КОСТА ДИМИТРИЈЕВИЋ
Бранко Миљковић убијени песник
Београд (Просвета) 1955.

66
Сазнали смо касније да је путем срео неког пијанца, коме овде не желим споменути име, а овај га је готово присилио да с њим нешто попије" - завршава Голоб своја сећања опет наговештавајући изговор за песников крај исте ноћи: "За првом чашом слиједила је друга, променила су неколико локала, око 23 сата виђен је последњи пут у Казалишној кавани. затим се упутио ка Ксаверу..."
Тајанствени пијанац
Занимљиво је да Голоб скрива име тог "пијанца", а и не наводи откуд зна даље Бранково кретање и понашање када су се растали пре више сати, осим ако га није тајно пратио као полицијски доушник. Да је тај Голобов исказ нетачан, постоје друга изворнија сведочења. А Драгиши је било сумњиво и касније уклањање сведока Бранкове трагичне ноћи, тако да је нестао човек из комшилука који је чуо запомагање док је његов син тврдио супротно.
Он је у време Бранкове ксаверске драме био још дете, говорио ми је Драгиша, па је у то време сигурно спавао, а после неколико деценија имао је образа да без стида себе утерује у лаж тврдећи да је те ноћи у Јандрићевој улици владала тишина. А како су поштоваоци Бранкове поезије повремено посећивали то кобно дрво - сведочанство и остављали цвеће, хрватске власти су га, кажу, посекле "због старости". Као да млада врба не може да опстане и читав век...
- Како је мој брат био према родитељима веома пажљив и искрен, истиче Драгиша, сматрам да би сигурно да је својевољно одлучио да себи одузме живот, оставио макар најкраћу писмену поруку. А о томе није било никаквог ни усменог наговештаја, него је од мене у то време тражио да му хитно пошаљем још нека неопходна документа ради заснивања радног односа, што сам и учинио. Зар се убија човек који пун елана ради на новој збирци песама, договара се у издавачкој кући за студију о Ујевићу, тражи од куће документа? То је све апсурдно...
Да је Драгиша у својим разматрања у праву, уверио сам се коју недељу раније и лично разговарајући с Бранком у Казалишној кавани, где није било ни наговештаја о суицидној намери. Међутим, поред осталог, осталог ми је нејасно питање ко су била та два Београђанина, који су, по казивању песникове газдарице, те вечери посетили Бранка и са њима отишли из Бјанкијеве 11.
Тек неколико година касније, најпотпунију слику Бранковог страдања у трагичној ноћи дала је његова пријатељица - песникиња Добрила Николић. Та лепушкаста, симпатична и интелигентна девојка, која је Бранка упознала још за време студија у Београду, а виђала се са њим боравећи код свог верника у Загребу, иако је била кључни сведок, зачудо, није од истражитеља уопште ни позивана ради саслушања. А чак када се потом сама понудила да сведочи о трагедији надлежни полицијски, органи су је одбили. То није за чуђење јер је и Таса Младеновић јасно указао на аљкавост и немарност приликом истражног поступка у случају Бранкове насилне смрти по одласку у кафану на загребачкој периферији.
Игром животних околности, одсуствујући извесно време изван земље, јер је дипломирала на славистичком одсеку Универзитета у Бечу, Добрила Николић живећи с породицом у Великој Плани, јавила се, најпре, писмом Бранковим родитељима, али како јој нису одговорили, по свој прилици мислећи да ће чути још једну нову верзију приче о синовљевом нестанку, као што се то већ годинама дешавало, она се обратила познанику свог оца таси Младеновићу .
67
Тај сусрет е догодио у Француској 7, у редакцији Књижевних новина, док је Таса упознао Добрилу са Бранковим братом. Нешто касније о значају Добрилиних казивања упозорио ме је Драгиша, омогућивши јој да у неколико листова изнесе своју верзију догађања, а потом и сусрет са мном у Клубу Скупштине града Београда, где сам забележио њене одговоре на моја питања. Била је доста заокупљена својим књижевним амбицијама, објавила слабо запажене збирке песама и два краћа романа.
Добрилина исповест
Тада већ разведена Добрила је била поносна на своја два сина, док је сећајући се дружења са Бранком истицала њихово велико пријатељство и жаљење због његове преране смрти. Говорећи своју исповест била је веома нервозна, износећи догађања често неповезана и репко реда, али приликом следећих сусрета та у основи "рашомонска" прича на крају добијала је све потпунију и реалнију верзију, а да бих то постигао било је потребно да попут мајстора за мозаик стрпљиво постављам разнобојне каменчиће у уобличену целину што сам се трудио да постигнем.
- Први пут сам упознала Бранка октобра 1959. године у редакцији Књижевних новина, када сам дошла код књижевника Тасе Младеновића да га замолим да помогне ухапшеном мом оцу, свом ратном другу и земљаку.