КАЛИОПА

Мардоније продире у Атику. Одлука Атињана
1) А Мардоније, кад се вратио Александар и донео му поруку Атињана, крене из Тесалије и убрзаним маршем пође на Атину. И у коју год би земљу дошао, свуда би присиљавао становништво да му се прикључи. А тесалски главари не само да се нису покајали за оно што су раније урадили, него су још више помагали Ксерксу. Тако је Торек из Ларисе пратио Ксеркса кад је бежао, а сада је јавно пустио Мардонија у Хеладу.
2) Кад је на овом маршу војска била у Беотији, Тебанци су задржавали Мардонија и саветовали му да не иде даље, тврдећи да од њихове земље нема згодније за логоровање, те му нису дали да иде даље, него да остане онде и настоји да и без борбе покори целу Хеладу. Да су, наиме, Хелени сложни, они би, као што из искуства знају, били толико јаки да им нико на свету не би могао ништа учинити. Онда му изјаве ово:
''Ако нас послушаш и то учиниш, похватаћеш им без по муке све њихове конце. Пошаљи само новаца господарима градова, па ћеш тако завадити Хеладу; онда ћеш уз помоћ својих присталица лакше савладати своје непријатеље.''
3) Али он не послуша тај њихов савет, него је просто горео од жеље да поново заузме Атину, зато што је био тврдоглав, а поред тога и зато што се надао да ће, док се још краљ буде налазио у Сарду, моћи помоћу ватрених сигнала преко острва да му јави да је заузео Атину. А кад је дошао у Атику, не затекне ни тада Атињане, него добије извештај да их је већина на бродовима на Саламини, те он заузме потпуно пуст град. Од краљевог заузимања Атине до овог другог, Мардонијевог упада са војском било је прошло пуних десет месеци.
4) А када је Мардоније био у Атини, пошаље он на Саламину Хелеспонтијца Мурихида да однесе Атињанима исте предлоге које им је носио и Александар Македонац. С тим предлозима није га он поново послао зато што се надао да ће Атињани пристати на пријатељство, него зато што је мислио да су се опаметили, пошто им је Атина била окупирана и налазила се већ у његовим рукама. И због тога је послао Мурихида на Саламину.
5) А кад је овај дошао, објави пред ратним већем Мардонијеве предлоге. Члан већа Ликид изнесе своје мишљење да њему изгледа да би било боље да приме предлоге које им је Мурихид донео и да се ти предлози изнесу пред народну скупштину. Овај је изнео то своје мишљење или зато што је био подмићен од Мардонија или што је то било заиста његово уверење. А Атињани, они из ратног већа и они напољу, када су то чули, били су изван себе од беса, те опколе Ликида и каменују га, а Мурихиду са Хелеспонта дозволе да се жив и здрав врати натраг. Када се око Ликида дигла граја на Саламини, дознају за тај догађај и атинске жене, те, бодрећи једна другу, пођу на своју руку све до једне пред Ликидову кућу и каменују му прву жену, па онда и децу.
6) Атињани су овако прешли на Саламину: у Атици су остали све дотле док су се надали да ће им доћи у помоћ војска са Пелопонеза. А пошто су Пелопонежани одуговлачили и отезали да то учине, а већ се причало да Мардоније надире и да је већ у Беотији, склоне они све своје на Саламину, па се и сами тамо пребаце. Уједно пошаљу гласнике у Спарту да уложе протест код Спартанаца што су пустили да Мардоније продре у Атику, уместо да су му се заједно с њима супротставили у Беотији. Нареде им да подсете Спартанце на оно што је обећао Ксерксе да ће им дати ако буду прешли на његову страну, и да им даду до знања да ће Атињани, ако им Пелопонежани не притекну у помоћ, наћи начина да се и сами одбране.
7) Спартанци су у то време прослављали Хијацинтијске светковине, јер се код њих пре свега пази на то да се обављају верски обичаји. А истовремено им је био готов грудобран на зиду који су градили на Истму. А кад су атински изасланици стигли у Спарту са изасланицима из Мегаре и Платеје, изађу пред ефоре и ово им изјаве:
''Послали су нас Атињани са поруком да нам је персијски краљ прво понудио да нам врати нашу земљу, а затим жели да склопи с нама један частан савез, без икакве преваре и задње намере, а спреман је да нам, поред наше земље, да и једну земљу коју год ми сами будемо изабрали. Будући да поштујемо хеленског бога Зевса, нисмо пристали, пошто сматрамо за злочин да издамо Хеладу, него смо одбили његове предлоге, иако су нас Хелени издали и нанели нам неправду, и иако добро знамо да би било много корисније да се спријатељимо са Ксерксом него да ратујемо против њега. И ми ни сада нити икада нећемо пристати да се с њим помиримо. Колико то од нае буде зависило, остаћемо искрено уз Хелене. А онда сте се јако поплашили да не склопимо савез са Ксерксом, а кад сте после били начисто с нашим ставом да никада нећемо издати Хеладу, па пошто вам је зид који се гради преко Истма скоро готов, заборавили сте на нас Атињане и издали сте нас, иако сте нам се обавезали да ћете с нама дочекати непријатеља у Беотији, па сте дозволили да непријатељи упадну у Атику. Због свега овога Атињани се љуте на вас, јер сте нечасно лоступили. Сада пак захтевамо од вас да одмах с нама пошаљете војску у Атику да тамо изађемо на мегдан непријатељу. Пошто смо, наиме, пропустили прилику у Беотији, то је онда најзгодније да се у нашој земљи боримо с њим на Тријасијској равници.''
8) Кад су пак ефори то чули, изјаве им да ће им сутрадан дати одговор, а сутрадан им опет изјаве да ће им одговорити идућег дана. И тако су радили и одгађали да им даду одговор од дана до дана пуних десет дана. А за то време сви Пелопонежани ужурбано су градили зид преко Истма, па су га и завршили. Не могу да наведем разлог зашто су се Спартанци онда тако журили да спрече Атињане да склопе савез са Ксерксом, кад је с тим задатком долазио у Атину Александар Македонац, а сад се нису ни обазирали на време. Ту је могло да буде по среди једино то што је тада зид преко Истма био већ саграђен и што су мислили да им Атињани више уопште нису потребни. А кад је Александар долазио у Атину, тада зид, на коме су из страха од Персијанаца тако ужурбано радили, још није био готов.

Полазак спартанске војске
9) Најзад су Спартанци ипак одговорили и послали војску, и то се овако десило. Уочи последњег пријема који је требало да се одржи дознао је Хилеј из Тегеје, који је од свих странаца уживао највећи углед у Спарти, од ефора шта су све Атињани били поручили, па је ефорима ово рекао:
''Господо ефори, ствар стоји овако: ако Атињани не буду с нама, него у савезу са непријатељем, Ксерксу ће бити отворени многи путеви на Пелопонез, и поред тога што смо на Истму саградили јак зид. Већ гледајте да их послушате пре него што Атињани донесу неку другу одлуку, која ће донети несрећу Хелади.''
10) Он им је дао тај савет. А они одмах прихвате тај његов савет и пошаљу, и не говорећи ништа посланицима поменутих градова, ноћу пет хиљада Спартанаца и даду сваком од њих по седам хелота, а за команданта поставе им Паузанију, сина Клеомбротова. Заповедништво је, заправо, било припало Плистарху, сину Леонидину, али је он био дете, а Паузанија му је био синовац и намесник. Клеомброт, наиме, Паузанијин отац и Анаксандридов син, није био жив, него је, кад је довео са Истма војску која је градила зид, живео после тога кратко време и умро. Војску је повукао са Истма због тога што је за време приношења жртве против Персијанаца било дошло до помрачења сунца на небу. Паузанија је за свога помоћника одредио Еурианакта, сина Доријејева, који је био из исте куће из које и он.
11) Паузанијина војска је прво изашла из Спарте, а затим су изасланици, чим је свануло, и не знајући да је војска отишла, изашли пред ефоре одлучивши да се и они сами врате својим кућама. Изашавши пред ефоре, они изјаве:
''Ви, Спартанци, останите и даље ту прослављајући весело Хијацинтијске светковине и остављајући на цедилу своје савезнике. Пошто сте их оставили на цедилу, и пошто су остали без савезника, Атињани ће морати да склопе мир са Ксерксом, и то онако како год буду могли. Кад се с њим нагодимо, сасвим је, наиме, разумљиво да ћемо бити његови савезници и да ћемо ићи у рат тамо куда нас он поведе. А ви ћете тада већ видети шта ће се из тога за вас излећи.''
Док су изасланици то говорили, одговоре им ефори:
''Кунемо вам се да је наша војска на маршу против туђинаца, (јер су тако називали варваре); сада је морала већ да стигне у Орестиј.''
Не знајући о чему је реч, гласници их замоле да им објасне то што су рекли, а кад су сазнали о чему се ради, они се у чуду хитно упуте за војском да би је стигли. А то исто учини и пет хиљада тешко наоружаних спартанских перијека.
12) И док су се ови журили на Истам, Аргејци, чим су били обавештени да је Паузанија са војском кренуо из Спарте, пошаљу у Атику као гласника најбржег тркача кога су могли да пронађу, јер су још раније били обећали Мардонију да ће задржати Спартанце да не крену у борбу против њега. Кад је гласник стигао у Атину, он ово изјави:
''Мардоније, послали су ме Ахејци да ти јавим да је из Спарте кренула омладина и да Аргејци нису били у стању да је задрже. Буди обазрив у погледу тога и гледај да паметно поступиш!''
13) Рекавши то, он се врати натраг. А Мардоније, кад је то чуо, није никако хтео да и даље остане у Атици. Није се, наиме, мицао одатле и чекао је да види како ће Атињани да поступе, те није ни пљачкао ни пустошио Атику, јер се стално надао да ће пристати да се измире с њим. А кад није успео да их наговори, и кад је био обавештен о свему, још пре него што је Паузанијина војска стигла на Истам, запали Атину и сравни са земљом све зидове храмова и куће које су још постојале, па се онда повуче из Атике. А повукао се због тога што Атика није била згодна за коњицу и што би му војска, у случају да претрпи пораз, морала да се повлачи само кроз уске кланце, тако да би јој и мали број људи могао пресећи одступницу. Он, дакле, одлучи да се врати у Тебу и прими битку у близини једног пријатељског града, а и на земљишту погодном за коњицу.

Мардоније се повлачи у Беотију
14) Тако се Мардоније повлачио, а кад је већ био на маршу, стигне му вест да је једна непријатељска претходница већ ушла у Мегару. Реч је, наиме, о хиљаду Спартанаца. Кад је то чуо, размишљао је како би пре свега њих заробио. И он врати своју војску и крене са њом у Мегару. Коњица је била отишла напред и пустошила сву мегарску област. Мегара је, заправо, била најзападније место у Европи до кога је била допрла ова персијска војска.
15) А после тога дође Мардонију поново вест да су се на Истму већ сви Хелени скупили. Он се зато врати натраг преко Декелеје. Беотски главари, наиме, позову људе који су становали у близини Азопљана, те му они покажу пут до Сфендалеје, а оданде га одведу у Танагру. Пошто у Танагри преноћи, крене идућег дана у Скол, те је тада већ био на тебанском земљишту. Тада је посекао сва стабла у земљи тебанској, иако су Тебанци били уз Персијанце, и то не из непријатељских побуда, него зато што га је натерала велика нужда, јер је хтео да осигура свој логор, и да би, ако му битка не би испала онако како је он желео, имао где да се склони. Логор му се пружао поред реке Азопа, од Еритреје, па поред Хизије све до области Платеје. Ипак није на целој дужини подигао зид, него само на дужини од десет стадија са обе стране фронта.
16) И док су варвари били заузети тим тешким послом, Тебанац Атагин, син Фринонов, припреми величанствену гозбу и позове Мардонија и педесет најугледнијих Персијанаца, који се одазову његову позиву и дођу. Та је гозба била приређена у Теби. Остало ми је о томе испричао Терзандар, један од најугледнијих људи из Орхомена. Терзандар прича да је и њега Атагин позвао на тај ручак, и да је било позвано још педесет Тебанаца, те да су они лежали заједно са Персијанцима, на сваком дивану по један Персијанац и један Тебанац заједно. А кад је ручак био готов и кад се прешло на вино, запитао га је Персијанац који је до њега лежао, на хеленском језику, одакле је, па му је Терзандар одговорио да је из Орхомена. На то му је Персијанац рекао:
''Пошто си сад мој сусед код трпезе и друг при чаши вина, хоћу да ти поверим шта ће се десити да би се сећао увек мојих речи и да би и сам могао да благовремено предвидиш какву одлуку треба да донесеш. Видиш ли ове Персијанце на овој гозби и ону војску коју смо оставили у логору код реке? Видећеш да ће од свих ових за врло кратко време остати у животу само врло мали број.''
И док је тај Персијанац то говорио, горко се расплакао. А ја сам се, тако прича Терзандар, зачудио и запитао га:
''Да ли би можда било добро да то кажеш Мардонију и Персијанцима који код њега уживају велик углед?''
А он на то одговори:
''Пријатељу, што је бог одредио да се деси, то човек није у стању да спречи. Нико, наиме, неће да верује онима који говоре истину. Иако многи од Персијанаца то знају, ипак смо сви присиљени да учествујемо у овом рату. А најжалосније у свему томе је за људе то што и поред најбоље воље не могу да нађу неки излаз.''
То сам чуо од Терзандра из Орхомена, па је још додао да је он одмах то испричао другим људима, пре него што је дошло до битке код Платеје.

