Још пре ове тзв. Заштитне дипломе од 11. децембра 1690., на захтев патријарха Арсенија III цар Леополд је 4. децембра 1690. издао једно ''Привилеђијално писмо''. Оно се односило на заштиту духовних лица, јер се аустријске и мађарске војне и цивилне власти нису придржавале Привилегије од 21. августа 1690.
Овако брза интервенција има својих скривених мотива. Пошто су Турци стално напредовали, требало је мобилисати Србе за борбу и поправку разорених тврђава и путева. Мобилизација је била поверена капетану Тодору Рупићу, али Срби су поставили услове: да добију одећу, обућу, плату, да буду изједначени са осталим војницима, да се испуне дате Привилегије и да се изврши избор војводе. На иницијативу патријарха Арсенија, Срби су сазвали Сабор у Будиму 12. односно 20. и 22. марта 1691. Цар је био о овоме обавештен од заповедника Будима генерала Ареја Зага и пристао на сазивање Сабора. Сабор је овластио епископа Исаију Ђаковића и он је добио од двора оверени препис баронске и грофовске титуле Ђорђа Бранковића. Њега је Сабор хтео да кандидује за војводу и тако га тако ослободи затвора. Двор није пристао на ослобођење грофа Ђорђа Бранковића, али је зато све остале услове Сабора прихватио и обећао нову Привилегију Србима. Избор војводе, односно подвојводе извшен је 6. или 7. априла. Изабран је Јована Монастерлију, пореклом цинцар из Коморанске породице, вероватно зато, што је био зналац страних језика, на првом месту мађарског. Патријарх Арсеније је био за Монастерлију, а у то време патријарх је живео у Коморану. Избором Монастерлије двор је био задовољан, јер на чело Срба није дошао популаран човек из редова избеглица, већ човек који са избеглицама није имао никакве везе. Двор је одмах потврдио овај избор, ослободио Монастерлију и његову кућу од свих пореза и узео је у заштиту. Већ 11. априла 1691. Леополд И је својим декретом потврдио избор Јована Монастерлије за вице војводу српског народа.
После избора подвојводе извршена је мобилизација око 2 000 српских војника, којима је саопштено, да ће да се боре у својим четама против Турака, да би се вратили у своју стару Постојбину. Они су добили барјаке, трубе, и добоше и на челу са Монастерлијом кренули у мају 1691. у Осијек. Ту им се придружило још 10 000 Срба (6 400 пешака и 3 400 коњаника). Циљ је био да се заутави даље напредовање турске војске под Мустафом Ћуприлићем, који се налазио на Сави. Принц Баденски је кренуо према Београду. Код Земуна је приморан на повлачење према Фрушкој Гори. Ћуприлић га је гонио и 19. августа 1691. дошло је до сукоба код Сланкамена. Захваљујући великој храбрости и борбености Монастерлијиних војника, Турци су поражени и сам Ћуприлић је погинуо са око 20 000 људи. После ове битке Срби су добили царево признање, тј. своју другу Привилегију, 20. августа 1691. године, а Монастерлија неколико пустара у Полнанској жупанији. Ово је била прва и последња битка у којој су се Срби борили у својим посебним јединицама. Исте године заузет је Арад, под заповедништвом Субота Јовића, који је постао и заповедник Арада. Наде Срба да ће се после битке код Сланкамена вратити у своју стару постојбину и наставити борбе са Турцима, пропале су, јер је царска војска претрпела велике губитке, а претила јој је и опасност на фронту у Француској. Односи између патријарха Арсенија III и подвојводе Монастерлије нису били најбољи тј. нису се слагали у свему. Монаастерлија је претпостављао интересе двора интересима српског народа, што је патријарха повредило, те је молио Адама Фердвалија, епитрата српске цркве у Коморану, да обазриво утиче на Монастерлију да промени свој став, у чему је и успео. Они су убрзо постали сагласни: да се образују чисто српске јединице народне милиције, да се милиција не подвргне под команду аустријских генерала, да се Србима да издвојено место на граници према Турској где ће слободно живети по својим законима и обичајима.
Аустријски дврор је сутрадан, после битке код Сланкамена, доделио другу Привилегију, као одговор на захтеве изнете на Сабору у Будиму, крајем марта 1691. године, која им је обећана у месецу јулу исте године али се чекао одговарајући моменат да се иста обнародује да да подстрека Србима за даљу борбу против Турака, на страни аустријске војске.
Прву Привилегију издејствовао је Сабор у Београду, другу Сабор у Будиму, а Сабор у Бају додељивање Мале Влашке за стално насељавање Срба. Зато су се Срби здушно борили да би одржавали своје Саборе.
Привилегија од 20. августа 1691. гласи од речи до речи као она од 21. августа 1690., изузимајући један додатак на крају, и неке врло незнатне промене у појединим речима у тексту. Додатак гласи:
''Употребићемо такође по могућтву сав труд, да победним нашим оружјем, божјом помоћу, споменути народ србски што пре у области или станишта, која пре тога имађоше, наново уведемо, и непријатеље оданде избијемо; и оћемо да под управом и располагањем собствени власти исти народ Србски заостати, и старе повластице од Нашега Величанства милостиво му дароване уживати и по својим обичајима без узнемиравања живити може. Осим тога одобравамо и то да ако би когод између њи грчкога обреда без утехе деце и сродника пременио, онда да цела такова срмија архиепископу и цркви, и исто тако, и кад који архиепископ и епископ умре, и такова цела сермија да припадне архиепископу. Најпосле, да сви од архиепископа, као од своје црквене главе, како у духовним, тако и у мирским стварима зависе, благобаклоно оћемо и заповедамо.''
31. маја 1694. године је после Сабора у Баји објављено царско писмо о насељавању Срба у Малу Влашку.
4. марта 1695. године издата је трећа Привилегија, поводом молбе патријарха да цар потврди новоизабране и постављене епископе на њиховим катедрама. Молбу за признање и потврду постављених епископа и њихово изједначавање са католичким бискупима, патријарх Арсеније је поднео цару 28. јуна 1694. године, али је цар потврду извршио тек 4. марта 1695. Претходно је о томе консултовао католичке бискупе, посебно кардинала Колонића. Они су оштро реаговали на ово патријархово писмо и захтеве, тврдећи:''као што небо не може да поднесе два Сунца, тако ни Печујска општина не може да поднесе два бискупа.'' Још рекли да патријарх Арсеније нема право да поставља бискупе, које припада само Папи. Он не може и не сме одвраћати Србе и Румуне од уније итд. Колонић и бискупи предлажу цару да великим обећањима придобије патријарха Арсенија за унију, а ако тр не успе, онда да се његова јуриздикција ограничи само на Србе око Сентандреје. Јегарски бискуп Фењеши је молио Мађарску канцеларију да обавести патријарха Арсенија да ако он и његови људи покушају да у његовој бискупији обављају своје функције, да ће бити спречени силом. Да не би вређао осетљивост Срба, двор није одмах ништа одређено рекао на ове изјаве католичког бискупа, али је подвојводу Монастерлију подредио генералу Гвиду Штаренбергу, војном заповеднику Славоније. То је неповољно одјекнуло код народних првака.
Превод Привилегије од 4. марта 1695. године, по Ј. Ђорђевићу гласи:
''Ми Леополд итд. итд.
