Српски Хамлет
Искрено, да коначно завршим рад на овом рукопису спречавала ме је и мукотрпна борба за одржавање животне егзистенције, као и неинтересовање тзв. великих издавача за моје животописе српских великана.
Да овом приликом, у нашем друштву без одговорности не помињем сталну борбу против подмуклих завидљиваца и непријатеља - моћника од којих је страдао и Бранко после добијања највећег признања за стваралачки рад - Октобарске награде града Београда, због чега је био приморан да напусти и вољени град, родитељску кућу, нераздвојне пријатеље.
Указујући у једном напису школске лектире да је "Хамлету свет ружан и неразумљив", Бранко визионарски поистовећује свој животни пут са трагиком данског краљевића, истичући тачну опаску: "Велики писац је сасвим јасно осетио да сваком човеку, који је бољи, који има више осећања и више осетљивости, остаје у друштвеном животу пуном суровости, порока и зла, само један пут на коме се може одржати: то је пут Хамлетов".
Памтим савет свог комшије, књижевника Жике Павловића, који је отишао пут вечности изненада, као и Бранко. "Кад нешто намераваш да урадиш, учини то. Не оклевај! Оствари своју намеру одмах, јер већ следећег часа ћеш бити ометен..." То сам и раније себи говорио, али на жалост узалуд, деценијама сам одлагао писање књиге успомена, романа о Бранку и нашој, како су је називали "прескоченој генерацији", као и о неосимболистичкој групи чији најмлађи члан, песник Драган Колунџија у збирци "Затвореник у ружи", међу својима посвећује поетску поруку под симболичним насловом: "Српски неосимболисти".
"Мислим на наше младе зелене године када ме најмлађи српски песници (осећам да дрхтим!) пронађоше у једној основној школи на Чукарици с позивом у своју малу велику фамилију неосимболиста. А све што долазаше од, подстреком блиских ми, причињавало ми се великим и светим!)
1
Књигу у раној малдости нисам био прочитао, а они ми оно што је уредник "Младе културе" већ одбио био - похвалили у писму, и још ме саветовали "да радим што могу више... да ћу пронаћи себе... и написати песме за све оне који воле поезију".
Мислим данас на своју српску браћу са којима сам први пут путовао на Стражилово код Бранка - Бранко (Миљковић), Драган (Јеремић) Милован (Данојлић), Божидар (Тимотијевић), Петар (Пајић), Жика (Лазић), Коста (Димитријевић), пријатељи... и ја без имена - сви треперење своје".
Шта све није писано о Бранку, који је уочи трагичног нестанка, у очајању због предстојеће егзекуције завапио: "Сада речи траже моју главу". А затим, у својим аналитичким приказима поезије указивао на трагичност постојања, стално преиспитујући своје тежње поруком: "Зар умрети, а не сазнати! Шта сазнати? Свтлост која не долази извана, већ је у нама самима: она је ткиво наших жудњи и чезнућа, она је порекло вида. Зар умрети, а не спознати себе?..."
У врхунском, аналитичком есеју "Орфејско завештање Алена Боскеа", посвећеног пријатељу - француском писцу и преводиоцу наше литературе, Бранко је надахнуто писао о функцији поетских речи ("Песма је добра, ако је песник излишан", "Намера песникова је да каже неизрециво... Песма и песник брзо замене своје улоге. Песник, уместо да каже бива казан"), а онда додаје: "Највећа опасност поезије јесте издајство.
То је цена коју сваки песник мора да плати за своје стихове." Онда, Бранко истиче горку истину: "Речи живе у песниковом телу и прождиру његово срце, као што је орао кљувао Прометеју џигерицу. Речи постају мотс царниворе. Поезија се пише властитом крвљу. Неке речи су још неистините, али истинита је та крв, тај бол писања..."
Принц песник
Мислим да је за роман о Бранку било и неопходно дуже време, да би извесна замагљена питања била боље разјашњена, а сведочења савременика изворнија.
Јер, до ових дана смрт "принца песника", како су Бранка називали, остала је загонетна и неразјашњена. Игром животних околности био сам међу последњим Бранковим пријатељима и колегама из неосимболистичке групе, који га је десетак дана пре нестанка, по мом повратку из Париза, сусрео и са њим разговарао у загребачкој Казалишној кавани.
А познато је да се права истина о Бранковом животном крају скрива у недоступним полицијским архивама, док се исказима родитеља, брата и осталих сведока доводе у питање документа број 13238-86 и КПИ 110/61 из песниковог загребачког досијеа. Много је лажи, кажу, на овом свету, док се Бранко њих гнушао, тражећи упорно излаз из тог зачараног круга разочарања и патњи. "Срећан је ко своју песму не плати главом", тај трагични тумач ватре и смрти поручио је пријатељу, - песнику Танасију Младеновићу, док нас визионарским стихом песме "Орфеј у подземљу" упозорава: "Не осврћи се. Велика се тајна (иза тебе одиграва.)"