Држање Фокејаца. Хелени код Еритре
17) Док се Мардоније налазио у логору у Беотији, довели су сви Хелени који су били из тог предела и прешли на страну Персијанаца, своје трупе и упали са њим заједно у Атину, само Фокејци нису. И они су, наиме, били прешли на страну Персијанаца, али не зато што су то жарко желели, него из нужде. Неколико дана после доласка војске у Тебу стигне и једна хиљада фокејских оклопника. Предводио их је Хармокид, један од најугледнијих људи код њих. А кад су и они стигли у Тебу, позове их Мардоније и нареди им да се они једини сместе у отвореном пољу. Чим су то урадили, сместа се појави цела коњица. Затим се кроз логор, који се налазио иза персијског, пронесе вест да ће их Мардоније све поубијати. Та иста вест проширила се и међу Фокејцима. Војсковођа Хармокид их је, међутим, храбрио и рекао им:
''Фокејци, јасно је, наиме, да ови људи хоће да нас јавно поубијају, и то, како ми изгледа, зато што су нас Тесалци оклеветали. Сада је, дакле, потребно да се сваки од вас држи јуначки, јер је боље храбро погинути у борби него се срамно предати својој судбини. Нека сви они знају да су варвари хтели да мучки поубијају Хелене.''
Овај их је тако соколио.
18) А кад их је коњица опколила, навали на њих са свих страна као да има намеру да их побије, те напну лукове као да хоће стрелама да их гађају, а ту и тамо понеки и пусти стрелу. Ови се, међутим, припреме за одбрану, направе фронт са свих страна и збију се што су више могли на једно место. Али се тада коњица окрене и повуче се натраг. Не могу тачно да кажем да ли су заиста по наговору Тесалаца пошли да поубијају Фокејце, па кад су видели да су се ови спремили да се бране и, бојећи се да се и они рђаво не проведу, повукли су се (јер им је Мардоније издао такво наређење), или је Мардоније хтео да искуша њихову храброст, Кад се коњица повукла, Мардоније им пошаље гласника и ово им поручи:
''Не бојте се, Фокејци, јер сте показали да сте бољи јунаци него што су ми вас приказали. А сада се покажите храбри у овом рату; доброчинствима, наиме, нећете моћи да победите ни мене ни краља.''
Ето, то се десило с Фокејцима.
19) Чим су Спартанци стигли на Истам, они тамо подигну логор. А кад су то дознали и остали Пелопонежани који су били изабрали часнији пут, и кад су видели како Спартанци одлазе с трупама, сматрали су за недостојно да изостану, па и они дођу с војском. Пошто су им на Истму жртве биле повољне, крену даље и дођу у Елеузину. А кад су и тамо принели жртве, и кад су им и оне биле повољне, крену и оданде, а с њима и Атињани који су прешли са Саламине и прикључили им се у Елеузини. А кад су стигли у Еритру у Беотију, и кад су чули да су се варвари улогорили код Азопа, они заузму према њима положаје у подножју Китерона.
20) Пошто Хелени нису силазили у равницу, Мардоније пошаље против њих целу коњицу, којој је на челу стајао Мазистије, један од угледних Персијанаца, кога Хелени називају Макистије, на несејском коњу, са златним уздама и другим сјајним украсима. Кад су се тада коњаници приближили Хеленима, навале на њих у групама, нанесу им тешке губитке и добациваху им да су праве бабе.
21) Случајно се десило да су Мегарани заузимали положај баш на оном месту где је земљиште било најзгодније за борбу и где је коњица највише наваљивала. Пошто је коњица стално наваљивала, Мегарани дођу у тежак положај и пошаљу хеленским командантима гласника који им, кад је дошао, ово изјави: ''Мегарани вам поручују:
''Господо савезници, ми сами на овом положају на коме се од почетка налазимо нисмо више у стању да одолевамо персијској коњици. Досада смо, иако нам је било тешко, храбро и истрајно издржали, али сада, ако не пошаљете друге јединице да нас смене на овом положају, знајте да ћемо напустити наш положај.''
Овај им то саопшти, а Паузанија се обрати Хеленима и запита их који би се од њих добровољно јавили да оду на тај положај и да смене Мегаране. Пошто се нико други није јавио, јаве се Атињани, и то три стотине њихових најбољих бораца, под командом Олимпиодора, сина Лампонова.

Напад персијске коњице. Мазистијева погибија
22) Ти који су се за то пријавили били су баш они исти који су, пре свих присутних Хелена, сви заједно, узели са собом стреле и стали у строј пред Еритром и заузели своје положаје. И пошто су се ови неко време ту борили, та се битка овако завршила. Док је коњица јуришала у ешалонима, Мазистијев коњ, који је био испредњачио испред свих осталих, буде рањен стрелом у бок тако да се од бола пропео и збацио Мазистија. Чим је овај пао, сместа допадну Атињани и заробе му коња, а њега нису могли одмах да убију, него тек после дуже борбе. Био је, наиме, овако обучен: испод црвене хаљине имао је на себи оклоп од златних љусака. И кад су га ударили по оклопу, нису могли ништа да му нашкоде све док један војник није приметио шта је по среди, па му задао ударац у око. И тако је, дакле, пао и умро. Остали коњаници нису то ни приметили, јер нису видели ни кад је пао са коња ни кад је погинуо, па ни касније, кад су се повукли, нису приметили шта се десило. Али кад су се прикупили, одмах примете да им нема команданта. Чим су пак сазнали шта се десило, почну бодрити један другога и сви заједно јурну на коњима да би му бар леш спасли.
23) А кад су Атињани видели да коњица не иде више на њих у ешалонима, него цела наједанпут, они позову у помоћ осталу војску. Док је цела пешадија пристизала у помоћ, развила се око леша жестока битка. Док су се оних три стотине сами борили, били су много слабији и морали су да оставе лешину на земљи, али када им је прискочила у помоћ многобројна пешадија, није коњица више била у стању да издржи нити да спасе леш, већ су поред Мазистија погинули и други коњаници. Повукавши се око два стадија, почну се договарати шта би требало да се уради. И одлуче, пошто су остали без команде, да се врате Мардонију.
24) Кад су се коњаници вратили у логор, падне цела војска, а нарочито Мардоније, у дубоку жалост за Мазистијем. Не само да су се сами шишали, него су шишали и коље и теглећу стоку, и страшно су кукали и нарицали, да је одјекивала цела Беотија. Није ни чудо, јер је био погинуо човек који је код краља и код Персијанаца уживао највећи углед после Мардонија.

Хелени у околини Платеје. Препирка око положаја
25) Варвари су, дакле, по својим обичајима указали почасти погинулом Мазистију, док су Хелени, пошто су одолели навалама коњице и успели да је потисну, били много смелији. Пре свега, натоваре леш на кола и провезу га поред строја. Вредно је било видети тај леш због његове величине и лепоте. Зато су они то и учинили. Војници су напуштали своја места и долазили да виде Мазистија. После тога одлуче да се повуку у Платеју, јер им је изгледало да је околина Платеје много згоднија за логор него околина Еритре, а, поред тога, имала је и бољу воду. И они нађу за потребно да дођу на то земљиште и да се ту крај Гаргафијског извора построје и подигну логор. Узму своје оружје и упуте се обронцима Китерона, поред Хизије, у околину Платеје. Стигавши тамо, они се построје по народностима и улогоре се на равници и по благим брежуљцима близу Гаргафијског извора и гаја хероја Андрократа.
26) Ту је код престројавања дошло до жестоке препирке између Атињана и Тегеаћана. И једни и други су, наиме, сматрали да су заслужили да буду на једном од двају крила, те су износили и своје нове и раније заслуге. Прво су Тегеаћани ово изјавили:
''Ми смо једини од свих савезника одувек имали част да држимо те положаје за време свих заједничких пелопонеских похода, и раније а и у новије време, и то још онда кад су Хераклиди после Еуристејеве смрти покушали да се врате на Пелопонез. Тада смо стекли право на то на овај начин. Кад смо са Јонцима и Ахејцима, који су тада становали на Пелопонезу, изашли са војском на Истам и са њима били на положајима против оних који су се враћали, тада је Хил изјавио и предложио да нема смисла да се дозволи да дође до борбе између две војске, него да из пелопонеске војске изаберу највећег јунака да он изађе на двобој и да се бори са њим под одређеним условима. Пелопонежани пристану на тај предлог и под заклетвом склопе уговор који је гласио:
''Ако Хил победи пелопонеског заточника, онда се Хераклиди могу вратити у свој завичај; а ако Хил буде побеђен, да се Хераклиди са својом војском повуку и да у току сто година не траже да се врате на Пелопонез. И сви савезници изаберу добровољца Ехема, сина Ееропова и унука Фагејева, који је био наш краљ и командант, и он изађе на мегдан и убије Хила. Због тог подвига ми смо од тадашњих Пелопонежана,. поред осталих великих одликовања, које и данас носимо, добили и то да командујемо једним крилом увек кад год сви Пелопонежани заједно учествују у рату. А вама, Спартанци, ми се не супротстављамо, него вам дајемо да бирате којим од два крила војске желите да командујете, а ми примамо да командујемо другим крилом, као што смо и раније чинили. Па и поред овог поменутог подвига, ми смо више заслужили да командујемо. тим крилом него Атињани, јер смо се прославили у многим ратовима, не само против вас, Спартанци, него и против других народа. И на основу тога, дакле, право је да команда над једиим крилом војске припадне пре нама него Атињанима. Они се, наиме, ни раније ни касније не могу похвалити делима каквим се ми дичимо.''
27) Ови то изјаве, а Атињани им на то одговоре:
''Знамо да се овај савет није састао ради препирке, него ради битке са непријатељем. Али. пошто је господин из Тегеје сматрао за потребно да набраја све нове и старе заслуге које смо и једни и други током времена стекли, то смо и ми приморани да вам објаснимо како смо својим још од наших прадедова доказаним јунаштвом стекли право да стојимо испред ових Аркађана. Раније смо ми једини примили ове Хераклиде, чијег вођу ови тврде да су убили на Истму, када су им сви Хелени затворили врата пред носом за време бекства да не падну у микенско ропство, па смо са њима победили тадашње господаре Пелопонеза и учинили крај Еуристејевој самовољи. Затим смо, кад су Аргејци са Полиником нападали на Тебу, и кад су изгинули лежали несахрањени, ми пошли са војском на Кадмејце, отели им лешеве погинулих и сахранили их код нас у Елеузини. Извршили смо славни подвиг и онда кад су Амазонке са реке Термодонта упале у Атику, а и у Тројанском рату нисмо изостали ни иза кога. Али чему помињати све то? Јер они који су некада били велики јунаци могли би сада да буду утолико гори, а они који тада нису ваљали, могли би сада да буду бољи.
Него доста са тим вајкадашњим подвизима! Ако немамо шта друго да изнесемо, а има тога много чиме се можемо подичити више него многи други Хелени, то бисмо због успеха на Маратону имали права на ту и на још многе друге части, пошто смо се ми једини од свих Хелена борили са Персијанцима и, издржавши тако тешку борбу, успели да победимо четрдесет и шест разних народа. Зар нам само та битка не даје право на тај положај? Није, наиме, у садашњем тренутку згодно да се свађамо око тога ко ће који положај да заузме, и ми смо спремни да послушамо вас, Спартанци, и да заузмемо положај где год и поред кога год нађете за сходно да нас сместите. Свуда, наиме, где год нас поставите, покушаћемо да будемо храбри и корисни. Ми смо спремни да послушамо ваша наређења.''
То је био одговор Атињана. А цела спартанска војска повиче да су Атињани достојнији да држе једно крило него Аркађани. И тако су Атињани добили команду над једним крилом војске и стекли већи ранг од Тегеаћана.