Нашима вернима свима скупа и појединце, господи прелатима, баронима и магнатима, наиме пак будућем архиепископу острогонске, калочке и бачке цркве, речене Наше краљевине Угарске кнезу палатину: тако и грофовима, судини наше краљевине курије, као и врховном генералу горњи предела гореспоменуте Наше краљевине Угарске, и Наши краљевина Далмације, Хрватске и Славоније бану итд. Нашим тајним саветницима: даље местозаступнику Нашега личнога присустваи судовима и саветнику Нашем, као и Наши камара угарски и сепешке префекту, администратору и осталим саветницима; осим тога жупама и поџупанима, племићким судијама и јурасорима ма које горе жупаније споменути Наши краљевина Угарске, Далмације, Хрватске и Славоније; к томе свију наши градова заповедницима и подкапетанима, и осталим војничким официрима, како коњичког тако и пешачког реда, садашњима и будућима, ако скупа или појединце с овим писмом потражени буду; поздрав и милост Нашу.
Најпонизније је представио Величанству Нашем Арсеније Чарнојевић, Србаља грчкога обреда архиепископ, како је он пре много година, то јест одкако се води овај садашњи рат, који против заклетог непријатеља хришћанскоме имену још и сада букти, - успехом победног оружја нашег побуђеног, и јасним примером божијег благослова, који је Наше снаге крепио, нагоњен, - заједно са србским (рацким) народима који одавна стењаше у варварском сужањству, предузео да стресе јарам отоманскога тиранства, и на ту цел изјавио, не само, да су они и потомци њиови Нашем као законога краља праву, милости и благонаклоности подчињени, него и то, да су, - оставивши своје куће у Турској, и напустивши имање и сермију, из своје домовине прогнани у пределе Наше краљевине Угарске премештени, да би се најгрознијему непријатељу и даље светили за његову свирепост и њу поразили, - под сенком Наше заштите непрестано готови живети и умрети, и како је он овим особито врлим и племенитим делом од Нашега Величанства добио милостиве одпусте и дипломе, особито године 1690. и 91., издане, и слободе и преимућства, које се у њима садрже. По гласу ови писама обећано је, да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, шта више и у мирским стварима ослобођење од свију терета и прилога, наиме пак од десетка допустити. – Покрај свега тога налазе се неки Наши верни становници обојега сталежа, који, не обазирући се на милостиву вољу и на допуштење Наше, усуђују се предпоменутога архиепископа и народ србски у прастаром упражњавању њиовога обреда узнемиравати, или у духовној управи на пут им стајати, или најпосле на давање десетка, који им не припада, принуђивати их, које не бива без њихове грдне погубе и штете, а с очигледном опасношћу Наше службе. Споменути архиепископ србски код Нашег Величанства у пристојној молбеници најпонизније моли, да би МИ, за боље одушевљење његове службе, њиова пређашња права милостиво одржати, достојанство архиепископа и његово уважење (ауторитет), да може постављати епископе својега обреда, потврдити, шаље епископима од свакога сметања слободну управу пастирскога званија допустити, најпосле целоме народу слободно свуда исповедање његовога обреда и уобичајено од десетка ослобођење наново допустити, и у овоме обзиру у Нашу краљевску заштиту и обрану милостиво их примити благоизволели.
Којих понизна молбеница кад Нам је најпонизније предложена била, и кад смо у милостиво расуђење узели реченога народа србскога верне услуге, против обштега хришћанству непријатеља племенито принесене и обилном проливеном крвљу засведочене, и постојану њину приврженост и убудуће милостиво Нам обећавајући (до Нашег милостивог расположења и наредбе, коју ћемо по околностима временом издати), милостиво смо закључили: да и споменутоме архиепископу старо достојанство и власт епископе својега обреда постављати (будући му ово по праву и обичају истога његовога обреда припада) неповређена остане, и епископи, које је он поставио, и имено частни: Исаија Ђаковић, темишварски, јенопољски и архимандрит манастира Крушедола; Стефан Метохијац, горњокарловачки и зрињопољски; Јефтимије Дробњак, сегедински; Јефтимије Поповић, будимски и столнобеоградски; Јефтимије Тетовац, мохачки и сигетски; Спиридон Штибица, вршачки; и Јефрем Бањанин, великовардарски и јегарски (то јест, које Ми, силом овога писма налазимо да се могу примити и трпети), по одређеним им окружијама, - у којима се то јест, по вољи Нашега предворног војеног савета, населилио и сместило у довољном броју породица народа рацког или србског, који је, као што је споменуто, из јарма турскога сужанства у Нашу приврженост примљен, - да могу своја духовна званија без препрека оправљати, кривице исправљати и за кривице казнити, штоле и приходе црквене који им по обреду и старом обичају припадају примати, и своју дужност (али без икакве погубе Наши прелата и римокатоличке цркве) одправљати; најпосле и сав народ, који по Нашим градовима , варошима, границама и пределима то јест у местима, која су му преко комисије поменутог Нашег предворног војеног савета уступљена, ма где станује, без икаквога страха, опасности, и штете у телу и имању, и да може уживати пређашњу и још у старо доба, по гласу трећег члана, петога декрета краља Матије, и последњега чланка, другога декрета краља Владислава њима допуштену слободу од десетка, који десетак нека сам народ обећа и употребљава на препитавање и приход епископа свога обреда, и да им се никакве препоне не чине од стране Наши прелата и коморски званичника. За то, да би они у уживању предизложени слобода и ослобођења безбедније обстати, и да Нас дарованим благодејанијама бољма се усрећити, а чрез то у мрзост и раздражености, који против отоманског тиранства имају, већма се утврдити, и нама припадајући привржености и похвалну вољу служења племенито и постојано оџавати могли, нашли смо нужно, да њи све скупа, тј. архиепископа, епископе и србске народе, у новије доба из турскога сужанства отете, са свом породицом и добрима, и са свима стварима и свом сермијом њиховом у Нашу краљевску обрану и особиту заштиту и покровитељство примимо, шта више да их и вашој заштити, обрани и особитом покровитељству поверимо. Због тога верностима вашима, којима горе, свима скупа и сваком појединце овим писмом тврдо налажемо, благонаклоно препоручујемо и заповедамо, да ма када и колико год пута од предпоменутог архиепископа и њему потчињени епископа, о горе наведеном чему, сви скупа и појединце умољени будете, њи против свију незаконити и насилни нападача, узнемиритеља и оштетитеља, док ствари онако, као што је горе казано, стајале буду, заштичавати, покровитељствовати и бранити, и у горереченим допуштењима и концесијама Нашим чувати и одржавати сваким начином будете дужни и обавезни; уступајући вам потпуно и дајући у овом обзиру Нашу краљевску важност, што иште и право и правда: друкчије да не поступате. Ово кад се прочита, да се има показатељу вратити. Дано у нашем граду Бечу у Аустрији, дана 4 месеца марта, године господње 1695. нашега краљевања, римскога 37, угарскога и остали 40, а чешкога 39. Леополд /М.П./ Блазије Јаклин, епископ њитрански. Павле Медњански.
Патријарх Арсеније је и после Сеобе имао контакте са Русијом. С пролећа 1696. у Беч је допутовао руски посланик Коста Никитић Нефимонов у дипломатску мисију закључења трогодишњег савеза са Аустријом и Венецијом, против Турака. Патријарх Арсеније је одмах ступио у везу са послаником Нефимоновом и затражио помоћ и заштиту. Нефимонов је педантно водио своје записнике о свим својим разговорима у Бечу, о којима је слао цару извештаје у Москву, па је забележио и своје разговоре са патријархом Арсенијем.
