МИЛАН КУНДЕРА
 

НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ПОСТОЈАЊА
Мисао о вјечном враћању је тајанствена и Ниетзсцхе је њом прилично збунио већину филозофа; претпоставити да ће се једном поновити све оно што смо већ доживјели, и још да ће се то понављање понављати у бескрај! Шта треба да нам каже тај смушени мит?
Мит о вјечном враћању говори, пер негатионем, да је живот који једном заувијек нестане, који се више не враћа, сличан сјени, да је без тежине, да је унапријед мртав и да његов ужас, узвишеност или љепота — ако је био страшан, лијеп или узвишен — не значе под богом ништа. О њему не треба водити рачуна као ни о рату између двију афричких држава у четрнаестом стољећу, који ништа није промијенио на лицу овог свијета, иако је у њему, у неописивим мукама, изгубило животе три стотине хиљада црнаца.
Хоће ли се нешто промијенити у том рату двију афричких држава у четрнаестом стољећу ако се он безброј пута понови у вјечном враћању?
Промијениће се; претвориће се у блок који страши и траје а његова глупост постаће непоправљива.
Кад би се француска револуција вјечно понављала, француска хисториографија не би била тако поносна на Робеспиерреа. Како, међутим, говори о нечему што се више неће вратити, крваве године се претварају у пуке ријечи, теорије, дискусије и постају лакше од перја, не изазивају страх. Бескрајна је разлика између Робеспиерреа који се појављује само једном у повијести и Робеспиерреа који се вјечно враћа да скида Французима главе.
Можемо, према томе, рећи да мисао о вјечном враћању представља извјесну перспективу у којој ствари постају друкчије него што су досад за нас биле — појављују се лишене олакшавајуће околности своје пролазности. Та олакшавајућа околност нам, наиме онемогућава да донесемо било какав суд. Како можемо судити нечему што је пролазно? Румена свјетлост заласка облијева све чаролијом носталгије, па и гиљотину.
Примијетио сам недавно код самог себе управо невјероватан осјећај — листао сам неку књигу о Хитлеру и неке фотографије су ме дирнуле. Подсјетиле су ме, наиме, на доба мог дјетињства. Проживио сам га у рату, неки моји рођаци изгинули су у Хитлеровим концентрационим логорима, али шта је била њихова смрт према чињеници да ме је Хитлерова фотографија подсјетила на нестало доба мог живота, доба које се никад неће вратити?
То помирење с Хитлером одаје дубоку моралну изопаченост повезану са свијетом који се заснива првенствено на непостојању понављања, јер је у том свијету све унапријед опроштено, па према томе и цинички допуштено.
2.
Ако се свака секунда нашег живота буде безброј пута понављала, бићемо приковани за вјечност као Исус за криж. Таква помисао је ужасна. У свијету вјечног враћања сваки гест је оптерећен тежином неподношљиве одговорности. Због тога је Ниетзсцхе мисао о вјечном враћању назвао најтежим теретом (дас сцхњерсте Гењицхт).
А ако је вјечно враћање најтежи терет, наши животи могу се на његовој позадини оцртавати у свој својој предивној лакоћи.
Само, је ли тежина заиста страшна, а лакоћа дивна?
Најтежи терет нас ломи, посрћемо под њим, потискује нас према земљи, али у љубавној поезији свих времена жена чезне за тим да буде притиснута тежином мушког тијела. Најтежи терет је, према томе, уједно и слика најинтензивније испуњеног живота. И што је терет тежи, што је наш живот ближи земљи, то је стварнији и истинитији.
Насупрот томе, апсолутна одсутност терета чини да човјек постаје лакши од зрака, уздиже се у висине, удаљава се од земље и овоземаљског постојања, постаје тек напола стваран, а његови покрети су колико слободни толико и безначајни.
Па за шта онда да се одлучимо? За тежину или лакоћу?