Ратни поредак Хелена
28) После тога постројили су се Хелени који су одмах из почетка били дошли, а и они који су им се касније прикључили. На десном крилу налазило се десет хиљада Лакедемоњана. Од ових је било пет хиљада Спартанаца који су располагали заштитом од тридесет и пет хиљада лако наоружаних хелота, јер је уз сваког Спартанца било седам хелота. Одмах до њих поставили су Спартанци Тегеаћане, и због њихова јунаштва, а и да им укажу почаст. Они су имали хиљаду и пет стотина тешко наоружаних оклопника. До ових се налазило пет хиљада Коринћана, а поред њих триста Потидејаца, који су дошли из Палене и које је Паузанија ту сместио. Поред ових налазило се шест стотина Аркађана из Орхомена, а до њих три хиљаде Сикиоњана. До ових опет налазило се осам стотина Епидаврана. Иза ових држало је положај хиљаду Трезењана, а до Трезењана двеста Лепрејана, а до њих четири стотине Микенаца и Тиринћана, до ових, опет, хиљада Флиунћана. Иза ових налазило се триста Хермиоњана. Уз Хермиоњане је било шест стотина Еретријаца и Стиријаца, а до њих четири стотине Халкиђана, а до ових, опет, пет стотина Ампрачана. Иза ових било је смештено осам стотина Леукађана и Анакторана, а до њих две стотине Палејаца и Кефалењана. Иза ових било је пет стотина Егињана, поред њих три хиљаде Мегарана, а иза ових шест стотина Платејаца. На крају, али испред свих, стајали су Атињани и држали лево крило, њих осам хиљада, а командовао им је Аристид, син Лизимахов.
29) Сви ови, осим оних седам пратилаца појединог Спартанца, били су тешко наоружани оклопници и број им је износио укупно тридесет осам хиљада и седам стотина. Толико је свега било тешко наоружаних оклопника против варвара, а лако наоружаних било је укупно оволико: у спартанској војсци их је било тридесет пет хиљада, пошто је на сваког Спартанца дошло седам робова, који су сви до једног били опремљени за рат. А осталих спартанских и хеленских лако наоружаних војника било је тридесет четири хиљаде и пет стотина, пошто је на сваког тешко наоружаног долазио по један лако наоружани војник.
30) Свега је, дакле, спремних за борбу било шездесет и девет хиљада и пет стотина лако наоружаних војника. А свих хеленских војника, сакупљених код Платеје, и тешко наоружаних оклопника и лако наоружаних бораца било је сто осам хиљада и две стотине. Са Теспијцима, који су се прикључили, било их је равно сто десет хиљада бораца И Теспијци су, наиме, и то они који су остали у животу, дошли и прикључили се осталој војсци; а било их је хиљаду и осам стотина, али они нису имали тешко оружје.

Ратни поредак варвара
31) И ови су, дакле, стајали у логору код Азопа и били спремни за борбу. Кад су Мардонијеви војници ожалили Мазистија, па кад су чули да се Хелени налазе код Платеје, дођу и они на реку Азоп која онуда тече. Кад су тамо стигли, Мардоније их овако распореди против Хелена. Против Спартанаца постави Персијанце. Пошто је њих било више него Спартанаца, распореди их он у већи број редова, тако да су обухватили чак и Тегеаћане. Распоредио их је тако да је изабрао све што је у његовој војсци било најснажније и поставио их против Спартанаца, а према Тегеаћанима је поставио слабије трупе. То је Мардоније учинио по савету и наговору Тебанаца.
Поред Персијанаца поставио је Међане. Они су били постављени против Потидејаца, Орхомењана и Сикиоњана. До Међана је сврстао Бактријанце. Ови су пак били против Епидаврана, Трезењана, Лепреаћана, Тиринћана, Микенаца и Флиунћана. Иза Бактријанаца ставио је Инде. Ови су били постављени против Хермиоњана, Еретријаца, Стиријаца и Халкиђана. Поред Инда стави он Саке, који су били постављени против Ампрачана, Анакријаца, Леукађана, Пелејаца и Егињана. А поред Сака постави према Атињанима, Платејцима и Мегаранима: Беоћане, Локране, Малијце, Тесалце и хиљаду Фокејаца, јер сви Фокејци нису били пришли Персијанцима, него их је један део био уз Хелене, а то су били они који су се били повукли на Парнас и оданде пљачкали и заробљавали и Мардонијеву војску и хеленску која је била са њим. Против Атињана је поставио Македонце и народе који се граниче са Тесалијом.
32) То су истовремено били највећи, најугледнији и најславнији народи које је Мардоније постројио ту на борбеним положајима. Са њима су били измешани и војници других народа, као на пример: Фрижани, Мизи, Трачани, Пеонци и други, а било је и Етиопљана, Египћана, Хермотибијаца и такозваних Каласираца, који носе мачеве и који су једини ратнички народ у Египту. Ове је он, док је био код Фалерона, скинуо са бродова где су служили као посада, јер Египћани нису били у саставу копнене војске која је са Ксерксом била дошла у Атину. Варвара је, што је већ раније било објашњено, било свега триста хиљада, а број Хелена који су били у савезу са Мардонијем нико не зна тачно да каже (јер нису били избројани), него се само нагађа. Ја сам мишљења да их је све у свему морало бити око педесет хиљада. Ови су били у саставу копнене војске, док је коњица била посебно постројена.

Неповољна знамења на обема странама
33) Кад су се пак сви постројили, и по јединицама и по народностима, и једни и други су следећег дана приносили жртве. У име Хелена приносио је жртву Тизамен, син Антиохов, јер је он ишао са војском као пророк. Био је родом из Елиде, из породице Јамида, али су га Спартанци начинили својим грађанином. Кад је он, наиме, у Делфима поставио питање у вези са својим пореклом, Питија му је одговорила да ће однети победу у пет великих битака. Пошто није разумео пророчанство, почне се бавити телесним вежбама, са намером да однесе победу на атлет-ским такмичењима, па је, припремивши се, победио на Олимпијади у петобоју, осим у рвању, јер му је био противник Хијероним са Андра.
Пошто су Спартанци разумели да се Тизаменово пророчанство не односи на атлетске утакмице, него на битке у рату, покушали су да помоћу новца наговоре Тизамена да се са њиховим краљевима, Хераклидима, прими врховног заповедништва у ратовима. А кад је видео да је Спартанцима много било стало до тога да га придобију за свог пријатеља, незадовољан тиме затражи више, изјавивши им да ће пристати на то ако га приме за грађанина и ако му даду сва грађанска права; иначе неће пристати ни по коју цену. Спартанци се, кад су то чули, прво страшно наљуте и престадоше сасвим да мисле на пророчанство; али кад их је, најзад, обузео страх, и кад им је запретила опасност од овог персијског рата, они га се поново сете и пристану на те захтеве. А кад је он приметио да су се предомислили, изјави им да му ни то није довољно, него треба да даду спартанско грађанско право и његовом брату Хегији, исто онако као и њему.
34) Рекавши то, он се угледао на Мелампода, ако се може упоредити онај који тражи краљевство са оним који тражи грађанско право. И Мелампод је, кад су га Аргејци из Пила позвали да за новац излечи њихове жене, које су биле побеснеле, захтевао да му се као награда да половина краљевства. А кад су Аргејци, не приставши на то, отишли, и кад се број побеснелих жена још повећао, пристану они и пођу да даду Меламподу оно што је тражио. А кад је овај видео да су они попустили, он повиси цену и изјави да неће пристати да им изађе у сусрет ако не буду хтели да даду и трећину краљевства његову брату Бијанту. Аргејци нису имали куд него пристану и на то.
35) Тако су и Спартанци пристали на све, јер им је Тизамен био неопходно потребан. А кад су Спартанци и на то пристали, и кад је он постао Спартанац, однео је Тизамен из Елиде, као њихов пророк, с њима победу у пет великих битака. И ови су једини на целом свету постали спартански грађани. А ово су биле те битке: једна, и прва, била је ова код Платеје, а друга код Тегеје против Тегеаћана и Аргејаца, трећа код Дипеје против свих Аркађана, сем Мантинејаца, четврта са Месењанима на Истму, а последња код Танагре против Атињана и Аргејаца. Ово је била последња од пет битака које је он био добио.
36) Овај Тизамен, дакле, био је пророк Спартанаца у хеленском логору код Платеје. А жртва је за Хелене испала повољна ако се буду бранили, а неповољна ако буду прешли преко реке Азопа и тамо отпочну борбу.
37) А и Мардонију, који је жарко желео да пређе у напад, испала је жртва у том смислу неповољна, а била је повољна у случају ако би се бранио. И он је, наиме, приносио жртву по хеленским обичајима, а пророк му је био Хегезистрат из Елиде, најславнији члан из породице Телиада, кога су пре тога Спартанци били заробили, бацили у тамницу и хтели да га убију, јер им је много зла био починио. У својој невољи он је пак, да би само спасао голи живот, а пошто му је било одређено да пре смрти претрпи још многе и тешке муке, извршио један невероватан подвиг.
Док је, наиме, лежао у тамници, везан за једну ногу уз један стуб који је био окован у гвожђе, пошло му је за руком да се дочепа једне гвоздене справе која је случајно била ту донета, па се одлучи да кзврши такво јуначко дело за какво ја нисам никада ни чуо. Измерио је наиме, како ће остали део ноге моћи да изађе из окова, па је одрезао своје стопало. Кад је то учинио, а пошто га је чувала стража, он прокопа зид и побегне у Тегеју; путовао је ноћу, а дању се сакривао у шумама и ноћивао под ведрим небом, тако да је, иако су га сви Спартанци свуда тражили, треће ноћи стигао у Тегеју. Спартанци су се запрепастили због његове смелости кад су видели где лежи одсечена половина његовог стопала и што га нису никако могли да пронађу. Он тако побегне од Спартанаца и пребегне у Тегеју, која тада није била у пријатељству са Спартанцима. А кад је оздравио, да да му се направи дрвена нога и одмах отворено иступи као непријатељ Спартанаца. Непријатељство према Спартанцима није се на крају крајева за њега добро свршило. Наиме, баш кад је прорицао у Закинту, ухвате га Спартанци и убију.
38) Таква је смрт снашла Хегезистрата после битке код Платеје. А тада га је на Азопу узео Мардоније и платио му да за њега приноси жртве. И он је то свесрдно радио, делом из мржње према Спартанцима, а делом и због лепе награде. Пошто жртве пре битке нису биле повољне ни за Персијанце ни за Хелене који су били у персијској војсци (они су, наиме, имали још једног из Леукаде, — свог пророка Хипомаха), а Хелени су, с друге стране, стално добијали појачања и број им се повећавао, Тимегенид, син Херпијев из Тебе, саветовао је Мардонију да поседне кланце испод Китерона, па да похвата Хелене који, по његовим речима, онуда стално пролазе у великом броју преко целог дана.

Ратно већање Персијанаца
39) То је он саветовао Мардонију кад је већ било прошло пуних осам дана откако су заузели положаје једни према другима. Увидевши да је предлог добар, чим је настала ноћ, пошаље Мардоније коњицу у кланце код Китерона који су водили у Платеју, а које Беоћани зову ''Три главе'', а Атињани ''Храстове главе''. И послана коњица није узалуд дошла, јер је заробила око пет стотина комада теглеће стоке која је вукла жито за војску са Пелопонеза баш кад је ова силазила у равницу, и људе који су терали стоку. Задобивши овај плен, Персијанци све немилосрдно поубијају, не штедећи ни стоку ни људе. А кад су се наубијали до миле воље, отерају све што је још било преостало Мардонију у логор.
40) После тог успеха проведу они још два дана, а да ни једни ни други нису хтели да отпочну битку. Варвари су, наиме, долазили до самог Азопа и изазивали Хелене, али нико ни са једне ни са друге стране није прелазио преко реке. А Мардонијева коњица је прилазила и узнемиравала Хелене, јер су Тебанци, пошто су били и душом и срцем уз Персијанце, стално желели да дође до битке, па су стално предњачили све док не би дошло до неког окршаја, а онда би битку преузимали Персијанци и Међани и показали би своје јунаштво.
41) И за свих ових десет дана није се ништа више десило. А кад је прошао и једанаести дан откад су били на положајима једни према другима, број Хелена се много повећао, и Мардонију је већ било досадило да седи. Тада се састану на договор: Мардоније, син Гобријев, и Артабаз, син Фарнаков, који је с неколицином Персијанаца уживао велик углед код Ксеркса. На саветовању су се појавила ова два мишљеља: Артабаз је био за то да се што пре покрене цела војска и да се повуче у Тебанску тврђаву, где је спремљено много хране за њих и за стоку, па да ту мирно седе и да тако постигну свој циљ. Имају наиме, много злата са печатом, а много и без печата, па много сребра и чаша. То све не треба штедети, него слати Хеленима, и то првенствено најутицајнијим људима у градовима, па ће они брзо продати своју слободу. И не треба се излагати опасности једног рата. Његово су мишљење истовремено заступали и Тебанци, јер је он био увек исувише обазрив, па и овом приликом. Мардоније је, напротив, остао чврсто и тврдоглаво при свом мишљењу, и није хтео да попусти. Он је, наиме, сматрао да је њихова војска много јача од хеленске, те је био за то да треба што пре отпочети борбу и не дозволити да се скупи још више Хелена од оних који су се већ окупили. А на Хегезистратове жртве се не треба освртати нити их силом тражити, него по персијским обичајима јуришати на непријатеља.
42) Пошто је он сматрао да тако треба да се поступи, нико му се није супротставио, те је тако победило његово мишљење. Њему је, наиме, краљ поверио команду над војском, а не Артабазу. Позвавши, дакле, команданте јединица, а са њима и хеленске војсковође, запита их да ли можда знају за неко пророчанство према коме би Персијанци требало да буду уништени у Хелади. Пошто су позвани ћутали, јер једни од њих нису познавали пророчанства, а опет они који су их познавали нису имали храбрости да говоре о њима, те сам Мардоније рече:
''Пошто, дакле, ви или не знате или се не усуђујете да кажете, то ћу вам ја рећи, јер ми је све то добро познато. Постоји пророчанство према коме ће Персијанци доћи у Хеладу, опљачкати храм у Делфима и после те пљачке сви изгинути. А пошто ми, дакле, то знамо, нити ћемо ићи у храм нити ћемо покушати да га опљачкамо, те стога нећемо ни изгинути. Зато ви сви који сте пријатељски расположени према Персијанцима, не треба зато да страхујете да ли ћемо бити у стању да победимо Хелене.''
Кад им је то рекао, он им онда заповеди да се изврше све припреме и да се све доведе у ред, јер ће сутрадан у свануће да отпочне битка.
43) А ја знам да је ово пророчанство за које је Мардоније рекао да се односи на Персијанце било у вези са Илирима и Енхелејевом војском, а не са Персијанцима. Али се на ову битку односи свакако следеће Бакидово пророчанство:
''Али на Термодонту и оном Азопу травном Чујем окршај Хелена и варвара покличе бојне. И ту ће изгичут многи још у цвету младости своје Међани што лукове носе кад суђени сване им дан.''
Знам поуздано да се ово, и још једно слично, Музејево, пророчанство односи на Персијанце. А река Термодонт тече између Танагре и Глизанта.