Посланик Нефимовов је под датумом 10. мај 1696. записао, да га је посетио патријарх Арсеније, који је говорио о сукобу са католицима, о унији и многом другим проблемима који су мучили Србе у царевини. Патријарх му је споменуо и писма која је послао У москву по архимандриту Исаији. У разговору му је патријарх Арсеније најавио да ће послати у Москву једног митрополита или епископа, да проблеме српског народа изложи руском цару. Споменуо је посету патријарха Гаврила који је био у Москви пре 35 година када су велико господари дали даровну повељу (жаловану грамату) која је приликом разарања његове епархије изгорела, а нових слања није било. Говорио му је о свом постављењу пре 25 година и о томе како српске патријархе бирају њихови подвласни митрополити, а не свети васељенски патријарси и о тиме имају код себе стара правила. Са осталим извештајем и ова изјава патријарха Арсенија послата је у Москву још истог дана 10. маја 1696. поштом преко Варшаве. Непуних месец дана касније патријарх Арсеније је 6. јуна 1696. упутио руском цару Петру Великом писмо у коме моли утицај да се грофа Ђорђа Бранковића ослободи.
Боље је, вели, православнима живети под Турцима, јер ма да су давали порезу, опет насиља и гоњења у вери није било и имали су сваку слободу.'' Нефимонов даље извештава цара како је патријарх Арсеније изјавио, да ће послати у Москву руском цару, као своје изасланике митрополита Стефана београског и архимандрита Софронија, да и усмено цара о свему известе и како је 31. маја 1696. године, на дан светих Тројице код њега служио службу патријарх Арсеније и за царево здравље бога молиои много других прилика код њега бивао и о свима новостима и начину живота казивао и великог господара дела помагао. Зато му је посланик дао у самурима, сукну, књигама и новцима свега педесет рубаља.
Одговор од руског двора није стигао. Ситуација српског народа и његовог патријарха је међутим сваким даном све очајнија и Арсеније упућује своју најављену делегацију, митрополита Стефана Метохијца, пакрачког архимандрита Софронија, паторицу стараца и тројуцу слугу у Русију. Они крећу око 8. октобра и стижу у Кијев 20. новембра јер су највероватније путовали пешке.
Они су у Кијеву рекли да је пре њиховог преласка, код Београда била велика битка, у којој је изгинуло 7 000 аустријанаца, а 20 000 Турака је пало у ропство заједно са пашом, као и да су успут видели велике немире и побуне у Пољској. У Кијеву они су добили пратиоца мајора Бориса Анучина. Стигли су у Москву 26. децембра и код цара предали:
Повељу патријархову од 7. октобра 1696. године упућену цару Петру Алексијевићу и препис Привилегије, која је дата патријарху из царске канцеларије, у којој се гарантује слобода православних и заштита од насилног унијаћења ( то јест Привилегија цара Леополда од 21. августа 1690. године)
Руси су пружили само моралну подршку и послали патријарху Арсенију помоћ у новцу, у самурима (150 рубаља), црквеним и сребрним позлаћеним сасудима, јеванђељу, књигама и одеждама итд. Тако ова мисија није испунила свој циљ.
У Беч су 1698. године из Русије на преговоре са Аустријом стигле три велике личности: генерал адмирал Франц Јаковељевић Мефарт, бољарин Тодор Алексијевић Головин и секретар саветски Прокопије Богдановић Возњицин. Њима су у одвојене посете 7. јула 1698. године дошли патријарх Арсеније, да моли за посредовање за опште црквено народне-ствари, и гроф Ђорђе Бранковић, да моли интервенцију за ослобођење.
У Бечу се најдуже задржао Возњицин, који је био делегиран да потпише мировни уговор у Карловцима 1699. Патријарх Арсеније је са Возњицином био у тесној вези. Возњицин је показивао велико интересовање за српску ствар. Све се ипак завршило на празним обећањима. Патријарх се много пута обраћао Возњицину за помоћ и интервенцију и то: 14. августа 1698. где је молио да му се изда пасош да путује у Москву, затим 5. октобра 1698. из Сечуја и 18. децембра из Сентандреје, по митрополиту Стефану Метохијцу у којима моли посланика за заступништво, јер је сада најпогодније време за помоћ њему и српском народу. И трећу молбу по протосинђелу Атанасију, који је сажето изнео шта се моли: најпре се моли интервенција да се све до сада царске привилегије дословце извршавају, да патријарх слободно уређује своју цркву, без сметње римске цркве, као једини старешина свих славено-сербских мирјана и клирика, и затим, да се издејствује да патријарх Арсеније, коме је аустријски цар обећао да ће се вратити у своју отаџбину чим она буде ослобођена од Турака, па пошто се то није десило, да патријарх над тамошњим народом својим влада и управља, у сврху чега се изражава нада у заштиту и помоћ цара Московског, те се још моли интервенција код аустријског цара, да се Србима додели земља за обрађивање. Својим писмом од 1. марта 1699., протосинђел Атанасије извештава посланика, како је патријарх у беди и невољи и како је кнез влашки послао 2 000 крупица соли, те се моли посланик да издејствује ослобађање царине на ову со, што је посланик и учинио. Такође је важно и писмо Арсенија Возњицину у коме га моли да пише тумачу турског посланика на Карловачком конгресу мира, грку Александру Маврокордату, да му Турци дају хатишериф да се може вратити на патријаршијски престо у Пећ, те да се Карловачким миром спасу Срби у Турској од силних намета и дација. Возњицин је успео да донесе 8. тачаку мировног уговора, која гласи: ''Црквама Божијим и манастирима грчке вере, ма где они у владавини султановој били, као и разним народностима: Грцима, Србима, Бугарима, Словацима и свима другима који су те вере, да се да потпуна слобода и самоуправљање (вољност) и да буду без икаквих оптерећења и излишних дација, а новонаметнути данци да се скину с њих и убудуће да не буду у томе принуђавани.'' Возњицин је 24. фебруара 1699. године прво усмено, а затим писмено упознао у Бечу вицеканцелара грофа Кауница о српским захтевима: ''Још у име његовог царског величанства молим о српском патријарху и народу њиховом, о коршћењу самоуправом, о месту и вери, о деспоту Ђорђу Бранковићу да буде ослобођен и отпуштен и да би им привилегије биле утврђене. Ова је молба о њима ради вере, а не ради другог чега, јер и царско величанство у својој држави, по молби цесарског величанства, чини римској цркви све по вољи.'' Већ 2. марта Кауниц је одговорио Возњицину, да Срби и српски патријарх уживају слободе, али и да би руски цар требао такву самоуправу и безбедност да да римокатолицима који живе у Москви. У погледу ослобођења Бранковића, Кауниц каже, да ће цар наредити да се поднесе писмени реферат о тој целој ствари, па ће цар, када се на делу увери, донети одговарајућу одлуку, а да је цар увек спреман, да жеље руског цара испуни.
Српски игуман Григорије је као одличан зналац грчког језика био изабран од стране патријарха Арсенија, да помогне Возњицину у његовим тајним преговорима са Турском, преко грка Маврокодата. Резултат преговора је био закључење двогодишњег мира, на миовном Конгресу у Карловцима, а затим тридесетогодишњег мира на преговорима у Цариграду. После успешно извршене мисије игуман Григорије је отпутовао за Кијев и Москву, где је дошао да тражи награду за успешно обављени посао у корист руског двора. За време преговора је игуман стално био праћен од стране аустријских шпијуна, пошто ни Аустрији, а ни другим европским државама, учесницима на мировној конференцији у Карловцима, није одговарало да Русија закључи мира са Турском. Због великих заслуга, Григорије је у Русији био богато награђен великим прилозима и поклонима, у новцу и натури, а његовом арханђелском манастиру дата је повеља, на основу које се његовом манастиру има давати сваке седме године милостиња.
У међувремену Срби у Аустрији су се и даље патили и страдали.