То питање је поставио још Парменид у шестом вијеку прије Криста. Видио је читав свијет подијељен на парове супротности: свјетлост — тама, грубост — њежност, топлина — хладноћа, постојање — непостојање. Један пол супротности био је за њега позитиван (свјетлост, топлина, њежност, постојање) други негативан. Таква подјела на позитивне полове може нам изгледати сасвим једноставна. Све до једног случаја — шта је позитивно, тежина или лакоћа?
Парменид је одговорио: Лакоћа је позитивна, тежина негативна.
Је ли био у праву или није? То је питање. Сигурно је само једно: супротност тежина — лакоћа је најтајанственија и најмногозначнија од свих супротности.

3.
Размишљам о Томашу већ много година, али јасно сам га сагледао тек у свјетлости ових разматрања. Видио сам га како стоји крај прозора у свом стану, гледа преко дворишта у зид сусједне стамбене зграде и не зна шта да ради.
Терезу је први пут срео прије неке три седмице у једном малом чешком граду. Провели су заједно једва један сат. Отпратила га је на станицу и чекала с њим до тренутка кад је морао ући у воз. Десет дана касније допутовала је за њим. Водили су љубав још истог дана. У току ноћи добила је температуру па је остала код њега читаву седмицу, болесна од грипе.
Осјетио је тада необјашњиву љубав према тој готово непознатој дјевојци; чинило му се да је она дијете које је неко положио у смолом премазану кошару и послао низ ријеку да га Томаш извуче на обалу свог кревета.
Остала је код њега недјељу дана, док није оздравила, а онда је опет отпутовала у свој градић удаљен двије стотине километара од Прага. А онда је дошао онај тренутак о коме сам причао и који ми изгледа као кључ његовог живота: стоји крај прозора, гледа у двориште и зид сусједне зграде и размишља.
Да ли би требало да је позове да се трајно пресели у Праг? Плашио се те одговорности. Кад би је сад позвао себи, смјеста би дошла понудити му читав свој живот.
Или да јој се више не јавља? То би значило да ће Тереза остати сервирка у ресторану у једном забаченом граду и да је више никад неће видјети.
Је ли желио да дође к њему или није?
Гледао је кроз прозор у зид зграде и тражио одговор.
Стално му се враћала у сјећање слика те жене како лежи на његовом каучу; није га подсјећала ни на кога из његовог претходног живота. Није била ни љубавница ни супруга. Била је дијете које је извукао из кошаре премазане смолом и положио на обалу своје постеље. Заспала је. Клекнуо је поред ње. Њен грозничави дах се убрзао, једва чујно је зајечала. Притиснуо је свој образ уз њен и почео јој у сан говорити умирујуће ријечи. Након неколико тренутака је осјетио да јој се дах смирује и да јој се лице подиже према његовом лицу. Дах јој је благо мирисао на врућицу и он је удисао тај мирис као да се жели испунити том интимношћу њеног тијела. И у том тренутку је замислио да је уз њега већ много година и да умире. Изненада је јасно осјетио да њену смрт не би могао преживјети. Легао би поред ње и пожелио да умре с њом. У том часу утиснуо је лице у јастук поред њене главе и дуго остао тако, непомичан.
А сад је стајао крај прозора и призивао те тренутке. Шта би то, могло бити ако није љубав, љубав која му се јавила на такав начин?
Само, је ли то заиста била љубав? Осјећај да жели умријети поред ње био је очигледно непримјерен — та видио ју је, тек други пут у животу! Да се не ради просто о хистеричном реагирању човјека који је у дубини душе свјестан да није способан за љубав па почиње заваравати сам себе, симулирајући је? А његова подсвијест је уз то тако страшљива да је за ту комедију изабрала управо ту јадну сервирку из провинцијског градића која нема готово никаквих изгледа да ступи у његов живот!
Гледао је преко дворишта у прљави зид, свјестан да не зна је ли то хистерија или љубав.
И било му је жао што у таквој ситуацији, у којој би прави мушкарац одмах знао како треба поступити, он не може да се одлучи и тиме лишава значаја најљепши тренутак што га је икад доживио (клечао је крај њене постеље и чинило му се да њену смрт не би могао преживјети).
Љутио се на самог себе, али онда је помислио како је у ствари, сасвим природно што не зна шта жели.
