44
На сцену тада ступи Жика Лазић, који љутито потрже из џепа своју црвену партијску књижицу, па огорченог гласа рече: - Срамота, како вас није стид да бијете овде младе песнике и зашто? Јесте, ја сам новинар и књижевник ове земље, али после оваквог вашег свињског понашања као представника власти, стидим се што сам члан Партије. Какви сте ви комунисти кад на Светог Саву бијете народ? И, баш због вас, изрода, поцепаћу своју црвену књижицу...
Огорчени Жика пред очима запањених удбаша исцепао је партијску књижицу и изгазио ногама. Бранко је као и остали целу сцену гледао не верујући својим очима шта се дешава. Видећи да је враг однео шалу, повукох истог тренутка Жику уз степенице које су водиле на горњи спрат кафане и улицу, док се и остали потом, разбежаше на све стране. Огорчени због свега што смо доживели, током ноћи, обилазили смо београдске кафане, покушавајући да на Чубури, уз пиће, заборавимо на увреде и тучу...
Да бисмо се одбранили од сталних сумњичења и напада преко штампе, по Бранковој идеји, предложили смо шефу неосимболиста Драгану Јеремићу да сами издамо огледни број часописа "Симбол", па ако наиђе на добар одзив да затражимо дотације и кренемо даље. Вероватно, плашећи се да од Партије добије казну, Јеремић је одбио ову нашу иницијативу и упутио молбу Савету за просвету и културу тражећи осам милиона годишње за часопис "Симбол", прогласивши се за његовог главног уредника. То се Бранку није допало па ми је рекао:
- Он би као главни уредник добио велику плату, па као секретарицу запослио своју љубавницу, а нама за објављене песме и прозу давао бедне хонораре.
Не знам да ли је Јеремићу то исто казао, али сам приметио да се он одједном почео критички освртати на извесне његове песме, које су по објављивању збирке "Узалуд је будим" први у приказима похвално оценили Милован Данојлић, Павао Броз, Милош Бандић, Петар Џаџић... То Јеремићево понашање није било за чуђење, јер је био претерано нарцисоидан и самоуверен и као такав помагао је само послушне. Такве је увек водио на гостовања, штампао им, и касније, кад је био на власти, давао и станове.
Неколико месеци после учешћа у анкети о неосимболизму, Бранко је у "Младој култури" 9. маја 1957. године објавио аналитички текст о свом гледању на поезију, истичући да је проблем човековог битисања "мучио песнике и филозофе од Сократа до Сартра" и залажући се за њене "строге и одређене форме".
У завршном пасусу, осврнувши се на неосимболизам, критикујући тадашњу поплаву "слободних стихова" Бранко је сматрао да се треба одупрети тој најчешћој "бујици неконтролисаних речи да се сакрије унутрашња немаштина, јаловост и недостатак песничке културе". Исте године, одговарајући на анкету "Дела" под насловом "Искушење поезије" на теме о рађању и језику песме као и сазнању о смислу и делотворности поезије Бранко се залаже за Гетеово правило: "Што је песничко дело немерљивије и за разум несхватљивије, утолико боље".
45
Он износи своје мишљење да "разумљива поезија никад није могла да наџиви своје време" што не одговара чињеницама. Залажући се за замену одређених емотивних и интелектуалних доживљаја применом поетских симбола Бранко наводи за пример Давичов стих "ја чујем сунце", уместо "ја видим сунце".
За Бранка "оригиналне и смеле метафоре" најбитније су за откриће новог, док песниково гесло треба да буде по Елијаревом правилу "упркос свакој очигледности". Он истиче да су метафоре основно средство његове поезије признајући асоцијативне позајмице, којима су се служили и Елиот, и Езра Паунд, као и остали имајући "свој поетски систем".
Веома ценећи поезију Диса и Лазе Костића, Бранко је указивао да "пут до песме не води кроз интелект већ кроз слутњу" док посебне комплименте упућује Давичу и Попи. Изражавајући тежњу да поетске претвори у "националне симболе" Бранко је наговестио своју родољубиву лирику у смислу "универзалног значења" што ће најбоље доћи до изражаја у одломку његове поеме Црвени трг, објављеној 1. септембра 1957. године у НИН-у, из које ће у заједничкој збирци са Блажом Шћепановићем Смрћу против смрти проистећи врхунска удворничко-режимска песма Тито и остале са завршном родољубиво интонираном Југославија.
У завршном одговору на анкету Бранко тврди да после нестанка песма више никакве везе нема са песником, остављајући отворено питање шта је с њиховим честим дорадама у виду разних верзија. "Знам шта сам песмом хтео, али не знаам шта ће сама песма са собом хтети", исповеда се искрено Бра нико на крају анкете. "Срећа је у томе што песма надвиси свога творца. Можда сам хтео само слику, а други су видели симбол. Па добро, тим боље. Надмудрила ме је песма коју сам измислио; па зар је то чудно. Она је паметнија и племенитија од мене јер је она песма и невиност, а ја сам човек. Ја имам поверења у њу, и верујем у њену улогу међу људима, где је настала у једном тренутку када сам хтео да успоставим мост између себе и других."