Трамвајем на - маршала!
МЕЂУ најпакленијим плановима за атентат на Тита несумњиво је био онај којег је смислила група официра ЈНА у Београду, иначе Црногораца. Припадали су одлучно просовјетској политичкој струји. Један од њихових чланова сазнао је од свог пријатеља када и којим путем ће Тито ићи из Белог двора на састанак ЦК КПЈ у центру Београда. Одлучили су да из споредне улице на Славији "спусте" трамвај који је требало да смрска Титов аутомобил. Сваки детаљ израчунали су у десетину секунде.
Тог јутра, почетком октобра 1948, јединица гарде обезбеђивала је пут. За део трга којим је пролазила трамвајска пруга био је задужен старешина гарде Ратко Јовић. Требало је такође да заустави трамвајски саобраћај. Али, ужас:
Када је угледао да према Титовом аутомобилу јури трамвај пун балвана изабрао је једину могућност - бацио се под трамвајске точкове и успорио га својим телом само толико да је аутомобил побегао за само 60 центиметара.
Јовић је посмртно одликован. Истрага је утврдила да је у тој групи информбирооваца учествовало 11 чланова из Црне Горе, 7 из БиХ и 3 из Београда.
Касније су све споредне улице обезбеђивали тако што су постављали аутомобиле или камионе да спрече налетање на колону, односно Титов аутомобил.
"Стаљин је чудовиште, ви и не знате да је неколико пута покушао да ме ликвидира. Једном уз помоћ својег лекара, а касније посредством мојег доброг пријатеља", пожалио се Тито пуковнику А. Матуновићу. "Обзирни" пуковник није желео да досађује маршалу радозналошћу о детаљима. Али се поверио свом старијем колеги личном Титовом лекару Брецељу. Започео је разговор. Брецељ је Матуновићу поменуо и сталну телефонску везу између Тита и Стаљина за време Информбироа. А што се покушаја атентата тиче, присетио се, да су, осим Тита, само он, као његов лични лекар, и Кардељ знали да је Иван Крајачић Стево, дугогодишњи агент и генерал-лајтант НКДВ, још на Стаљиновом платном списку.
План Крајачићевог атентата Тито је описао најпре Кардељу, а касније и Брецељу. Наиме, непосредно после објављивања резолуције Информбироа Крајачић је Титу на Брионима рекао да је добио из Москве веома поверљив задатак. Тито је одговорио: "Знам". Сазнао је од Јосипа Копинича, али му није било познато када намеравају да га ликвидирају. Крајачић је признао да би према Стаљиновом налогу управо он требао да га ликвидира приликом прве посете иностранству. Не би остали поштеђени ни Титов ордонас генерал Жежељ нити тадашња "домаћица" Јованка.
У знак пријатељства маршал је Крајачићу дао пиштољ којим је "требало да га убије". Крајачић је одговорио да ће морати уверљиво да одглуми атентат, иначе га чека Стаљинова жестока казна. Непознато је како је извршена "инсенација". Тито је, ипак појачао опрезност. Крајачић никада није био члан његове пратње на путовањима у иностранство.
Међутим, намеће се закључак о два суштинска недостатка читавог "случаја". Наиме, сличне догађаје Тито је тада најпре откривао Александру Ранковићу, шефу Удбе. Затим, нетачно је да Крајачић никада није био у Титовој пратњи у иностранству. Напротив, заједно су путовали бродом "Галеб" у Индију и Бурму, 1945/1955. Такође не верујем да би др професор Брецељ младом војном лекару Матуновићу "поверавао" државне и личне председникове тајне.
Друга верзија наведена је у "препису" стенограма разговора Тито-Копинич, на Ванги 1979. У "последњој исповести" о Крајачићу и атентату Тито, наиме, каже: "За Крајачића сам знао још од 1935. када сам му писао карактеристику за пријем у НКВД. После пада Сребрењака он је као резидент преузео центар НКВД за Југославију. И, види, тако је 1948. добио од Стаљина задатак да ме ликвидира. Он би то и урадио да није, не знам од кога, сазнао да си ме ти обавестио о тој опасности. Дошао сам у Загреб, и одлучио да га изазовем. Рекао сам му: 'Ајде, Стево, одвезимо се до Самобора. Ја ћу да возим!' Пристао је. Зауставио сам се на паркиралишту на стрмини, и рекао: 'Стево, изврши Стаљинов задатак!' Пребледео је. Из футроле је извукао свој пиштољ и предао ми Стаљинов телеграм, рекавши: 'Стари, извршио сам свој задатак!'
Од тада сам био толерантан према њему. Још пре, довео ми је Јованку за домаћицу. Наравно већ као агентку НКВД-а. Сумњам да је то твоје упозорење управо она (Јованка) пренела Стеви."
Тито је такође додао Копиничу да је био у пријатељским контактима са Крајачићем све до 1977. А затим није више желео ни да га види нити прими.

МАНЕВРИ ВОЗОМ
КАДА је Тито путовао "Плавим возом" безбедносни органи уобичајено су препиремали две или три једнаке композиције. Тако се никада није знало у којој је Тито. Ка одредишту су увек кретале све композиције, али у различитим временским размацима. Некада чак и по више сати. Маршал је некада улазио у воз у Београду, или су га "стизали" аутомобилом. Пут је затим настављао у једној од композиција. Било је и случајева преласка из једне у другу.
Циљ ових "маневара" био је првенствено заваравање иностраних обавештајних служби које су будно пратиле Титово кретање по Југославији и иностранству. Пред саму одредишну станицу композиције су се спајале у "Плави воз".
Управо обезбеђивање трасе Титових путовања било је најтежи део задатка. Важило је правио да се пут заштити најмање 24 сата пре доласка колоне у ту зону. Обезбеђивале су је јединице ЈНА и милиције. На сваких сто метара постављан је војник, или милиционер, наоружан пушком са слепом муницијом! Старешине јединица имале су револвере и контролу над одређеном количинм бојеве муниције. Цивилни и војни безбедносни органи на терену и у гарнизонима обавештавани су о задатку неколико дана пре Титовог одласка на пут.