|
MOMO
KAПОР |
|
ФОЛИРАНТИ |
|
|
|
Шетајући по Кнез Михајловој, годинама сусрећем једног лудака. Мој лудак корача веома брзо и тешко га је пратити. На први поглед човеку се може учинити да му се негде јако жури, али то је само варка; ма колико дуго да сам га пратио, никада нисам успевао да откријем његов циљ — била је то увек иста тура, после које би нагло ишчезао у једној од суморних кућерина иза пасажа што са Кнез Михајлове води на Обилићев венац.
Мој лудак је одевен по моди из педесетих година: тешки зимски капут сашивен од »громбија«, улепшан раменима напуњеним фателином, виси на њему као на вешалици; он носи плитак шешир прешироког обода који је некада представљао београдску варијанту популарног црног шешира Дока Холидеја из филма »Драга моја Клементина« (»Ох, мy дарлинг, ох, мy дарлинг, ох, мy дарлинг Цлементине ...«). Овратник његове кошуље је висок и заобљен па веома подсећа на крагне »чарлстон«-кошуља, а чвор кравате везан у микроскопски троугао. Панталоне, зване »фрулице«, имају широке манжетне и веома су уске; издалека личе на нешто дебље чарапе. Очигледан је његов дирљиви напор да један већ похабан и умашћен костим стар двадесетак година, спасе од пропасти. Трагови труле елеганције и очајања присутни су у његовом ходу: мој лудак корача еластично попут периферијске мачке, увек мало погурен, са рукама на леђима. Тек изблиза може се уочити расуло његовог лица и одеће — с друге стране улице он би личио на остале пролазнике, само да није тог хода, који су још 1949. звали фрајерским или дегенским. Ради се, наиме, о ходу — нарочитој комбинацији лукавости и мангупске обести са којом се шета одело... Има у том кораку нешто од шеретског прикрадања заводника, коме је улица велико ловиште. Мој лудак обично певуши док пажљиво прати ивицу тротоара. Чуо сам и шта: то је убитачно једнолични рефрен »хеј бабу рибу а баба једе рибу а деда јебе бабу хеј бабу рибу хеј бабу рибу хеј рибу бабу...«
За неког ко је попут мене највећи део живота провео на улици, лудаци нису никаква реткост. Познајем све лудаке који су се последњих двадесет и пет година појављивали на Кнез Михајловој, мојој најдражој улици на свету. Сећам се и излуделих руских емиграната, бабушки у олињалим астраганским бундама, бивших генерала се сећам, уважених стараца што су се сасвим препустили беди, обрасли у дуге седе браде заплетених длака (један од њих још и данас обилази три иностране читаонице на Кнез Михајловој, а рите његовог зимског капута тапециране су билтенима амбасада) — познајем сексуалне манијаке у танким хубертусима — њихови нервозни прсти прљавих ноката чупкају дно празног џепа, очи су им водњикасте а на лицима титра сенка вечите кривице и стида, онанисте и потајне педере познајем и остареле донжуане — они пролазе Кнез Михајловом занети својом изгубљеном лепотом, чије трагове панично испитују у огледалима оптичарских радњи. О, сиромашни лепотани — грофови »штрафте«, остављени на цедилу! Ваши животи, то су суморне шетње кроз неколико бесплатних места: неколико читаоница, три празне факултетске ауле у којима одјекује самоћа, две галерије где се не плаћа улаз — познајем и вас и ваше хитре косе погледе пуне блудних наговештаја — упућујете их безуспешно младим шетачицама, њиховом распомамљеном пролетњем кораку, ружичастом месу и влажним бамби-њушкицама. Још увек очекујете да ће вам се догодити неко чудо око седам увече, када је Кнез Михајлова најраскошнија у обиљу што нуде њени излози. Кћери те улице тако много обећавају све док око девет не ишчезну са тротоара и не утопе се у безимености великог града. Одакле уопште стижу на Кнез Михајлову? Где се толико журе? Куда одлазе? У каквим собама живе?
Годинама сам постављао заседу на почетку Кнез Михајлове код »Руског цара«, и данас то понекад чиним: поново се осећам као онај некадашњи млади ловац на заборављене познанике, за које сам мислио да сам их заувек изгубио. Ту разапињем мрежу у коју с времена на време залутају драгоцене рибе — неке девојке које су ме познавале из бољих времена, неки Ијуди од којих сам позајмљивао новац, тачније, узимао га као што се узима порез на изузетност, мислећи да време што долази враћа са каматама оно што сам испросјачио. Никада им нисам вратио те новчанице од Ијубичасте хартије, а било би тако смешно да им га враћам сада, када је новац толико пута замењен! Не постоје, наиме, оне исте новчанице које сам позајмљивао; вредности су се сасвим измениле, а стара хартија од пет стотина динара из 1956, на пример, из које смо били у стању да измамимо наслућено богатство и раскош за једно вече (улазница за Кинотеку у којој се приказивао циклус Марсела Карнеа, две кафе у »Коларцу«, зелена кутија цигарета »Морава«, сутрашњи »НИН« са репортажама о Паризу и две карте за последњи аутобус; ујутру још и пар куваних виршли на влажном хлебу у киоску на углу код почетне станице на Новом Београду — почетак који обећава успешан дан!) — та новчаница од петсто динара, дакле, данас више и не постоји и било би бесмислено да је сада враћам, баш као што би било смешно да настављам неке недовршене Ијубави које су много обећавале — сада је касно, а затим, у моју мрежу разапету на том углу Кнез Михајлове понекад улећу и лица која не желим да видим: има ту и неких нерашчишћених рачуна, пријатељстава која су се кидала забуном, неких дана и догађаја којих не желим да се сећам, погрешно протумачених поступака и гестова — те рибе пустам да прођу кроз рупе моје искидане мреже, а задржавам само нека драга лица, неке године, неко време...