Руски историчар Сергеј Сомојев, објавио је писмо команданта Титела Пантелејмона Божића, бољару Головину, у коме он моли руског цара да прими Србе, који пате од великих неправди у аустријској царевини, за своје поданике и под своју заштиту. Писмо је написано 25. новембра 1704. у време ужасног насиља над Србима у Ракоцијевом устанку.
1705. године избија велика криза и сукоб између патријарха и унијата у Печују, поводом чега је он сазвао Сабор у Сентандреји. Сабор је цар забранио, а патријарху је забранио употребу назива патријарха, и забранио је његово дописивање са Турском. Патријарх Арсеније се 25. октобра 1705. године жалио руском цару, преко епископа печујског Јефрема, којег је језуита Карло Хевенеши опзужио цару Јосифу, да је отишао у Русију и ако би се случајно вратио, да му се не дозволи повратак у Печуј.
Патријарх Арсеније III обратио се 29. октобра 1705. руском цару Петру И преко руског великана Головина и описујући страдања свога народа и православне вере у Аустрији, замолио његово заступнишво и интервенцију.
Говорећи о Сеоби Срба из Угарске у Русију и наводећи иницијативе у овом погледу, тителског капетана Пантелије Божића и официра Богдана Попвића, који је у име Срба из Арада и Сегедина молио цара руског Петра И да прими Србе у своју војску за рат против Турске, Јован Скерлић каже: ''1717. било је српских војних насеобина на северном Донцу; 1727. дошао је приличан број насељеника у Украјну. Но главна сеоба српска била је 1751., 1752. и 1753. године. Под пуковницима Иваном Хорватом, Јованом Шевићем, Рајком Прерадовићем и Текелијом, птишло је до 100 000 Срба у јужну Русију. И ту, на обалама Дњепра основали су ''Нову Србију'' и ''Славено-Сербију'', војничку крајину по угледу на границу у јужној Угарској, као неки бедем против кримских Татара. Тај пројекат за сеобу био је тако велики, да је царица Марија Терезија 1752. године морала издати нарочиту и врло строгу наредбу против исељавања, претећи смрћу на вешалима свакоме ко би људе мамио на сеобу или ко би без дозволе примао војно или грађанску службу у туђој земљи.''
После закљученог савеза између Русије, Аустрије и Млетачке Републике 1697. године руски цар Петар Велики посетио је Беч од 28. јуна 29. јула 1698. године. Он је дочекан са највећим почастима и жељом да га придобију за Унију. Патријарх Арсеније се такође налазио у Бечу и приликом посете Петра Великог замолио је руског посланика да цар Петар Велики интервенише на аустријском двору да се испуњавају Привилегије. Мало је вероватно да је овај то учинио, нити је примио патријарха, јер је стално био окружен језуитима. Посетио је катедралу језуита где га је поздравио Леополдов исповедник језуита Вомер, затим језуитску исповедаоницу на којој је чинодејствовао кардинал Колонић. Тога дана добио је обавештење о православнима и Србима. Каква су то била обавештења, с обзиром на то ко их је пружао, није тешко погодити.
Кардинал Колонић, државни министар и први саветник цара Леополда, рођен у Коморану 26. октобра 1631. године пореклом је из Далмаације, и насељен је између Коморана и Беча (Градишћански Хрват). У својој 36. години (1667.) постао је бискуп у Њитри, 1670. у Винернојштату. 1672. постао је председник Мађарске дворске канцеларије, 1673. истакао се у одбрани Беча, организовањем снабдевања храном становништва у Бечу. 1685. постаје бискуп у Ђуру, 1691. надбискуп католички и кардинал, 1692. године државни министар и председник дворске коморе, а 1695. примас Мађарске. Био је верски фанатик који је много протестаната отерао на робију. Највећи ''стручњак'' за питање Срба и њихов највећи непријатељ. Умро је у Бечу 1707. године.
Унија се најбрже ширила на територији Хрватске, Славоније, Срема и Барање, или између Дунава и Драве. После повлачења Турака у ове крајеве су дошли католички мисионари који су имали подршку аустријских пограничних власти и угарских жупанијских власти.
И пре сеобе Срби су привођени у унију са католичком црквом. Сремски викар београдског митрополита, Лонгин Рајић, 1688. је прешао у унију. Игумани манастира Ораховице и Грабовца су дали изјаву да ће и они то учинити. 18.јанура 1690., 15 000 барањских Срба је свечано прешло у унију. Свечаност је одржана у језуитској цркви у Печују. Срби су се обавезали да признају: да је папа једини непогрешиви поглавар целе цркве Христове, да Дух свети исходи од Оца и Сина и да на другоме свету постоји пургаторијум-чистилиште. Чим је патријарх Арсеније сазнао за ширење уније у овим крајевима, он је одмах пожурио да упозна народ са Привилегијом, која гарантује Србима слободно исповедање православне вере. Прво је отишао у манстир Морчу, где су већ били унијатски свештеници, које је тамо поставила државна власт, а затим у Лепавину, о Божићу 1692. Патријарх се није бојао претњи власти и кардинала Колонића, ни унијатског епископа Исаије Поповића, који је обавештавао Загребачког бискупа и надлежне државне власти о акцији патријарха Арсенија. Народ је свугде примао патријарха са великом чашћу и поштовањем и обасипао га поклонима, много крупне и ситне стоке и 10 000 форината. Са тим поклонима се вратио у Сентандреју. Почетком јуна 1693. су Срби око Морче и Липовичана одржали збор и поручили епископу Исаији Поповићу, да се остави Загребачког бискупа, јер се може десити да једног дана изгину и он и калуђери. Исаија је о томе известио Загребачког бискупа и војног заповедника. Они су му саветовали, да моли од патријарха благослов да може служити и вршити дужност (ово је урађено из тактичких разлога).
Пошто су слабо познавали тадашњи састав и уређење Хабсбуршке монархије, патријарх, епископи и народне старешине мислили су, да је главно споразумети се са царем, док су угарско-хрватско племство, католички клер и жупанијске власти испустили из вида. Они ће брзо увидети своју грешку и из сопственог искуства схватити колико је тежак положај православних Срба у Хрватско-славонској војној граници. Када је после победе над Турцима код Хершања 12. августа 1687. Барања била очишћена од Турака, почет је рад на превођењу Срба у крило католичке цркве. По извештају језуите Пренталера, број тада покатоличених Срба износио је 15 000 душа. Заузимањем другог језуите, Фрање Раваса, извршен је 18. јануара 1690. у Печују свечан прелаз извесног броја Срба на католицизам. Тог дана, у присуству царског комесара, барона Тулија Миља од Прумберга, у Печују у цркви језуита, Јован Рајић, игуман манастира Ораховице у Горњој Славонији и Јефтимије Нагомировић, игуман манастира Грабовца, као и неколико свештеника и угледних Срба из Стоног Београда, Шимонторње, Сигета, Мохача итд. изјавили су да ће испунити оно што је у новембру 1689. обећано барону Прумбергу. Игуман Јован Рајић изјавио је у име свих Срба у Славонији и Срему, да прихватају унију са Римом... Тако је овај свечани чин изведен у име свих Срба у Барањи. Срби на то нису давали свој пристанак. Овај прелаз био је више формалан и језуита Равас није био тиме задовољан. Католицизам, писао је он кардиналу Колонићу, може се учврстити само ако се Срби прво путем уније приведу католичкој вери. Корист од овако силом спроведене уније могао се надати једино игуман Јован Рајић. 30. јануара 1690. године барон Тулије Миљо од Плумберга молио је цара, да игуману Јовану Рајићу и његовом брату Лонгину Рајићу да титулу бискупа. Ратни савет је прихватио овај предлог априла 1690. и цар је 15. априла исте годне наредио Угарској дворској канцеларији да изради бискупски патент за Јована, као награду за спроведени посао у Печују.
