Темистоклови савети
1) У саставу морнарице били су ови Хелени: Атињани су дали сто двадесет и седам бродова, а храбри и јуначки Платејци, иако нису били вешти морнари, попунили су ипак посаде на атинским бродовима. Коринћани су дали четрдесет, а Мегарани двадесет бродова. И Халкиђани су дали посаду за двадесет бродова које су им дали Атињани. Егињани су дали осамнаест, Сикиоњани дванаест, Спартанци десет, Епидаврани осам, Еретријци седам, Трезењани пет, Стирани два и Кејци два ратна брода и две лађе са педесет весала. А у помоћ су им дошли и Опунтијски Локрани са седам лађа од педесет весала.
2) То су, дакле, били они чији су се бродови налазили код Артемизија, а већ сам рекао колико је сваки од њих дао бродова. Број сакупљених бродова код Артемизија износио је укупно двеста седамдесет и један, не рачунајући ту и лађе са педесет весала. А врховног заповедника дали су Спартанци, и то Еурибијада, сина Еуриклидова. Савезници су, наиме, били изјавили да, ако Спартанац не буде имао врховну команду, неће ратовати под командом Атињана, него ће се војска радије разићи.
3) У почетку се, наиме, говорило, пре него што су се обратили Сицилији за помоћ, да команда над флотом треба да се повери Атињанима. Али кад су се савезници били изјаснили против тога, одрекну се Атињани врховне команде, јер су мислили само на спас Хеладе, и знали су да би Хелада пропала кад би се посвађали због врховне команде. И они су сасвим правилно мислили, јер један грађански рат много је гори од општег рата против заједничког спољног непријатеља, исто толико колико је рат гори од мира. Пошто су то све имали на уму, нису се противили и одрекли су се врховне команде, али, како се касније показало, тако су поступали само дотле док су им савезници били неопходно потребни. Кад су, наиме, победили персијског краља и кад су пренели рат у његову земљу, узели су као изговор самовољно понашање Паусаније и отели су Спартанцима врховну команду. Али то се, у ствари, десило касније.
4) Али тада кад су ови Хелени били дошли код Артемизија и видели многе укотвљене бродове код Афете, и да су сви бродови пуни војске, те да је ситуација код варвара друкчија него што су се они надали, поплаше се и одлуче да се повуку од Артемизија даље у унутрашњост Хеладе. Сазнавши за њихову одлуку, Еубејци замоле Еурибијада да остане још мало времена док се не склоне са децом и својим укућанима на сигурно место. Кад нису успели да га наговоре, они се обрате Темистоклу, команданту Атињана, поткупе га са тридесет талената и наговоре да остану под Еубејом и да тамо приме поморску битку.
5) А Темистокле је задржао Хелене на овај начин. Од тих новаца дао је Еурибијаду пет талената, и то тобоже као да му их је он сам дао из свог џепа. А кад је овај био на то пристао (правио се, наиме, једино још важан Коринћанин Адимант, син Окитов, и само је он од свих команданата изјавио да ће се са бродовима повући од Артемизија и да неће остати), Темистокле се обра-ти Адиманту и под заклетвом му изјави:
''Ти нас ипак нећеш оставити, јер ћу ти ја дати веће поклоне него што би ти их персијски краљ послао кад би оставио на цедилу своје савезнике.''
И док му је то говорио, пошаље три талента сребра на Адимантов брод. И ови, подмићени поклонима, пристану да остану и да учине Еубејцима по вољи. Сам Темистокле је такође зарадио. Није се знало да је остали новац задржао за себе, него су они који су од тог новца били нешто примили веровали да је новац у ту сврху био послан из Атине.
Прва битка код Артемизија
6) И тако су остали код Еубеје и ту примили битку. А то се десило овако. Чим су варвари, одмах после подне, стигли код Афете, па кад су се својим очима уверили у оно што су раније чули да се код Артемизија налази под сидром мали број хеленских бродова хтели су да их нападну и некако заробе. Нису сматрали за сходно да их спреда нападну због тога да се не би Хелени, кад их буду видели да иду са бродовима на њих, дали у бекство и по ноћи им умакли. И тако би им сигурно умакли, иако су Персијанци говорили да ни носилац ватре не би смео изнети живу главу.
7) Зато су они ово смислили. Одвоје од целе флоте две стотине лађа и пошаљу их, да непријатељи не би видели, да плове око Еубеје, са спољне стпане острва Скијата, око Кеферејског и Герестијског рта у Еурип, да их, кад дођу тамо, опколе и пресеку им одступницу пошто их буду спреда напали. Поема тој одлуци пошаљу одређене бродове, а сами нису имали намеру да тог истог дана нападну на Хелене нити да их уопште нападају пре него што им они који су пловили око острва даду знак да су стигли на одређено место. Они су ове бродове послали око острва, а остале су постројили у Афети и избројали.
8) А у то исто време, док су они пребројавали бродове (у том логору се, наиме, налазио онај Скилије из Скионе, тадашњи најбољи гњурач на свету, који је после бродолома код Пелиона спасао Персијанцима много блага, а много га и за себе задржао), пребегне им Скилије. Он је још одраније намеравао да пребегне Хеленима, али му се дотле није указала згодна прилика. А на који је начин ипак оданде дошао Хеленима, нисам у стању тачно да кажем. Али не верујем да је истина оно што се о томе прича. А прича се, наиме, да је код Афете заронио у море и није пре излазио на површину док није стигао у Артемизиј, прешавши тако кроз воду отприлике осамдесет стадија. О том човеку се причају и друге невероватне ствари, али се прича и понешто што се и могло десити. Ја, у вези с тим, мислим да је он допловио на неком броду до Артемизија. А чим је дошао, испричао је командантима о томе како се десио бродолом код Пелиона и саопшти им да су бродови послани око Еубеје.
9) Кад су Хелени за то чули, одрже седницу ратног савета, те су после много говора решили да још тог дана остану ту и да преноће, а да после поноћи подигну једра и отплове у сусрет оним бродовима који су пловили око Еубеје. А одмах после тога, кад их нико није нападао, крену они са бродовима против варвара са намером да виде како се непријатељи боре и како се пробијају кроз противничке линије.
Друга битка код Артемизија
10) Кад их је видела и остала Ксерксова војска и сами команданти где иду против њих са малим бројем лађа, помислили су да су ови полудели, па су и сами испловили са својим бродовима, јер су се надали да ће их сасвим лако заробити. А имали су и разлога да се томе надају кад су видели мали број хеленских бродова и, опет, своју бројно толико надмоћнију флоту, а уз то су им још бродови били и бржи. Потценивши их, они опколе Хелене са свих страна. А Јонци, који су били срцем уз Хелене и силом натерани у војску, са ужасом су приметили да су ови опкољени и били су уверени да се ниједан од ових неће вратити кући. Изгледало им је да су Хелени тако слаби. Међутим, сви они којима је било мило што је до тога дошло, такмичили су се међу собом ко ће први да зароби атински брод и да добије од краља награду, јер се у персијској војсци највише говорило о Атињанима.
11) На дати знак Хелени прво окрену кљунове лађа према варварима, а крме лађа према средини, а на други знак пређу у напад, па пошто су били опкољени на малом простору, навале они спреда на непријатеља. Ту они заробе тридесет непријатељских бродова и Филаона, сина Херзијева, а брата саламинског краља Горга, човека који је у војсци уживао врло велик углед. Први Хелен који је заробио непријатељски брод био је Атињанин Ликомед, син Есхрејев, који је добио награду за храброст. А оне који су се борили у овој поморској бици нерешено раставила је ноћ. Хелени отплове поново код Артемизија, а варвари у Афету, после борбе која се одиграла сасвим друкчије него што су се они надали. За време те поморске битке прешао је на страну Хелена, једини од свих Хелена који су били са краљем, Антидор са Лемна, коме су Атињани због тог његовог поступка поклонили имање на Саламини.
12) А кад је настала ноћ, а било је то око средине лета, почела је да пада јака киша са потмулом грмљавином са Пелиона и трајала је целу ноћ. Погинули и олупине бродова били су избачени код Афете и начичкали су се око кљунова бродова, па су се измешали са веслима. А војнике који су ту све то чули ухвати ужасан страх, јер су људи у толикој својој невољи мислили да им је дошао крај. Наиме, пре него што су и одахнули од бродолома и од буре код Пелиона, било је дошло до жестоке поморске битке, а одмах после битке почела је да пада јака киша, те се велика бујица сливала у море и пуцали су громови.
13) И док су ови имали једну такву ноћ, дотле је за оне којима је било наређено да плове око Еубеје та ноћ била још много страшнија, утолико више што их је бура ухватила на отвореном мору и они су јадно завршили свој живот. Страшна бура са кишом ухватила их је, наиме, за време пловидбе поред еубејских Стрмих стена, па пошто су пустили да их ветар носи, а да нису знали ни куда ни камо, ударили су и разбили се о стене. Све је то тако бог удесио да би се изједначиле персијска и хеленска сила и да персијска не би била много надмоћнија.
14) И док су они код Еубејских стена били уништени, дотле су варвари код Афете, кад је на њихову велику радост свануо дан, мирно стајали са бродовима и били срећни да су у то време, код толиких невоља, могли бити на миру. Хеленима, међутим, дођу у помоћ педесет и три атичка брода. Долазак ових бродова и истовремено пристигла вест да је бура уништила све варваре који су били пловили око Еубеје, јако охрабри Хелене. Они изаберу оно исто време као и претходног дана, и са лађама нападну киличке бродове. А кад су их све уништили, и кад се смркло, врате се у Артемизиј.
15) А трећег дана варварски команданти, очајни што их тако мали број бродова узнемирава, а и из страха од Ксеркса, нису чекали да Хелени поново започну битку, него око подне изађу силом на пучину са својим бродовима. Десило се случајно да су се тих дана поморске битке одигравале истовремено кад и битка код Термопила. Хеленима на мору је било стало до тога да одбране Еурип, као што је Леонидина војска тежила да им спречи пролаз кроз Кланац. Хелени су, дакле, били уложили све снаге да не пусте варваре да продру у Хеладу, а Персијанци су радили на томе да униште хеленску војску и да освоје пролаз.
