Сваки народ је кроз своју историју пролазио кроз веома тешке периоде, када је био у питању његов сам физички и билошки опстанак на територији коју је насељавао. Српки народ се много пута налазио у тако тешким ситуацијама, и увек је до сада излазио као победник, не дозвољавајући да му се укаља достојанство, понос и припадност српском племену. У својој богатој историји српски народ је увек припадао заједници европских народа, чувао је њене границе и бранио европску културу и цивилизацију у времену тешком за Европу. Један од примера такве пожртвованости српског народа је Велика Сеоба Срба која десила 1689/90., у времену док су се Европа и Срби налазили у веома тешкој ситуацији. И када се говори о Великој Сеоби Срба, незаобилазна тема је и патријарх Арсеније III Чарнојевић. Као духовни поглавар Српске Православне цркве, једине српске институције која је имала аутономију деловања на територији Турске, он је на својим плећима носио највећи терет тога доба. И када се говори о патријарху Арсенију III Црнојевићу, говори се о Великој Сеоби Срба, а када се говори о Великој Сеоби Срба говори се о Арсенију III Чарнојевићу. Арсеније и Велика Сеоба се никако не могу раздвојити. Они представљају једну нераздвојну целину, и као што је душа недељива, не могу се поделити ни описи великог патријарха Арсенија III Чарнојевића и описи Велике Сеобе Срба.
Међутим, треба напоменути да Велика Сеоба Срба на чијем је челу био Арсеније III Чарнијевић није била прва, нити је била једина Велика Сеоба Срба у његовој великој историји, иако је она оставила највише трага у нашем народном бићу.
Прва пресељења Срба на територију Угарске почела су после Косовске битке 1389. године. Бежећи од Турака, Срби су почели да насељавају јужне крајеве Угарске. Ове колоније су биле познате већ 1404-1421., и биле су под командом угарског краља Сигмунда. Ове колоније су населиле острво Цсепел код Офена-Будима и место ст. Абрахам. Пресељени Срби су добили писмено изложена права од Сигмунда Ладаислава I и Матије Корвина.
Следећа већа сеоба Срба је била под деспотом Вуком Бранковићем. Он се 1433. године оженио са Сигмундовом рођаком, ћерком Урлиха фон Цики, Катарином. Угарској је на располагање предао Београд, с тим да му Угарска уступи градове Сланкамен (Сланкамен), Липа (Lippa), Токај (Tokay), Мункас (Munkas), Вилагошвар (Vilagosvar), Стамар (Stamar), Дебрецин (Debretzyn), Тур (Thur), једну кућу у Будиму и многа друга места и села. Иако се Срби у сва ова места нису одмах населили, Бранковићеви људи су ипак населили Будим и Сланкамен.
Следећа сеоба се одиграла у време Албрехта II, 1439. Иако је Бранковић своју ћерку Марију дао за турског султана Мурата, он је ипак морао побећи испред Турака 1439. године. Он је напустио Смедерево и са благом се склонио у Угарску, где је краља Албрехта II покренуо на борбу против Турака. Та борба се неуспешно завршила. После опсаде Смедерева велики број Срба је отишао за Угарску и населио Јенопољ у Арадској области и од Владислава I добио привилегије.
Следећа сеоба се одиграла за време Матије Корвина 1459. године, под сином Георија Бранковића, Стефаном. Када је Стефан 1465. године отишао из Угарске, многи Срби су под вођством Вука Георгијевића, населили Срем. Вук Георгијевић је иначе био Стефанов брат. У народу је Вук Георгијевић познат као Змај Огњени Вук. Он је био веома омиљен код Матије Корвина, који му је дао Сланкамен за резиденцију. Срби у Јенопољу су се бавили сточарством и трговином, док су се Срби у Срему морали бранити од турских напада. Сремски Срби су били образовали чувену Црну Легију, која се састојала од 6 000 пешака. Командант ове легије је био краљ Матија, који је са овом легијом извојевао многобројне победе против Турака.
Следећа сеоба се одиграла 1481. под Паулом Киниси, кнез Павлом, који је довео 50 000 породица и населио их у Срем и Банат. Ови Срби су уз помоћ Срба који су се раније населили на овим територијама стално упадали на турску територију и стално били у окршају са Турцима, заједно са Вуком, Кинским и Јакшићем. На скупштини која је одржана у Будиму 1481. године, ови Срби су добили ослобођење од плаћања десетка католичким свештеницима. Ово је био подстрек да пресељавање нових Срба из Турске на ову територију.