Александрова опомена. Промена распореда
44) После овог распитивања за пророчанства и Мардонијева наређења настала је ноћ и постављене су страже. Кад је пала дубока ноћ и кад је изгледало да су се обе војске смириле и људи спавали најтврђим сном, у то време дојаше до атинских предстража Александар, Аминтин син, командант и краљ Македонаца, и затражи да говори са њиховим командантима. Већина стражара остане поред њега, а неколицина их отрчи командантима и исприча им како је из персијске војске дошао на коњу неки човек и, не рекавши им ништа друго, спомене по имену команданте и изјави им да жели да говори са њима.
45) Чим су ови то чули, пођу одмах са стражарима. Кад су дошли, Александар им изјави ово:
''Људи Атињани, ове вам речи стављам на срце као залог, те вас молим да то саопштите само Паузанији и ником више, јер би ме то стало главе. Да ми цела Хелада не лежи на срцу, не бих вам то ни јављао. И сам сам, наиме, још од давнине пореклом Хелен, и не бих желео да видим да слободна Хелада падне у ропство. Јављам вам да Мардонију и његовој војсци никако не могу да испадну повољне жртве, јер би вас он већ давно напао. Сада је, међутим, одлучио да се не осврће на жртве, него да вас у свануће нападне. Изгледа ми, наиме, да се боји да вас се не сакупи још већи број. Будите на то спремни! Али ако Мардоније одгоди напад и не изврши га, останите и даље мирно на томе месту. После неколико дана остаће без хране. Ако пак овај рат испадне по вашој жељи и ви останете слободни, право је да се сетите мога ослобођења и мене који сам добровољно, за љубав Хелена, извршио овај опасан подвиг, са намером да вас обавестим о Мардонијевој намери и да вас варвари не би неочекивано и изненада напали. Ја сам Александар из Македоније.''
Рекавши то, одјаше натраг у логор и оде на свој положај.
46) Атински команданти оду на десно крило и јаве Паузанији шта су чули од Александра. На ту вест он се поплаши Персијанаца и рече ово:
''Пошто ће, дакле, у свануће доћи до битке, морате ви Атињани заузети положаје према Персијанцима, а ми ћемо заузети положаје према Беоћанима и другим Хеленима који су у саставу непријатељске војске, и то из ових разлога: ви добро познајете Персијанце и њихов начин ратовања, јер сте се са њима борили на Маратону, а ми их не познајемо и нисмо никада имали посла са њима, јер се ниједан Спартанац није огледао са Међанима у боју. Ми познајемо Беоћане и Тесалце. Треба да узмете оружје и да дођете на ово, а ми ћемо отићи на лево крило.''
На то му Атињани овако одговоре:
''И ми сами смо већ с почетка имали намеру да вам то предложимо, чим смо видели да су се Персијанци поставили према вама, а ви сте нас сада предухитрили. Ми смо се, наиме, бојали да вам се тај предлог неће допасти. Кад сте се, дакле, сами сетили, и пошто вам ее тај предлог свиђа, ми смо спремни да одмах тако поступимо...''
47) Пошто су се и једни и други с тим сложили, они замене своје положаје још пре него што је свануло. Беоћани пак то примете и обавесте о томе Мардонија. А овај, кад је то чуо, сместа и сам покуша да доведе Персијанце према Спартанцима. А кад је Паузанија приметио да се то десило, и пошто је видео да је непријатељ за то сазнао, он поново доведе Спартанце на десно крило, а и Мардоније доведе поново Персијанце на лево крило.
48) Кад су пак заузеле првобитне положаје, Мардоније пошаље Спартанцима гласника и ово им поручи:
''Спартанци, ви важите као највећи јунаци у овој земљи, и за вас се тврди да се никад не повлачите из борбе и да не напуштате своје положаје, него да остајете у борби док не изгинете или ви или непријатељи! А, међутим, од свега тога нема ни трунке истине. Ми смо, наиме, видели како сте, пре него што је и дошло до битке између нас и пре него што смо се с вама ухватили у коштац, побегли и напустили своје положаје, па сте подметнули Атињане, а ви сте се поставили и заузели положаје против наших робова. Тако никада не поступају прави јунаци, и ми смо о вама добили већином лажна обавештења. Очекивали смо, наиме, пошто сте толико славни, да ћете нам послати гласника и од нас захтевати да се борите само са нама Персијанцима. И ми смо били спремни на то, али видимо да о томе не може бити ни говора, пошто сте се од страха шћућурили и сакрили. А сада, дакле, кад нисте ви први донели тај предлог, то вам га онда ми доносимо. Зашто се уиме Хелена не бисте борили ви, пошто се мисли да сте најбољи јунаци, а ми у име варвара, и то једнак број нас са истим бројем ваших бораца? А ако буде потребно да се и остали боре, нека они после тога ступе у борбу. Али ако сматрате да то није потребно, већ да је довољно да се сами међусобно боримо, онда хајде да ми решимо битку! Ко од нас победи, нека се сматра да је тај победио целу војску.''

Персијска коњица напада
49) Кад је овај то рекао, причекао је неко време, па кад му нико ништа није одговорио, он се врати натраг и исприча Мардонију све шта се десило. Мардоније се пак јако обрадује и, поносећи се овом свежом победом, нареди коњици да нападне на Хелене. И кад је коњица извршила јуриш, бацајући копља и стреле, нанесе она много мука целој хеленској војсци, јер је било тешко приближити се стрелцима на коњима. Поред тога, они затрпају и загаде Гаргафијски извор из кога се цела хеленска војска снабдевала водом. У близини овог извора држали су положаје сами Спартанци, док су остали Хелени били случајно на положајима далеко од извора, али близу реке Азопа. Пошто им је био онемогућен прилаз Азопу, долазили су и они на тај извор, јер од непријатељске коњице и стрела нису могли да носе воду са Азопа.
50) Кад се то десило, а будући да је војска остала без воде, и пошто јој коњица стално није дала мира, сакупише се хеленски команданти, у вези с тим и неким другим стварима, и оду Паузанији на десно крило. Али поред свих ових невоља још их више погоде и друге неприлике. Нису више имали хране, а њиховим момцима које су били послали на Пелопонез по храну коњица је пресекла пут, те нису могли да дођу до војске у логор.
51) На састанку хеленски команданти донесу одлуку да се, у случају да Персијанци тога дана одложе борбу и не понове напад, повуку на острвце, које је удаљено од Азопа и Гаргафијског извора, где су им се тада налазили положаји, десет стадија и налази се испред града Платеје. То се острвце вероватно налазило на копну, јер се река на месту где из Китерона силази у равницу дели на два рукавца који су текли у међусобном размаку од три стадија, па се онда опет спајају у једну реку. То се острвце зове Ероја. А становници из околине Азопа кажу да је Ероја била Азопова кћи. Решили су да се преместе на то острвце због тога да би имали у изобиљу воде и да их коњица не би узнемиравала, као сада кад јој се налазе на удару. Одлучили су да се преместе у току ноћи, кад се буде смењивала друга стража, да Персијанци не би приметили да се они повлаче и да коњица не би пошла за њима и сметала им. А кад буду стигли на острвце око кога, рачвајући се испод Китерона, тече Азопова кћи Ероја, одлуче да још те исте ноћи упуте половину војске на Китерон да прихвате момке који су долазили са храном и којима је био пресечен пут на Китерону.

Хелени заузимају нове положаје
52) Кад су се о томе договорили, тог целог дана им нису дали мира стални напади коњице. Завршио се и тај дан и престали су напади коњице, па је настала ноћ. А кад је дошло време које је било одређено за повлачење, онда се већина дигне и почне да се повлачи, али не тамо куда је било одређено. Чим се, наиме, војска ставила у покрет, почну сви да беже у правцу Платеје, весели што су се склонили испред коњице, док нису стигли у Херин храм. Храм се налазио на удаљености од око двадесет стадија од Гаргафијског извора и испред самог града Платеје. А кад су тамо стигли, они се зауставе и улогоре испред самог Хериног храма. Тако су се они улогорили близу Херина храма.
53) А кад је Паузанија видео да су се они повукли са положаја, он онда и Спартанцима нареди да пођу и да им се прикључе, јер је мислио да су они отишли на оно место које је било одређено. И док су сви остали команданти били спремни да послушају Паузанијино наређење, дотле је Амомфарет, син Полијадов, командир Питанске чете, изјавио да неће да бежи од непријатеља и да неће пристати да осрамоти Спарту, па се јако зачудио кад је видео шта се дешава, јер није присуствовао ранијем договарању. А Паузанија и Еурианакт се страшно разљуте што овај неће да изврши њихово наређење, а још више због тога што због његове непослушности морају Питанску чету препустити њеној судбини. Ако, наиме, поступе онако како су се договорили са осталим Хеленима, и ако ту оставе Амомфарета, пропашће сигурно и он и цела његова чета. Због тога задрже они неко време целу спартанску војску настојећи да убеде Амомфарета да није добро то што ради.
54) И док су они наговарали Амомфарета, који је једини од Спартанаца и Тегеаћана хтео ту да остане, дотле су Атињани ово урадили: остали су мирно на својим дотадашњим положајима, јер су знали да Спартанци често једно мисле а друго раде. Кад је војска стављена у покрет, пошаљу они једног свог коњаника да види да ли су се и Спартанци решили да крену или .уопште не мисле да се повлаче, па да запита Паузанију шта треба да се уради.
55) Кад је дошао међу Спартанце, гласник примети да се они још налазе на старим положајима и да им се команданти свађају. Баш кад су Еурианакт и Паузанија преклињали Амомфарета да не остане и не излаже опасности једино Спартанце, и кад их он није хтео да послуша све док није дошло до жестоке свађе, појави се пред њима атински гласник. У јарости зграби Амомфарет оберучке један камен и стави га пред ноге Паузанији говорећи:
''Ево, са овом таблицом гласам да се не бежи од странаца''
(под странцима је мислио на варваре). Паузанија га нападне да је полудео и да није при чистој свести, а атинском гласнику, кад га је он запитао онако како му је било наређено, нареди да им исприча то што се ту догађало, и замоли Атињане да се примакну ближе њиховим положајима, а да у вези са повлачењем поступе као и Спартанци.
56) И гласник се врати Атињанима, а Спартанци су се и даље свађали, све док није почело да свањива. Тада Паузанија, који је толико времена чекао, а мислећи да Амомфарет неће изостати од осталих Спартанаца (како се у ствари и десило), даде знак за повлачење и одведе сав остатак војске преко брежуљкастог земљишта, а за њим се упуте и Тегеаћани. Али Атињани не крену истим путем којим и Спартанци. Док су се, наиме, Спартанци из страха од коњице држали брежуљака и подножја Китерона, дотле су Атињани окренули доле, кроз равницу.
57) Амомфарет је из почетка мислио да се Паузанија никако не сме усудити да их онде саме остави, па зато и није хтео да се повуче са положаја. Али кад се Паузанија затим ипак повукао са својом војском и јавно га оставио његовој судбини, да и он знак својим људима да крену полако позади осталих. Када је војска одмакла десет стадија, стала је и сачекала Амомфаретову бригаду, код места које се звало Аргиопиј, на реци Молоенту, где се налази и један храм Елеузинске Деметре. Сачекала га је због тога да би му, ако Амомфарет и његова јединица не напусте пређашњи положај и остане на њему, могла, ако затреба, прискочити у помоћ. И заиста, кад је Амомфарет до њих стигао, за њим је ишла цела непријатељска коњица. Коњаници су, наиме, поступили као обично. Кад су видели да нема никога на положајима, на којима су се претходних дана налазили Хелени, крену они напред све док их нису стигли и напали.