16) И док је Ксерксова флота пловила у борбеном поретку, дотле су Хелени мирно стајали код Артемизија. Варвари поставе бродове у полукруг, у облику полумесеца, са намером да их опколе. А Хелени им тада крену у сусрет и одмах дође до борбе. Снаге су им у тој бици биле скоро једнаке. Ксерксова је флота, наиме, због гломазности и великог броја бродова била сама себи на сметњи, јер су се бродови били испречили једни испред других и сударали се, али је ипак остала на положају и није се повукла, јер их је било срамота да побегну испред шачице хеленских бродова. Хелени су имали много губитака у бродовима и у људству, а варвари још и више. Пошто су се тако борили, повуку се, најзад, сваки на своје старе положаје.
17) У тој поморској бици од Ксерксових војника нарочито су се одликовали Египћани, који су, поред осталих јуначких подвига, заробили и пет хеленских бродова са њиховим посадама. А од Хелена су се тога дана одликовали Атињани, а међу њима Алкибијадов син Клинија, који је пошао у рат о свом трошку, са две стотине људи и на свом властитом броду.
Повлачење Хелена
18) Кад су прекинули борбу, и једни и други су једва дочекали да се повуку у своје базе. Хелени су се после прекида борбе одвојили од непријатеља и покупили своје погинуле војнике и олупине бродова, а били су претрпели прилично тешке губитке, и то нарочито Атињани, чија је половина бродова била оштећена, па су решили да се повуку у унутрашњост Хеладе.
19) А Темистокле помисли да ће Хелени, ако му пође за руком да одвоји Јонце и Карце од варвара, бити у стању да победе остале непријатеље. И док су Еубејци терали своја стада на морску обалу, сазове он онде све команданте и саопшти им да мисли да има једно средство помоћу кога се нада да ће одвојити од краља његове најбоље савезнике. Толико им је само открио о тој својој намери, па им саопшти да том приликом ово ураде: да сваки закоље колико год хоће еубејске стоке (јер је боље да је покоље војска него непријатељ), па им је саветовао да сваки нареди својим војницима да запале ватру, а што се тиче одласка и времена повлачења, његова ће бити брига да живи и здрави дођу у Хеладу. Ови са радошћу пристану да тако ураде, те запале ватре и одмах почну да кољу стоку.
20) Еубејци, наиме, нису придавали никакав значај Бакидову пророчанству и просто се нису освртали на њега. Стога нису своју стоку склонили на сигурно место нити су се наоружали за предстојећи рат, те су сами себи навукли невољу на врат. Бакидово пророчанство гласило је, наи-ме, овако:
''Варварин кад јарам од лике над сињим пребаци морем,
Гледај да с Еубеје одмах уклониш козе што мече.''
А што нису тада поступили по савету пророчанства, у тадашњој невољи и у оној која их је очекивала, имало је за последицу да су морали трпети велике недаће.
21) И док су ови то радили, дође им курир са осматрачнице из Трехина. Код Артемизија је, наиме, био осматрач Полија, родом из Антикире, који је код себе имао увек спреман чамац, а било му је наређено да јави Хеленима у Термопилима у случају да флота буде побеђена. Исто тако се код Леониде налазио Аброних, син Лисиклов из Атине, и био спреман да на једној лађи са тридесет весала јави онима код Артемизија ако се копненој војсци деси каква несрећа. И овај исти Аброних дође и јави им шта се десило са Леонидом и његовом војском. Чим су ови за то сазнали, нису више одлагали своје повлачење, него пођу онако како су били постројени: прво Коринћани, а иза свих Атињани.
22) Темистокле пак изабере најбрже атинске лађе и отплови тамо где је било воде за пиће, те у стенама изреже натпис који су прочитали Јонци кад су идућег дана дошли код Артемизија. Тај натпис је овако гласио:
''Јонци, не радите право што ратујете против својих очева и помажете да се Хелада пороби. Пређите што пре на нашу страну! Ако не будете у могућности да то учините, онда се од сада бар немојте борити против нас, а замолите и Карце да тако исто поступе према нама. А ако вам ни једно ни друго не буде било могуће, и ако вам је јарам исувише тежак да бисте га могли стрести, то онда, кад будемо ступили у борбу, намерно се немојте храбро борити и сетите се да водите порекло од нас и да смо ми, пре свега, због вас и доспели у рат са варварима.''
Мислим да је Темистокле то написао имајући на уму две ствари: или да, ако краљ не дозна за тај натпис, наговори Јонце да се одметну од краља и пређу на њихову страну, или да Ксерксе, кад дозна за натпис и кад буду оклеветани, изгуби поверење у Јонце и не дозволи им да учествују у поморској бици.
23) Тек што је Темистокле изрезао тај натпис, а варварима дође један човек на чамцу из Хистијеје и јави им да су се Хелени повукли од Артемизија. Не верујући у истинитост те вести, ставе они онога под стражу, па пошаљу брже бродове да то извиде. А кад су ови јавили шта је у ствари, крену они при заласку сунца са целом флотом до Артемизија. Задржавши се на том месту до подне, отплове они одатле у Хистијеју. Дошавши тамо, заузму град Хистијеју и део Елопије, те прокрстаре кроз сва приморска села у земљи Хистејотиди.
Ксерксе прикрива своје губитке. Тесалци и Фокејци
24) Док су се ови ту налазили, Ксерксе припреми лешеве погинулих војника и пошаље гласника флоти. Са лешевима је ово урадио (а било их је двадесет хиљада). Оставивши само хиљаду од њих, ископа јаму и баци у њу лешеве својих војника који су погинули код Термопила, па на њих набаца грање и поспе земљом да их морнари не би могли препознати. Кад је гласник прешао у Хистијеју, он сакупи сву војску и изјави јој ово:
''Савезници, краљ Ксерксе вам дозвољава да, који год од вас хоће, може изаћи из строја и видета како се он бори против безумних људи који су уобразили да ће победити краљеву силу''.
25) Кад је овај то објавио, није било довољно чамаца, јер их је био толики број који су то хтели да виде. Кад су се превезли на другу страну, пролазили су поред лешева и посматрали их. Сви су веровали да су лешеви који су ту лежали били спартански и теспијски, јер су видели и хелоте. Али Ксерксе тим поступком са лешевима својих војника није успео да превари морнаре који су се били превезли. Било је то, наиме, и смешно. Видели су само хиљаду спартанских лешева како леже, а сви други лежали су на гомили све по четири хиљаде на једном месту. Тај дан провели су у разгледању, а идућег дана једни су отпловили у Хистијеју на бродове, а Ксерксова копнена војска кренула је на марш.
26) На њихову страну, међутим, прешло је неколико људи из Аркадије који нису имали од. чега да живе и који су хтели да дођу до неке зараде. Кад су их довели пред краља, Персијанци су их питали шта Хелени у то време раде, а испитивао их је о томе један у име свих. Ови су им изјавили да Хелени славе олимпијске свечаности са рвачким утакмицама и коњским тркама. Овај их онда запита шта је одређено као награда на такмичењима, а Аркађани му одговоре да се као награда даје венац од маслинових гранчица. Тада Тритантехмо, син Артабанов, стави врло племениту примедбу, због које га краљ назове кукавицом. Чим је он, наиме, чуо да је венац одређен као награда, а не новац, није могао да прећути, него је пред свима ово изјавио:
''Тешко нама,. Мардоније, кад нас водиш у борбу против таквих људи који се не боре за новац него за славу.''
Али доста о томе.
27) У међувремену, међутим, после несреће код Термопила пошаљу Тесалци сместа једног гласника Фокејцима, које су они још увек мрзели, а нарочито после последњег пораза. На неколико година пре овог краљевог похода, упали су Тесалци и њихови савезници у фокејску земљу, али су били побеђени од Фокејаца и врло се рђаво провели. Кад су се, наиме, Фокејци били повукли на Парнас, са њима је био и пророк Телија из Елеје. Тада је тај исти Телија измислио ово лукавство. Намазао је кредом шест стотина најхрабријих Фокејаца, и њих и њихово оружје, па их је послао да ноћу нападну на Тесалце, наредивши им да убију сваког кога виде да се не бели. А кад су тесалске предстраже прве виделе Фокејце где долазе, поплаше се, јер су мислили да су то неке утваре, а после предстража поплашила се и цела војска, тако да су Фокејци побили четири хиљаде Тесалаца и запленили њихове штитове, од којих су пола поклонили пророчишту у Абима, а другу половину пророчишту у Делфима. А од десетог дела плена из те битке направљени су велики кипови који стоје пред храмом у Делфима поред троношца, а исти такви се налазе и у Абима.
28) Тако су Фокејци докусурили тесалску пешадију кад су их ови држали под опсадом; а још више су им искасапили коњицу кад је била упала у њихову земљу. Ископали су у кланцу код Хијампоља велику јаму, напунили је празним врчевима, па су је покрили земљом и изједначили са околним земљиштем. те су очекивали напад Тесалаца. И ови крену на јуриш против Фокејаца с намером да их униште, те упадну међу врчеве и коњи им поломе ноге.
29) Пошто је због оба ова случаја међу њима владала велика мржња, Тесалци им пошаљу гласника и ово им поруче:
''Фокејци, сад ћете се потпуно уверити да нам нисте дорасли. Ми смо, наиме, и пре, док смо сарађивали са Хеленима, увек били јачи од вас, а сада уживамо код персијског краља толики углед да од нас зависи да ли ће вам се одузети ваша земља и да ли ћете бити претворени у робове. А, и поред свега тога, нећемо да вам се светимо, него тражимо од вас да нам за све то платите педесет талената сребра, па вам обећавамо да ћемо вам сачувати земљу од напада.''
Персијанци у Фокеји. Беоћани им прилазе
30) То су им били поручили Тесалци. Фокејци, наиме, једини у том пределу нису прешли на страну Персијанаца, по мом мишљењу, само због тога што су били у завади са Тесалцима. Међутим, да су Тесалци били на страни Хелена, мислим да би Фокејци били уз Персијанце. Кад су им Тесалци упутили ту поруку, они одбију да им даду новац и поруче им да би и они, само кад би хтели, могли лако да пређу на страну Персијанаца, исто као и Тесалци, али да они никад неће добровољно постати издајице Хеладе.
31) Кад су примили тај одговор, Тесалци се наљуте на Фокејце и покажу Персијанцима пут у Фокеју. Ови пак крену из Трехина и упадну у Дориду. Један уски део Дориде, наиме, широк отприлике тридесет стадија, пружа се туда и налази се између Малиде и Фокиде, а тај је предео одраније био Дриопида. И тај исти предео је постојбина Дорана са Пелопонеза. Упавши у ту дорску покрајину, варвари је нису пустошили, јер су њени становници били прешли на страну Персијанаца, а ни Тесалци нису хтели да је пустоше.