После ове сеобе било је више мањих сеоба, а затим је владика Максим 1509., као посланик румунског војводе Михне, дошао у Срем и на имању свога рађака Јакшића подигао манастир Крушедол, у коме је и умро 1516. године. У то време је извршена још једна већа сеоба Срба.
1538. године одиграла се сеоба на предлог Николе Јуришића, познатог браниоца ?вон Гунс?. Краљ Фердинанд је срским капетанима и војводама и њиховим породицама, који су били заслужни у рату, дао ослобођење од пореза на двадесет година, а добијали су и годишње 50 фл Рх.
1659. се много Срба из Ковина преселило у Будим.
Многи банатски Срби су још 1686. и 1687. године појединачно и у масама прешли преко Тисе и населили се у Бачкој и Барањи. Исто тако је знатан број становништва из Србије и Босне пресељен раније 1688. и 1689. независно од патријархове Сеобе и њених узрока и насељен у Срем и Славонију у местима и кућама које су Турци били напустили.
Дакле из свега овога се може закључити да су Срби одавно већ били населили велико равничарско пространство и да су већ у време пре Велике Сеобе Срба на том великом пространству чинили већину становништва. Треба напоменути да је раније на територијима на које су се населили Срби живео јако мали број људи. Разлог томе је био тај што је земљиште било мочварно, запуштено и нездраво за живот. Док су Угари живели вишље, на северу, где земља била боља и где су услови за живот били подношљиви, Србима је препуштена најлошија земља, да тамо живе и да бране краљевину упада Турака.
Дакле, после свих ових сеоба десила се за Србе најзначајнија, на чијем је челу стајао патријарх Арсеније III Чарнојевић.
Једна од ретких неоспорних чињеница везаних за пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића је година његовог рођења. Он је рођен 1633. године. Питање његовог презимана и имена пре монашења, као и питање његовог порекла је питање једне дуге и оштре расправе међу нашим историчарима. Такође се не може поуздано рећи ни где је патријарх започео своје школовање.
Први извор је Андрија Змајевић. Он је био опат у Перасту, а затим и барски наднискуп (1671-1694.). Андрија Змајевић се лично познавао са патријархом Арсенијем чији је био и пријатељ. Његово дело зове се Држава света, славна и крепосна љетописа црквенога. Написано је 1673. или 1674. године и намењено је Конгрегацији за пропаганду вере. Змајевић у њему наводи да је патријархово место рођења Цетиње. Међутим, град Цетиње у то време није уопште постојао, па је Змајевић највероветније мислио на Цетињску област која обухвата много већи геогрефски простор него сам град Цетиње (данашњи град Цетиње је настао је у XIX веку). У своме делу Историја Сима Милутиновић Сарајлија такође тврди да је патријарх потицао са Цетиња и то из племена Бајица. Он наводи да патријарх није био од рода Црнојевића већ је сам себи дао то име да би себи подигао углед у народу и код аустриског цара.
Иларион Руварац наводи да је патријарх био родом из приморја из племена Паштровићи.
У делу Дечански споменици, Серафим Ристић наводи да је Арсеније III од Ерцеговине.
Доктор Јован Ердељановић наводи предање које се одржало у Бајицама и целом Цетињском племену. По том предању патријарх је рођен у Бајицама и често је долазио у Бајице као у своје родно место. Такође је о његовом трошку поп Боровић сазидао малу цркву уместо велике, у патријарховом родном селу, због чега је патријарх проклео попа и његов рад. Али после тога је патријарх уз помоћ народа сазидао другу ''бољу и вишу'' цркву светог Јована у Бајицама. Она је служла све до пред крај 19. века. Због тога што је била оронула и скроз пропала, црква је замењена новом, данашњом црквом. Стеван Радић, учитељ на Цетињу (родом из Барање) тврди да у Иригу, У Срему, зна за породице које су пореклом из Бајица, а које су се доселиле у Ириг са патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Доктор Стефан Чакић додаје да је то породица Бајића која то увек радо и са поносом истиче. Од ког Бајичког рода је патријарх, не зна се. Зна се само да је сам себи дао презиме Чарнојевић, односно Црнојевић да би помоћу тог старог и славног презимена задобио што већи значај код нашег народа и аустријског двора.