И ево, после оног тако бриљантног почетка шетње по Кнез Михајловој, када закорачите на њен углачани тротоар код »Руског цара« пуни слатних очекивања да ће се догодити нешто изузетно, да почиње велики краљевски лов на драга лица и изгубљене другаре, лов на неочекиване обрте који можда могу да вам потпуно измене живот; између тог почетка, дакле, и оног тако тужног окрета горе на врху улице где се она улива у Калемегдан, тог бесмислено тупог окрета на потпетици, када сте већ начисто да вам се неће ништа лепо десити па понављате шетњу затварајући круг унатрашке обрнутим редоследом фасада и излога, мењајући само страну улице, тек да нешто промените, између та два окрета почињем све више да се осећам као онај сироти лудак одевен по моди из 1949, који као да шетајући обавља неки необично важан посао док пролази увек тачно одређеном и утабаном стазом слонова, говорећи сам са собом.
Чини ми се тако, док шетам, да сам престао да живим. Изгледа ми да сам у ствари живео тамо негде између педесете и шездесете и да сам сада, пошто су се сви које сам волео и познавао разишли, савршен странац међу овим светом што пролази мимо мене. Мувам се некадашњом »штрафтом« разгрћући духове ишчезлих лепотица, кошаркашица и цура у моди, првих манекенки и првакиња у флорету, што су се расуле по свету и времену; очекујем да их поново сретнем, али то је немогуће, па урањам у гужву и испливавам на Теразијама чија ме ширина обухвата тугом и празнином; не знам више камо да кренем, страх ме је да ме не побркају са оним лудаком који уклет непрестано обилази град.
Непријатно ми је што по неколико пута сусрећем иста лица; можда и за мене мисле: »Ено лудака кога смо малопре срели код »Фонтане«! Боже, куд год кренемо, налетимо на њега — шта ли тај човек вечито ради по улици, па он је стално напољу!« Страх ме је, а ипак морам да наставим своју шетњу. Онај стари инстинкт ловца на срећу не напушта ме ни у тридесет седмој, ноге ме вуку све даље и даље, све док Кнез Михајлова потпуно не опусти, а ја не останем последњи међу манијацима што беспомоћно џоњају пред излозима и на угловима, не знајући где би одвукли свој мали приватни пакао. Корачам због тога брзо (старо лукавство лудака), као да имам пред собом неки одређени циљ, погнем главу и гледам испред себе бројећи кораке — тачно хиљаду двеста тридесет и девет корака — и само повремено бацим поглед на она места, измамљујући из старе Кнез Михајлове заборављене тонове, баш као што се на некој излизаној грамофонској плочи очекује неко посебно место, оно на ком се најзад буди успавана срећа, а све остало се слуша рутински, све остало је савршено неважно. То је понекад нека капија, неки излог или прамен ветра који ме враћа у једну (само за мене) важну годину и једно вече, или је то само део закрпљеног тротоара на чијој површини почињем да осећам неке друге градове у којима никада нисам био — Кнез Михајлова свира тако под мојим стопалима као затегнути тимпан на коме је 1956. степовао у »Лотосу« Боби Морено са сином, и пружа ми осећање да сам једини преостали лудак на мртвој стражи једног времена које су већ сви заборавили.
Вратите се, вратите се, вратите се, вратите се, вратите се, вратите се ...
Смели дечаци хладног рата, девојке снажних ногу посутих златним маљама, ви што сте последње умеле да верујете у наше лудачке планове о освајању света, о слави и успеху, ви којима смо обећавали напуштене замкове у брдима у којима ћемо седети покрај распламсале ватре и паса и брда грамофонских плоча са Лујем Армстронгом и Елом Фицџералд, ви којима смо обећавали да ћемо остати увек млади, непромењени у својим старим џемперима и сомотским панталонама излизаних колена — са вама смо желели да имамо децу дуге, пажевски златне косе и вечно пријатељство — увек отворена врата за све који наиђу да презиме и цртају у својим блоковима, да једу и да се окупају, да попију боцу вина и да читају књиге; хиљаде занимљивих књига са илустрацијама у боји, стотине импресионистичких репродукција у издању »Скире« са објашњењима на страним језицима које ћете нам преводити реч по реч, са Ијубављу и пажњом. Нисмо испунили обећања и не седимо више у нашим кафанама збијених рамена око једног стола, где се тискамо јер стижу наши стари пријатељи, покисли и промрзли, па трљају руке још са врата и радују се што нас виде на окупу и што имамо за чај и за цигарете, што смо успели да заузмемо баш тај наш сто, мада је кафана дупке пуна, а дим се може резати на коцке и извозити чак на Аљаску: биће то страшан провод, кажу, сви сте ту, сви смо се нашли, и ми им објашњавамо ко је кога где и како покупио, и како смо налетели једни на друге сасвим случајно, па правимо још места за нове другаре који тек пристижу и говоре за филм који су гледали да је »срање«, за концерт који су слушали да је »фалш«, а за даму коју су потуцали да је »лопата«.
