено расправи ствар.
Устао сам и донио одлуку; још сам опрао над умиваоником руке, обрисао их ручником и отишао из хотела, иако у почетку уопће нисам знао камо идем. Знао сам само да ћу, ако не желим довести у питање успјех читавог путовања (путовања прилично дугог и напорног) само због непогодности хотелске собе, морати да се - макар и против воље - обратим с повјерљивом молбом неком овдашњем знанцу. Пустио сам да ми кроз мисли брзо продефилирају стара, позната лица из младости и све сам истог часа одбацивао, већ због тога што би ме повјерљивост тражене услуге обавезивала на мукотрпно премошћивање дугих година које су прошле од посљедњег виђења — а за то нисам имао нимало воље. Коначно сам се ипак сјетио да негдје овдје вјеројатно живи човјек, досељеник, коме сам прије неколико година преко везе нашао запослење и који ће, колико га познајем, врло радо искористити прилику да ми се одужи за услугу. Био је то чудан тип, истовремено и бојажљиво моралан и необично немиран и несталан. Колико сам знао, жена га је прије неколико година напустила из једноставног разлога што је живио свуда, само не с њом и њиховим сином. Сад сам стрепио само од тога да се није поново оженио, јер би то комплицирало испуњење моје молбе. Кренуо сам журно према болници.
Овдашња је болница комплекс зграда и павиљона разбацаних по пространом парку. Ушао сам у неугледну кућицу поред улаза и замолио вратара, који је сједио за столом, да ми да везу с вирусологијом; гурнуо је телефон према мени и рекао: - Нула два. - Окренуо сам нула два и сазнао да је доктор Костка изишао прије неколико секунди и да је вјеројатно на путу према излазу. Сјео сам на клупу поред врата да ми не промакне, проматрао мушкарце који су се туда мотали у плавобијелим пругастим болничким огртачима, и коначно сам га угледао: корачао је замишљен, висок, мршав, симпатично неупадљив, да, био је то он. Устао сам с клупе и кренуо равно према њему, као да желим да се сударимо. Погледао ме је љутито, али ме је истог часа препознао и раширио руке. Чинило ми се да у његову изненађењу има истинског весеља, и обрадовала ме непосредност с којом ме поздравио.
Објаснио сам му да сам допутовао прије непун сат ради неког сасвим безначајног посла који ће ми одузети дан-два, а он се обрадовао и зачудио што сам прво потражио њега. Одједном ми је било неугодно што нисам дошао без особног интереса, напросто ради њега самог, и што је и питање које сам му одмах поставио (весело сам га упитао да ли се поново оженио) само по форми пријатељско, а заправо прорачунато и практично. Рекао ми је (на моје велико задовољство) да је још увијек сам. Казао сам да има много тога што треба да кажемо један другом. Сугласио се и са жаљењем додао да, на жалост, има свега нешто више од сат времена, јер се мора вратити у болницу, а увечер одлази из града аутобусом. - Ви не станујете овдје? - згрануо сам се. Одговорио ми је да станује у граду, да има гарсонијеру у новоградњи, али да се »човјек сам не осјећа добро«. Тако сам сазнао да Костка у једном другом граду, око двадесет километара далеко, има заручницу, учитељицу, која чак посједује двособан стан. - Хоћете ли се с временом преселити к њој? - упитао сам га. Одговорио ми је да би у другом мјесту тешко могао наћи тако занимљив посао какав сам му ја помогао да нађе, а да би, с друге стране, његова заручница тешко добила запослење овдје. Почео сам - сасвим искрено - да псујем инертност наше бирокрације која није у стању да изиде у сусрет мужу и жени да могу живјети заједно. - Смирите се, Лудвик - рекао ми је са симпатичним снебивањем - није уопће тако страшно. Потрошим, додуше, нешто новаца за вожњу, губим и вријеме, али зато нитко не дира у моју самоћу, слободан сам. - Зашто вам је толико потребна слобода? - упитао сам га. - А зашто је потребна вама? - узвратио ми је питањем. - Да ловим жене - одговорио сам. - Мени слобода није потребна због жена, већ због мене особно - рекао је и наставио: - Знате шта, свратите начасак к мени, прије него што отпутујем. - Ништа друго нисам ни желио.