Битка код Платеје
58) А кад је Мардоније чуо да су се Хелени ноћу повукли, и кад је видео празне положаје, он позове Торека из Ларисе и његову браћу Еурипила и Тразидеја и изјави им:
''Алејеви синови, шта сад велите гледајући како на положајима нема ни живе душе? Ви, наиме, тврдите да ваши суседи Спартанци не беже никад из битке и да су најбољи ратници на свету. Видели сте да су раније променили своје положаје, а сада сви видимо да су у току прошле ноћи ухватили маглу. Тиме су доказали, кад је у бици требало да се огледају са заиста најбољим јунацима на свету, да не вреде ништа и да су кадри да се покажу јунаци само међу ништавним Хеленима. Пошто не познајете Переијанце, ја вам великодушно опраштам што сте до неба уздизали те људе које сте тек донекле познавали. Више се пак чудим Артабазу што се боји Спартанаца и што је из страха могао да изнесе тако кукавички предлог по коме би војска требало да се повуче у Тебанску тврђаву и да дозволи да буде опседнута. Још ми само то треба да о мени краљ овако шта чује! Но, о томе ће другом једном приликом бити говора. Али нећемо Спартанцима дозволити да тако раде него их морамо гонити док их не ухватимо и док им се не осветимо за све оно што су нам учинили.''
59) Кад је то рекао, поведе Персијанце преко Азопа, те пође журно у стопу за Хеленима у уверењу да они беже главом без обзира, те удари на саме Спартанце и Тегеаћане, јер од брежуљака није могао да види Атињане који су ишли преко равнице. А кад су команданти осталих варварских јединица видели да су Персијанци пошли у потеру за Хеленима, одмах и они даду знак својим војницима да крену, те пођу брже-боље у потеру како је ко стигао, без икаквог реда и строја.
60) И ови уз подвикивање и у гомили навале на Хелене са намером да их униште. А Паузанија, кад га је стигла коњица, пошаље Атињанима на коњу гласника и ово им поручи:
''Атињани, у тренутку кад стојимо пред одлучујућом битком која ће имати да одлучи да ли ће Хелада остати слободна или ће пасти у ропство, и нас Спартанце и вас Атињане издали су остали савезници и побегли су прошле ноћи. А сада је јасно шта нам ваља чинити: бранићемо се, наиме, и помагати једни другима што год будемо боље могли и умели. Да је коњица прво на вас напала, ми бисмо с Тегеаћанима, који су исто тако остали верни Хелади, вама прискочили у помоћ. А пошто је она сада са свим снагама на нас напала, право је да нам прискочите у помоћ, јер смо ми највише угрожени део војске. Ако сте пак спречени да нам са целом војском дођете у помоћ, учините нам бар ту услугу и пошаљите нам стрелце. Добро нам је познато да сте у овом рату својом храброшћу престигли све остале, те да ћете нам и у том изаћи у сусрет.''
61) Чим су Атињани то чули, крену са целом својом војском да би им пружили највећу могућу помоћ и да би их заштитили. Али док су они још били на путу, навале на њих Хелени који су се налазили у непријатељској краљевој војсци, тако да нису могли да дођу у помоћ Спартанцима, јер им је овај напад задао доста муке. Спартанци и Тегеаћани, дакле, остану сами, а Спартанаца, са лако наоружаним војницима, било је око педесет хиљада, а Тегеаћана три хиљаде (јер се ови никада нису одвајали од Спартанаца). Они сад принесу жртве са намером да ступе у борбу са Мардонијем и његовом војском. Жртва им, међутим, није била повољна, а многи су од њих у међувремену већ били пали, а још више их је било рањено. Персијанци су направили заштитни зид од штитова и обасули их кишом стрела. Пошто су се Спартанци нашли у тешкој ситуацији, и пошто су им жртве биле неповољне, Паузанија управи свој поглед у правцу Херина храма код Платеје, помоли се богињи и замоли је да их не изневери.
62) И док је овај још призивао богињу, скоче прво сами Тегеаћани и јурну на варваре, а и Спартанцима одмах после те Паузанијине молитве испадне повољна жртва. А после извесног краћег времена крену и они на јуриш против Персијанаца, који су сад престали да бацају стреле, и упусте се у борбу. Борба се прво водила око зида од штитова. Али кад је он пробијен, развије се за дуже време жестока битка код самог Деметриног храма, док најзад није дошло до борбе прса у прса, у којој су варвари голим рукама хватали за копља и ломили их. Ни храброшћу ни снагом нису Персијанци заостајали за Хеленима, али су били слабо наоружани и слабо увежбани, и нису били довитљиви као њихови противници. Десет до једанаест њих или више, а и мање њих, скупило би се заједно, јуришали би испред свих на Спартанце и били би уништени.

Погибија Мардонија. Победа Хелена
63) Где год се појавио Мардоније, који се борио на великом белом коњу, и са хиљаду одабраних и најхрабријих Персијанаца, ту је увек долазило до најжешће борбе. Док је Мардоније био још у животу, Персијанци су издржали и у борбама су побили много Спартанаца. Али, чим је Мардоније погинуо, и кад му је била уништена и пратња, која је, у ствари, била најјача јединица, остали нису више били у стању да издрже у борби, те побегну испред Спартанаца. Највише их је, наиме, упропастило одело, јер нису имали оклопе и морали су без оклопа да се боре против људи у оклопима.
64) Тада је Мардоније, према речима пророчишта, платио Спартанцима за Леонидино убиство, и Паузанија, син Клеомбротов и унук Анаксандридов, однео је једну од највеличанственијих победа за које ми знамо. Имена његових предака навео сам већ у вези са Леонидом, јер су то ти исти преци. Мардонија је убио угледни Спартанац Аримнест, који је касније, после персијских ратова, са својих три стотине војника у Стениклеру за време рата јуришао на целу месенску војску и погинуо и он и његових триста војника.
65) Кад су Персијанци код Платеје били разбијени од Спартанаца, побегли су у нереду у свој логор и у дрвену тврђаву коју су били подигли у области Тебе. Чуди ме, наиме, што за време борбе код светог Деметриног гаја изгледа да ниједан Персијанац није улазио у гај нити је у њему погинуо, док је већина погинула у близини храма, и то на непосвећеном земљишту. Ја, међутим, наслућујем, уколико је дозвољено да се наслућује о божанским стварима, да им сама богиња није дозволила да уђу унутра, и то зато што су јој запалили храм у Елеузини.

Артабазово бекство. уништење персијске војске
66) Ето, тако се одиграла ова битка. Али Артабаз, Фарнаков син, који се одмах из почетка није био сложио с тим да краљ остави Мардонија у Хелади, и тада је Мардонија безуспешно одговарао и није се слагао са тим да се упуштају у борбу. Пошто се није слагао са оним што ради Мардоније, он уради ово. Иако је знао како ће се борба завршити, повео је у њу све војнике којима је командовао (а није их било мало под његовом командом, него око четрдесет хиљада) и нареди им да сви иду онуда куда их он буде повео, и то онако брзо како буду видели да се он жури. Кад им је то наредио, поведе, тобоже, своју војску у борбу. Идући тако испред свих, опази он како Персијанци беже. Он онда није наставио да иде у истом правцу, него почне трком да бежи, и то не у Дрвену нити у Тебанску тврђаву, него у Фокиду, са намером да што пре стигне на Хелеспонт. Ови су, дакле, кренули тим путем.
67) И док су се остали Хелени који су били са краљем хотимице уздржавали од борбе, дотле су се Беоћани дуго борили с Атињанима, јер су Ксерксове присталице из Тебе показале велико одушевљење за борбу и нису се из ње извлачиле, тако да их је три стотине најхрабријих и најугледнијих првака тада пало у борби против Атињана. А кад су и они били разбијени, побегну у Тебу, а не онамо куда су побегли Персијанци. И тако цела персијска савезничка војска, не макнувши прстом, и без борбе, ухвати маглу.
68) Јасно ми је да је код варвара све зависило од Персијанаца, пошто су се давали у бекство и пре него што би дошли у додир са непријатељем чим би опазили да Персијанци беже. И тако су се сада сви дали у бекство, сем целе коњице и беотских коњаника. Ова је у целом свом саставу штитила одступницу онима који су бежали и стално се налазила у непосредном додиру са непријатељем бранећи своје пријатеље који су бежали од Хелена.
69) Победници су се дали у потеру за Ксерксовом војском и убијали су где су кога стигли. За време те гужве неко јави оним другим Хеленима, који су се били сместили око Хериног храма и нису учествовали у тој бици, да је дошло до битке и да је Паузанијина војска победила. Кад су ови то чули, нису се ни сврставали у строј, него јурну право према Деметрину храму: Коринћани и они са њима преко подножја Китерона и преко брежуљака, а Мегарани и Флијунћани најлакшим путем, преко равнице. Кад су се пак Мегарани и Флијунћани приближили непријатељу, примете их беотски коњаници како долазе у нереду, нападну их коњима под командом Азоподора, сина Тимандрова, и побију их шест стотина, а остале разбију и одјуре на Китерон. И тако су ови људи лудо изгубили своје животе.
70) А кад су Персијанци и остала руља побегли у Дрвену тврђаву, поседну торњеве тврђаве пре него што су стигли Спартанци и утврде зид што су боље могли. Кад су пак Спартанци стигли, развила се пред зидом жестока битка. Док, наиме, Атињани још нису били стигли, ови су се бранили и били су много надмоћнији од Спартанаца, који нису били вешти у борби око тврђаве. Али кад су им Атињани дошли у помоћ, развије се тек онда дуга и жестока битка за тврђаву. На крају, захваљујући својој храбрости и издржљивости, Атињани се попну на зид и направе на том месту пролаз куда су Хелени продрли у тврђаву. Први су продрли Тегеаћани; они су опљачкали Мардонијев шатор и из њега однели, поред осталог, и једне коњске јасле које су целе биле направљене од бронзе и које је било вредно видети.
Те Мардонијеве јасле поклонили су Тегеаћани храму Алејске Атене као заветни дар, а све остале ствари које су били онде опљачкали, предали су на гомилу Хеленима. А кад им је пала тврђава, обуставили су варвари сваку борбу и није више ником ни на памет падало да се брани. Пошто су били стиснути на малом и уском простору, избезумили су се и пали у очајање: тако су биле ухваћене у клопку толике десетине хиљада људи. Хеленима је било могуће да их убијају тако да од триста хиљада војске, изузев оних четрдесет хиљада са којима је Артабаз побегао, није остало свега ни пуне три хиљаде. У тој бици је, међутим, пао само деведесет и један Спартанац, шеснаест Тегеаћана и педесет два Атињана.
71) Прича се да се од варвара најбоље показала персијска пешадија и сакејска коњица, а највећи јунак био је Мардоније. А код Хелена су се најбоље показали Спартанци, иако су се и Тегеаћани и Атињани врло храбро борили. Не могу то ничим другим да потврдим (јер су сви они победили своје противнике испред себе) него једино тиме да су заузимали положаје против најснажнијих персијских трупа и да су их победили. А најбоље од свих, по мом мишљењу, показао се Аристодем, онај исти који се једини од три стотине спасао код Термопила и због тога доживео толико увреда и понижења. А одмах после њега су се истакли Спартанци: Посидоније, Филокион и Амомфарет. И тако, кад се једном повео разговор о томе ко је од ове тројице био највећи јунак, присутни Спартанци сматрали су да је Аристодем желео да погине јер је сигурно био свестан своје раније кривице, те је само због тога тако лудо јуришао и извршавао тако велике подвиге, док Посидоније није желео да погине, па се и поред тога показао тако храбар, те је он због тога био бољи јунак од Аристодема. Али то су они могли да кажу и из зависти. Међу свима погинулим у тој бици, свима малопре поменутим, сем Аркстодему, указиване су велике почасти, а Аристодему нису указиване почасти зато што је из поменутих разлога хтео да погине.
72) То су били они који су се највише прославили код Платеје. А Каликрат, наиме, најлепши човек у то време не само у Спарти него и у целој Хелади, није погинуо у борби, него је кад је Паузанија приносио жртву, седећи на свом месту био рањен стрелом у слабину. И док су остали полазили у борбу, био је изнесен напоље, па је на самрти рекао Аримнесту из Платеје да му није жао што умире за Хеладу, него му је жао што није могао да се послужи рукама и што му није дато да дочека да изврши подвиг који би био њега достојан, а који је он тако жарко желео да изврши.
73) А код Атињана се, према причању, највише прославио Софан, син Еутихидов из Декелејске општине, и то из оне Декелеје чији су становници раније једанпут учинили нешто што им је, како то сами Атињани причају, увек било од користи. Кад су, наиме, некада Тиндариди упали са великом војском у Атику да траже Хелену и пустошили све општине, јер нису знали где се Хелена налази, прича се да су тада Декелејци или сам Декел, увређен због Тезејеве самовоље, а и бојећи се за целу Атику, испричао им све и упутио их у Афидну, коју је Титак, један тамошњи становник, издао Тиндаридима. Због тог поступка Декелејци су и данас у Спарти ослобођени свих дажбина и дозвољава им се да на јавним скуповима седе на почасним местима испред остале публике. Тако су и у последњем рату, који је после много година избио између Атињана и Пелопонежана, кад су Спартанци били опустошили целу Атику, само Декелеју били поштедели.
74) Из ове општине је био Софан. А како се тада најбоље показао од свих Атињана, причају се две приче. Према првој, носио је он на појасу свог оклопа на бронзаном ланцу једно гвоздено сидро које је бацао кад би се приближио непријатељу, да га непријатељи, кад су јуришали, не би могли извући из строја; а кад би непријатељи почели да беже, изгледа да би га онда подизао и пошао да их гони. Тако гласи ова прича. А према другој причи, која је у противречности са првом, он је тобоже имао на штиту, којим је увек махао и никада га није мирно носио, нацртано једно сидро као грб, а није га носио обешеног о оклоп на ланцу.
75) Познат је још један Софанов славан подвиг. Он је, наиме, кад су Атињани опседали Егину, изазвао на двобој славног атлету Еурибата из Арга и убио га. Овај славни Софан је, међутим, касније, кад је био атински војвода у исто време са Леагром, сином Глауковим, јуначки погинуо у борбама код Дата, које су се водиле са Едонцима око златних рудника.
76) Кад су Хелени победили варваре код Платеје, пређе на њихову страну једна жена која је била незаконита жена Персијанца Фарандата, сина Теаспијева. Кад је она видела да су Персијанци пропали и да су Хелени победили, обуче и себе и своје присутне слушкиње у најлепше одело и стави и на њих и на себе многобројан златни накит, па сиђе са кола и дође пешке до Спартанаца, који су још били забављени убијањем. Још раније је она била много слушала о Паузанији и његовој породици, па га је одмах познала чим је приметила да се све ради по његовим наређењима, и бацила му се пред ноге обгрливши му колена, па је изјавила:
''Спартански краљу, смилуј се на мене и спаси ме да не паднем у ратно ропство. Ти си ми и досада већ помогао што си уништио ове људе који се нису освртали ни на богове ни на хероје. Ја сам родом са Коса и ћерка сам Хегеторида, сина Антагорина. Персијанац ме је на силу одвео са Коса.''
Паузанија јој одговори:
''Не бој се, жено! Ниси се узалуд ставила под моју заштиту, поготово ако је истина то што кажеш и ако си заиста кћи Хегеторида са Коса, који је, заправо, мој најбољи пријатељ од свих који станују у том пределу.''
Рекавши то, он је одмах повери присутним ефорима, а касније је пошаље у Егину у коју је сама желела да иде.
77) Одмах после одласка ове жене наиђу Мантинејци кад је већ све било готово. Кад су видели да су закаснили за битку, јако се ражалосте и изјаве да су заслужили да буду кажњени. А кад су чули да су Персијанци са Артабазом побегли, хтели су да крену у потеру за њима чак до Тесалије, али им Спартанци не дозволе да гоне оне који беже. Онда се они врате кући и протерају команданте своје војске из земље. После Мантинејаца дођу Елиђани, па се и они ражалосте, као и Мантинејци, и врате се кући. И они су после тога протерали своје војне команданте. Толико о Мантинејцима и Елиђанима.