»Господе, каква пасја зима! Имаш ли цигару? Ко ће платити ово задовољство? Могу ли да преноћим код вас? Нема везе, може и на патосу, мрзи ме да се сад враћам чак тамо...«
Где сте?
Хладно ми је док шетам без вас и као шизнути дух Хамлетовог оца обилазим кафане — сада су то нека сасвим измењена места, чини ми се као да сањам: познате су ми таванице у тим кафанама, и зидови су ми познати, углови и патос, али у њима више нема лимених фуруна »бубњара« на пилотину, ни јеловника исписаних неспретним рукописом мастиљавом оловком пасуљ са суво месо, ни гостију које сам познавао из виђења, ни столица на којима сам се клатио одржавајући равнотежу ногама испод стола — не умем више да вас пронађем на својој суманутој тури од Калемегдана до Славије, од 1956. до 1961.
Прелазим ту стазу, а кошава ми удара у плексус. Личим сам себи на морнара-судопера на броду који су сви напустили у паници. Капетан, официри, путници и пацови. Калемегдански бедеми претварају се под налетима ветра у прамац лађе што плови у срце таме. Негде далеко на другој страни реке светлуцају узнемирене лампе, чујем како негде доле, дубоко, кључа Дунав — кошава ми доноси мирисе усидрених шлепова, катрана, ђердапске маховине и рибље икре. Шта радим сам самцијат на овој ветровитој палуби? Пролазим по ко зна који пут покрај затворених продавница и излога у којима су погашена светла, питам се јесам ли глупо проћердао живот, јесам ли погрешио што сам остао овде у Београду, наставио живот у две улице и три кафане, или је требало смоћи снаге и отиснути се у свет? Андерсенове бајке које држим у руци пред спавање отварају ми се самс од себе на страници где Бог спавања прича о онима што путују и онима који остају:
»На свадби једне лутке,« поче Бог спавања причу, »ласта је причала о лепим и топлим земљама где крупни и тешки гроздови висе на лозама, где је ваздух тако благ и где планине бљеште у бојама каквих код нас никада немају.« — »Али им недостаје нашег зеленог купуса,« рече кокошка. »Ја сам провела једно лето са својим пилићима на селу. Тамо је била једна пешчара где смо могли да лутамо и чепркамо. Имали смо приступ и у један врт са купусом. Ох, како је био зелен! Не могу да замислим ништа лепше.« — »Али једна главица купуса је иста као и друга,« рече ластавица, »а поред тога, овде је често тако рђаво време!« — »О, на то смо се већ навикли!« рече кокош. »Уосталом, и овде код нас може бити врло топло. Усто, овде не живе отровне животиње као у оним земљама, и код нас нема разбојника. Може бити зликовац само онај који нашу земљу не сматра најлепшом од свију! Тај заиста не заслужује да овде живи!« Плачући, прекиде кокош свој говор и настави грцајући: »И ја сам путовала! Једном сам се у једној корпи возила преко дванаест миља далеко! Путовање не пружа никакво задовољство.«
Можда је то потпуно шашаво али ја се ипак заносим мишљу да невероватно богата збирка моје досаде, сви промашени часови и све изгубљено време утрошено на придржавање неке бандере леђима, дугогодишње одлагање да било шта предузмем, бедно таворење са ловом од које не може да се живи, а која вам не дозвољава ни да умрете од глади — заносим се бледом надом да све те ствари, све те године, месеци, дани и потрошени часови нечему воде и да би их можда искупила нека књига, претворивши их једним потезом мадионичарског штапића у смисао. Та књига ме све више заокупља. Књига о Мими Лашевској, Алету и нашим пријатељима. Али ја не умем да пишем књиге! Поготову не романе, за чије је писање потребно бити вешт и лукав градитељ. Мало наде улива ми неколико сасвим случајно пронађених редова Ралпха Њалда Емерсона, на које сам налетео у Америчкој читаоници на Кнез Михајловој, где сам свратио да се мало одморим и поседим у топлом, међу пензионерима и бескућницима.
»Ови ће романи — прочитао сам тамо — мало-помало уступити место дневницима или аутобиографијама — заносним књигама, кад би човек само знао како да међу ономе што назива својим доживљајима одабере оно што је заиста његов доживљај и како да истинито забележи истину.«
Можда би једна књига?