Човјек никад не може знати шта треба да жели, јер живи само један живот и никако га не може успоредити са својим претходним животима, нити га у сљедећим животима поправити.
Је ли боље бити с Терезом или остати сам?
Нема никакве могућности да се провјери која је одлука боља, јер не постоји могућност поређења. Човјек проживљава све по први пут и без припреме. Као глумац који игра представу без икакве пробе. Па колико онда вриједи живот ако је прва проба живота већ сам живот? Живот је зато увијек сличан скици. Само, ни скица није права ријеч, јер је скица увијек нацрт за нешто, припрема за слику. А скица која је наш живот је скица ни за што, цртеж иза кога не слиједи слика.
Еинмал ист кеинмал, изговара Томаш њемачку узречицу. Оно што се догађа само једном као да се никад није ни догодило. Ако човјек може да живи само један живот, то је као да уопће не живи.

4.
А онда га је једног дана, у паузи између двије операције, сестра позвала на телефон. Чуо је из слушалице Терезин глас. Назвала га је са жељезничке станице. Обрадовао се. На жалост, имао је за то вече већ договорену посјету, па ју је позвао да дође сутрадан. Али, чим је спустио слушалицу, покајао се што јој није рекао да дође одмах. Још је могао отказати посјету! Замишљао је како ће Тереза провести у Прагу пуних тридесет шест сати до њиховог сусрета и дошло му је да сједне у кола и крене да је тражи по прашким улицама.
Дошла је сљедећег дана увече с торбицом на дугачком ремену пребаченом преко рамена, некако елегантнија него задњи пут. У руци је држала дебелу књигу. Била је то Толстојева Ана Карењина. Била је весела, чак нешто превише бучна, и настојала је дати му до знања како је свратила к њему тек случајно, захваљујући посебним околностима — у Прагу је службено, а може се догодити (њене изјаве биле су прилично нејасне) да ће овдје чак потражити запослење.
Онда су лежали наги и уморни једно поред другог на каучу. Била је већ ноћ. Питао је гдје је одсјела, да је одвезе колима. Одговорила му је збуњено како тек треба да потражи хотел и како је кофер оставила у гардероби на станици.
Још синоћ се плашио да ће доћи да му понуди читав свој живот ако је позове к себи у Праг! И кад му је сад рекла како је оставила кофер у гардероби, кроз главу му је пролетјела мисао да је у том коферу њен живот и да га је оставила у гардероби до тренутка кад ће му га понудити.
Сјео је с њом у аутомобил паркиран пред кућом па су се одвезли до станице, подигли кофер (био је гломазан и страховито тежак) и вратили се с кофером у његов стан.
Како се то сад тако нагло одлучио, а готово четрнаест дана је оклијевао, ломећи се око тога да ли да јој пошаље обичну разгледницу с поздравима или не?
И сам је био тим изненађен. Дјеловао је супротно својим принципима. Прије десет година се развео са својом првом женом и свечано је прославио развод као што други прослављају свадбу. Постао је свјестан, како није рођен да би живио поред било које жене и да само као човјек без брачних обавеза може живјети пуним животом. Настојао је да систем свог живљења разради тако да се више ниједна жена не може доселити к њему с кофером. Због тога је у свом стану имао само један кауч. Иако је тај кауч био довољно широк, Томаш је свим својим љубавницама говорио како не може заспати ако неко лежи поред њега и увијек их је послије поноћи одвозио кућама. Уосталом, ни када је Тереза била први пут код њега, болесна од грипа, није спавао с њом. Прву ноћ провео је у великој наслоњачи, а затим је одлазио у болницу, гдје је имао свој кабинет и у њему лежај да се одмори приликом ноћих дежурстава.
Овог пута је, међутим, заспао крај ње. Ујутро се пробудио и установио да га Тереза, која је још спавала, држи за руку. Јесу ли се тако држали за руке цијеле ноћи? То је изгледало мало вјеројатно.
Спавала је дубоко дишући, држала га за руку (чврсто, није могао да се ослободи њеног стиска), а страховито тешки кофер је стајао поред кауча.