Изишли смо након тога из болничког круга и брзо дошли до скупине новоградњи које су стајале нескладно усађене једна поред друге у непоравнато, прашно земљиште (без травњака, без плочника, без прилазне цесте), као нека тужна кулиса на крају града, одвајајући га од празне равнице и далеких поља. Ушли смо на једна врата, пењали се уским стубиштем (лифт није радио) и зауставили се на трећем кату, гдје сам на вратима угледао посјетницу с докторовим именом. Кад смо кроз предсобље ушли у собу, био сам више него задовољан - у куту је стајао широк и удобан кауч прекривен црвеном деком са шарама. Осим кауча, у соби сам угледао столић, фотељ, велику библиотеку, грамофон и радио.
Изразио сам се похвално о соби и упитао Костку каква му је купаоница. - Ништа раскошно - рекао је, задовољан мојим интересирањем, и позвао ме у предсобље из којег су водила врата у купаоницу, малену али сасвим згодну, с кадом, тушем и умиваоником. - Кад сам угледао овај ваш прекрасни стан, пало ми је нешто на памет - рекао сам. - Што радите сутра послије подне и увечер? - На жалост - испричавао се скрушено - сутра радим прековремено, вратит ћу се кући тек око седам. Јесте ли слободни увечер? - Увечер ћу вјеројатно бити слободан - одговорио сам - а да ли бисте могли да ми за сутра послије подне уступите ваш стан?
Питање га је изненадило, али је одмах (као да се бојао да не помислим како то нерадо чини) рекао: - Врло радо ћу га подијелити с вама. - Као да намјерно не жели одгонетавати разлоге моје молбе, наставио је: - Ако имате потешкоћа са смјештајем, можете и ноћас спавати овдје. Ја ћу се вратити тек ујутро, заправо се уопће нећу враћати већ ћу ићи равно у болницу. - Не, није потребно. Смјестио сам се у хотелу. Само, хотелска соба није нимало угодна, а желио бих да сутра по подне будем у угоднијој средини. Наравно, не сам. - Да - рекао је Костка обарајући поглед — тако сам и мислио. — Након неколико тренутака рекао је: - Драго ми је што вам могу понудити нешто добро - а затим додао: - Наравно, ако је то за вас заиста добро.
Након тога смо сјели за стол (Костка је скухао каву) и неко вријеме смо разговарали (сједио сам на каучу и са задовољством установио да је чврст, да не пропада и не шкрипи). Коначно је Костка рекао да се већ мора вратити у болницу, и покушао на брзину да ме упути у неке тајне кућанства: славину изнад каде у купаоници треба чврсто притегнути, топла вода, супротно свим обичајима, тече из славине означене словом С, утикач за проводник грамофона скривен је под каучем, у ормарићу се налази тек начета боца вотке. Затим ми је дао колут са два кључа и показао ми који је кључ од кућне веже, а који од стана. Током свог живота, који ми је пружио шансе да спавам у много разних постеља и сједим за многим столовима, изградио сам посебан култ кључева, па сам и Косткине кључеве гурнуо у џеп с тихом радошћу.
На растанку Костка је изразио жељу да ми његова гарсонијера пружи »нешто заиста дивно«. - Да - рекао сам му - омогућит ће ми да изведем једно дивно разарање. - Зар сматрате да разарање може бити дивно? - упитао је Костка, а ја сам се у себи насмијао, јер сам га кроз ово питање (изречено мирно, али замишљено као борбено) поново угледао онаквог какав је био кад сам се с њим упознао прије више од петнаест година. Волио сам га и истодобно ми је изгледао смијешан, и као таквом сам му и одговорио: - Знам да сте шутљив радник на вјечном божјем градилишту и да не волите слушати о разарању, али што да радим; ја нисам зидар Господњи. Уосталом, ако ти божји зидари подижу грађевине с равним зидовима, наша разарања тешко да им могу нашкодити. Мени се, међутим, чини да умјесто зидова свуда видим само кулисе. А разарање кулиса ствар је добра и праведна.