Моја ненаписана књига пружа ми тако алиби за даље трошење времена. Без тог дивног осећања које ме греје изнутра, београдска кошава би ме следила, а августовска јара истопила заједно с асфалтом. Неко би коначно утиснуо своје високе потпетице у моје растопљено срце. Без тог осећања био бих нико и ништа. Али, шта су моји доживљаји? Једно пијење кафе под расцветалим липама »Мањежа«, када је липов цвет пао у Мимино пиво. Отварање изложбе Банета Јегуље алијас Цвијића, алијас Квижика, на коју аутор није уопште дошао, показавши тако супериорност над публиком која је нагрнула у галерију Графичког колектива да га види живог, да види једног од наших момака који је успео тамо, у Паризу. Сиромашна колекција догађаја која се не може ни поредити са свом оном пуцњавом из наше литературе, ни са Хемингвејевим авионским падовима у афричку џунглу, или са сибирским ноћима Фјодора Достојевског!
Шта има ту да тражи једна књига-писмо, упућена особама које је највероватније неће ни прочитати? С друге стране, зашто да не? Можда би то требало да буде дневник који би показао осталим анонимним бедницима да све што им се догађа, или боље речено недогађа, има такође неког усраног смисла, да смо сви рођени на исти начин, са истим изгледима, и да ћемо отићи са овог света ко пре, ко касније, да ће та смрт болети и оне најславније, да ће их такође заборавити баш као да нису ни постојали, да сваки недељни сликар-аматер пред белим платном, у тренутку када му принесе четку намочену у боју, има потпуно исте шансе као и Пикасо или било ко други ко је стајао тако сам и замишљен двоумећи се одакле да крене, а да је све остало само сплет вештине, публицитета, срећних околности, традиције (да ли иза тога стоје готске катедрале или мук кроз који тутње азијске коњице, а после тенкови?) — на крају, да сваки дечак са Новог Београда, син пензионисаног заставника, у тренутку када седне на исповраћано степениште стамбеног блока са гитаром купљеном на отплату у руци, има потпуно исте изгледе да запева као Боб Дилан, упркос задаху киселог купуса који куља из подрума кроз отвор за лифт, упркос размрвљеном стаклу пивских боца, упркос рахитичној трави по којој се развлаче употребљени презервативи, упркос свему. Друга је ствар што његова песма неће ући у милионе туђих соба, што ће је чути само лоше избријани милиционер-позорник и човек који скупља опушке, нико више, ако не рачунамо једну пребијену мачку која издише већ трећи дан код канти за џубре. Упркос томе. Под звездама које се виде и из Бруклина, и из Кампале, и са ове пусте ледине, са које још нису однесени остаци скела — сви имамо права да завијамо на месечини — звезде ће нас чути, и биће то исто као да су чули и сви остали, јер зашто би иначе, код ђавола, тај бубуљичави пубертетлија уопште певао, одакле би смогао толико снаге и дрскости да пева после свих трубадура, после Жоржа Брасенса, Булата Окуџаве и Реја Чариса? Зашто?
»Зашто не напишеш књигу?» — рече ми З. Џ. једне вечери, док сам му објашњавао шта осећам кад шетам Кнез Михајловом. Био је то један од оних класичних тренутака моје слабости, када не умем да зауставим бујицу брбљања и кад ми се све чини кристално јасно и могуће, све остваријиво и разумљиво за друге. »Имам ту књигу у глави,« казао сам, »али не знам како да је напишем! Та књига,« рекао сам, »не би смела да буде неки блесави роман у коме ћу покушати да заврнем читаоца, да га обманем, јер то укључује у себе читаву усрану тактику, мислим на постављање лукавих замки, где ће се једно лице појављивати тачно у одређеним размацима, а радња тећи од главића до главића ношена авантуром или тако неким срањем. Уз то, да бих написао своју књигу, сметају ми све остале књиге које сам икада прочитао; оне ме начисто блокирају, тако да никада не бих успео да убацим лопту у кош. Једно вече ми се тако чини да ту књигу-фантома треба започети реченицом: "Док се главни јунак наше приповести шетао Кнез Михајловом, најлепшом за њега београдском улицом, изненада у излогу једне продавнице намештаја угледа девојку чудесне лепоте..." — али већ следећа књига, коју узимам у руке и журно прелиставам, нагони ме да блебећем у првом лицу; али ко је то прво лице? Ја?
"Оно што ме је привукло Мими Лашевској, оно што ју је издвајало од свих других девојака које сам икада упознао, било је то што Мима није имала ожиљке од пелцовања на мишици! Хоћу да кажем, Мима уопште није имала пелце, она два ожиљка која нас све на известан начин обележавају и чине жигосаним стадом телади. Она као да је пала са неба. Нико јој није ударио печат. Питао сам је, како? Казала је: не знам..."
Или је приповедач неко други, неко мање компликован од мене, неко ко догађаје прелива сосом лажне лежерности, а читалац, кобајаги, наслућује о чему се у ствари ради из оскудних фактографских података пореданих један покрај другог, баш као што се две обојене површине на платну Раула Дифија (Ијубичаста и зелена боја хиподрома) саме од себе мешају у нашој рожњачи.