Није хтио да извлачи руку из њеног стиска, плашио се да је не пробуди, па се само врло опрезно окренуо на бок да је може боље посматрати.
Поново је помислио како је Тереза дијете које је неко положио у смолом премазану кошару и послао низ воду. Та не може оставити кошару с дјететом да плови по подивљалој ријеци! Да фараонова кћи није извукла из таласа кошару с малим Мојсијем, не би било Старог завјета, не би било наше цивилизације! Толико старих митова почиње тако да неко спашава одбачено дијете. Да Полиб није усвојио малог Едипа, Софокло не би написао своју најљепшу трагедију!
Томаш тада још није био свјестан тога да су метафоре опасна ствар. Није препоручљиво играти се с њима. Љубав се може родити и из једне метафоре.

5.
Живио је са својом првом женом само двије године и добио с њом једног сина. Суд је приликом развода додијелио дијете мајци, а Томаша осудио да за њега даје трећину своје плаће. Уз то му је одобрио да виђа сина сваке друге недјеље. Сваки пут, међутим, кад је требало да се састане са сином, мајка је проналазила неки разлог да то спријечи. Да им је доносио скупе поклоне, сигурно би лакше долазио до дјетета. Схватио је да љубав свог сина мора плаћати мајци, и то масно плаћати. Замишљао је како ће једном у будућности донкихотски настојати да усади сину своје назоре, у сваком погледу различите од мајчиних. Био је унапријед уморан од тога. И кад му је једне недјеље мајка, опет у посљедњем тренутку, отказала састанак са сином, изненада је одлучио да га више никад у животу не види.
Зашто би, уосталом, према том дјетету, с којим га не повезује ништа осим једне, непромишљеним поступцима испуњене, ноћи, осјећао више него према некоме другом? Брижљиво ће исплаћивати новац, али нека од њега нико не тражи да ратује за право на сина у име неких очинских осјећаја!
Наравно, нико није био спреман сагласити се с таквим размишљањима. Осудили су га и његови властити родитељи и изјавили да ако он, Томаш, одбија бринути о свом сину, онда се ни они, Томашови родитељи, неће више занимати за свог сина. Уз то су остали у упадљиво добрим односима са снахом и хвалили се наоколо тим својим примјерним ставом и смислом за правду.
Тако му је успјело да се у кратком року ослободи супруге, сина, мајке и оца. Од свега му је остао само страх од жена. Чезнуо је за њима, али их се бојао. Био је присиљен да начини извјестан компромис између страха и жудње и назвао га је »еротско пријатељство«. Увјеравао је своје љубавнице да само несентиментални однос, у коме ниједан партнер не претендира на живот и слободу другог, може донијети срећу обома.
Како је желио бити сигуран да еротско пријатељство неће прерасти у агресивност љубави, састајао се са својим сталним љубавницама само у прилично дугим размацима. Сматрао је ту методу савршеном и пропагирао је међу пријатељима. »Треба се држати правила броја три,« говорио је. »Можемо се с једном женом састати и у краћим размацима, али у том случају никад више од три пута. А можемо се с њом састајати и годинама, али под условом да између појединих састанака прођу најмање три седмице.«
Тај је систем пружио Томашу могућност да се не разилази са својим сталним љубавницама и да истовремено има и већи број повремених. Није увијек наилазио на разумијевање. Од свих пријатељица најбоље га је разумијела Сабина. Била је сликарица. »Волим те зато што си права супротност кичу«, говорила је. »У царству кича ти би био чудовиште. Не постоји сценарио америчког или руског филма у коме би могао бити нешто друго осим застрашујућег примјера.«
Обратио јој се за помоћ кад је требало пронаћи у Прагу неко запослење за Терезу. Покоравајући се неписаним правилима еротског пријатељства, обећала му је да ће урадити све што буде у њеној моћи и заиста је брзо нашла једно мјесто у фото-лабораторији једног илустрираног часописа.
Мјесто није тражило неку посебну квалификацију, а ипак је уздигло Терезу из статуса сервирке у припадника цеха новинских трудбеника. Лично је одвела Терезу у редакцију, а Томаш је у том тренутку рекао сам себи како никад није имао боље пријатељице од Сабине.