32) А кад су из Дриопиде упали у Фокиду, сами Фокејци им нису пали у руке, јер се један део њих повукао на гребене Парнаса (високи врх Парнаса, који се усамљено диже код града Неона, згодно је склониште и у стању је да прими велики број људи, и зове се Титореја, те су на њега склонили своју стоку и сами се повукли). А већина их је побегла у Озолску Локриду, у град Амфису, која се налази изнад Кризејске равнице. Варвари пак прокрстаре цељу земљу Фокиду, јер су Тесалци тако водили војску, па су палили и рушили све на што су наишли: палили су и градове и храмове.
33) Идући, наиме, поред реке Кефиса, све су опустошили. Спалили су градове: Дрим, Харадру, Ерох, Тетрониј, Амфикеју, Неон, Педијеју, Тритеју, Елатеју, Хијампољ, Парапотамију и Абе, где је био богат Аполонов храм, украшен ризницама и многим заветним даровима. Тамо се и онда налазило, а и данас се још налази пророчиште. И то пророчиште су опљачкали и спалили. А успели су да за време гоњења заробе неколико Фокејаца у подножју планина, па су том приликом убијене и неке жене, пошто су их многи силовали.
34) Прошавши поред Парапотамија, дођу варвари у Панопеју. Ту им се војска поцепа и подели на два дела. Највећи и најважнији део војске крене, под командом самог Ксеркса, за Атину и уз пут упадне у Беотију, у област Орхомена. Сви су Беоћани били прешли на страну Персијанаца, а њихове градове посели су Македонци, које је тамо био послао Александар ради заштите. А штитили су их зато да би показали Ксерксу да су Беоћани били уз Персијанце.
35) Овај део варвара пошао је тим путем, а остали, под вођством водича, кренули су према делфијском храму, оставивши с десне стране планину Парнас. И ови су у Фокиди опустошили све на шта су наишли. Спалили су, наиме, и градове: Панопеју, Даулиј и Еолиду. Пошли су тамо одвојивши се од остале војске због тога што су хтели да опљачкају храм у Делфима и да Ксерксу донесу благо из њега. А Ксерксе је, како чујем, добро знао какве се све вредности налазе у храму, и то му је било боље познато него оно што је оставио код своје куће, јер су му о томе увек много причали, а нарочито о заветним даровима Креза, сина Алијатова.
Пут у Делфе. Хеленска флота код Саламине
36) А кад су Делфијци за то сазнали, поплаше се јако и, избезумљени од страха, упитају пророчиште за савет да ли свете драгоцености да закопају у земљу или да их склоне у другу земљу. Бог им, међутим, није дозволио да благо дирају, него им је изјавио да он има довољно снаге да га сам заштити. Чувши то, Делфијци су се бринули за своју властиту сигурност. Своје жене и децу пошаљу преко у Ахеју, већина њих склони се на врхове Парнаса, а стоку сакрију у Корикијску пећину, док су остали побегли у Амфису, у Локриди. И тако сви Делфијци напусте град, а остане само пророк са шездесет људи.
37) А кад су се варвари приближили и већ угледали храм, тад опази пророк, коме је било име Акерат, да је из храма изнесено и налазило се пред храмом оружје које није смео да узме у руке ниједан човек. И он оде и јави присутним Делфијцима о том чуду. А кад су варвари стигли чак до храма Пронејске Атене, они доживе још веће чудо од малопређашњег. Било је, наиме, велико чудо то што се убојно оружје само појавило изван храма и лежало испред њега, а тек како је с правом изазивало још веће чуђење оно што се после тога десило. Кад су се, наиме, варвари приближавали храму Пронејске Атене, груну на њих с неба громови, а са Парнаса се одвале две стене и са великом ломљавом сруче се на њих и многе од њих смрве, док се из Пронејског храма чула вика и бојни поклици.
38) Кад се све то десило, варваре ухвати ужас. Кад су пак Делфијци приметили да су се они дали у бекство, сиђу са брда и многе поубијају. Али они који су остали у животу побегну право у Беотију. Чуо сам да су ови варвари, кад су се вратили, причали да су видели и друга чуда. Видели су, наиме, два тешко наоружана војника, који су били већи него обични људи, како их гоне и убијају.
39) Делфијци кажу да су та двојица били тамошњи хероји Филак и Аутоној, чији се гајеви налазе око храма, Филаков поред самог пута више пронејске светиње, а Аутонојев близу Касталијског извора, у подножју Хијампејског врха. А стене које су пале са Парнаса сачувале су се још и до мог времена и налазе се у гају Пронејске Атене где су се сручиле и смрвиле варваре. Тако су се ови Персијанци повукли из светиње.
40) А хеленска флота, на молбу Атињана, доплови од Артемизија и задржи се код Саламине. Атињани су их молили да се ту задрже зато да би могли склонити жене и децу из Атике, а и да се тамо посаветују шта да се уради. Пошто је све испало друкчије него што су предвидели, требало је да у новонасталој ситуацији створе нови ратни план. Мислили су, наиме, да ће Пелопонежани са свим својим снагама дочекати непријатеља у Беотији, а чули су, међутим, да се то није тако десило, него да су они утврдили Истам и, пошто су се бринули само да сачувају Пелопонез, да су једино бранили Пелопонез, а осталу Хеладу су оставили на цедилу. Зато су, кад су то чули, и молили ове да се задрже код Саламине.
41) Остали доплове на Саламину, а Атињани својој кући. Одмах по доласку објаве они да сви Атињани склоне своје породице на сигурно место, где год ко може. И већина их упуте своје у Трезену, други на Егину, а неки, опет на Саламину. Журили су се јако са тим, јер су хтели да поступе по савету пророчишта, а нарочито још и из овог разлога: Атињани причају да је у светињи на Акропољу живела велика змија, заштитница саме тврђаве. Причају још и то да су јој уистину сваког месеца доносили и остављали храну, која се пак састојала од медених колача. Змија је раније увек била појела те медењаке, а тада их није ни окусила. Кад им је свештеница то јавила, пожурили су се Атињани врло радо да што пре напусте свој град, пошто су веровали да је и богиња напустила тврђаву. А кад су се сместили на сигурно место, прикључе се поново флоти.
Јачина хеленске флоте
42) А кад је флота допловила од Артемизија до Саламине, сакупе се онде и остале хеленске поморске јединице из Трезене, чим су о томе биле обавештене. Било им је, наиме, наређено да се скупе у трезенској луци Погону. А сакупило се много више бродова, и из више градова, него што их је било узело учешћа у бици код Артемизија. А командант флоте је био исти онај који је био и код Артемизија, Еурибијад, син Еуриклидов, Спартанац, иако није потицао из краљевске породице. Атињани су дали највећи број и најбрже бродове.
43) У рату су учествовали ови бродови: Спартанци са Пелопонеза дали су шезнаест бродова, а Коринћани исто онолико колико су били дали и код Артемизија; Сикиоњани су дали петнаест бродова, Епидаврани десет. Трезењани пет и Хермиоњани три. Сви су ови, сем Хермиоњана, били пореклом Дорани и Македонци и доселили се из Еринеја, са Пинда, и најзад из Дриопиде. Хермиоњани су Дриопијци које су Херакле и Малајци протерали из земље која се сада зове Дорида.
44) Ови су, дакле, били дошли са Пелопонеза, а са копна изнад Истма ови: сами Атињани дали су сто осамдесет лађа, управо колико сви остали заједно. Код Саламине, наиме, Платејци се нису борили на атинским бродовима, и то због тога што су се Платејци, кад су се Хелени повлачили. од Артемизија и стигли код Халкиде, искрцали и прешли на другу обалу Беотије да склоне своје укућане на сигурно место. И спасавајући ове, деси им се да су изостали. У време кад су Пелазги становали у земљи која се сад зове Хелада и Атињани су били Пелазги и звали су се тада Кранејци, а за време владе краља Кекропа звали су се Кекропиде. Кад је затим преузео власт Ерехтеј, Атињани су променили своје име и, по војсковођи Јону, сину Ксутову, који је предводио Атињане, добили су име Јонци.
45) Мегарани су дали исто толико бродова колико и код Артемизија а Амбрачани су били дошли са седам бродова и Леукађани са три; сви су ови били Дорани и водили су порекло из Коринта.
46) А од острвљана Егињани су дали тридесет бродова. Они су, међутим, имали и друге бродове са посадом, али су их употребљавали за одбрану свога острва, док су са тридесет најбржих бродова учествовали у бици код Саламине. И Егињани су Дорани из Епидавра, а њихово острво звало се раније Енона. После Егињана дошли су Халкиђани са својих двадесет бродова код Артемизија, па Еретријци са седам; сви су ови пак Јонци. Онда су дошли Кејци са истим бројем бродова; и они су били Јонци пореклом из Атине. Становници Накса дошли су са четири брода. Њих је пак њихово место послало да се прикључе Персијанцима, као и остали острвљани, али се они нису освртали на то наређење, него су се, на захтев Демокрита, угледног грађанина, који је тада био командант једне ратне лађе од три реда весала, прикључили Хеленима. Становници Накса су, заправо, Јонци и воде порекло из Атине. Стирани су дали исто толико бродова колико и код Артемизија, а Китњани један ратни брод и једну лађу са педесет весала; а и једни и други су пореклом Дриопљани. У рату су узели учешћа и Серифљани, Сифњани и Мелијци, јер су сви ови били једини од острвљана који нису дали варварину земљу и воду.
47) Сви ови, који су становали између Теспротије и Ахеронта, узели су учешћа у овој борби, јер су Теспроћани суседи Амбрачана и Леукађана који су дошли из најудаљенијих крајева и узели учешћа у бици. А из удаљенијих предела били су једино Кротоњани, који су дошли у помоћ Хелади кад јој је запретила опасност, и то на једној лађи којом је командовао Фаул, троструки победник на Питијским утакмицама. А Кротоњани су пореклом Ахејци.
48) Док су сви остали узели учешћа у бици на великим ратним лађама од три реда весала, дотле су Малијци, Сифњани и Серифљани дошли на мањим бродовима, од педесет весала. Малијци, који су били пореклом из Спарте, дали су две лађе, а Сифљани и Серифљани, који су били пореклом из Атине, дали су сваки по једну лађу. Укупан број бродова, без оних мањих са педесет весала, износио је триста седамдесет и осам.