Уосталом, кога би занимала та моја ненаписана књига? Живео сам последњих двадесет седам година у релативно мирном раздобљу дипломатских чарки, локалних афро-азијских ратова, о којима сам читао у новинама, и повремених несташица овога или онога, несташица које су смењивала раздобља обести и обиља ... Ништа нарочито!
Мој лудак је одевен по моди из педесетих година: тешки зимски капут сашивен од »громбија«, улепшан раменима напуњеним фателином, виси на њему као на вешалици; он носи плитак шешир прешироког обода који је некада представљао београдску варијанту популарног црног шешира Дока Холидеја из филма »Драга моја Клементина« (»Ох, мy дарлинг, ох, мy дарлинг, ох, мy дарлинг Цлементине ...«). Овратник његове кошуље је висок и заобљен па веома подсећа на крагне »чарлстон«-кошуља, а чвор кравате везан у микроскопски троугао. Панталоне, зване »фрулице«, имају широке манжетне и веома су уске; издалека личе на нешто дебље чарапе. Очигледан је његов дирљиви напор да један већ похабан и умашћен костим стар двадесетак година, спасе од пропасти. Трагови труле елеганције и очајања присутни су у његовом ходу: мој лудак корача еластично попут периферијске мачке, увек мало погурен, са рукама на леђима. Тек изблиза може се уочити расуло његовог лица и одеће — с друге стране улице он би личио на остале пролазнике, само да није тог хода, који су још 1949. звали фрајерским или дегенским. Ради се, наиме, о ходу — нарочитој комбинацији лукавости и мангупске обести са којом се шета одело... Има у том кораку нешто од шеретског прикрадања заводника, коме је улица велико ловиште. Мој лудак обично певуши док пажљиво прати ивицу тротоара. Чуо сам и шта: то је убитачно једнолични рефрен »хеј бабу рибу а баба једе рибу а деда јебе бабу хеј бабу рибу хеј бабу рибу хеј рибу бабу...«
За неког ко је попут мене највећи део живота провео на улици, лудаци нису никаква реткост. Познајем све лудаке који су се последњих двадесет и пет година појављивали на Кнез Михајловој, мојој најдражој улици на свету. Сећам се и излуделих руских емиграната, бабушки у олињалим астраганским бундама, бивших генерала се сећам, уважених стараца што су се сасвим препустили беди, обрасли у дуге седе браде заплетених длака (један од њих још и данас обилази три иностране читаонице на Кнез Михајловој, а рите његовог зимског капута тапециране су билтенима амбасада) — познајем сексуалне манијаке у танким хубертусима — њихови нервозни прсти прљавих ноката чупкају дно празног џепа, очи су им водњикасте а на лицима титра сенка вечите кривице и стида, онанисте и потајне педере познајем и остареле донжуане — они пролазе Кнез Михајловом занети својом изгубљеном лепотом, чије трагове панично испитују у огледалима оптичарских радњи. О, сиромашни лепотани — грофови »штрафте«, остављени на цедилу! Ваши животи, то су суморне шетње кроз неколико бесплатних места: неколико читаоница, три празне факултетске ауле у којима одјекује самоћа, две галерије где се не плаћа улаз — познајем и вас и ваше хитре косе погледе пуне блудних наговештаја — упућујете их безуспешно младим шетачицама, њиховом распомамљеном пролетњем кораку, ружичастом месу и влажним бамби-њушкицама. Још увек очекујете да ће вам се догодити неко чудо око седам увече, када је Кнез Михајлова најраскошнија у обиљу што нуде њени излози. Кћери те улице тако много обећавају све док око девет не ишчезну са тротоара и не утопе се у безимености великог града. Одакле уопште стижу на Кнез Михајлову? Где се толико журе? Куда одлазе? У каквим собама живе?
Годинама сам постављао заседу на почетку Кнез Михајлове код »Руског цара«, и данас то понекад чиним: поново се осећам као онај некадашњи млади ловац на заборављене познанике, за које сам мислио да сам их заувек изгубио. Ту разапињем мрежу у коју с времена на време залутају драгоцене рибе — неке девојке које су ме познавале из бољих времена, неки Ијуди од којих сам позајмљивао новац, тачније, узимао га као што се узима порез на изузетност, мислећи да време што долази враћа са каматама оно што сам испросјачио. Никада им нисам вратио те новчанице од Ијубичасте хартије, а било би тако смешно да им га враћам сада, када је новац толико пута замењен! Не постоје, наиме, оне исте новчанице које сам позајмљивао; вредности су се сасвим измениле, а стара хартија од пет стотина динара из 1956, на пример, из које смо били у стању да измамимо наслућено богатство и раскош за једно вече (улазница за Кинотеку у којој се приказивао циклус Марсела Карнеа, две кафе у »Коларцу«, зелена кутија цигарета »Морава«, сутрашњи »НИН« са репортажама о Паризу и две карте за последњи аутобус; ујутру још и пар куваних виршли на влажном хлебу у киоску на углу код почетне станице на Новом Београду — почетак који обећава успешан дан!) — та новчаница од петсто динара, дакле, данас више и не постоји и било би бесмислено да је сада враћам, баш као што би било смешно да настављам неке недовршене Ијубави које су много обећавале — сада је касно, а затим, у моју мрежу разапету на том углу Кнез Михајлове понекад улећу и лица која не желим да видим: има ту и неких нерашчишћених рачуна, пријатељстава која су се кидала забуном, неких дана и догађаја којих не желим да се сећам, погрешно протумачених поступака и гестова — те рибе пустам да прођу кроз рупе моје искидане мреже, а задржавам само нека драга лица, неке године, неко време...