Опет смо се нашли на истом мјесту гдје смо се посљедњи пут (тамо негдје прије девет година) разишли; наше неслагање имало је у том тренутку прилично неодређен облик, јер смо његову конкретну основу добро знали и нисмо морали понављати. Требало је да поновимо само то да се нисмо измијенили, да се још увијек разликујемо један од другог као и прије. (Овдје треба да напоменем да сам код Костке волио ту разлику, и да сам управо због тога с њим радо дебатирао, јер ми је то давало прилику да увијек поново утврдим што сам заправо и што мислим.) Да ме не би држао у неизвјесности, одговорио ми је: - То што сте рекли лијепо звучи. Али реците ми, кад сте већ такав скептик, откуд вам сигурност да сте кадри да разликујете кулису од зида? Зар нисте никад посумњали да су илузије, којима се ругате, заиста само илузије? А што ако се варате? Што ако су то вриједности, а ви уништавате вриједности?
- Након тога је рекао: - Омаловажена вриједност и демаскирана илузија имају, наиме, подједнако измучена тијела, сличне су и није ништа лакше него их замијенити.
Пратио сам Костку кроз град до болнице, играо сам се кључевима у џепу и осјећао се угодно у друштву старог познаника који је био спреман, увијек и на сваком мјесту, да ме увјерава у своје истине, чак и шетајући по неравном, неуређеном земљишту око новог насеља. Костка је, наравно, знао да је пред нама још читава сутрашња вечер и зато је након кратког времена прешао с филозофирања на свакодневне бриге. Морао сам га поново увјерити да ћу га сутра у седам сати, кад се врати, чекати у стану (није имао других кључева), питао ме је да ли ми заиста више ништа није потребно. Прешао сам дланом преко лица и рекао да би требало још само да одем у бријачницу, јер сам већ страшно зарастао.
- Одлично - рекао је Костка - удесит ћу вам то протекцијом.
Препустио сам се његовој бризи и пустио да ме одведе у једну малу бријачницу у којој су се испред три огледала шириле три велике окретаће столице. На двије од њих сједили су мушкарци забачених глава и са сапуницом на лицу. Изнад њих нагињале су се двије жене у бијелим огртачима. Костка је приступио једној од њих и нешто јој шапнуо; жена је обрисала бритву о ручник и позвала неког из просторије иза радње. Изишла је дјевојка у бијелом огртачу и наставила да ради око господина у наслоњачу, а жена с којом је говорио Костка поклонила ми се и покретом ме руке позвала да сједнем на празну столицу. Руковао сам се с Костком и сјео, наслонивши главу на тврди јастучић. Протекле године учиниле су да нерадо проматрам властито лице и због тога сам избјегавао огледало, скренуо поглед увис и пустио га да лута по бијелом, мрљама прекривеном стропу.
Наставио сам да гледам у строп и када сам на врату осјетио прсте који су ми за овратник кошуље затицали бијели убрус. Жена се измакнула и чуо сам само кретање бритве по кожном ремену за оштрење. Утонуо сам у неку слатку непомичност, пуну угодне равнодушности. Након неколико тренутака осјетио сам на лицу прсте, влажне и клиске, како ми растиру по кожи сапунску крему, и постао свјестан чудне и смијешне чињенице да ме нека туђа жена, до које ми није стало и којој није стало до мене, њежно милује. Жена је почела растирати сапуницу четком, и обузео ме осјећај да не сједим него да напросто лебдим у бијелом, мрљама испуњеном простору у који упирем поглед. Затим сам замислио (јер мисли ни у часовима одмора не престају са својим играма) да сам као беспомоћна жртва предан жени која бруси бритву, на милост и немилост. Како ми се тијело растварало у простору, а осјећао сам само прсте на лицу, није било тешко замислити да њене њежне руке држе (окрећу, милују) моју главу као да уопће није повезана с тијелом, него сама, тако да ће оштра бритва, која чека на столићу с прибором, ту дивну самосталност главе само довршити.