Уније није био поштеђен ни Срем. У Срему је био унијатски владика Лонгин Рајић, сремски викар београдског митрополита. Он је унију примио још 1688. године, тј. још је његов брат Јован Рајић од цара био именован за унијатског епископа због његових заслуга око спроведене уније у Печују. У Срему је српски живаљ био веома јак, па је кардинал Колонић са сремским католичким бискупом Фрањо Јани нарочиту пажњу обратио Срему и настојао да поунијати цео Срем. Када је Лонгин Рајић умро, на Колонићев предлог цар је одмах именовао за новог унијатског сремског епископа 31. марта 1691. Петронија Љубибратића, архимандрита и генералног викара београдко-сремске митрополије, са седиштем у манастиру светог Николе у Хопову. Патријарх Арсеније је не обазирући се на ово царско именовање повео енергичну акцију против Љубибратића. За епископа у Срему је поставио Стевана Метохијца који је потиснуо Љубибратића и истерао га из Хопова. Љубибратић је прешао у Осијек, под заштиту главне војне команде у Осијеку.
Унија је полако захватала и средњу и северну Далмацију, затим Лику и Крбаву. Далмација је била под јуриздикцијом пећке патријаршије и под управом дабробосанског митрополита. После одласка Арсенија, фрањевци су тамо пошели да шире унију, а поред тога, цариградки патријарх покушао је да све православне крајеве у Далмацији подвргне под своју власт преко млетачко-далматинског архиепископа Мелентија Типалдија. Мелентије је посветио за далматинског епископа јеромонаха манастира Крке Никодима Бусовића. Патријарх је написао протестно писмо игуману манастира Крке кир Јосифу 8. марта 1693. и оштро је замерио Бусовићу што је пристао да га хиротонише млетачко-далматински архиепископ Мелентије. Када се касније уверио, да Никодим Бусовић није подлегао унијатама и унијаћењу, он га је признао 1696. за епископа целе Далмације под његовом јуриздикцијом. Да би целу ситуацију разбистрио патријарх Арсеније је послао епископа Исаију Ђаковића да обиђе Србију, Херцеговину, а нарочито Далмацију, пошто је претходно од цара издејствовао путни лист за себе и Исаију 5. марта 1692. да могу слободно вршити канонске посете својих верника где год ових има.
Када је био у Славонији, патријарх Арсеније је имао у плану да и сам оде у Далмацију. То се види из његовог писма игуману манастира Крке кир Јосифу, али због велике зиме, поста и важних послова он се задржао у Лепавини пуна два месеца. Патријарх Арсеније је настојао да по сваку цену одстрани из Морче унијатског епископа Исаију Поповића, што је и успео као што смо и раније видели. Овом патријарховом акцијом српски народ у Војној граници добио је нове снаге за отпор против католичког клера. Марчански унијатски владика Исаија Поповић јадао се Загребачком бискупу Микулићу да му граничари прете смрћу ако не напусти Загреб и Загребачког бискупа. Срби су се били тако узнемирили и узбунили, да је подзаповедник вараждинског генералитета барон Макар, саветовао владици Исаији Поповићу, 7. јуна 1693., да затражи посредовање патријарха Арсенија, јер се народ много усталасао да су претили немири. Из Лепавине патријарх Арсеније је 2. јануара 1693. године упутио писма загребачком бискупу Микулићу, у коме каже да је у те крајеве дошао ''да уреди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчкога обреда и потчини их законитој духовној власти''.
Ову посету патријарха Арсенија православној пастви у Хрватској, оштро је критиковао кардинал Колонић, у своме писму цару Леополду, у коме је био позван од цара да изнесе своје мишљење поводом Арсенијеве молбе да цар призна новоименоване епископе и црквено-административно уређење у Угарској. Он оспорава право патријарху Арсенију вршење канонских посета по дијецезама читаве Угарске и Хрватске, већ и сматра да се оне морају ограничити на област Сентандреје где му је одређено седиште.
И у Лици и Крбави ситуација је била врло тешка. Ови крајеви припадали су под канонску јурисдикцију дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића, који се, због приступања уз аустријанце морао још 1688. склонити од турске освете у северну Далмацију. Одатле је управљао верским пословима у Лици и Крбави. Када је новоосвојена Лика с Крбавом 3. марта 1691. подпала под јуриздикцију сењске бискупије сењски бискуп Севастијан Главинић почео је да спроводи унију међу Србима. Када је митрополит Атанасије појурио у Лику да спасава своје духовно стадо, на захтев бискупа Главинића, он је био од тамошњих власти протеран, као што је протеран и из Баније и Славоније од стране загребачког бискупа када је тамо пошао.
Но да се вратимо поново на Петринија Љубибратића. Колико је он остао у Осијеку и када је био и код кога је посвећен за унијатског пакрачко-сремског епископа не зна се тачно, али он ступа поново на позорницу после закључења Карловачког мира 1699. Тада је поведена оштра кампања против православља и Срба, јер је било јасно да се они више неће вратити у своју стару постојбину. Петроније Љубибратић се настанио у Пакрацу где је купио једну кућу, земљу и виноград и саградио поред ње црквицу. Патријарх Арсеније повео је оштру борбу и кампању против Петронија Љубибратића, сазвао је неколико народних зборова у манастиру Ораховица и Каменском 1700. године, на којима је народ позван да не призна Љубибратћа и унију. На ову акцију патријарха реаговао је цар и под утицајем језуита 12. јануара 1700. године упутио је један распис католичким бискупима бихарске и великовардарске дијецезе. У њему се каже, да се у новоослобођеним крајевима неће више трпети никаква друга вера сем католичке, да патријарх Арсеније мора да се повуче у Сент Андреју и да он и његови заменици не могу вршити канонске посете по другим дијецезама, нити да смеју узимати дажбине, а Срби могу остати при својим верским обредима, могу се обратити своме архиепископу, али иначе зависносе од римокатоличких бискупа. Цар је, по наговору језуита ишао даље у очигледном нарушавању и укидању датих Привилегија. Да би оправдао своје противзаконите поступке, цар Леополд И је 1. марта 1703. субделегованој комисији у Будиму наредио да забрани патријарху Арсенију III бесправно ношење патријаршке титуле, коју је ''самовољно узео и начинио себе врховним поглаваром грчке, влашке и расцијанске нације по читавој Угарској, Хрватској, Далмацији, Ердељу и пограничним крајевима''. Зато што је под видом духовне јуриздикције у преписци са Цариградом и Турцима, што намерава да сазове генерални синод-Сабор за месец мај у Сент Андреји на коме траба да се окупе представници и из Аустрије и из Турске, да се одреди висина дажбинакоје ће се убирати, да се изабере његов наследник у случају његове смрти, чији избор треба да потврди Цариград, а не аустријски цар итд. цар наређује поменутој комисији, да строго упозори патријарха Арсенија да цар неће признати закључак тог синода, нити избор његовог наследника, нити учествовање на њему турских поданика.