Накићеновић наводи да у селу Дуљеву у Паштровићима стоји и сад у добром стању кућа Арсенија III, српског патријарха. Он наводи да су се његови стари доселили из Црне Горе, из Брда. Старо презиме с којим су дошли у Паштровиће било је Черни, Црни и Црнокући, како је коме било милије. Кад Млеци нису успели да их полатине, полатинили су им презимена, преводом, Кажинегро (Цасанегро). Њихови потомци се и данас тако презивају, Црнци или Црњак. Патријарх је једном, преко свог сродника са којим се био сусрео, послао новац за поправку ове куће. Братство Кажинегра којих има и у Будви слави светог Николу. Ово предање не стоји у супротности са предањем о рођењу патријарха Арсенија III у Бајицама, него се надопуњава са њим. Ево како и зашто. У Брдима, у племену Пипери има цела једна група братстава која се зове општим именом ''Црнци'', по пределу у коме је настањена. Међу тим братствима издваја се братство Милашевићи. Они знају да су од његових исељеника и Кажинегри у Приморју, крај Будве. Тиме је сасвим поуздано потврђено предање о пореклу Кажинегра из Брда и о њиховом ранијем презимену, Црнци. То што је страра слава Милашевића Ђурђевдан (а сада Аранђеловдан), а Кажинегри славе Никољдан, само значи да су Кажинегри примили славу великог Паштровског братства Дајковића, међу које су се населили. Ако је тачно да је патријарх Арсеније III био пореклом од ових Црнаца-Кажинегра у Дуљеву у Паштровићима, а да је био рођен у Бајицама, то би значило, да су оба места у патријарховој прошлости имала неку улогу. Можда је патријархова родбина прво била настањена у Бајицама, па се затим преселила у Паштровиће, а можда је један њен део био настањен у Бајицама. У сваком случају, пошто се о патријарховом роду у Бајицама ништа не зна, нема сумње да је његова родбина ту била малобројна и морала је у Бајицама одавно нестати. Могла се дакле, и то вероватно најпре једним делом, одселити у Дуљево у Паштровоћима и живети у поменутој кући, за коју се каже да је патријарх о свом трошку направио. Наведени подаци о патријарховом пореклу од пиперских Црнаца дају нам уједно и објашњење како је он могао доћи на мисао да себе назове Чарнојевић (Црнојевић).
Доктор Рајко Веселиновић критикује патријарха због лажног предстваљања и сматра да је он тиме желео да повећа важност свог имена и утицај и углед у народу и код аустријског цара.
Арсеније је заиста потицао из једне кнежевске породице, о чему сведочи Андрија Змајевић. Дакле патријарх је увеличао истину о свом пореклу, али није слагао. Патријарх Арсеније је био по рођењу из породице која је давала кнежеве, али не кнежеве ''од Арбаније'' - него кнежеве у Цетињском племену.
Дакале, закључак о пореклу патријарха Арсенија III Чарнојевића би био:
Патријарх Арсеније III Чарнојевић води порекло из Брда, из племена Пипера, чија су се многа братства називала Црнци-Црнојевић, Чарнојевић. Рођен је у Бајицама. Славио је светог Николу. Подигао је цркву у Бајицама и поправљао кућу својих предака у Дуљеву. Овај закључак не треба узети за априори потпун и до краја прецизан. Треба га узети као до сада најпрецизнију и најдетаљнију претпоставку!
Као што су многе ствари које се тичу патријарховог порекла само претпоставке, на сличан начин се заснива реконструкција патријарховог школовања и монашења.
У периоду у ком је патријарх живео код Срба није постојало системско школовање. Ко је хтео да научи да чита и пише, за то му се једина прилика пружала у манастирима или у кући неког свештеника. А и то школовање се састојало већим делом од пастирског посла, тј. чувања стоке, а мањим делом од учења. Један од таквих манастира је био и манастир Дуга, на реци Морачи, на граници два црногорска племена, Пипера и Братоножића. Ту је патријарх могао учити школу. Патријарх Арсеније је знање стечено у манстиру касније обогатио и проширио, када га је као младог калуђера узео у службу тадашњи пећки патријарх Максим. За патријарха Максима се зна да је много путовао по свим областима патријаршије, као и изван ње, ради скупљања прилога од народа за цркву и подмиривање дажбина Порти. Такође је радио и на одржавању верске и националне свести у народу. Није искључено да је патријарха Максима на овим путовањима пратио млади калуђер Арсеније, који је врло брзо постао игуман манастира Пећке патријаршије. На тим путовањима калуђер Арсеније је имао шта да научи, да прошири своје знање, да упозна прилике под којима је живео српски народ, што би му касније помогло у борби за свој народ.