Ратно већање. Персијанци спаљују Атину
49) Кад су се код Саламине састале војсковође из поменутих градова, одрже они седницу ратног савета, па им Еурибијад предложи да по вољи изнесу своје мишљење о томе где би било најзгодније да се прими битка у областима у којима они још држе власт. Атика је, наиме, већ била напуштена и у обзир су могле да дођу само друге земље. Већина се сложила са тим да се са бродовима оде до Истма и да се битка прими пред улазом на Пелопонез, износећи све разлоге за тај план: кад би код Саламине били побеђени, непријатељ би их на острву опколио и уништио, док им код Истма ништа не би могао да учини, јер би се могли спасти у своју земљу.
50) И док су војсковође са Пелопонеза о томе расправљале, дође из Атине гласник и јави да је варварин упао у Атику и да је сву пали и пустоши. Војска је, наиме, прошавши под командом Ксерксовом кроз Беотију и попаливши градове Теспију и Платеју, чији су становници били побегли на Пелопонез, стигла и у Атину и тамо све опустошила. А спалила је Платеју и Теспију зато што су од Тебанаца чули да ти градови нису прешли на страну Персијанаца.
51) После прелаза преко Хелеспонта, где су, док су се пребацивали у Европу, потрошили читав месец дана, варвари су оданде кренули и после три месеца стигли у Атину, у тренутку кад је у Атини био архонт Калијад. Освојили су празан град и у светињи су затекли само мали број благајника ризнице и сиромашних људи, који су оградили тврђаву, те капијама и батинама одбијали нападаче. Ови нису били отишли на Саламину зато што су били сиромашни, а и зато што су мислили да су разумели оно што им је Питија наговестила рекавши да ће дрвени зидови бити неосвојиви. Мислили су да је, према пророчанству, тврђава то уточиште, а не бродови.
52) Персијанци су, међутим, посели брежуљак прекопута тврђаве, који Атињани називају Аресов брежуљак, и опседали су је на овај начин. Намотавали су кучину на стреле, па су је запалили и бацали на дрвену ограду. А опседнути Атињани су се ипак бранили, иако их је издала дрвена ограда и иако су били дошли у крајњу невољу. Нису пристали ии на предлог Пизистратида да се условно предају, него су се бранили и храбро борили отискивајући огромне стене на непријатеља кад се приближавао капијама, тако да је Ксерксе био дуго времена у неприлици што није могао да их зароби.
53) Али док је та неприлика трајала, нађу варвари излаз из те непријатне ситуације. Према изјави пророчишта, требало је да Атика на копну падне у руке Персијанцима. Испред саме тврђаве, иза капија, на једном месту на путу уз брдо, где није било страже, јер нико није ни помишљао на то да би се онуда неко могао попети, попну се код храма Аглауре, ћерке Кекропове, неки Персијанци, иако је место било јако стрмо. Кад су Атињани видели да су се они попели на тврђаву, баце се неки од њих доле са зида и убију се, а други побегну код олтара у храм. А Персијанци који су се били попели у тврђаву прво потрче капијама и отворе их, па онда побију бегунце у храму. А кад су их све побили, опљачкају храм и запале целу тврђаву.
54) Чим је заузео целу Атину, Ксерксе одмах пошаље једног гласника на коњу у Сузу да јави Артабану о овом његовом успеху. Другог дана после одашиљања гласника сазове он све прогнане Атињане који су били у његовој пратњи и нареди им да оду горе на тврђаву и да по свом обичају принесу жртву. А то наређење је издао или зато што га је сан на то навео, или му савест није дала мира што је запалио храм. И протерани Атињани ураде онако како им је било заповеђено.
55) Одмах ћу рећи због чега то спомињем. У тврђави се налази храм Ерехтеја, за кога се прича да га је тамо родила земља, а у храму се налази једна маслина и морска вода, и Атињани причају да су море и маслину тамо ставили бог Посидон и богиња Атена као знак да су се свађали око земље. Ова маслина је, кад су варвари запалили храм, изгорела заједно са осталим деловима храма. А кад су другог дана после спаљивања дошли у тврђаву Атињани којима је краљ био наредио да принесу жртву, и ушли у храм, видели су да је из пања маслине израсла младица дуга један лакат. Ови су, дакле, то причали.
56) А кад је Хеленима код Саламине јављено шта се десило са атинском тврђавом, настала је таква паника да неки команданти нису ни сачекали да се у вези са тадашњом ситуацијом донесе нека одлука, него упадну у своје бродове и подигну једра са намером да одмах отплове. А они који су ту остали одлуче да се битка прими пред Истмом. Најзад је настала ноћ, и они распусте скупштину и попну се на бродове.
Темистоклови савети Хеленима
57) Тада је Атињанин Мнесифил запитао Темистокла, кад је овај дошао на брод, шта је на састанку решено, па кад је чуо да је одлучено да се плови са бродовима до Истма и да се води борба пред Пелопонезом, он рече:
''Ако се деси да бродови напусте Саламину, сигурно је да се нећеш више борити ни за једну отаџбину, јер ће сваки окренути у свој град, те ни сам Еурибијад нити ико на свету неће бити у стању да заустави распад војске и Хелада ће због те глупости да пропадне. Него, ако икако можеш, иди и покушај да осујетиш извршење те одлуке, или бар, ако некако можеш, да наговориш Еурибијада да се предомисли и да ту остане.''
58) Темистоклу се тај предлог јако допао и без речи оде на Еурибијадов брод. Дошавши тамо, изјави да хоће са њим нешто службено да разговара. Овај га замоли да дође на брод и да каже шта жели. Тада му Темистокле изложи све што је чуо од Мнесифила, правећи се као да је он сам дошао до тога, па је још томе много додао и салетао га је док га није наговорио да сиђе са брода и сазове команданте на седницу.
59) А кад су се састали, Темистокле је, пре него што је Еурибијад и рекао зашто је сазвао команданте, одржао један дуг говор, у коме их је много молио и преклињао. И док је он говорио, рече му коринтски командант Адимант, син Окитов:
''Темистокле, на утакмицама добијају батина они који раније устану.''
Овај му доскочи и одговори:
''Али исто тако не добијају венац они који закасне.''
60) Тада је ипак учтиво одговорио Коринћанину, а такође не изјави поново оно исто што је раније рекао Еурибијаду: да ће се, ако оду са Саламине, сви разбећи; сматрао је, наиме, за незгодно да оптужује присутне савезнике. Због тога, наводећи друге разлоге, изјави:
''Од тебе сад зависи спас Хеладе, а спашћеш је ако ме послушаш и овде примиш битку, а не послушаш њихове предлоге да отпловиш са бродовима пред Истам. Упореди, наиме, оба предлога и размисли о њима. Ако одеш пред Истам, мораћеш да се бориш у отвореном мору, а то за нас није ни најмање згодно, јер имамо спорије бродове, и мањи број од непријатеља. У том случају, ако иначе и будемо имали успеха, сигурно губиш Саламину, Мегару и Егину. Са њиховом флотом иде, наиме, и копнена војска, па ћеш их у том случауј довести на Пелопонез и довешћеш у опасност целу Хеладу. А ако поступиш по мом савету, имаћеш од тога онда ове користи: прво, борићемо се у теснацу са мањим бројем против великог броја бродова, па ћемо, по свим правилима ратне вештине, сигурно победити. Битка у теснацу за нас је много повољнија, док је битка на широком мору повољнија за њих. А поред свега тога сачуваћемо Саламину, где смо склонили жене и децу. А поготово ћеш у том случају постићи и оно чему ви највише тежите: ако, наиме, ту останеш, борићеш се на том месту и за Пелопонез и за Истам, и нећеш, ако си паме-тан, довести непријатеље на Пелопонез. А ако се, како се ја надам, деси да победимо на мору, нити ће вам варвари доћи на Истам, нити бити у стању ни да коракну изван Атике. него ће побећи главом без обзира, а ми ћемо имати чисти добитак што смо сачували Саламину, Мегару и Егину. А нама је и једно пророчанство наговестило да ћемо победити непријатеља код Саламине. Само са правилним одлукама људи обично постижу успехе, а ако се донесу погрешне одлуке, неће ни бог да дође људима у помоћ.''
61) Док је Темистокле то говорио, упадне му у реч поново онај Коринћанин и нареди му да ћути пошто нема отаџбине, и затражи да Еурибијад не дозволи човеку без отаџбине да гласа са њима. Затим затражи да се Темистокле изјасни који град он онде заступа, па тек онда може учествовати у разговору. То му је рекао зато што је Атина била освојена и налазила се у рукама непријатеља. Тада Темистокле плане и изгрди и њега и Коринћане рекавши им све што му је на уста дошло па им је доказао да су и његова земља и град већи од њиховог све дотле док буду имали двеста бродова са посадом, и да нико од Хелена не би био у стању да одоли њиховом нападу.
Хелени одлучују да прихвате битку код Саламине
62) Рекавши то, он се сасвим другим тоном обрати Еурибијаду и рече му:
''Ако овде останеш, показаћеш да си јунак; а ако не останеш, ти ћеш упропастити Хеладу. Ми смо у рату једино упућени на флоту. Послушај, дакле, мој савет! Ако то не урадиш, ми ћемо одмах укрцати наше породице на бродове и отпловићемо у Сирис, у Италију, која је још одвајкада наша колонија и где треба, према једном пророчанству, да се населимо. А кад будете остали без оваквих савезника, сетићете се мојих речи.''
63) Кад му је Темистокле то рекао, Еурибијад промени одлуку. Ја мислим да се он највише бојао да не изгуби Атињане ако повуче флоту пред Истам, јер кад би изгубио Атињане, остали не би више били у стању да приме борбу са непријатељем. И он, дакле, донесе одлуку да се онде остане и прими битка.
64) И тако су се Хелени код Саламине речима пецкали, па је онда Еурибијад одлучио да се онде остане и да се припреме за борбу. Кад је свануло и кад се рађало сунце, деси се земљотрес и на копну и на мору. Хелени одлуче да се помоле боговима и да позову у помоћ Еакиде. И што су одлучили, то су одмах и учинили. Чим су се, наиме, помолили свима боговима, они се онда на Саламини обрате за помоћ Ајанту и Теламону, а за Еака и Еакиде пошаљу један брод на Егину.