Патријарх Арсеније је у току 1703. године упутио цару Леополду писмо, у коме се жали, што се не испуњавају и укидају дате повластице, што му се оспорава патријаршијска титула и слободно вршење духовних функција и што му се подмећу многе ствари без основа. Међутим међународна политичка и војна ситуација се окренула против Аустрије и мађарски великаш Фрања ИИ Ракоци је почетком јесени 1703. подигао устанак незадовољних Мађара против аустријског двора и аустријске државе. У оваквој ситуацији, желећи да Србе придобије на своју страну а против Ракоција, који је то исто желео, цар Леополд И упутио је 22. новембра 1703. године преко Угарске дворске канцеларије патријарху писмо, у коме му обећава извршење свих раније датих обећања и повалстица које нису биле извршене, због немирних и несигурних времена и апелује на патријарха, да се својим ауторитетом заложи да цела расцка нација остане верна цару и да дигне своје оружје против бунтовника, а он ће то наградити. Патријарх је и поред лошег искуства са царевим обећањима, остао са својим народом уз цара, а против Ракоција, јер није могао да поверује у Ракоцијеву победу, иако је иза њега стајао француски краљ Луј ЏИВ.
Користећи ситуацију патријарх Арсеније је затражио од Ратног већа путни лист и дозволу да отпутује у Славонију, да би тамо радио на угушивању уније. Како је издавање ишло врло споро, он је онда замолио да иде на лечење у Баден, па када је добио путни лист преко Граца је хитно отпутовао у Пакрац, где је 20. новембра 1703. умро пакрачки унијатски епископ Петроније Љубибратић. Петроније Љубибратић се пред смрт покајао, напустио унију и оставио велики део свога имања патријарху Арсенију. Он је сахрањен у гробљанској цркви у Пакрацу, која је била првобитно брвнара, па је касније замењена зиданом црквом, која и данас постоји. Чињеница да грб Петронија Љубибратића и сада стоји нетакнут у паравославној гробљанској цркви у Пакрацу, где се сахрањују пакрачки епископи, доказује и потврђује да се отргнуо од уније.
По плану кардинала Колонића, Петронија је требало да наследи његов рођак Јанићије, али како се Колонић разочарао и у Петронија и у овога, није га хтео посветити за унијатског епископа за Славонију у Пакрацу. Јанићије је продао део свог имања Арсенију, који га је упутио у Русију, где је провео од 1705. до 1720. године, у руском манастиру у Москви. Пошто је тако отклонио опасност од уније у Славонији, патријарх је на Спасовдан 1705. године посветио за славонског епископа Софронија Подгоричанина, ударивши тако темељ пакрачком владичанству.
Патријарх се последњи пут обраћа двору 16. јуна 1706. године у виду дугачке представке коју је патријарх Арсеније поднео цару Јосифу И. Она садржи осамнаест тачака у којима патрујарх Арсеније излаже цару историјат Сеобе и доласка у Угарску, добијање Привилегија од цара Леополда И, као и садржај Привилегија, а затим још 24, односно 25 тачака, у којима патријарх излаже питање повреда Привилегија и конкретно наводи исте, молећи цара да има у виду српске заслуге и проливену крв за царски двор и државу и да све до сада издате Привилегије потврди и нареди, да извршавају без поговора.
У уводу, патријарх Арсеније подсећа на Леополдов Манифест од 6. априла 1690. године, коме су се он и Срби одазвали и са 40 000 породица испред турака прешли у крајеве Угарске краљевине, оставивши своју прастару постојбину и добивши од цара Леополда И Привилегије, чија се потврда сада тражи од цара.
Кардинал Колонић, на ова патријархова излагања одговара, да је цар Леополд још две године пре свога Манифеста од 6. априла 1690., позвао народе из Арсенијеве старе постојбине, те да су се они одазвали и неколико хиљада породица се доселило, а Арсеније је само следио њихов пример. Што се тиче захтева патријарха да им се потврде Привилегије, које им гарантују слободу њиховог православног вероисповедања, Колонић упозорава цара, да Привилегије Срби погрешно тумаче, јер се никако не може дозволити, да они остану у ''шизматичкој'' вери, и треба настојати да се пресељени народ покаточочи. Колонић предлаже да Срби поднесу своје добијене Привилегије у оригиналу, да се комисијски прегледају, а тачке које се односе на верске ствари и које нису јасно формулисане цар слободно може и да не потврди, или да их ограничи.
У појединачним тачкама патријарх за себе и Србе тражи:
1. Гаранцију слободног православног вероисповедања и употребу старог календара.
2. Заштиту од узмнемиравања од стране црквене и световне власти.
3. Слободу избора Архиепископа, кога ће бирати црквени и световни сталеж.
4. Право патријарха да слободно може располагати свим православним црквама грчкога обреда.
5. Право патријарха да слободно може посвећивати епископе, свештенике, постављати калуђере по манастирима и подизати према потреби цркве и манастире.
6. Да патријарх стоји на челу свих цркава и манастира.
7. Гаранција патријарховог права и ауторитета, управљања и руковођења црквама и својим народом у Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, Јенопољу, Херцеговини, Угарској и Хрватској, Мизији и Илирији и свугде где Срби живе.
8. Слобода делатности свих црквених сталежа, архиепископа, и калуђера и да их нико не сме у дужности ометати.
9. Ослобођење давања десетка, квартира војсци и других давања.
10. Заштита свештеничког сталежа од световних власти и да их нико не може, осим цара, затворити.
11. Право архиепископа да по канонском праву кажњава и суди свештеницима који се огреше и начине преступе.
12. Да им се оставе у поседу све цркве, манастири и њихова добра, као и добра Архиепископа и епископа која су им пређашњи владари давали, или потврдили.
13. Да им се поврате цркве, што су од Турака освојене, јер су Турци пре те цркве од њих отели.
14. Да се гарантује Архиепископу и епископима потпуна слобода канонских посета својим верницима и да их световне и црквене власти у овоме не смеју ометати.
15. Да се учине сви напори да се непријатељи истерају из њихове старе постојбине, како би се могли вратити натраг на своја огњисшта.
16. Да Срби остану и даље под својим месним управама и да слободно уживају своје привилегије.
17. Да сва заоставштина лица која умру без наследника прелазе у руке црквама, манастирима и Архиепископу, а овај када умре или епископ, његово имање прелази у руке архиепископа.
18. Да сви Срби и у духовном и у световним стварима зависе од свога ахриепископа.
Готово на свих 18 тачака, у својој информацији цару, кардинал Колонић је дао своје опште примедбе, а за многе захтевао, да се потпуно укину. Тако по трећој тачци патријархових захтева, Колонић предлаже цару да се укине право избора архиепископа, од стране црквено-народног Сабора. То право треба да узме цар и он нека именује новог архиепископа, као што је био случај у Турској, док су Срби тамо били. По тачци 5, Колонић се заузима, да се заштите цркве и свештеници који су примили унију и да се патријарху оспори било какво право над њима и да се не дају увек дозволе за подизање нових цркава, већ само у изузетним случајевима. По тачци 18, Колонић се нарочито устремио на световну власт патријархову, јер ни католички бискупи немају световну власт над својим верницима, те стога Срби, као и католици треба да у световним стварима зависе од световних поглавара и надлежних магистрата. У многим тачкама патријархових захтева, кардинал Колонић овога пута био доста попустљив, али треба узети у обзир нов курс политике аустријског двора према Србима у том времену Ракоцијеве побуне, у којој су Срби остали верни двору и цару.