Патријарх је већ у својој 32. години, тј. 1665. године постао игуман Пећке патријаршије. Четири године касније, 1669., постаје епископ-митрополит хвостански (Пећки), а затим помоћник патријарха Максима, а од 1674. његов наследник на пећком престолу.
Патријарх Арсеније и српски народ нису имали непријатеља само у Турцима, са којима су већ имали доста искуства, већ су били са свих страна окружени неискреним пријатељима, Млецима и Аустро-Угарима. Аустро-Угари и Млеци су се само привидно отимали о Арсенијево пријатељство, из својих егоистичких циљева, а у ствари имали су исти циљ као и Турци.
Патријарх је био присутан (имао је 26 година) када су Турци у Брусу обесили патријарха Гаврила, када се овај вратио из Русије. Патријарх Гаврило је био обешен због велеиздаје. Његово тело остало је нераспаднуто, а народ га је прогласио за свеца због многобројних чуда.
Патријарх је као и његови претходници много путовао по територијама своје патријаршије, ширећи међу народом утицај цркве и делујући на очување националне свести. О његовим путовањима нема много сачуваних писмених докумената. Времена су била тешка а патријарх није уз себе имао путописца који би забележио сва његова путовања. Један од извора података су записи на местима које је патријарх посетио, било да је он то сам записао негде на зиду или некој богослужбеној књизи, било да тај запис потиче од неког калуђера или свештеника који су били сведоци његовог присуства.
Патријарх Арсеније је 1674. године посетио Босну. 1676. године посетио је Срем. 1677. године посетио је Браничево и то 27. дан по Христовом рођењу и том приликом је поклонио богослужбену књигу манастиру који је посетио. Књигу је својеручно потписао. Исте године посетио је Жичу о чему сведочи запис на зиду манастира. 1678. године посетио је Смедерево о чему такође постоји запис на зиду цркве на смедеревском гробљу. 1683. године посетио је Јерусалим и поклонио се тамошњим светима. Обишао је Христов гроб, о чему постоји запис у рукопису у Јерусалиму. За време пута у Јерусалим патријарх је водио дневник, који на жалост није сачуван у целини.
Дневник почиње речима: ''Господи Боже, у твоје име, спаси, похитај, и удостоји ме видети свети град Јерусалим и поклонити се живоносном гробу твоме, да обиђем сва света твоја места, по којима су ходиле пречисте ноге твоје.'' Патријарх је на овај пут кренуо 1682. године, а тамо стигао тек пред ускрс 1683. Био је гост јерусалимског патријарха Доситеја Нотараса. Најинтересантнији су они делови дневника где Арденије говори о гробу деспота Угљеше и о грађевинама везира Мехмеда Соколовића, брата Макарија Соколовића који је некада био српски патријарх. У патријарховом дневнику осећа се непрестано одушевљење и усхићење због овог пута, као и због високог положаја који заузима као патријарх Пећке патријаршије, која се простире од Коморана у Угарској, до Солуна на југу. Пут у Јерусалим Арсеније је предузео из религиозних разлога, али и зато да би му углед и поштовање још више порасли, јер у оно време хаџије-поклоници јерусалимских светиња веома су били цењени и уважавани, не само од хришћана већ и од Турака.
1683. године патријарх је посетио манастир Никоље у Каблару, манастир посвећен светом Николи. Ту је поклонио богослужбене књиге. Манастир је посетио на дан светог Николе када се скупља велики народ на сабор. То окупљање је искористио за очување српске идеје.
1686. године, у фебруару, патријарх је посетио манастир Осогов. Ту је направио списак црквених ствари које су се нашле у манастиру и наредио да се убудуће све новоприложене ствари уведу у списак. Изрекао је проклетство на све оне који би те ствари присвојили.
Патријарх Арсеније је 1682. године поклонио један минеј Цетињском храму, и својом руком написао посвету, што значи да је те године посетио родно Цетиње.
Године 1684. је написао писмо манастиру Раваници у коме препоручује калуђерима да чувају дароване привилегије од цара Лазара.
1684. године боравио је у манстиру Ђурђевим Стубовима у Рашкој.