6.
Неписан уговор о еротском пријатељству предвиђао је да Томаш искључи из свог живота сваку љубав. Оног тренутка кад би прекршио тај услов, његове остале љубавнице нашле би се у другоразредном положају, и побуниле би се.
Зато је за Терезу унајмио подстанарску собу, у коју је морала однијети свој тешки кофер. Хтио је бдјети над њом, штитити је, уживати у њеној присутности, али није осјећао никакву потребу да мијења начин живота. Зато није хтио да се сазна како Тереза спава код њега. Заједничко спавање било је, наиме, цорпус делицти љубави.
С другим женама никад није спавао. Кад је одлазио к њима, ствар је била једноставна, могао је отићи кад му се свиди. Теже је било кад су оне долазиле к њему па им је морао објашњавати како ће их послије поноћи одвести кући јер пати од несанице и не може заспати у близини другог људског бића. То није било далеко од истине, али главни разлог био је теже објашњив, па се није усудио да говори о њему: у тренуцима послије љубавног чина хватала га је несавладива жеља да остане сам. Било му је непријатно будити се усред ноћи поред стране особе, а заједничко јутарње устајање било му је одвратно — није желио да неко слуша како у купаоници пере зубе. Није га привлачио ни интимни доручак удвоје.
Зато се толико изненадио кад је, пробудивши се, установио да га Тереза чврсто држи за руку.
Посматрао ју је и никако није могао схватити шта се то догодило. Сјећао се тек протеклих сати и чинило му се да се из њих шири мирис неке непознате среће.
Од тог времена обоје су се унапријед веселили што ће спавати заједно. Готово бих рекао да за њих циљ љубавног чина није било тјелесно уживање, него сан који ће услиједити послије њега. Особито она није могла заспати без Томаша. Кад би остала у својој подстанарској соби (која се све више претварала у пуки алиби), није могла заспати цијеле ноћи. У његовом загрљају тонула је у сан и кад је била највише узбуђена. Он јој је шапатом причао приче које је измишљао за њу, разне ситне бесмислице, а ријечи које је монотоно понављао биле су или утјешне или шаљиве. И те ријечи су се претварале у збркане визије које су је уводиле у први сан. Потпуно је владао њеним сном и заспала би оне секунде коју је одабрао.
Док су спавали, држала га је као оне прве ноћи — чврсто је стезала његово запешће, његов прст или чланак на нози. Кад је хтио да се удаљи а да је не пробуди, морао се послужити варком. Ослободио би прст (запешће, чланак) њеног стиска, што би је увијек напола пробудило, јер га је и у сну добро чувала. Смирила би се кад би јој гурнуо у руку неки предмет (смотану пиџаму, папучу, књигу), који је она наставила да чврсто стеже као да је дио њеног тијела.
Једном, кад ју је успавао и кад је била тек у првом предворју сна па му је још могла одговарати на питања, рекао јој је: »Тако, а сад одлазим.« »Камо?« упитала је. »Далеко одавде«, рекао је строгим гласом. »Идем с тобом!« рекла је и усправила се у постељи. »Не, не можеш. Одлазим заувијек«, рекао је и изишао из собе у предсобље. Устала је и затворених очију кренула за њим. На себи је имала само кратку кошуљицу, без ичега доље. Лице јој је било непомично, без икаквог израза, али покрети су јој били енергични. Изишао је из предсобља у ходник (заједнички ходник стамбене зграде) и затворио за собом врата. Нагло их је отворила и пошла за њим, у сну чврсто увјерена да он намјерава отићи заувијек и ријешена да га задржи. Сишао је низ степенице на прво одмориште и ту је сачекао. Пришла му је, ухватила га за руку и одвела натраг у постељу.
Водити љубав са женом и спавати са женом су двије не само различите, него готово супротне страсти, рекао је себи Томаш. Љубав се не изражава кроз чежњу за физичким сједињењем (та се чежња односи на безброј жена), него кроз чежњу за заједничким спавањем (та се чежња односи само на једну жену).