Паузанија и Лампон
78) У егинској војсци код Платеје налазио се и Лампон, син Питејев, један од најугледнијих Егињана. Он дотрчи Паузанији са једним одвратним предлогом и каже му ово:
''Клеомбротов сине, однео си величанствену и дивну победу и бог ти је дао да одбраниш Хеладу и да стекнеш највећу славу у Хелади од свих за које ми знамо. А сада мораш урадити још нешто што још није урађено, да би ти слава била још већа и да се нико од варвара убудуће не усуди да злочиначки поступа са Хеленима. Кад је наиме, Леонида погинуо код Термопила, Мардоније и Ксерксе су му одсекли главу и набили је на колац. Ако му се на исти начин осветиш, прво ће те славити сви Спартанци, а онда и сви остали Хелени, јер ако Мардонија набијеш на колац, осветићеш свог стрица Леониду.''
79) Овај је мислио да ће се тај предлог допасти Паузанији, али му Паузанија овако одговори:
''Пријатељу из Егине, признајем ти да ми добро мислиш и да се бринеш о мојој слави, само ипак ниси погодио добар предлог. Пошто си и мене и моју отаџбину и моја дела тако високо подигао, одмах затим хоћеш да ме тако понизиш, јер ми саветујеш да оскрнавим леш и тврдиш да ћу, ако то учиним, тек тада стећи велику славу. Варварима више приличи да то чине него нама Хеленима, па чак и њима због тога замерамо. Није ми нимало стало до тога да се допаднем Егињанима, и свима онима којима се то свиђа, већ ми је сасвим довољно што су у Спарти задовољни тиме што праведно поступам и праведно говорим. А Леониду, за кога ми предлажеш да га осветим, ми смо итекако осветили, па је и њему и онима што су са њиме погинули у Термопилима указана почаст толиким бројем душа убијених непријатеља. А ти немој никада више да ми долазиш са таквим предлозима и хвали богу што ти се овога пута није ништа десило.''
А кад је овај то чуо, сместа се изгуби.

Подела ратног плена
80) Паузанија пак објави наредбу да нико не сме ништа присвојити од плена, и заповеди хелотима да донесу на гомилу сав плен. Ови онда изврше претрес целе војске и нађу шаторе украшене сребром и златом, позлаћене и посребрене постеље, златне врчеве, чиније и чаше. А на колима нађу вреће из којих су извађени златни и сребрни котлови. Са лешина су скинули наруквице, ланце и мачеве који су били од злата, али се нису освртали на њихове пурпурне огртаче. Тада су хелоти много тога украли и продали Егињанима, а било је много чега што нису могли да сакрију, па су то предали на гомилу. Управо отуда потиче велико богатство Егињана који су од хелота куповали злато по истој цени као и бакар.
81) Кад су, дакле, сакупили сав плен, одвојили су од њега десети део за бога у Делфима, од чега је направљен онај златни троножац који стоји на троглавој змији од бронзе, близу жртвеника, па су одвојили део плена за Олимпијског бога, од кога су направили бронзани Зевсов кип, дуг десет лаката, па и део за бога на Истму, од чега је, опет, направљен бронзани Посидонов кип, дуг седам лаката. Одвојивши и то, остатак плена поделе међу себе, а сваки је добио по заслузи, и то: незаконите жене Персијанаца, све златне и сребрне ствари, новац и теглећу стоку. Нико нигде не каже да ли су они који су се нарочито истакли код Платеје добили неки нарочити део плена, али ја мислим да су сигурно добили неки почасни дар. А од свега тога: од жена, коња, камила, новца и других ствари од вредности издвојен је десети део и дат Паузанији као почасни дар.
82) А прича се да се и ово догодило. Ксерксе је, бежећи из Хеладе, оставио Мардонију своју опрему. Кад је, дакле, Паузанија видео како је Мардонијев шатор био украшен златом, сребром и свакојаким шареним завесама, он нареди пекарима и куварима да припреме један ручак као за Мардонија. И ови ураде оно што им је било наређено. Видевши ту златне и сребрне диване, па златне и сребрне столове и сјајно припремање ручка, он се зачуди свему томе сјају и, шале ради, нареди својим слугама да спреме један спартански ручак. А пошто је била велика разлика између ова два ручка, Паузанија се насмеје и позове хеленске војсковође. Кад су се ови сакупили, он им, показујући им оба ручка, рече:
''Хелени, позвао сам вас ради тога да вам покажем колико је будала био Персијанац који је, и поред таквог живота, дошао у нашу земљу да нам отме и то мало сиротиње.''
Ето, то је, по причању, Паузанија изјавио хеленским војсковођама.
83) А после тих догађаја код Платеје многи су налазили сандуке пуне злата, сребра и других драгоцености. А касније су налазили и овакве ствари. Кад је на лешинама било већ иструнуло месо (Платејци су, наиме, све кости били скупили на једно место), нађена је једна лобања без иједног шава на њој, и цела је била од једне кости. Нађена је, такође, једна чељуст у чијој су горњој вилици сви зуби, и кутњаци и секутићи, били срасли у једну кост; а нађен је и један скелет човека који је био висок пет лаката.
84) Али је следећег дана после тога нестао Мардонијев леш. Не могу тачно да кажем ко га је, украо. Слушао сам, додуше, о многим и разним људима да су га они, тобоже, сахранили, а исто тако знам и да су многи од њих били за то богато награђени од Мардонијева сина Артонта. Али ипак нисам могао тачно да дознам ко је од њих украо и сахранио Мардонијев леш. Постоји једно мишљење да је Мардонија сахранио Дионизофан из Ефеза. Али је он ипак некако сахрањен.

Сахрана погинулих. Хелени опседају Тебу
85) Поделивши плен код Платеје, Хелени су, и то сваки народ посебно, сахранили своје мртваце. Спартанци су ископали три гробнице. У прву су сахранили своје младе ратнике, а са њима и Амомфарета, Посидонија, Филокиона и Каликрата. У једној, дакле, гробници били су млади ратници, а у другој остали Спартанци, док су у трећој били сахрањени хелоти. Тако су Спартанци своје сахранили. Тегеаћани су такође посебно сахранили своје погинуле, али све у једну гробницу, а исто тако и Атињани своје, а и Мегарани и Флиунћани своје војнике које им је поубијала коњица. Све ове гробнице биле су пуне. Али надгробне хумке других народа, које се још виде код Платеје, су, како сам обавештен, стидећи се што нису узели учешћа у бици, ради каснијих поколења, подигли сами ти народи над празним гробницама. И тако се тамо налази и такозвана Егинска гробница, коју је, како се прича, на молбу Егињана десет година после битке подигао Клеад, син Аутодиков, један егински конзул.
86) Чим су Хелени сахранили своје погинуле код Платеје, одмах се договоре и одлуче да пођу с војском на Тебу и да од Тебанаца затраже да им изруче персијске присталице, а међу првима Тимегенида и Атагина, који су им били коловође; а у случају да их не изруче, поруче им да се с војском неће повући све дотле док не заузму град. Кад су донели такву одлуку, дођу они једанаестог дана после битке пред Тебу и поседну је, па затраже да им се они људи изруче. Пошто их Тебанци нису хтели да изруче, они им опустоше земљу и изврше јуриш на град.
87) Пошто пустошење није никако престајало, двадесетог дана Тимегенид изјави Тебанцима:
''Тебанци, пошто су Хелени одлучили да не престану са опсадом Тебе све дотле док или не заузму град или нас ви не изручите, не дамо да због нас и даље страдава Беотида. Ако им пак наше изручење треба да послужи као изговор да би нам могли отети новац, ми ћемо им дати новац из државне касе (јер је и цео град исто, као и ми, био уз Персијанце). Али ако они стварно због нас опседају град, ми ћемо сами отићи да се с њима расправимо.''
То је било добро дошло Тебанцима, и у прави час, те сместа јаве Паузанији да су Тебанци спремни да изруче те људе.
88) Кад су се о томе договорили, Атагин побегне из града, а Паузанија ослободи кривице његове синове кад су били доведени пред њега и изјави да синови не сносе кривицу што је отац пришао Персијанцима. Тебанци су, међутим, мислили да ће други људи које су они изручили успети да се оправдају или да се бар помоћу новца спасу. А Паузанија, који је и сам то наслутио, чим их је примио, нареди да се сва савезничка војска отпусти, а њих одведе у Коринт и погуби. Толико о догађајима код Платеје и Тебе.