Онда је додир престао, чуо сам како жена измиче, како доиста узима бритву у руку, и рекао себи (мисли су настављале своју игру) да морам видјети како изгледа биће које је држало (подизало) моју главу, тај мој њежни убојица. Отргао сам поглед од стропа и погледао у огледало. Протрнуо сам: игра којом сам се забављао добила је изненада неке чудне елементе реалности. Учинило ми се, наиме, да жену која се нагињала изнад мене у огледалу познајем.
Једном руком придржавала ми је ухо, другом је пажљиво стругала сапуницу с мог лица. Проматрао сам је и сличност коју сам малочас с ужасом открио почела је постепено да се расплињава и губи. Затим се нагнула изнад умиваоника, са два прста скинула с оштрице груду сапунице, усправила се и мирно окренула столицу. У том тренутку погледи су нам се срели и опет ми се учинило да је то она! Лице јој је, истина, било нешто друкчије, као лице старије сестре, била је већ просиједа, увенула, помало пропала... али прошло је већ петнаест година откако сам је посљедњи пут видио! То вријеме навукло је на њено право лице лажну маску, али срећом, маску са два отвора кроз које ме опет могу погледати њене истинске и праве очи, онакве какве сам их познавао.
Након тога трагови су се опет замели - у бријачницу је ступила нова муштерија, сјела иза мојих леђа на столицу и чекала да дође на ред. Убрзо се тај човјек упустио у разговор са женом која ме је бријала; причао је нешто о лијепом љету и купалишту које се подиже иза града. Жена је одговарала (пратио сам више њен глас него ријечи, уосталом сасвим безначајне) и установио сам да ми је тај глас непознат; звучао је сигурно, лежерно, самоувјерено, готово грубо. Био је то потпуно туђ глас.
Умивала ми је лице, притиснула длановима моје образе и ја сам (успркос гласу) почео опет да вјерујем да је то она, да након петнаест година поново осјећам њене дланове на свом лицу, да ме опет милује, милује дуго и њежно; потпуно сам заборавио да то није миловање, него умивање. Њен страни глас непрестано је уз то нешто одговарао оном брбљавом типу, али нисам хтио вјеровати гласу, хтио сам вјеровати рукама, хтио сам је препознати по рукама. Покушао сам да према мјери њежности у њиховим додирима одгонетнем је ли то она, и је ли ме препознала.
Узела је ручник и обрисала ми лице. Брбљави се тип гласно церекао вицу који је сам испричао, а ја сам примијетио да се жена која ме је бријала не смије, да према томе не води много рачуна о ономе што јој он говори. То ме је узбудило, у томе сам видио доказ да ме је препознала и да само прикрива своје узбуђење. Одлучио сам да јој се обратим чим устанем са столице. Скинула је с мене ручник. Устао сам. Извукао сам из малог џепа на капуту новчаницу од пет круна. Ћекао сам да нам се погледи поново сретну, да је могу ословити по имену (онај је тип непрестано нешто причао), али она је незаинтересирано окренула главу, узела новац брзо и пословно, тако да сам се одједном осјетио као будала која је повјеровала варљивим привиђењима, и изгубио сваку одважност да јој се обратим.
Изишао сам из бријачнице чудно незадовољан; знао сам само да ништа не знам и да је то врло грубо, тако изгубити сигурност у идентитет некада толико вољеног лица.
Није, наравно, било тешко дознати истину. Журио сам се у хотел (узгред сам на плочнику с друге стране улице угледао старог пријатеља из младости, примаша народне капеле, Јарослава, али сам брзо скренуо поглед као да бјежим пред наметљивом и бучном глазбом). Из хотела сам преко телефона назвао Костку; још је био у болници.
- Молим вас, она жена којој сте ме одвели да ме обрије, је ли то Луција Шебеткова?
- Сада има друго презиме, али то је она. Зар је познајете? - рекао је Костка.
- Познавао сам је некад, страшно давно - одговорио сам. Нисам уопће отишао на вечеру, изишао сам из хотела (већ је падао мрак) и лутао наоколо.