65) А Дикеј, син Теокидов, емигрант из Атине и човек који је у то време уживао велик углед код Персијанаца, прича да је, док је Ксерксова копнена војска пустошила Атику, напуштену од Атињана, био баш у том тренутку са Спартанцем Демаратом на Тријасијској равници, па су видели облак прашине како се диже од Елеузине, као да се кретало тридесет хиљада људи, те су се зачудили од чега би могла да буде та прашина. Исто тако су чули како издалека долази галама, и њему је изгледало да је то било мистично верско поцикивање. Пошто Демарат није био посвећен у елеузинске мистерије, он га је запитао шта би то поцикивање имало да значи. А овај му је овако одговорио:
''Демарате, то не може ништа друго да значи него да краљеву војску чека једна велика несрећа. Пошто, наиме, у Атици сада нема ни живе душе, јасно је да су то гласови божанства које из Елеузине долази у помоћ Атињанима и њиховим савезницима. Ако се та граја окрене на Пелопонез, то значи да ће се наћи у опасности краљ и његова копнена војска; а ако се окрене у правцу бродова на Саламини, то ће онда краљ доћи у опасност да изгуби своју флоту. Ту свечаност пак приређују Атињани сваке године у част Деметре и Коре (Мајке и Ћерке), и тада се даје прилика сваком од њих, или било ком Хелену, који хоће да се посвети у те мистерије. Та галама коју чујеш, то је њихово клицање за време саме светковине.''
На то му Демарат рече:
''Ћути, и никоме другом да ниси то казао, јер ако те речи дођу до ушију краља, ти ћеш изгубити главу и нећу те моћи спасти ни ја нити ико други на свету! Али буди спокојан, јер ће се и за његову војску богови већ побринути.''
То је било оно што му је Демарат саветовао. А од оне прашине и галаме створио се један облак, дигао се високо у ваздух и одлетео на Саламину према хеленској флоти. И тако им је тај облак дао до знања да ће Ксерксова флота бити уништена. То је испричао Дикеј, син Теокидов, позивајући се на Демарата и на друге сведоке.
Ксерксово ратно веће. Персијска флота код Саламине
66) А кад су они што су служили у Ксерксовој морнарици разгледали ''спартанске'' губитке, пређу из Трехина у Хистијеју, па онда, задржавши се ту три дана, отплове кроз Еурип и после три дана стигну у Фалерон. Ја мислим да Персијанци, кад су упали у Атину, нису имали мање снага ни на копну ни на мору него онда кад су дошли у Сепијаду и у Термопиле. Уместо погинулих од буре, код Термопила и у поморској бици код Артемизија, ја, наиме, узимам оне који у то време још нису били уз краља, и то: Малијце, Дорце, Локране, Беоћане, који су, сем Теспијаца и Платејаца, са целом војском пришли и прикључили се Ксерксу, а нарочито Каристијце, Андране, Тењане, и све остале острвљане, осим пет градова чија смо имена малопре поменули. Што је персијски краљ дубље продирао у Хеладу, то му се прикључивао већи број народа.
67) Кад су, дакле, сви ови стигли у Атину, сем Парана (Парани су пак остали на Китну и чекали какав ће бити исход битке), кад су, дакле, остали стигли у Фалерон, ту дође и сам Ксерксе на бродове са намером да се састане са својим савезницима и да чује њихово мишљење. Кад је тамо дошао и заузео председничко место, дођу му тирани и команданти појединих народа, које је он к себи позвао, и поседају онако како је коме краљ одредио почаст: у прочељу тиранин из Сидона, до њега онај из Тира, а затим редом сви остали. А кад су тако, према свом рангу, заузели своја места, пошаље Ксерксе Мардонија да сваког упита да ли му саветује да заметне борбу на мору.
68) Мардоније приђе свима редом, почевши од тиранина из Сидона, и све их редом запита, те му сви даду исти одговор изјавивши да су за то да се води борба на мору. Али Артемизија ово изјави:
''Мардоније, реци краљу да сам му ја, која сам се тако храбро борила код Еубеје и стекла највећу славу, ово поручила: Господару, мислим да је право да ти искрено кажем оно што мислим да је сада за тебе најкорисније. Ја ти, дакле, саветујем да штедиш своју флоту и да се не упушташ у битку на мору, јер су ови људи јачи на мору од твојих људи толико колико су људи јачи од жена. Шта ти је потребно да се излажеш опасностима једне поморске битке? Зар ниси заузео Атину због које си и пошао у рат и зар немаш у рукама целу Хеладу? Нико ти не може одолети, а они који су ти се супротставили добили су оно што су и заслужили. Рећи ћу ти и то шта ће се, по мом мишљењу, десити са твојим непријатељима. Ако се пак не будеш дао натоциљати да се упустиш у поморску битку, него останеш са флотом ту поред обале, или са њом отпловиш на Пелопонез, лако ћеш, господару, постићи оно због чега си и дошао овамо. Хелени, наиме, нису у стању да ти се дуже времена одупру, него ће, кад их будеш распарчао, побећи сваки својој кући. Ту, наиме, на острву, колико сам обавештена, немају они шта да једу, и, ако пођеш са копненом војском на Пелопонез, наравно да они који су родом оданде неће овде мирно седети нити ће им бити много до тога да се за љубав Атињана упуштају у поморску битку. А ако се сад одмах упустиш у једну поморску битку, бојим се да ти флота не буде побеђена, и да ти због тога не пропадне и копнена војска. А још и ово, краљу, добро запамти да су најхрабрији људи обично рђави робови, и да су кукавице обично добри. И ти, као најхрабрији човек на свету, имаш тако рђаве слуге као што су: Египћани, Кипријци, Киличани и Памфилци, који су тобоже неки твоји савезници, а од којих немаш никакве користи.''
69) Кад је она то рекла Мардонију, поплаше се сви који су били у пријатељству са Артемизијом, јер су мислили да ће је краљ казнити што му је саветовала да се не упушта у поморску битку. А њени непријатељи и они који су јој завидели што је уживала веће почасти од свих савезника, радовали су се како ће је краљ осудити на смрт. Кад је Ксерксу јављено шта она мисли, њему се јако допао Артемизијин предлог, па је, пошто јој је и раније указивао велико поштовање, још више почео да је хвали. Он ипак одлучи да се покори мишљењу већине, јер је веровао да се код Еубеје његова флота намерно слабо борила зато што он није био с њом; а сад се спремао да лично посматра борбу.
70) Кад је дат знак да флота исплови, пође она према Саламини и тамо се, на дати знак, у миру и полако построји за борбу. Тога дана нису имали довољно времена за битку, јер је била настала ноћ, већ су се припремали за идући дан. А Хелене тада обузе ужасан страх, и то највише оне са Пелопонеза. Бојали су се да ће, ако се на Саламини буду морали борити за атинску земљу, и ту буду побеђени, бити опкољени на острву и опседнути, те да ће тако оставити своју земљу на милост и немилост непријатељу.
Војска продире на Пелопонез. Темистоклово лукавство
71) А варварска копнена војска крене већ следеће ноћи на Пелопонез. И ови су учинили све само да варвари не продру на Пелопонез. Чим су, наиме, становници Пелопонеза чули да су Леонидини војници изгинули код Термопила, брзо су дошли из свих градова и посели су Истам, а командовао им је Клеомброт, син Анаксандридов и брат Леонидин. Налазећи се на Истму, развале они Скиронидски пут, а затим се посаветују и одлуче да преко Истма саграде један зид. Пошто их је било много десетина хиљада и пошто су се сви до једног дали на посао, све је било брзо готово, јер је са свих страна било донето много камења, цигала, дрвета и много кошара песка, и на томе се радило непрекидно дању и ноћу.
72) На Истам су били дошли са целом војском ови Хелени: Спартанци, Аркађани, Елејци, Коринћани, Сикиоњани, Епидаврани, Флијунћани, Трезењани и Хермиоњани. Ето, то су били ти који су притекли Хелади у помоћ кад се нашла у великој опасности и који су се одвише бојали за њу, док се остали Пелопонежани нису нимало бринули за њу. Олимпијске и Карнејске свечаности биле су тада већ прошле.
73) На Пелопонезу станује седам народа. Од ових су два староседеоци и живе у оним пределима где су и одвајкада живели, а то су Аркађани и Кинуријци. Један народ који се додуше није иселио са Пелопонеза, али је ипак напустио свој завичај и преселио се у другу област, били су Ахејци. А од осталих народа четири од њих седам су досељеници, и то су: Дорци, Етолци, Дриопљани и Лемнијци. Дорци имају многе славне градове, Етолци само један: Елиду, а Дриопљани Хермиону и Азину која се налази преко пута Кардамиле у Лаконији, а сви Парорећани (Брђани) воде порекло са Лемна. Кинуријци су, међутим, староседеоци и изгледа да они једини припадају Јонцима, али су, налазећи се дуго времена под влашћу Аргејаца, претопљени у Дорце; а то су Орнеаћани и њихови суседи. А остали од тих седам народа, које нисам ту споменуо, били су неутрални, а ако ми је дозвољено да кажем, та њихова неутралност значила је у ствари прилажење Персијанцима.
74) Хелени су на Истму толико улагали напора као да је све само од њих зависило, а нису се ни надали да ће им флота помоћи. Они опет код Саламине страховали су, кад су за то чули, не толико за себе колико за Пелопонез. Испрва се говорило шапатом у четири ока и чудили су се Еурибијадовој непромишљености, све док то није избило на јавност. А тада се састала скупштина на којој је било много говора о томе. Једни су били за то да се отплови на Пелопонез и да се ризикује битка за њега, а не да се остане овде и да се води борба за једну већ заузету земљу, док су Атињани, Мегарани и Егињани захтевали да онде остану и да се бране.
75) Тад Темистокле, кад су Пелопонежани надгласали, изиђе крадом са скупштине и пошаље на чамцу једног човека до персијске флоте наредивши му шта треба да каже. Овоме је било име Сикин, и био је роб и учитељ Темистоклове деце, а кога је после ових догађаја, кад су Теспијци давали странцима грађанско право, начинио Теспијцем и богато наградио. И када је овај на свом чамцу тамо стигао, рекао је ово варварским командантима:
''Послао ме је атински командант, кријући од осталих Хелена (јер је он краљев присталица и више жели да победите ви него Хелени), да вам јавим да су се Хелени поплашили и да се спремају да побегну, те вам се сада пружа згодна прилика да однесете једну сјајну победу, ако не дозволите да вам умакну. Они се, наиме, међусобно не слажу и неће вам више пружити отпор, па ћете видети и то како се ваше присталице боре против ваших противника.''