Артабаз се враћа у Азију. Савез Самљана са Хеленима
89) А Артабаз, син Фарнаков, који је био побегао из Платеје, успео је да умакне. Кад је био дошао у Тесалију, Тесалци су га позивали на ручак и распитивали се за осталу војску, јер још нису знали шта се десило код Платеје. Артабаз је ипак знао да ће, ако пристане да им каже целу истину о биткама, доћи у опасност да погине и он и цела његова војска (јер је веровао да би га сви напали кад би дознали шта се десило). Промисливши о том, није ништа рекао ни Фокејцима, а Тесалцима саопшти ово:
''Ја, Тесалци, како видите, усиљеним маршем идем хитно у Тракију и јако се журим, јер ме је војска напред послала да са овим јединицама извршим један важан задатак. А Мардоније и његова војска иду за мном и можете им се надати сваког тренутка. Дочекајте га пријатељски и будите љубазни према њему, јер се за то касније нећете кајати.''
Рекавши то, он у највећој журби прође кроз Тесалију и Македонију и оде право у Тракију, као да му се заиста тако јако журило. А кретао се кроз унутрашњост земље. И најзад је стигао у Бизант, изгубивши много својих војника, које су му уз пут убили Трачани или су били помрли од глади и исцрпености. Из Бизанта се пак пребаци бродовима преко у Азију.
90) И тако се Артабаз вратио у Азију. Случајно се десило да се тог истог дана кад су Персијанци претрпели пораз код Платеје, одиграла и битка код Микале у Јонији. Док су се Хелени, наиме, налазили са својим бродовима код Дела, под командом Спартанца Леутихиде, дођу им гласници са Сама, и то Лампон, син Тразиклов, и Атенагора, син Архестратидов, и Хегезистрат, син Аристагорин, које су Самљани послали крадом од Персијанаца и тиранина Теоместора, сина Андродамантова, кога су Персијанци били поставили за тиранина на Саму. Кад су ови дошли пред команданте, узме реч Хегезистрат и објасни им у једном дугом говору да ће се Јонци дићи на устанак против Персијанаца, само ако се Хелени буду показали у Јонији, и да Персијанци и не помишљају на то да би се тако нешто могло десити. Па кад би их Персијанци и дочекали, не би Хелени нигде наишли на бољи лов. И он их је заклињао заједничким хеленским боговима да дођу у помоћ својој хеленској браћи и да их ослободе од ропства и одбране од варвара. То ће моћи, како он рече, лако да изврше, јер су варварски бродови слаби и нису дорасли да се боре са њима. А ако команданти сумњају да ови хоће да их доведу у неку клопку, они су сами спремни да пођу са хеленским бродовима као таоци.
91) Пошто их је Самљанин много молио, запита га Леутихида, било зато што је хтео да сазна знамење или што га је бог случајно на то упутио:
''Странче Самљанине, како ти је име?''
Овај му одговори:
''Хегезистрат.''
Леутихида му упадне у реч, да Хегезистрат (то значи ''Војсковођа'') не би даље говорио, и рече му:
''Пријатељу са Сама, прихватам то (име Хегезистрат) као добро знамење. А сада се пожурите да се што пре вратите кући, али нам се морате заклети, и ти и твоји друтови да ћете нам ви Самљани бити верни савезници''.
И чим је овај то рекао, одмах је и урађено.
92) Самљани се, наиме, одмах закуну и склопе савез с Хеленима. Кад су то свршили, отплове они натраг, док је, наиме, било одређено да Хегезистрат, због доброг знамења свога имена, плови с Хеленима.
93) Пошто су се Хелени тог дана ту задржали, испадне им идућег дана повољна жртва коју им је приносио Деифон, син Еуенијев из Аполоније у Јонском заливу. Са његовим оцем се ово десило. У тој Аполонији се налазе сунцу посвећене свете овце, које су преко дана пасле поред реке Хона, која тече из планине Акмона, пролази кроз Аполонију и улива се у море код луке Орика, а ноћу их узимају најбогатији и најотменији грађани и сваки од њих чува их годину дана. Аполоњани, наиме, јако много поштују ове овце по наређењу неког пророчишта. Оне су ноћивале у једној пећини која се налази далеко од града. Једном је тако био изабран да их чува баш овај Еуеније. Тада су, за време његова спавања, провукавши се поред страже, дошли вуци у пећину и поклали му око шездесет оваца. А кад је он то приметио, ћутао је и није о томе ником ни речи рекао, него је мислио да у накнаду купи друге овце. Аполоњанима то ипак није остало непознато, него, кад су за то сазнали, изведу га пред суд и због тога што је заспао осуде га да му се изваде очи.
А кад су Еуенија ослепили, одмах су овце престале да им се јагње и земља није више рађала као раније. У Делфима и у Додони им је речено, кад су питали пророчишта шта је узрок тој невољи, да је то зато што су неправедно ослепили чувара светих оваца. Пророчиште, наиме, изјави да су сами богови навели вукове на то и неће престати да им се свете пре него што Аполоњани не даду Еуенију накнаду. и то такву какву он буде хтео да прими.
А речено им је да ће они, кад буде дошло време за то, дати Еуенију такву накнаду која ће усрећити многе људе.
94) Пророчишта су им дала такве одговоре, а Аполоњани су то држали у тајности, па су поверили неким својим грађанима да то ураде. А ови су им то овако извршили. Кад је Еуеније седео на једној клупи, дођу они и седну поред њега и упусте се са њим у разговор о свему и свачему, док у разговору нису дошли до тога да му изјаве саучешће због несреће. А кад су га навели на разговор о томе, запитају га шта би: примио у накнаду кад би Аполоњани пристали да му даду накнаду за оно што су му учинили. Пошто није био чуо за пророчанство, он изјави да би пристао да му се даду две њиве у Аполонији, и назначи имена грађана за које је знао да поседују те њиве, а уз то још и кућа коју је сматрао најлепшом у целом граду. Кад би му, дакле, то дали, изјави он, не би се више на њих срдио, јер би му то била довољна накнада. Чим је он то рекао, ухвате га присутни за реч и саопште му:
''Еуеније, Аполоњани ће ти то дати у накнаду за ослепљење, и то по наређењу самог пророчишта.''
Он се на то јако наљути, јер је тек тада схватио смисао целог разговора и мислио је да је преварен. И они откупе од власника њиве и кућу, које је он желео да добије, и даду му их. А одмах после тога добије он пророчански дар којим се толико прославио.
95) Син овога Еуенија био је онај Деифон кога су Коринћани повели и који је тада Хеленима приносио жртве. А ја сам чуо и то да се Деифон само лажно приказивао као Еуенијев син и да је у Хелади за новац обављао свој занат, а да, заправо, није био Еуенијев син.

Персијска флота се повлачи ка Микали
96) Кад је Хеленима испала повољна жртва, отплове они са флотом са Дела на Сам. Стигавши код Калама на Саму, укотве се пред Хериним храмом и спреме се за борбу. А кад су Персијанци сазнали да они долазе, крену и они своју преосталу флоту, и то према копну, јер су феничким бродовима били дозволили да отплове кући. На договору, наиме, одлуче да се не прими битка, јер су сматрали да им снаге нису биле једнаке. И флота, дакле, отплови према копну да се стави под заштиту копнене војске која се налазила код Микале где је, по наређењу Ксерксову, остао један део војске да чува Јонију. Та војска је имала свега шездесет хиљада војника, а командовао јој је Тигран, најлепши и највећи човек у Персији. И команданти флоте одлуче да се ставе под заштиту те војске, да извуку своје бродове на обалу и да тамо ископају око себе ровове, ради заштите бродова и ради своје сигурности.
97) Кад су донели такву одлуку, они отплове ка обали. А кад су дошли у близину храма Часних богиња у Микали, на реци Гезону и Сколопоенту, на место где се налазио храм Елеузинске Деметре, који је био саградио Филист, син Пасиклов, кад је заједно са Нилејем, сином Кодровим, оснивао Милет, — извуку онде бродове на обалу и подигну од камења и дрвећа, исекавши чак и воћке, једну ограду, па је још окруже зашиљеним кољем. Припремали су се као за неку опсаду, али и за победу, јер су вршили припреме мислећи и на једну и на другу могућност.
98) Кад су Хелени чули да су варвари побегли на копно, вајкали су се што су им побегли и нису знали шта да раде: да ли да се врате натраг или да отплове на Хелеспонт. Најзад се не одлуче ни на једно ни на друго, него да и они плове према копну. Припремили су, дакле, све за једну поморску битку: лестве за искрцавање и све друго што је већ било потребно, па отплове у правцу Микале. Кад су, међутим, стигли близу логора, нису могли да виде никога да плови против њих, него примете да су бродови извучени у утврђени логор и да се на обали налази постројена велика копнена војска. Онда пође пре свега Леутихида на броду и што је могао више приближи се обали, те се преко гласника обрати Јонцима овим речима:
''Јонци, сви који чујете и разумете шта вам говорим, запамтите шта ћу вам рећи, јер Персијанци сигурно неће разумети шта од вас захтевам. Кад дође између нас до борбе, сваки од вас треба прво да се сети слободе, а затим да је лозинка ''Хера''. А не заборавите да они који су ме чули јаве то онима који ме нису чули.''
Циљ овог поступка био је исти као и онај Темистоклов код Артемизија. Хтео је, наиме, или да наговори Јонце да затаје од варвара то што им је рекао, или пак да варвари, у случају да буду о томе обавештени, изгубе поверење у Јонце.
99) Пошто је Леутихида од њих то затражио, онда Хелени ово ураде. Пристану с бродовима уз обалу и искрцају се, те се построје за борбу. Кад су Персијанци видели да се Хелени припремају за борбу и да наговарају и Јонце, они прво разоружају Самљане, на које су посумњали да су у договору са Хеленима. Самљани су, наиме, ослободили све Атињане који су у Атици били заостали и пали у руке Ксерксовој војсци, па као заробљеници доведени на варварским лађама на Сам, снабдели их попудбином и упутили у Атину. И управо зато што су откупили пет стотина Ксерксових непријатеља највише је и пала сумња на њих. Затим Персијанци нареде Милећанима да чувају све приступе који воде до планинских врхова код Микале, пошто они, тобоже, најбоље познају то земљиште, а, у ствари, поступили су тако због тога да би их одвојили од остале војске. И тако су се Персијанци осигурали од Јонаца, на које су сумњали да ће, кад им се укаже згодна прилика, прећи на страну Хелена, а сами, да би се заштитили, направе зид од својих штитова.

Битка код Микале
100) А кад су Хелени били спремни за борбу, крену они у напад против варвара. За време њиховог наступања пронесе се изненада кроз целу војску једна вест, а на обали се видело како лежи једна гласничка палица. Дошла им је, наиме, вест да су Хелени победили Мардонија у бици код Платеје. На основу многих доказа, јасно је да су ту богови били умешали своје прсте, пошто је Хеленима дошла та вест баш истог дана кад се одиграла битка код Платеје, а требало је да се одигра и код Микале да би тим војска била још храбрија и са више воље ушла у борбу.
101) А случајно се десило и то да су се обе битке одиграле у близини гаја Елеузинске Деметре, јер се код Платеје одиграла, како сам већ раније рекао, у близини самог Деметриног храма, а то исто требало је да се деси и код Микале. А вест да су Хелени под вођством Паузаније однели победу стигла је у прави час, јер се битка код Платеје одиграла рано изјутра, а ова код Микале тек после подне. Тек нешто касније се утврдило да су се битке одиграле баш истог дана у месецу. У почетку, пре него што им је стигла та вест, обузео их је страх, не толико због њих самих, колико због Хелена, јер су се бојали да Хелада не поклекне у борби са Мардонијем. А кад им је изненада стигла та вест, они јурну брже у напад. Дакле, и једни и други, и Хелени и варвари су се журили да што пре дође до битке, јер су и острва и Хелеспонт били одређени као награда за победника.

Пораз Персијанаца
102) Атињани и они који су били поред њих у строју, све до половине самог строја, кретали су се уз саму морску обалу и по равном земљишту, док су Спартанци и они поред њих ишли по брдовитом земљишту и кроз једну гудуру. Док Спартанци још нису били стигли на другом крилу је већ било дошло до борбе. Док им је зид од штитова одолевао, Персијанци су се борили и нису узмицали из борбе. А кад су Атињани и војска око њих — јер је то њихова заслуга, а не спартанска — подвикнули и жешће навалили, тада се ситуација сасвим променила. Они, наиме, пробију зид од штитова и у том налету продру у великом броју међу Персијанце. Ови су се још држали и дуже су се времена још храбро борили, док, најзад, нису побегли у своја утврђења. А Атињани, Коринћани, Сикиоњани и Трезењани (јер су тим редом били постројени) јурну у стопу за њима и продру и у њихово утврђење. Кад им је и утврђење било заузето, варвари нису више ни покушавали да се бране, него сви нагну у бекство, осим Персијанаца. Ови су се, иако их је био мали број, борили са оним Хеленима који су стално продирали у утврђење. А од персијских команданата два су успела да умакну, а два су погинула. Умакли су команданти флоте Артаунт и Итамитра, а погинули су у борби команданти копнене војске, Мардонт и Тигран.
103) Док су Персијанци још били у борби, стигну Спартанци са својим друговима и све преостале дотуку. Ту је погинуо и већи број Хелена, а између осталих и сикионски војсковођа Перилеј. А кад су војници са Сама, који су се налазили у персијској војсци и који су одмах у почетку битке били разоружани, видели да је битка неодлучна, чинили су све што су могли да помогну Хеленима. А кад су остали Јонци видели да су Самљани започели, и они се одмах окрену против Персијанаца и нападну на њих.
104) А Милећанима су Персијанци ставили у задатак да чувају прилазе да би се, ако им се деси оно што им се и десило, могли под њиховим вођством спасти у врхове Микале. Милећани су добили тај задатак и због тога, а и да не би, кад би били у логору, пребегли на страну Хелена. Ови су, међутим, урадили сасвим супротно ономе што им је било заповеђено. Кад су се, наиме, Персијанци дали у бекство, одведу их Милећани сасвим другим путевима и предаду их у руке непријатељима, па на крају иступе отворено као њихови највећи непријатељи. И тако се Јонија по други пут побунила против Персијанаца.
105) За време те битке најбоље су се показали Атињани, а међу њима Хермолик, син Еутенов, опробани боксер и рвач. Овај Хермолик је погинуо касније, у рату између Атине и Кариста, у једном боју код Кирна у околини Кариста, и сахрањен је на рту Гересту. Одмах после Атињана одликовали су се у борби Коринћани, Трезењани и Сикиоњани.
106) Кад су Хелени побили велики број оних који су се борили, па и оне варваре који су бежали, запале им бродове и цео логор, те донесу плен на обалу, а пронашли су и неку ризницу пуну новца. Запаливши, дакле, логор и бродове, укрцају се на бродове и отплове. Кад су стигли на Сам, почну се Хелени договарати о исељавању Јоније, у коју би хеленску област којом они владају било најбоље да се Јонци населе, а да Јонију препусте варварима. Изгледало им је да је немогуће да они увек бране и чувају Јонију, а кад их они не би штитили, Јонци се не би могли надати да ће икада успети да се реше Персијанаца. Главари са Пелопонеза били су мишљења да би требало преселити Хелене присталице Персијанаца из приморских градова и дати ту земљу Јонцима да се у њој населе. Али Атињани још из почетка нису никако били за то да се Јонци исељавају нити да Пелопонежани учествују у решавању проблема њихових колонија. Пошто су Атињани одлучно бранили своје становиште, Пелопонежани најзад попусте. И тако они приме у савез Самљане, Хијце, Лезбијце и друге острвљане који су случајно ратовали на страни Хелена, и затраже од њих да се закуну да ће остати верни својој заклетви и да их неће изневерити. Обавезавши их заклетвама, отплове на Хелеспонт да поруше мостове. Веровали су, наиме, да ће их тамо још наћи.
107) И ови, дакле, отплове на Хелеспонт, а варвари, који су били побегли у брда око Микале и тамо се сакрили, а којих није било много, пребаце се у Сард. На путу за Сард Мазистеј, брат Даријев, који је учествовао у том поразу, силно је пребацивао Артаунту, који је био главни командант, и страшно га грдио. Рекао му је, између осталог, да је плашљивији него нека жена, да је његовом кривицом дошло до пораза и да заслужује најгору казну што је толико осрамотио краљевску кућу. А рећи неком Персијанцу да је гори од жене сматра се у Персији за највећу увреду. Пошто је овај дуже времена мирно слушао, најзад се наљути, истргне мач на Мазистеја са намером да га убије. А тада га Ксинагора, син Прексилеја из Халикарнаса, који се налазио иза Артаунта и приметио да хоће да га убије, зграби по средини, дигне увис и лупи о земљу. И у том тренутку притрче Мазистејеви пратиоци. И тако Ксинагора не учини услугу само Мазистеју него и самом Ксерксу, јер му је спасао брата. Због тога је краљ дао Ксинагори целу Киликију на управу. Међу њима који су ишли заједно није се више ништа слично десило, те срећно стигну у Сард.