7.
Усред ноћи почела је поново јечати у сну, Томаш ју је пробудио, али кад је угледала његово лице, рекла је с мржњом: — Одлази! Одлази! — Касније му је рекла шта је сањала. Били су негдје, њих двоје и Сабина. Нашли су се у једној великој соби. На средини собе стајао је кревет као подијум у позоришту. Томаш јој је наредио да стане у један угао, а онда је пред њом водио љубав са Сабином. Посматрајући то неиздрживо је патила. Покушала је да потисне душевне болове тјелесним па је почела забијати себи игле под нокте. — Тако страшно ме је бољело! — рекла је држећи стиснуте шаке као да је заиста озлијеђена.
Загрлио ју је и она је полако (још дуго је дрхтала) заспала у његовом наручју.
Кад је сљедећег дана размишљао о том сну, сјетио се нечега. Отворио је писаћи сто и извукао свежањ писама које му је писала Сабина. Брзо је пронашао сљедеће ријечи: »Хтјела бих да водимо љубав у мом атељу као да је позорница. Да наоколо стоје људи, али да нам не смију прићи. И да не могу одвојити поглед од нас...«
Најгоре је било то што је писмо имало датум. Добио га је недавно, након што је Тереза била већ преселила к њему.
— Претурала си по мојим писмима! — напао ју је.
Није порицала. — Отјерај ме! — рекла је.
Али није је отјерао. Видио ју је како стоји притиснута уза зид Сабининог атељеа и забија игле под нокте. Узео је у руке њене прсте, миловао их, принио их уснама и љубио као да су на њима трагови крви.
Од тог времена, међутим, као да се све уротило против њега. Готово сваког дана би сазнала неки нови податак о његовом тајном љубавном животу.
У почетку је све порицао, а кад су докази били превише чврсти, објашњавао јој је да његов полигамни живот није ни у каквој супротности с његовом љубави према њој. Није био баш досљедан — час је порицао своја невјерства, а час их оправдавао.
Једном је назвао преко телефона неку жену да с њом уговори састанак. Кад је обавио разговор, чуо је неки чудан звук који је допирао из сусједне собе — као да некоме цвокоћу зуби.
Случај је хтио да је дошла к њему без његовог знања. Држала је у руци флашицу са средством за умирење и док ју је приносила устима, рука јој се тако тресла да је стакло ударало о зубе.
Бацио се према њој као да је спасава од утапања. Флашица с капима валеријане пала је на под и уништила тепих. Бранила се, покушавала је да се отме, и морао ју је четврт сата стезати док се није смирила.
Знао је да се нашао у ситуацији која се не може оправдати, јер почива на потпуној неравноправности.
Још прије него што је открила његову преписку са Сабином, био је с њом и неким пријатељима у бару. Прослављали су ново Терезино запослење. Напустила је лабораторију и почела радити за исти часопис као фотограф. Како сам није волио плесати, Терези се посветио један његов млађи колега. Изванредно су изгледали на паркету и чинило му се да је Тереза љепша него икада. Посматрао је, чудећи се, с каквом прецизношћу и податношћу Тереза за дјелић секунде унапријед слиједи вољу свог партнера. Чинило му се да тај плес говори о томе да њена пожртвованост, њено одушевљено настојање да учини оно што прочита из Томашових очију нису баш нужно везани за Томашову личност, него да је спремна одазвати се позиву сваког мушкарца којег је могла срести умјесто њега. Било је сасвим једноставно замислити да су Тереза и његов колега љубавници и забољело га је што то изгледа тако природно. Постао је свјестан да је Терезино тијело могуће без икаквих тешкоћа замислити у љубавном сједињавању с било којим мушким тијелом и то му је покварило расположење. Тек, касно у ноћи, кад су се вратили кући, признао јој је да је био љубоморан.
Та апсурдна љубомора која се односила само на теоретску могућност била је доказ да је њена вјерност за њега услов око кога нема дискусије. Па зар јој онда може замјерити што је љубоморна на његове стварне љубавнице?