Наводећи на крају овога дела своје претпоставке, жртве које је поднео српски народ у борби против Турака на страни цара и указујући како те српске заслуге нису довољно цењене, већ напротив, дате Привилегије и права стално ограничавана и гажена, патријарх Арсеније моли цара, да све тачке његове представке, без икаквих клаузула усвоји и потврди, а надлежним органима световне власти на терену нареди, поштују издате Привилегије, не само у Угарској, већ и у Хрватској и у Приморју, Лици и Крбави, Малој Влашкој и Славонији, да се укину сви декрети који ограничавају његову власт као архиепископа и световног вође свога народа, да му се врати наслов патријарха и да исти остане и његовим наследницима и да се дозволи њему и епископима слободно купљење десетка по свим крајевима где српски народ живи. На ово је оштро реаговао Колонић. Он каже: ''Ове овако изричито противне католичкој вери привилегије, могу само шизматицима од користи бити, да би се српски или илирски народ тиме само теже сјединио са својом матером светом римском црквом. Изнето треба имати на уму, да такве привилегије није никада тражио сав народ Илирика римског, а сви они заједнички борили су се против непријатеља хришћанског имена и мађарских устаника. Шта више, ни сами Срби, чије заслуге патријарх истиче, не траже од његовог Величанства, новог цара, и његовог двора, ништа такова, што би било против цркве католичке, они траже само то, да приликом склапања мира са Мађарима, узму се и они у обзир, те да се подвалсте искључиво царском дому аустријском, како их не би после Мађари, као непријатељи њихови, како у црквеним, тако и у световним стварима, узнемиравали и прогањали. Нека тај патријарх писменим доказима покаже своје старе привилегије, по којим је тобоже добио право јуриздикције над поменутим покрајнама; но то он никако доказати неће моћи, те му се ни на који начин тај захтев не може уважити.''
У другом делу своје представке цару Јосифу И патријарх Арсеније тражи:
1. Да се Срби више не називају погрдим именом, шизматици.
2. Да патријарх може себи још за живота поставити наследника, кога народ и свештенство изабере и да је овај дужан да изврши све што патријарх тестаментом одреди.
3. Свештеници који би прешли на унију, да се не могу користити никаквим привилегијама.
4. Да се онемогуће они који пређу на унију да међу српским народом чине разне немире, што је до сада рађено, а што иде на штету општег добра и царске службе.
5. Да патријарх поставља епископе, свештенике и остале црквене и световне званичнике, на основу добијених Привилегија и да се мора тражити потврда од цара.
6. Да се гарантује потпуна слобода збора и договора као Архиепископа или епископа и да се нико не сме спречити ако би хтео да иде у Беч.
7. Да се гарантује слобода подизања штампарија и школа, као и похађање римских универзитета.
8. Да Срби уживају исте повластице као и њихови суседи, Немци и Мађари, и да их нико не сме ометати у вршењу њихових религиозних обреда и да слободно из своје средине бирају саветнике у општинско веће.
9. Да слободно могу у градовима и селима подизати цркве и да их нико од световних и католичких црквених власти не може у овоме ометати.
10. Да епископи и свештеници зависе једино од свог архиепископа, а никако од римљана, а ако архиепископ некога позове а овај не дође и не оправда свој недолазак, да се има казнити по канонском правилу. Исто тако да се обезбеди слободно празновање православних празника.
11. Да свештеник слободно може од људи грчкога обреда (Срба, Русина и Влаха) свугде прикушљати десетак и остале приходе.
12. Да се епископ или свештеник, постављен од патријарха, има као такав признати и поштовати.
13. Да се српски официри и војници у свему изједначе са немачким и нека уживају исте повластице.
14. Да Срби племићи, именовани од цара, уживају сва уобичајена права и користе десетине од својих добара.
15. Да се у местима где живи српски народ, не дозволи Турцима и Јеврејима да држе дућане и продавнице, изузев великих вашара.
16. Да се не дозволи никоме страном да доноси на продају своје вино у српске крајеве, док Срби властито вино не продају.
17. Да се Срби приликом склапања мировног уговора са Мађарима заштите против ових својих крвника.
Од 18. до 21. тачке су разноврсни захтеви, као: слобода и олакшице у дажбинама, које да се не повећавају; да се Срби ослободе работа личних или са колима, у противном да им се услуга плати; да Срби не дају јавно подвоз, у противном да им се плати; код сечења шуме да им се плаћа од једног хвата 45 потура; да српски војници не вуку лађе, већ да им се у име тога плати пристојба; ако царски војници причине штету да се иста надокнади, а царским изасланицима да Срби нису ништа дужни дати без признанице итд.
22. Да се већ једном изврши пресељење Срба у крајеве који су им царским декретима одређени.
23. Да Срби имају два своја стално плаћена представника у Угарској дворској канцеларији, који ће тамо заступати интересе свога народа, који је једини надлежан да их бира и разрешава дужности и да се без њихових знања и сагласности не могу доносити никакве одлуке које се тичу Срба, као и да се преписи Привилегија третирају као и оригинали.
24. Да се Арсенију у случају неке опасности дозволи да може слободно променити место своје резиденције, уз пристанак свога клира и народа и да се то место онда има сматрати као такво заувек и потврдити.
Изјављујући своју верност и оданост цару патријарх на крају моли, за себе лично, пошто су му одузети замци и имање у Сирачу и Сечују, где је он велике издатке уложио изда одштета за Сечуј, у износу од 2 000 форинта у готову, да му се одреди неко друго место за седиште у Срему или Славонији, а на име, заостале пензије у износу од 6 000 форината, да му се додели још неко друго место у Срему или Славонији и да му се да титула кнеза од Албаније, а његов грб да буде наследан у мушком и женском потомству његовог брата Ђорђа.
На понеке од ових патријархових захтева Колонић је ставио своје примедбе, док је већину усвојио и цару препоручио. Колонић је предложио цару, да не удовољи захтеву из тачке 11. тј. да право прикупљања десетка имају само католички свештеници, јер је патријарх на име овога добио пензију од 3 000 форинта, док купљење десетка од Русина и Влаха не долази у обзир. По тачки 12. Колонић захтева од цара, да се после патријархове смрти укине пракса да патријарх поставља епископе и свештенике, а да се место патријарха више не попуњава. По тачки 22. Колонић упозорава цара, па каже: ''Бојати се, да тај народ сакупи се у једну целину, јер и овако расејан необуздане је ћуди и чуда чини, а шта би тек могао починити кад би се у поменуте крајеве преселио; сигурно је да га тада нико не би могао држати у послушности и њим владати, јер бунама никад краја не би било-тај њихов заједнички живот дао би им голему снагу... те је стога још најбоље да они остану са Мађарима, те како се међусобно врло мрзе пазиће један народ на рад другога, те неће допустити да се изведу рђаве и опасне намере њихове... с друге стране опет кад би се сви они у поменуте крајеве преселили, тада би они у будућем рату с Турцима, пошто би Турци прво на њих морали навалити, силан отпор Турцима дати могли, те свакако спречити њихово продирање.'' По тачки 24. Колонић је рекао: ''Нарочито ми приметити да при томе треба пазити да патријарх и у томе нема какве скривене намере; а наиме: да му не буде то само лажни изговор, да се лакше увуче у права оних, који не спадају под његову јуриздикцију. Јер лако је могуће да уђе међу унијате који су признали римску цркву за своју главу, како би их опет на стари град (''вомитус'') навео, као што је то већ пре неколико година покушао чинити у Хрватској, а у епископији свидничкој.''
Веома је интересантна и Колонићева информација у погледу личних захтева патријарха Арсенија: ''А пошто се знаде, да је тај патријарх увек веран дому аустријском остао, те с разлога, што је он већ близу очајања, а међутим је код свог шизматичког народа у врло великом поштовању тако, да само једним мигом може сав тај народ, како на добро, тако и на зло покренути, то би врло нужно било, да му се што пре даде извесна одштета за претрпљена зла. Да би се пак даље патријарх, а и народ, задржао у верности дому аустријском, нека се што се тиче његове особе, брата му Ђорђа и све његове породице потпуно потврди; он нека се обаспе сваком чашћу и нека му се даде наслов саветника и еквивалент у имању за претрпљене штете. Ово се сада може учинити, без икакве штете по садање стање вере, а тако исто и без штете по опће, јавно и приватно добро, јер све ово што се сада лично патријарху чини, мора се после смрти његове опет државној благајни повратити.''