Ксерксе заводи кћер свога брата
108) У Сарду се случајно налазио краљ, још од оног времена кад је после пораза на мору побегао из Атине и ту стигао. Док се тада задржавао у Сарду, заљуби се баш у Мазистејеву жену, која се такође тамо налазила. Кад никако није могао да је наговори да му се пода, а није хтео да је силује, из обзира према брату Мазистеју (а у то исто се баш и жена уздала, јер је добро знала да је неће силовати), пошто осталим средствима није успео да постигне свој циљ, Ксерксе онда ожени свог сина Дарија Мазистејевом ћерком од ове жене, јер се надао да ће му тако пре учинити по вољи ако то буде урадио. Кад је обављена уобичајена свадба, он отпутује у Сузу. А кад је тамо стигао и Даријеву жену примио у своју кућу, он се окани Мазистејеве жене, па се заљуби у Даријеву жену, Мазистејеву ћерку, која му се и подала. Тој жени било је име Артаунта.
109) Али после извесног времена сазна се за то, и то овако: Ксерксова жена Аместрија откала је један велики и изванредно лепо ишаран огртач и поклонила га Ксерксу. Он се обрадује и у њему оде код Артаунте. А пошто је и код ње доживео једну радост, он јој предложи да заиште што год жели да јој да у замену за задовољство које му пружа. Обећа да ће јој дати што год заиште. То је упропастило и њу и целу њену кућу што је ухватила Ксеркса за реч и рекла:
''Хоћеш ми заиста дати што год будем заискала?''
Он је веровао да ће она све пре тражити, те јој обећа и закуни се. А кад се он заклео, онда она без устручавања затражи огртач. Ксерксе је на све могуће начине хтео да избегне да јој га да, једино због тога што се бојао Аместрије да га, пошто је већ и раније сумњала у ту везу, не ухвати на делу. Нудио јој је и градове и небројено много злата, па чак и војску, којом нико други неће заповедати него само она. Код Персијанаца се пак војска сматрала као најскупоценији поклон. Али пошто није успео да је одговори од тога, он јој поклони огртач. Она се јако обрадује том дару, па га огрне и почне се њиме хвалити.
110) Аместрија дозна да је огртач код ње. А кад је сазнала шта се све дешава, није уперила своју мржњу против те жене, него је мислила да је за све то крива њена мајка и да она све то удешава, те почне да ради о глави Мазистејевој жени. Чекала је да јој муж Ксерксе приреди ''краљевску гозбу''. (Та гозба се приређује само једанпут годишње, на краљев рођендан, и зове се на персијском језику ''тикта'', што на хеленском језику значи ''савршени ручак''. Једино тада маже краљ своју главу и дели дарове Персијанцима.) Дочекавши тај дан, затражи Аместрија од Ксеркса да јој да Мазистејеву жену на поклон. Он је сматрао то за нечувену дрскост и за недостојно да јој поклања жену свога брата, а нарочито кад је она у целој тој ствари невина. Он је, наиме, одмах разумео зашто је она баш то тражила.
111) Ипак је на крају крајева, пошто је она упорно тражила, а обичај је налагао да не сме одбити ничију молбу за време ''краљевске гозбе'', тешка срца пристане да јој је да, те поступи овако: дозволи јој да ради с њом шта хоће. После тога пошаље по брата и, кад је овај дошао, он му изјави:
''Мазистеју, ти си Даријев син и мој брат, а, поред тога, храбар човек, али се мораш раставити са женом с којом сад живиш. Ја ћу ти, уместо ње, дати своју кћер за жену, и њу можеш да узмеш к себи, јер ја не желим да и даље живиш са својом садашњом женом.''
Мазистеј се зачуди тим речима, па му одговори:
''Господару, јеси ли сишао с ума кад ми наређујеш да се раставим од жене која ми је родила синове и кћери, од којих си једну узео за жену своме сину, од жене коју ја јако волим и са којом сам потпуно задовољан, па ми наређујеш да уместо ње узмем за жену твоју кћер. Ја, краљу, сматрам за велику част што си ме удостојио своје кћери, али ипак ни једно ни друго нећу урадити. А ни теби није нужда да ме, и против моје воље, присиљаваш на то. За твоју кћер ће се већ наћи други човек, ништа гори од мене, а дозволи да ја живим са својом женом.''
Овај му, дакле, овако одговори, а Ксерксе се наљути и рече му:
''Тако, Мазистеју, сад си лепо урадио! Сада нити ћеш добити моју кћер за жену нити ћеш моћи даље да живиш са својом женом, да би се научио да се доброчинства примају са захвалношћу.''
А кад је Мазистеј чуо, изађе напоље и каже му само ово:
''Господару, још ме ниси убио!''
112) Али у међувремену, док је Ксерксе разговарао с братом, Аместрија пошаље по Ксерксове стражаре и стане да унаказује Мазистејеву жену. Одсекла јој је дојке и бацила псима, па јој одсече нос, уши, усне и језик, те је тако осакаћену пошаље кући.
113) Мазистеј, пошто ништа о томе није био чуо, а слутећи да му прети неко зло, дотрчи и упадне у кућу. Кад је видео унакажену жену, он се одмах договори са својим синовима да отпутује у Бактрију са њима и још неким другим људима, с намером да подигне устанак у Бактријској сатрапији и да краљу зада највеће невоље. Мислим да би се то и десило да је успео пре да дође у Бактрију и у земљу Сака, јер је он био сатрап у Бактрији и Бактријанци су га јако волели. Али пошто је Ксерксе дознао да он намерава то да уради, он пошаље војску против њега и на путу убије и њега и његове синове, и побије сву његову војску. Ето, то је све о Ксерксовим љубавним авантурама и о Мазистејевој смрти.

Атињани опседају Сест
114) А оне Хелене који су пошли од Микале на Хелеспонт прво задрже неповољни ветрови, те су морали да се укотве код рта Лекта, а оданде дођу у Абид и нађу порушене мостове, за које су веровали да ће их још наћи у животу, јер су због њих највише и дошли на Хелеспонт. А Пелопонежани с Леутихидом онда одлуче да отплове натраг у Хеладу, док се Атињани под вођством Ксантиповим решили да ту остану и да нападну на Херзонез. И Пелопонежани отплове натраг, а Атињани пређу из Абида на Херзонез и опседну Сест.
115) А у тај исти Сест, који је био једна од најјачих тамошњих тврђава, сакупили су се људи из целе околине кад су чули да Хелени долазе на Хелеспонт, па је и из града Кардије дошао Персијанац Еобаз, који је тамо био донео ужад од мостова. Становници овога града били су Еолци, а привремено су се задржавали и Персијанци и мноштво других савезника.
116) У тој сатрапији владао је Ксерксов сатрап Артаикто, Персијанац, један страшан пустахија који је преварио и самог краља кад је овај ишао са војском против Атине, јер је хтео да се дочепа блага Протезилеја, сина Ификлова из Елеунта. У Елеунту на Херзонезу надази се Протезилијева гробница и око ње један гај. У гробници су се налазиле многе драгоцености: златне и сребрне посуде, уметничка дела од бронзе, сјајне хаљине и други заветни дарови. И све је то Артаикто, по одобрењу краљеву, опљачкао. Преварио је Ксеркса овим речима:
''Господару, овде постоји кућа једног Хелена кога је стигла смртна казна зато што је пошао у рат против твоје земље. Дај ми његову кућу да се нико више не усуди да ратује против твоје земље.''
И рекавши то, лако му је пошло за руком да наговори Ксеркса да му да кућу тог човека, а није му ни на крај памети било шта овај намерава да уради. Рекао је да је ратовао против краљеве земље имајући ово на уму: да Персијанци сматрају да је читава Азија одувек њихова област и да припада вечитом краљу. А кад му је краљ то поклонио, пренесе он све драгоцености из Елеунта у Сест, а од гаја направи њиву и пашњаке; а кад год је сам долазио у Елеунт, опћио је са женама у самом светишту. А тада га опседну Атињани, а да се није ни надао, нити се био припремио за опсаду, те га нападну тако необезбеђеног.
117) Кад се пак опсада отегла до касно у јесен, изгубили су Атињани стрпљење, јер су дуго времена били далеко од својих кућа и нису могли да заузму тврђаву. Они, дакле, замоле своје команданте да их поведу натраг у отаџбину. Али ови изјаве да не могу док не заузму град или док им атинска влада не нареди да се повуку. Толико су били задовољни тадашњом ситуацијом.

Заузеће Сеста. Повратак Атињана у Хеладу
118) А они у тврђави пали су у највећу невољу, тако да су људи кували каишеве са дивана и јели их. А кад више нису ни тога имали, они ноћу побегну, и Персијанци и Еобаз, и Артаикто, сишавши са стражње стране тврђаве, на месту где је било најмање непријатељских војника. А кад је свануло, Херзонежани са куле јаве Атињанима шта се десило и отворе капије на тврђави. И већина од њих пође у потеру за овима, а други поседну град.
119) Еобаз побегне у Тракију, па га трачко племе Апсинтијци ухвате и принесу, по свом обичају, домаћем богу Плистору на жртву, а његове војнике погубе на други начин. А Артаиктове војнике, пошто су касније побегли, стигну баш кад су били на Егоспотаму, те их, пошто су се дуже бранили, делом побију, а делом живе заробе. Хелени их окују и одведу натраг у Сест, а са њима окованог и самог Артаикта и његова сина.
120) Тада се деси, како причају Херзонежани, једном војнику који је чувао заробљенике, кад је пекао слану рибу, ово чудо. Суве рибе почну на ватри да скачу и да се праћакају као свеже ухва-ћене. И сви који су се ту око њега налазили много су се чудили. А кад је Артаикто видео то чудо, он позове оног што је пекао рибу и рече му:
''Пријатељу Атињанине, не бој се тог знамења! Оно се односи на мене, а не на тебе. Протезилеј у Елеунту наговештава тиме да он, иако је одавно умро и иако је балзамован, још увек има божанску снагу да казни онога који га вређа. А сада, дакле, желим да му ово дам као одштету: за благо које сам опљачкао из храма поклонићу богу сто талената, а ако Атињани поклоне живот мени и моме сину, даћу им две стотине талената.''
Али ту његову понуду не прими командант Ксантип. Елеунћани су га, наиме, молили да им га изручи да би му се осветили за Протезилеја, а то је била намера и команданта Ксантипа. И одведу га на обалу где је Ксерксе био подигао моет, а према другима, на једну узвишицу изнад града Мадита и тамо га разапну на крст, а сина каменују на очиглед самог Артаикта.
121) Кад су све то извршили, отплове они натраг у Хеладу носећи са собом, поред других драгоцености, и ужад са мостова да их заветују храмовима. И те године није се више ништа слично десило.
122) Један предак овог разапетог Артаикта био је онај Артембар који је Персијанцима предложио нешто што су они примили и изнели тај предлог пред Кира са следећим речима:
''Пошто је Зевс одузео власт Астијагу и предао је Персијанцима, а од људи теби, Кире, ми нећемо и даље да останемо у нашој малој, уз то још и каменитој земљи, него хоћемо да нас преселиш у другу, бољу земљу. Има је и поред нас доста, а и даље. Ако се дочепамо једне од њих, цео свет ће нам се дивити. А и право је да један народ који завлада другима то уради. Кад ће нам се за то пружити згоднија прилика ако не сад кад владамо над толиким народима и кад смо тосподари целе Азије?''
Кад је Кир то чуо, није се ништа зачудио тим речима, него нареди да се тако и учини, само им саветује и наговори их да се припреме да од господара постану робови, јер мека земља ствара обично мекушце и слабе људе. У једној те истој земљи, наиме, не рађају се упоредо и богати плодови и добри ратници. И Персијанци су схватили да Кир има право, те одлуче да не иду никуд, него радије изаберу да станују у сиромашној земљи и да владају над другима него да ору и сеју равнице и да робују другима.