И ево, после оног тако бриљантног почетка шетње по Кнез Михајловој, када закорачите на њен углачани тротоар код »Руског цара« пуни слатних очекивања да ће се догодити нешто изузетно, да почиње велики краљевски лов на драга лица и изгубљене другаре, лов на неочекиване обрте који можда могу да вам потпуно измене живот; између тог почетка, дакле, и оног тако тужног окрета горе на врху улице где се она улива у Калемегдан, тог бесмислено тупог окрета на потпетици, када сте већ начисто да вам се неће ништа лепо десити па понављате шетњу затварајући круг унатрашке обрнутим редоследом фасада и излога, мењајући само страну улице, тек да нешто промените, између та два окрета почињем све више да се осећам као онај сироти лудак одевен по моди из 1949, који као да шетајући обавља неки необично важан посао док пролази увек тачно одређеном и утабаном стазом слонова, говорећи сам са собом.
Чини ми се тако, док шетам, да сам престао да живим. Изгледа ми да сам у ствари живео тамо негде између педесете и шездесете и да сам сада, пошто су се сви које сам волео и познавао разишли, савршен странац међу овим светом што пролази мимо мене. Мувам се некадашњом »штрафтом« разгрћући духове ишчезлих лепотица, кошаркашица и цура у моди, првих манекенки и првакиња у флорету, што су се расуле по свету и времену; очекујем да их поново сретнем, али то је немогуће, па урањам у гужву и испливавам на Теразијама чија ме ширина обухвата тугом и празнином; не знам више камо да кренем, страх ме је да ме не побркају са оним лудаком који уклет непрестано обилази град.
Непријатно ми је што по неколико пута сусрећем иста лица; можда и за мене мисле: »Ено лудака кога смо малопре срели код »Фонтане«! Боже, куд год кренемо, налетимо на њега — шта ли тај човек вечито ради по улици, па он је стално напољу!« Страх ме је, а ипак морам да наставим своју шетњу. Онај стари инстинкт ловца на срећу не напушта ме ни у тридесет седмој, ноге ме вуку све даље и даље, све док Кнез Михајлова потпуно не опусти, а ја не останем последњи међу манијацима што беспомоћно џоњају пред излозима и на угловима, не знајући где би одвукли свој мали приватни пакао. Корачам због тога брзо (старо лукавство лудака), као да имам пред собом неки одређени циљ, погнем главу и гледам испред себе бројећи кораке — тачно хиљаду двеста тридесет и девет корака — и само повремено бацим поглед на она места, измамљујући из старе Кнез Михајлове заборављене тонове, баш као што се на некој излизаној грамофонској плочи очекује неко посебно место, оно на ком се најзад буди успавана срећа, а све остало се слуша рутински, све остало је савршено неважно. То је понекад нека капија, неки излог или прамен ветра који ме враћа у једну (само за мене) важну годину и једно вече, или је то само део закрпљеног тротоара на чијој површини почињем да осећам неке друге градове у којима никада нисам био — Кнез Михајлова свира тако под мојим стопалима као затегнути тимпан на коме је 1956. степовао у »Лотосу« Боби Морено са сином, и пружа ми осећање да сам једини преостали лудак на мртвој стражи једног времена које су већ сви заборавили.
Вратите се, вратите се, вратите се, вратите се, вратите се, вратите се ...
Смели дечаци хладног рата, девојке снажних ногу посутих златним маљама, ви што сте последње умеле да верујете у наше лудачке планове о освајању света, о слави и успеху, ви којима смо обећавали напуштене замкове у брдима у којима ћемо седети покрај распламсале ватре и паса и брда грамофонских плоча са Лујем Армстронгом и Елом Фицџералд, ви којима смо обећавали да ћемо остати увек млади, непромењени у својим старим џемперима и сомотским панталонама излизаних колена — са вама смо желели да имамо децу дуге, пажевски златне косе и вечно пријатељство — увек отворена врата за све који наиђу да презиме и цртају у својим блоковима, да једу и да се окупају, да попију боцу вина и да читају књиге; хиљаде занимљивих књига са илустрацијама у боји, стотине импресионистичких репродукција у издању »Скире« са објашњењима на страним језицима које ћете нам преводити реч по реч, са Ијубављу и пажњом. Нисмо испунили обећања и не седимо више у нашим кафанама збијених рамена око једног стола, где се тискамо јер стижу наши стари пријатељи, покисли и промрзли, па трљају руке још са врата и радују се што нас виде на окупу и што имамо за чај и за цигарете, што смо успели да заузмемо баш тај наш сто, мада је кафана дупке пуна, а дим се може резати на коцке и извозити чак на Аљаску: биће то страшан провод, кажу, сви сте ту, сви смо се нашли, и ми им објашњавамо ко је кога где и како покупио, и како смо налетели једни на друге сасвим случајно, па правимо још места за нове другаре који тек пристижу и говоре за филм који су гледали да је »срање«, за концерт који су слушали да је »фалш«, а за даму коју су потуцали да је »лопата«.