76) Чим им је то рекао, он се одмах врати. Варвари поверују овој вести, па прво искрцају велики број Персијанаца на острвце између Саламине и копна, а затим тачно у поноћ крену са својим западним крилом око Саламине; а и они бродови који су били постројени код Кеја и Киносуре крену се и затворе теснац све до Мунихија. А допловили су донде са бродовима због тога да не дозволе Хеленима да побегну, него да их опколе на Саламини и да их казне због борбе код Артемизија. А на острвце које се звало Пситалија искрцали су се зато да за време поморске битке, пошто ће онде море најпре да избацује људе и оштећене бродове (јер је острвце лежало у теснацу у коме је требало да се одигра сама битка), једнима притекну у помоћ, а друге да дотуку. Све су то урадили у највећој тајности да непријатељи не би за то сазнали. Тако су се они спремали и нису те ноћи ни спавали.
77) И не помишљам на то да спорим истинитост пророчанстава, а поготово нећу да им изразим неповерење тамо где су очевидно погодила, на пример у овом случају:
''Али кад обалу свету Артемиде са луком златним.
Бродовима поседну својим и Киносуру што је на мору,
И кад поносну Атину у заносу поруше лудом,
Тада ће дивна Дике Охолости удавит сина,
Младића снажног и пустог што мисли да може све;
Јер туч на туч ће наићи, а крвљу црвеном ће Арес
Обојит море. И дан слободе Хелади тада
Далековиди донет ће Кронид и узвишена Нике.''
И кад је Бакид то тако јасно прорекао, сасвим је разумљиво да се не усуђујем да говорим о неистинитости пророчанстава и да не могу да слушам ни да други о томе говоре.
78) Међу командантима на Саламини трајала је још препирка и нису ни знали да их је опколила варварска флота, него су мислили да су варвари на истом месту на коме су их видели за време дана.
Аристид
79) Док су се команданти налазили онде на окупу, пређе им са Егине Аристид, син Лисимахов, Атињанин, кога је атински народ остракизмом протерао из Атине, а кога ја, пошто ми је његова честитост јако добро позната, сматрам за најбољег и најправеднијег човека који се икада родио у Атини. И овај човек дође пред салу у којој се одржавала седница и замоли Темистокла, са којим није био у пријатељству, него му је, напротив, био огорчени непријатељ, да изађе.
У тренутку велике опасности он је заборавио на непријатељство и замолио га је да изађе, јер је хтео да разговара са њим. Претходно је био чуо да Пелопонежани хоће пошто-пошто да повуку флоту пред Истам. Кад је Темистокле изишао, Аристид му рече ово:
''Ми треба и у другим приликама да се такмичимо ко ће од нас двојице више добра учинити за државу, а то је нарочито потребно у овим приликама. Кажем ти да је свеједно да ли Пелопонежани мало или много говоре о одласку флоте одавде. Кажем ти, наиме, да сам се својим очима уверио да сада ни Коринћани ни сам Еурибијад, и кад би хтели, неће моћи да плове одавде, јер су нас непријатељи потпуно опколили. Него ти лепо уђи и обавести их о томе.''
80) Темистокле му на то одговори:
''Твој је савет одличан и доносиш добру вест, јер ми долазиш и јављаш да си сам видео својим очима оно што сам ја и желео да се деси. Знај да су Персијанци то урадили по мом савету. Пошто Хелени нису добровољно хтели да пристану да се боре, требало их је, наиме, натерати на то. А пошто си дошао и донео ту добру вест, мораш сам ући и обавестити их о томе. Ако им ја то саопштим, сматраће да сам то измислио и неће ми поверова-ти да су варвари тако поступили. Зато иди к њима и јави им у каквом смо положају. Кад им будеш јавио, свеједно ће нам бити да ли ће поверовати (а то би сигурно било најбоље) или неће, јер и тако не могу побећи, пошто смо, као што кажеш, са свих страна опкољени.''
81) Онда Аристид дође к њима и изјави им да долази са Егине и да се са својим бродом једва крадом провукао кроз обруч, јер су Ксерксови бродови опколили целу хеленску флоту, па им предложи да се припреме за одбрану. Саопштивши им то, Аристид изађе, а међу командантима дође поново до препирке, јер већина није веровала у истинитост те вести.
82) И док још нису хтели да верују у то, пређе на њихову страну један тенски брод са три реда весала, којим је командовао Тењанин Панетије, син Сосименов, и он им каже целу истину. Због тога подвига се и Тењани налазе на списку у Делфима, на троношцу, међу осталим Хеленима који су победили Персијанце. Са том лађом, дакле, која је код Саламине прешла на страну Хелена, и оном лемнијском, која је раније прешла код Артемизија, нарастао је број бродова хеленске флоте на триста осамдесет, док је дотле том броју недостајало само два брода.
83) А кад су се Хелени уверили у истинитост онога што су Тењани изјавили, почну се припремати за поморску битку. Кад је свануло, даду знак за збор морнара, па им Темистокле у име свих одржи један леп говор. У говору им је подвукао да се код човека, по природи и иначе, у свему ради о храбрости и о кукавичлуку, и да увек постоји борба између њих. Он им препоручи да изаберу оно што је боље, па кад је завршио говор, нареди им да се попну на бродове. Док су се они укрцавали, дође са Егине брод који је био послан по Еакиде. Тада исплови цела хеленска флота.
Битка код Саламине
84) У тренутку кад су они излазили на пучину, нападну сместа на њих варвари. И док су остали Хелени веслали натраг према обали, Атињанин Аминија, из Палене, који је са својим бродом био испловио на пучину, нападне на један непријатељски брод. А кад је почела борба са бродом и кад нису могли да се одвоје, дођу им и други у помоћ и отпочне битка. Атињани причају да је битка тако започела, а Егињани тврде да је борбу започео брод који је био послан у Егину по Еакиде. А прича се и то да им се јавила једна чудна женска прилика, па их је, појавивши се, бодрила тако да је могла да чује цела хеленска флота, те да им се најпре ругала и рекла:
''Несрећници, докле ћете натраг веслати?''
85) Према Атињанима су се налазили Феничани (они су, наиме, сачињавали западно крило, према Елеузини), а према Спартанцима су били Јонци. Ови су држали источно крило, према Пиреју. Мало их је било који на позив Темистоклов нису хтели да се боре, и већина их се храбро борила. Могао бих да наведем имена многих команданата бродова који су заробили хеленске бродове, али их нећу све да наводим, него ћу навести два Самљана: Теоместора, сина Андродамантова, и Филака, сина Хистијејева. Њих спомињем само из тога разлога што су Теоместора због те услуге Персијанци поставили за тиранина на Саму, а Филак је уведен у списак краљевих добротвора и добио је на поклон један посед. Добротвори пак краљеви зову се на персијском језику ''оросангај''. Толико о овој двојици.
86) Код Саламине је уништен велики број бродова, од којих су једне уништили Атињани, а друге Егињани. Пошто су се, наиме, Хелени борили у реду и у строју, а пошто варвари нису били ни постројени нити су ишта радили по неком плану, морало им се десити оно што им се и десило. Међутим, овог пута су се много боље борили него код Еубеје, јер се свако бојао Ксеркса и хтео је да се што боље покаже, и сваки је мислио да га посматра сам краљ.
87) Не могу тачно да кажем како се борио сваки поједини Хелен или варварин, али се са Артемизијом десило то да јој је још више порастао углед код краља. Кад је, наиме, у краљевој флоти дошло до велике гужве, гонио је Артемизијину лађу један атински брод, па или зато што није могла да побегне, пошто су испред ње били бродови њених савезника, или зато што је њен брод био најближе непријатељима, она се реши да поступи онако како је у ствари и поступила. Бежећи, наиме, од атинског брода, она налети на брод својих савезника Калиндијаца, на коме се баш налазио калиндијски краљ Дамаситим. Не могу да кажем да ли је она била са њим у свађи још док су били на Хелеспонту, нити да ли је то намерно учинила или је случајно налетела на калиндијски брод. Али то да је налетела на њега и да га је потопила била је њена срећа и донело јој је двоструке користи. Јер кад је заповедник атичке лађе видео да је она напала на варварску лађу, помислио је за Артемизијин брод да је или хеленски или је од варвара прешао на страну Хелена и бори се на њиховој страни, па га зато остави и пође против других бродова.
88) Прво, она је тиме што јој се десило умакла од погибије, а затим јој је злочин који је извршила помогао да стекне још већи углед код Ксеркса. Прича се, наиме, да је краљ посматрао и видео кад је она налетела на брод, па да је неко од присутних рекао:
''Господару, видиш ли како се Артемизија храбро бори и како је баш потопила један непријатељски брод.''
А кад их је запитао да ли је то баш Артемизија урадила, ови му одговоре да су тачно видели заставу брода, а за потопљени брод мислили су да је непријатељски. Прича се, наиме, поред осталог, да је имала срећу и у томе што се са калиндијског брода нико није спасао ко би могао да је оптужи. А прича се да је на те речи Ксерксе изјавио:
''Моји су људи постали жене, а жене су постале људи.''
Ето, то је, по причању, изјавио Ксерксе.
Пораз Персијанаца
89) У том боју је на страни Персијанаца погинуо војсковођа Аријабигно, син Даријев, а брат Ксерксов, а и многи други угледни Персијанци, Међани и други њихови савезници, док су Хелени имали мало губитака у људству. Они су се, наиме, пошто су знали да пливају, кад им је брод уништен, спасли да не падну у руке непријатељу и отпливали на Саламину, док су се многи варвари удавили у мору, пошто нису знали пливати. Кад су пак предњи бродови почели да беже, тада их је највише било уништено. Они, наиме, који су се налазили иза њих покушавали су да се пробију у предње линије с намером да покажу краљу шта могу, па су се сударали са онима што су бежали.