Када је цар добио Арсенијеву представку, пропраћену са Колонићевим примедбама, а водећи рачуна о политичкој и војној ситуацији у земљи и ван ње, осећајући још увек потребу за српском помоћи, нарочито у Ракоцијевом устанку који још није био савладан, он је позитивно оценио у целини ову Арсенијеву представку, удовољио молбама и донео своје царско решење о потврди свих досадашњих српских Привилегија 7. августа 1706. и решење да се хитно позову све надлежне цивилне, војне и црквене власти у царевини, да уважавају и респектују привилегован положај Срба и њихове повластице, које је патријараху достављено преко Угарске дворске канцеларије 29. септембра 1706. године. Царева одлука, као и све раније, ништа није конкретизовала. Обећава се потпуна заштита њихових виталних интереса, изричу претње свима онима који се убудуће усуде да крње и газе права српског народа.
Е. Пико коментаришући царску диплому од 7. августа 1706. године лепо каже: ''То беху навек обећања па обећања, наскоро заборављена. Јосиф се стално упуштао у опште изреке, добро пазећи, да не одговори на одређене захтеве митрополитове. У Бечу никако не миловаху Србаља, па Дворско ратно веће у онај мах, кад цар изношаше њихове услуге, тражаше начина, како да им одузме и ову заосталу самоуправу, па да их стави под јежовитску шибу.''
Патријарх Арсеније се новом молбом обратио Ратном савету почетком септембра 1706. године у којој је молио Ратни савет, да изда заштитну диплому преко Дворске канцеларије и Угарске дворске канцеларије на све повластице које су Срби добили од Леополда И због својих заслуга за цара и царевину. Молби је приложио декрет цара Леополда од 6. септембра 1691. године, који је био адресован на војничке власти, са обавештењем да су српски патријарх, епископи, свештенство и сав народ ослобођени давања државних терета. Ова патријархова молба је заведена у деловоднику Ратног савета 15. септембра 1706. године. Одговор на патријархову молбу још истог дана издао је у име Ратног савета сам цар, у виду заштитне дипломе. То је учињено тако брзо јер су у то време Ракоцијеви побуњеници у офанзиви, напали аустријске трупе, у којима је било много Срба и 10. октобра 1706. године заузели Остроген, о чему је принц Евгеније Савојски известио цара и Ратни савет. Царска војска је под командом генерала Рабутина и Штаренберга, сачињена највише од Срба, ступила у дејство и већ 12. октобра повратила Остроген од Ракоцијевих побуњеника. Том царском дипломом, цар Јосиф И потврђује декрет Леополда И од 6. септембра 1691. године, којим се патријарх, епископи, свештеници и сав српски народ по свим крајевима у Угарској, Славонији, Хрватској, Илирији, Мизији, Албанији, Грчкој, Бугарској, Подгорју, Босни, Јенопољу и по свим другим местима, гдегод их има, узимају у царску заштиту и ослобађају од свих давања и ратних терета.
После добијања од цара и Ратног већа заштитне дипломе патријарх се у октобру 1706. године налазио у Бечу. 27. октобра 1706. године патријарха Арсенија III Чарнојевића је умро у Бечу.
Теодосије Симуновић упутио је једно значајно писмо заточеном грофу Ђорђу Бранковићу, поводом смрти патријарха Арсенија. Писмо је писано на латинском језику (мешавина латинског и италијанског). Оно је важно јер се из њега сазнаје за кућу у којој је умро у Бечу патријарх Арсеније. Из вога писма се сазнаје, да је патријархово тело било пренето у манастир Крушедол и сахрањено у гробницу св. Владике Максима Бранковића. Затим се сазнаје и о кући ''ЛАЗО'', у којој је у Бечу одседао патријарх Арсеније, па је у истој вероватно и умро.
Примивши мртво тело патријарха Арсенија из Беча и са њима писмо Исаије Ђаковића, Срби из Будима, Пеште, Сентандреје, упутили су Саборно писмо Исаији Ђаковићу, 5. новембра 1706. године. Из њега се види висока национална и верска свест ових људи, који су се нашли у великој бризи после патријархове смрти. Под датумом 9. новембар епископ Исаија Ђаковић упутио је Србима у Будим, Пешту, и Сентандреју једно врло значајно писмо, које је одговор њима на њихово писмо од 5. новембра 1706. године. У том писму Исаија описује велику жалост и тугу због смрти патријарха Арсенија и обавештава их, шта је он до сада успео да уради: Извадио је привилегије народне, примио је пошиљке из Осека и Даља, које је донео протосинђел Вићентије и Томаш; предао је меморијал цару и другим личностима ''како заради онога имања, такође за изабрати себи другога пастира и поглавара и на место господина нашего свето почившаго патријарха другаго пастира и патријарха, кога хоће вас народ себе за пастита одабрати, како и наше привилеђије указују, и такове меморијале есмо их придали Светлости ћесаревској и другом где потребује. И сште ми смо ни еднога ответа имали, нити саде знамо, какав ће ответ нам изити, како нам и изиде ответ какови, да можемо поити доле међу народ, како смо и у меморијалу написали.''
Како је српски народ расејан и разбацан на све стране, то га је немогуће сакупљати на једно место, ''а без тога бити не можемо'', епископ Исаија предлаже, да Срби из Пеште, из Будима и из Сентандреје пошаљу своје представније у Беч, а такође да успут позову и српске војне старешине, да пошаљу хаџи Моисеа (Рашковића), затим једнога из Лике и Крбаве, те да сви они понесу своје печате, да их ударе на чисту хартију на којој ће написати да желе бирати новога архиепастира, али да не наводе његово име, већ да оставе то место празно, те да што пре дођу да би се искористиле садашње прилично повољне прилике за ово, јер се не зна како ће касније бити, а да такође понесу и новаца за трошак.
Кућа ''цаса ил Лазо'' где је патријарх умро је кућа ''Лазенхоф''. Та се кућа налазила у првом бецирку Беча, са улазом из данашње Јуденгассе. Подигао ју је Волфанг Лац, чувени писац историје и кућа је била спојена са ''Дреифалтигкеитсхоф'' (Јуденгассе 10/12), а нешто касније постоји као самостална зграда 1345. године у власништву Хермана ден Снецлабна, који је био Бuргермеистер Беча 1333-34. године. После је прелазила у разне руке, а у доба патријарха Арсенија је власништво Јозефа Грофа од Ламберга од 24. априла 1688., а касније опет прелази у разне руке и била је позната под именом ''Хозосхоф'' пошто је све до 1910. године била у поседу грофовске породице Хојос-Шпринцен-Штајн.
Пошто су на томе терену вршена разарања у првом и другом светском рату, данас су остали само детаљи старе куће ''Лазенхоф ИИ'' и са улазом из Јуденгассе.
После смрти патријарха Арсенија настављена је борба српског народа за његова права. И на тим тековинама је основана Војводина која се присајединила матици Србији и на тај начин су остварене вековне тежње српског народа да живи у својој држави.
Патријарх Арсеније III Чарнојевић је оставио дубоког трага у нашем народном сећању и заузима важно место у проучавању историје нашег народа. Много је књига написано у њему, а он предтавља и инспирацију за многе уметнике у њиховим великим делима. Патријарх Арсеније III Чарнојевић је заувек оставио трагове у нашим животима и нашем сећању. Нек му је вечна слава и хвала.