»Господе, каква пасја зима! Имаш ли цигару? Ко ће платити ово задовољство? Могу ли да преноћим код вас? Нема везе, може и на патосу, мрзи ме да се сад враћам чак тамо...«
Где сте?
Хладно ми је док шетам без вас и као шизнути дух Хамлетовог оца обилазим кафане — сада су то нека сасвим измењена места, чини ми се као да сањам: познате су ми таванице у тим кафанама, и зидови су ми познати, углови и патос, али у њима више нема лимених фуруна »бубњара« на пилотину, ни јеловника исписаних неспретним рукописом мастиљавом оловком пасуљ са суво месо, ни гостију које сам познавао из виђења, ни столица на којима сам се клатио одржавајући равнотежу ногама испод стола — не умем више да вас пронађем на својој суманутој тури од Калемегдана до Славије, од 1956. до 1961.
Прелазим ту стазу, а кошава ми удара у плексус. Личим сам себи на морнара-судопера на броду који су сви напустили у паници. Капетан, официри, путници и пацови. Калемегдански бедеми претварају се под налетима ветра у прамац лађе што плови у срце таме. Негде далеко на другој страни реке светлуцају узнемирене лампе, чујем како негде доле, дубоко, кључа Дунав — кошава ми доноси мирисе усидрених шлепова, катрана, ђердапске маховине и рибље икре. Шта радим сам самцијат на овој ветровитој палуби? Пролазим по ко зна који пут покрај затворених продавница и излога у којима су погашена светла, питам се јесам ли глупо проћердао живот, јесам ли погрешио што сам остао овде у Београду, наставио живот у две улице и три кафане, или је требало смоћи снаге и отиснути се у свет? Андерсенове бајке које држим у руци пред спавање отварају ми се самс од себе на страници где Бог спавања прича о онима што путују и онима који остају:
»На свадби једне лутке,« поче Бог спавања причу, »ласта је причала о лепим и топлим земљама где крупни и тешки гроздови висе на лозама, где је ваздух тако благ и где планине бљеште у бојама каквих код нас никада немају.« — »Али им недостаје нашег зеленог купуса,« рече кокошка. »Ја сам провела једно лето са својим пилићима на селу. Тамо је била једна пешчара где смо могли да лутамо и чепркамо. Имали смо приступ и у један врт са купусом. Ох, како је био зелен! Не могу да замислим ништа лепше.« — »Али једна главица купуса је иста као и друга,« рече ластавица, »а поред тога, овде је често тако рђаво време!« — »О, на то смо се већ навикли!« рече кокош. »Уосталом, и овде код нас може бити врло топло. Усто, овде не живе отровне животиње као у оним земљама, и код нас нема разбојника. Може бити зликовац само онај који нашу земљу не сматра најлепшом од свију! Тај заиста не заслужује да овде живи!« Плачући, прекиде кокош свој говор и настави грцајући: »И ја сам путовала! Једном сам се у једној корпи возила преко дванаест миља далеко! Путовање не пружа никакво задовољство.«
Можда је то потпуно шашаво али ја се ипак заносим мишљу да невероватно богата збирка моје досаде, сви промашени часови и све изгубљено време утрошено на придржавање неке бандере леђима, дугогодишње одлагање да било шта предузмем, бедно таворење са ловом од које не може да се живи, а која вам не дозвољава ни да умрете од глади — заносим се бледом надом да све те ствари, све те године, месеци, дани и потрошени часови нечему воде и да би их можда искупила нека књига, претворивши их једним потезом мадионичарског штапића у смисао. Та књига ме све више заокупља. Књига о Мими Лашевској, Алету и нашим пријатељима. Али ја не умем да пишем књиге! Поготову не романе, за чије је писање потребно бити вешт и лукав градитељ. Мало наде улива ми неколико сасвим случајно пронађених редова Ралпха Њалда Емерсона, на које сам налетео у Америчкој читаоници на Кнез Михајловој, где сам свратио да се мало одморим и поседим у топлом, међу пензионерима и бескућницима.
»Ови ће романи — прочитао сам тамо — мало-помало уступити место дневницима или аутобиографијама — заносним књигама, кад би човек само знао како да међу ономе што назива својим доживљајима одабере оно што је заиста његов доживљај и како да истинито забележи истину.«
Можда би једна књига?