90) У тој гужви десило се и ово: неки Феничани, чији су бродови били уништени, дођу краљу и оклеветају Јонце да су их издали и да су њиховом кривицом изгубили бродове. Али се ипак тако десило да јонски команданти нису били погубљени, него су Феничани који су их оклеветали добили заслужену казну. Док су они то још говорили, налети самотрачки брод на једну атичку лађу и потопи је, а један егински брод навали на ту самотрачку лађу и потопи њу. Пошто су Самотрачани били добри копљаници, баце они копља на посаду брода који их је потопио, побију је, скоче на њихов брод и заробе га. То што се десило спасло је Јонце. Кад је, наиме, Ксерксе видео њихов јуначки подвиг, окрене се Феничанима и, пошто је био јако огорчен и сматрао да су сви они криви за то, нареди да им се одсеку главе да не би, пошто су сами били велике кукавице, клеветали оне који су били храбрији. Чим би, наиме, Ксерксе видео да се неки од његових мало истакао у борби, он би, седећи прекопута Саламине, у подножју брда Егалеја, питао ко је тај који је то извршио, а његови писари би забележили име тог заповедника, име његова оца и име града. А, осим тога, несрећи Феничана допринело је и то што је ту био присутан Персијанац Аријарамно, који је био у пријатељству са Јонцима.
91) И Атињани јурну на Феничане. А кад су варвари нагли у бекство и окренули да плове према Фалерону, Егињани направе заседу у теснацу и овенчају се ту вечитом славом. Атињани су, наиме, уништавали у тој гужви бродове који су им се одупирали и који су бежали, а Егињани оне који су излазили на пучину. И којима је пошло за руком да побегну од Атињана, они су бежећи наишли на Егињане.
92) А тад се Темистоклов брод, који је гонио једну непријатељску лађу, састане са бродом Егињанина Поликрита, сина Кријева, који је баш нападао на једну сидонску лађу која је код Скијата била заробила егински стражарски брод, а на којој се налазио и Питеј, син Исхенов, кога су због његове храбрости Персијанци полумртва узели на свој брод и дивили му се. И ова сидонска лађа, на којој се он још увек налазио са персијском посадом, буде заробљена, те се тако Питеј спасе и дође у Егину. А кад је Поликрит спазио атински брод, па кад је по застави препознао да је то командантски брод, он подругљиво добаци Темистоклу у вези са тобожњим симпатијама Егињана према Персијанцима. И то је Поликрит добацио Темистоклу баш у тренутку кад је нападао на сидонски брод. А варвари су са преосталим бродовима побегли и отпловили натраг у Фалерон, под заштиту њихове копнене војске.
93) У овој поморској бици од Хелена су се највише прославили Егињани, па онда Атињани, а од људи Егињанин Поликрит и Атињанин Еумен, из Анагире, и Аминије, из Палене, који је, заправо, и прогонио Артемизију. А да је знао да се на том броду налазила Артемизија, не би престао да је гони док је не би заробио или док сам не би био заробљен. То је, наиме, било стављено у дужност заповедницима хеленских бродова и, поред тога, одређено је да ће онај ко је ухвати живу добити награду од десет хиљада драхми. Атињани су, наиме, били страшно увређени што у походу против њих учествује и једна жена. И она је, како је већ речено, успела да умакне, а и остали чији су бродови остали у животу налазили су се у Фалерону.
94) А Атињани причају да се коринтски командант Адимант, још одмах у почетку, чим су бродови ступили у борбу, страшно поплашио, дигао једра и побегао, и да су исто тако побегли и остали Коринћани кад су видели команданта где бежи. И кад су ови, бежећи, били баш спрам храма Скирадске Атене на Саламини, изашла је пред њих, по божјем наређењу, једна брза лађица и, пошто нико није видео ко ју је послао, она право дође Коринћанима, који у међувремену нису ништа знали о флоти. По томе се закључује да је то био неки божански миг. Кад се, наиме, приближила бродовима, они са лађице су изјавили:
''Адиманте, побегао си са својим бродовима и извршио си велеиздају Хеладе, али они, и поред тога, већ побеђују непријатеља, и то онако како су само могли пожелети да га победе.''
Адимант, наиме, није поверовао њиховим речима, те му они изјаве да су спремни да пођу са њим као таоци, те да их поубија ако Хелени не буду изашли као победници. Због тога се он вратио са својим и осталим бродовима и прикључио се флоти кад је она већ била однела победу. Тако за њих причају Атињани. Сами Коринћани, међутим, кажу да то није истина, него тврде да су се међу првима борили у овој поморској бици, а у њихову корист сведоче и остали Хелени.
95) А Аристид, син Лисимахов, из Атине, кога сам малопре назвао најбољим човеком, док је трајала ова гужва код Саламине, урадио је ово: узео је већи број тешко наоружаних војника који су били на положајима на обали Саламине, а који су били родом из Атине, па је са њима прешао на острво Пситалију и онде поубијао све Персијанце који су се налазили на том острвцу.
96) Кад се битка завршила, Хелени одвуку на Саламину све оштећене бродове, који су се тамо задесили и спремаху се за другу поморску битку, јер су мислили да ће краљ употребити против њих преостале бродове. Мноштво олупина од лађа избаци западни ветар на атичку обалу код такозваног Колијадског рта, тако да се испунило пророчанство и све друго што су у вези са том битком прорицали Бакид и Мусеј, па чак и оно што је атински пророк Лизистрат пре много година прорекао о олупинама бродова у проро-чанству које нико у Хелади није могао да разуме:
''Жене ће из Колијаде веслима пржити месо.''
То се имало десити тек онда кад се краљ буде повукао.
Ксерксе доноси одлуку о повлачењу
97) Чим је Ксерксе видео да је изгубио битку, поплаши се да неко од Јонаца не предложи Хеленима или да им самим не падне на памет да отплове на Хелеспонт и да разруше мостове, па да не дође у опасност да буде одсечен у Европи и да пропадне. Он, дакле, одлучи да се повуче. Пошто је хтео да за то не сазнају ни Хелени ни његова војска, он почне да гради један насип према Саламини, па нареди да се повежу феничке трговачке лађе једна за другу да служе као мост и као заштитни зид, па се, тобоже, припремао за рат и за другу поморску битку. Сви који су видели да оц, то ради били су убеђени да је он чврсто био одлучио да остане и да се спрема да настави рат. Једино није успео да превари Мардонија, који је најбоље познавао његову ћуд.
98) Док је Ксерксе то радио, пошаље гласника у Персију и јави о свом тадашњем поразу. А не постоји ниједан живи створ на свету бржи од ових гласника, чију су службу Персијанци овако организовали. Прича се, наиме, да је на путу постављено толико људи и коња колико дана хода износи сам пут, и то тако да је на сваки дан хода долазио по један човек и један коњ. Њих не сме да спречи ни снег, ни киша, ни дневна жега, ни ноћ у најбржем прелажењу стазе која им је била одређена. Онај који први појури преда хитно писмо другом, други трећем, и тако писмо иде редом од једног до другог, исто онако као што Хелени носе бакље у част бога Хефеста. Ову коњичку пошту зову Персијанци ''ангарејон''.
99) Прва вест која је стигла у Сузу и према којој је Ксерксе био заузео Атину, развеселила је толико Персијанце који су остали код куће да су посули све путеве миртовим гранчицама, те палили тамњан, сами приносили жртве и гостили се. А кад су примили другу вест, толико су се ражалостили да су цепали своје хаљине и страшно кукали и викали, те су за све то бацали кривицу на Мардонија. Нису Персијанци то чинили зато што су жалили за флотом, већ су страховали за самог Ксеркса.
Ксерксово већање са Мардонијем и Артемизијом
100) Код Персијанаца је владало такво расположење за све време откад се то десило, све док им се Ксерксе није вратио и учинио крај томе. А кад је Мардоније видео колико се Ксерксе узрујао због пораза у поморској бици, падне му на памет да би Ксерксе могао наредити да се повуку из Атине, па пошто је у себи мислио да ће бити кажњен што је наговорио краља да поведе рат против Хеладе, сматрао је да је за њега боље да се поново изложи опасности да покори Хеладу или да славно погине у једном таквом смелом подухвату. Више је ипак мислио на то да покори Хеладу, па је с тим у вези одржао овај говор:
''Господару, немој се много узрујавати ни жалостити због тога што се десило. Ми, наиме, нисмо пошли у рат само са бродовима нити они о свему одлучују, него и са људима и коњима. Нико од ових који су се већ порадовали да су однели потпуну победу неће сићи са лађа нити ће покушати да ти се супротстави, а исто тако ни са овог копна; а и они који су ти се одупрли добили су заслужену казну. Ако ти је пак по вољи, хајде да одмах нападнемо на Пелопонез. А ако сматраш за потребно да се још мало причека, добро је да се и тако учини. Немој само да изгубиш присебност духа, јер Хелени неће никако моћи избећи да ти плате рачун за оно што су ти и сада и раније учинили, а и да не буду твоји робови. То би пре свега требало да урадиш. Али ако си одлучио да се са војском повучеш, онда у том случају имам други предлог. Ти, господару, не смеш дозволити да се Хелени подсмевају Персијанцима. Нису, наиме, Персијанци криви за тај пораз, нити можеш рећи да смо ми били кукавице. Не може се кривица бацити на Персијанце ако су се кукавички држали Феничани, Египћани, Кипрани и Киличани. Онда, дакле, кад Персијанци нису криви, послушај оно што ћу ти рећи! Ако си донео одлуку да не останеш, а ти се повуци у отаџбину са већим делом војске, а дозволи ми да из војске изаберем триста хиљада војника и да ти са њима покорим Хеладу.''
101) Чувши то, Ксерксу падне терет са срца и он се обрадује и одобровољи, па рече Мардонију да ће о томе размислити и да ће му одговорити шта да од те две ствари учини. И док се он договарао са персијским првацима, одлучи да на састанак позове и Артемизију, јер је сматрао да је она раније једина тачно знала шта треба да се ради. А кад је Артемизија дошла, он нареди свима осталим персијским саветницима и пратиоцима да изађу, па јој рече:
''Мардоније ми предлаже да останем овде и да нападнем на Пелопонез, уверавајући ме да до овог пораза никако није дошло кривицом Персијанаца и копнене војске, и да они жарко желе да им се да прилика да покажу своје јунаштво. Он ми предлаже да ја сам тако поступим или да му дозволим да изабере триста хиљада војника из војске и да ми са њом покори Хеладу, а мени саветује да се са осталом војском повучем на нашу територију. Пошто си ми у вези са поморском битком дала паметан савет да се не упуштам у ту битку, молим те да ми сада саветујеш шта би сада било најбоље да урадим.''