Моја ненаписана књига пружа ми тако алиби за даље трошење времена. Без тог дивног осећања које ме греје изнутра, београдска кошава би ме следила, а августовска јара истопила заједно с асфалтом. Неко би коначно утиснуо своје високе потпетице у моје растопљено срце. Без тог осећања био бих нико и ништа. Али, шта су моји доживљаји? Једно пијење кафе под расцветалим липама »Мањежа«, када је липов цвет пао у Мимино пиво. Отварање изложбе Банета Јегуље алијас Цвијића, алијас Квижика, на коју аутор није уопште дошао, показавши тако супериорност над публиком која је нагрнула у галерију Графичког колектива да га види живог, да види једног од наших момака који је успео тамо, у Паризу. Сиромашна колекција догађаја која се не може ни поредити са свом оном пуцњавом из наше литературе, ни са Хемингвејевим авионским падовима у афричку џунглу, или са сибирским ноћима Фјодора Достојевског!
Шта има ту да тражи једна књига-писмо, упућена особама које је највероватније неће ни прочитати? С друге стране, зашто да не? Можда би то требало да буде дневник који би показао осталим анонимним бедницима да све што им се догађа, или боље речено недогађа, има такође неког усраног смисла, да смо сви рођени на исти начин, са истим изгледима, и да ћемо отићи са овог света ко пре, ко касније, да ће та смрт болети и оне најславније, да ће их такође заборавити баш као да нису ни постојали, да сваки недељни сликар-аматер пред белим платном, у тренутку када му принесе четку намочену у боју, има потпуно исте шансе као и Пикасо или било ко други ко је стајао тако сам и замишљен двоумећи се одакле да крене, а да је све остало само сплет вештине, публицитета, срећних околности, традиције (да ли иза тога стоје готске катедрале или мук кроз који тутње азијске коњице, а после тенкови?) — на крају, да сваки дечак са Новог Београда, син пензионисаног заставника, у тренутку када седне на исповраћано степениште стамбеног блока са гитаром купљеном на отплату у руци, има потпуно исте изгледе да запева као Боб Дилан, упркос задаху киселог купуса који куља из подрума кроз отвор за лифт, упркос размрвљеном стаклу пивских боца, упркос рахитичној трави по којој се развлаче употребљени презервативи, упркос свему. Друга је ствар што његова песма неће ући у милионе туђих соба, што ће је чути само лоше избријани милиционер-позорник и човек који скупља опушке, нико више, ако не рачунамо једну пребијену мачку која издише већ трећи дан код канти за џубре. Упркос томе. Под звездама које се виде и из Бруклина, и из Кампале, и са ове пусте ледине, са које још нису однесени остаци скела — сви имамо права да завијамо на месечини — звезде ће нас чути, и биће то исто као да су чули и сви остали, јер зашто би иначе, код ђавола, тај бубуљичави пубертетлија уопште певао, одакле би смогао толико снаге и дрскости да пева после свих трубадура, после Жоржа Брасенса, Булата Окуџаве и Реја Чариса? Зашто?
»Зашто не напишеш књигу?» — рече ми З. Џ. једне вечери, док сам му објашњавао шта осећам кад шетам Кнез Михајловом. Био је то један од оних класичних тренутака моје слабости, када не умем да зауставим бујицу брбљања и кад ми се све чини кристално јасно и могуће, све остваријиво и разумљиво за друге. »Имам ту књигу у глави,« казао сам, »али не знам како да је напишем! Та књига,« рекао сам, »не би смела да буде неки блесави роман у коме ћу покушати да заврнем читаоца, да га обманем, јер то укључује у себе читаву усрану тактику, мислим на постављање лукавих замки, где ће се једно лице појављивати тачно у одређеним размацима, а радња тећи од главића до главића ношена авантуром или тако неким срањем. Уз то, да бих написао своју књигу, сметају ми све остале књиге које сам икада прочитао; оне ме начисто блокирају, тако да никада не бих успео да убацим лопту у кош. Једно вече ми се тако чини да ту књигу-фантома треба започети реченицом: "Док се главни јунак наше приповести шетао Кнез Михајловом, најлепшом за њега београдском улицом, изненада у излогу једне продавнице намештаја угледа девојку чудесне лепоте..." — али већ следећа књига, коју узимам у руке и журно прелиставам, нагони ме да блебећем у првом лицу; али ко је то прво лице? Ја?
"Оно што ме је привукло Мими Лашевској, оно што ју је издвајало од свих других девојака које сам икада упознао, било је то што Мима није имала ожиљке од пелцовања на мишици! Хоћу да кажем, Мима уопште није имала пелце, она два ожиљка која нас све на известан начин обележавају и чине жигосаним стадом телади. Она као да је пала са неба. Нико јој није ударио печат. Питао сам је, како? Казала је: не знам..."
Или је приповедач неко други, неко мање компликован од мене, неко ко догађаје прелива сосом лажне лежерности, а читалац, кобајаги, наслућује о чему се у ствари ради из оскудних фактографских података пореданих један покрај другог, баш као што се две обојене површине на платну Раула Дифија (Ијубичаста и зелена боја хиподрома) саме од себе мешају у нашој рожњачи.
Уосталом, кога би занимала та моја ненаписана књига? Живео сам последњих двадесет седам година у релативно мирном раздобљу дипломатских чарки, локалних афро-азијских ратова, о којима сам читао у новинама, и повремених несташица овога или онога, несташица које су смењивала раздобља обести и обиља ... Ништа нарочито!