102) Он је тако питао за савет, а она му овако одговори:
''Краљу, није ми лако да ти дам савет који би био најкориснији за тебе, али ми се ипак чини да је у садашњим приликама најбоље да се ти повучеш, а да ту оставиш Мардонија, ако он већ хоће и обећава да ће се примити тога задатка да остане са војском коју он сам себи изабере. Ако, наиме, Мардоније покори земљу коју је наумио, и ако му тај план пође за руком, то ће, господару, бити твој успех, јер су тај подвиг извршили твоји робови. А, с друге стране, ако то испадне друкчије него што се нада сам Мардоније, то неће бити толика несрећа, јер ћеш ти остати у животу и твоја кућа неће претрпети никакву штету. Ако, наиме, останеш ти и твој дом, имаће Хелени да воде многе ратове за своју слободу и независност. А ако Мардоније буде побеђен, то још неће ништа значити, јер ће Хелени, иако су га победили, још увек бити далеко од победе, пошто су победили само твог роба. Ти се, дакле, повуци, пошто си спалио Атину, због чега си и преузео овај поход.''
103) Ксерксе се пак том савету обрадовао, јер је она баш погодила оно што је и он сам мислио. А мислим да он не би тамо остао ни да су му сви саветовали да остане, толико га је био обузео страх. Он се онда захвали Артемизији и одмах јој нареди да одведе његове синове у Ефез, јер су са њим били пошли неки од његових ванбрачних синова.
Хермотим из Педазе
104) А са синовима је послао Хермотима, као њиховог пратиоца, који је био родом из Педазе и најугледнији међу краљевим евнусима. (Педаза се налази северно од Халикарнаса. Тамо се пак нешто интересантно дешава. Ако становнике овог града или њихове суседе треба ускоро да снађе нека несрећа, онда тамошњој Атениној свештеници израсте дуга брада, што се већ двапут дешавало. Дакле, овај Хермотим био је родом из те Педазе.)
105) Овај је, кад му је једном била нанесена увреда, извршио најгрознију освету од свих за које сам икад чуо. Кад су га непријатељи заробили и продали, купио га је Пањоније са Хија, који је живео бавећи се најгнуснијим пословима. Он је, наиме, куповао лепе дечаке, шкопио их, водио у Сард и у Ефез и тамо их по велику цену продавао. Код варвара су, наиме, ушкопљени робови били много скупљи, јер су много вернији и послушнији него они који нису били ушкопљени. Бавећи се тиме и живећи од тога, Пањоније је, поред многих других, ушкопио и овог Хермотима. За Хермотима није то била тако велика несрећа, јер је са другима био из Сарда послан краљу на дар, па је временом код Ксеркса стекао највећи углед од свих евнуха.
106) А кад је краљ, идући са персијском војском против Атине био у Сарду, онда Хермотим оде неким послом у Мизију, у место које се зове Атарнеј, и тамо тада нађе Пањонија. Препознавши га одмах, он му се обрати врло пријатељски,. па му прво исприча каква је блага све стекао његовом помоћу, а затим му, да би му се одужио, обећа шта ће му све учинити ако му доведе све своје укућане. То је Пањоније једва дочекао и довео му је жену и децу. А кад му је Пањоније са целом породицом пао у руке, онда му Хермотим рече:
''Ниткове који живиш од најгнуснијег заната на свету, шта сам ти ја скривио или било ко из моје породице, било теби или ма коме од твојих, да си ме лишио моје мушкости и тако ме убогаљио? Веровао си да ће богови заборавити шта си тада учинио. Али су праведни и предали су те због твојих злочина мени у руке да се не би тужио на мене да ти се нисам достојно одужио за твоју кривицу.''
Изгрдивши га тако, нареди да му се доведу његови синови и присили Пањонија да ушкопи сва четири своја сина, што овај, пошто је био присиљен, и уради. А кад је то урадио, буду и синови присиљени да њега самог ушкопе. Ето, тако се Хермотим осветио Пањонију.
Повлачење персијанске флоте. Ратно већање Хелена
107) Поверивши синове Артемизији да их одведе у Ефез, позове Ксерксе Мардонија и нареди му да по вољи изабере војску и да делом потврди оно што је говорио. Тог дана се само то десило, а за време ноћи заповедници бродова, по краљевом наређењу, отплове из Фалерона натраг на Хелеспонт, и то што је који од њих брже могао, да сачувају мостове за краљев прелаз преко њих. А кад су варвари пловећи пролазили поред рта Зостера, помисле од белих хридина које онде вире из мора да су то непријатељске лађе и побегну куд који. Касније су приметили да то нису бродови него хридине, те су се сакупили и продужили пут.
108) А кад је свануло, видевши копнену војску да је остала на свом месту, Хелени помисле да је и флота још на свом месту код Фалерона и да ће их поново напасти на мору, те су се припремали да се бране. Али кад су чули да је флота отпловила, они одмах одлуче да пођу у потеру за њом. За време гоњења нису видели Ксерксову флоту све до Андра, а кад су дошли до Андра, они одрже седницу ратног савета. Темистокле пак предложи да се настави гоњење флоте, да прођу између острва, отплове право до Хелеспонта и тамо поруше мостове.
Али Еурибијад изнесе супротан предлог и изјави да ће, ако буду порушили мостове, тиме нанети највећу штету Хелади. Ако, наиме, персијски краљ буде присиљен да остане у Европи, не би могао да мирује, јер мирујући не би никако могао да постигне оно што је наумио, нити би имао икаквих изгледа да ће се вратити у своју земљу, а и војска би му умирала од глади. Ако пак он настави рат, могао би лако постићи да му сви народи и сви градови у Европи падну у руке, јер их је он претходно покорио или су му се добровољно прикључили. А његова војска ће имати стално да се храни годишњим плодовима који доспевају у Хелади. Уосталом, он је мишљења да Персијанац после пораза у поморској бици неће остати у Европи. Треба му, дакле, дозволити да бежи све дотле док не побегне у своју земљу, и Еурибијад предложи да га онда нападну у његовој земљи. За тај су предлог били и остали команданти са Пелопонеза.
109) А кад је Темистокле увидео да многе неће моћи да наговори да плове на Хелеспонт, он се обрати Атињанима (јер су они највише жалили што су им Персијанци побегли и захтевали су да сами плове на Хелеспонт и да их нападну ако други то и не буду хтели), па им овако проговори:
''И сам сам више пута доживео, а још чешће слушао, да се тако нешто десило да су побеђени људи у очајању поново ступали у борбу и поправљали свој ранији пораз. А ми (будући да је и нас и целу Хеладу изненада послужила срећа да протерамо из земље тако небројене хорде) немојмо ићи за њима у потеру, јер нисмо ми постигли тај успех, него богови и хероји који нису дозволили да један човек постане господар и Европе и Азије, нарочито један безбожник и пустахија који је, не правећи разлику између светиња и приватног власништва, палио храмове богова и рушио њихове кипове, који је чак наредио да се батина море и да се веже у ланце. Ово је за нас, наиме, баш добро да останемо у Хелади и да се побринемо за себе и за своје код куће. А кад сасвим протерамо варваре из наше земље, нека онда сваки поново сагради своју кућу и уредно обрађује своју земљу, па ћемо на пролеће да отпловимо на Хелеспонт и у Јонију.''
То им је рекао, јер је хтео да задужи персијског краља и да обезбеди себи код њега уточиште у случају да га у Атини снађе каква невоља. И тако се, дакле, то и десило.
110) Темистокле је, дакле, тим речима обмануо Атињане и они су га послушали. Пошто је, наиме, и раније сматран за мудра и досетљива човека, и пошто се као такав заиста и показао, били су спремни да послушају сваку његову реч. А кад су ови на то пристали, Темистокле одмах после тога пошаље бродом неколико људи којима повери да, макар дошли и на највеће муке, никоме не кажу шта им је рекао да поруче краљу. Међу овима налазио се опет његов роб Сикин. Кад су пак ови дошли у Атику, остали остану на броду, а Сикин се искрца на обалу и оде Ксерксу, те му изјави:
''Шаље ме Темистокле, син Неоклов, војсковођа атински, најхрабрији и најмудрији човек међу свим савезницима, и поручује ти да је Атињанин Темистокле, са жељом да ти учини услугу, задржао Хелене који су хтели да иду у потеру за флотом и да поруше мост на Хелеспонту. Ти, дакле, сада можеш сасвим мирно да се повлачиш.''
Рекавши му то, они се бродом врате натраг.
111) А кад су Хелени одлучили да не иду више у потеру за варварском флотом и да не плове до Хелеспонта да руше мостове, опколе онда Андар са намером да га заузму. Андрани су, наиме, били први који Темистоклу нису дали новаца кад је од њих затражио. Кад им је пак Темистокле поручио да би Атињани могли доћи са два моћна божанства, Наговором и Принудом, па ће онда сигурно морати да даду новац, они му на ту поруку овако одговоре:
''Сигурно да је Атина могла да буде велика и богата уз помоћ та два божанства среће, али Андар је јако сиромашна земља и два божанства несреће, Оскудица и Нужда, никако неће да оду са нашег острва, него се увек ту задржавају. Та два божанства, управо, и не дозвољавају да вам пошаљемо новац, јер можда ни атинска снага није нимало јача од наше немоћи.''
112) Због тог одговора и зато што нису дали новац доспели су Андрани под опсаду. А Темистокле, пошто је био незајажљив у својој лакомости, слао је и на друга острва претеће поруке, преко истих гласника које је слао и персијском краљу, и захтевао је новац поручујући им да ће, ако му не буду дали оно што тражи, довести хеленску војску, ставити их под опсаду и збрисати са лица земље. Поступајући тако, сакупио је много новца од Каристијаца и Парана. Кад су ови, наиме, били обавештени да је Темистокле ставио Андар под опсаду зато што је био пришао Персијанцима, и да ужива највећи углед међу хеленским командантима, они се поплаше да ће се и њима то исто десити и пошаљу му новац. Не могу тачно да кажем да ли су му послали новац и становници других острва, а изгледа ми да су му још неки дали, а не само ови. Па ипак становнике Кариста није због тога мимоишла њихова судбина, док су Парани успели да новцем подмите Темистокла и да буду поштеђени од рата. Тако је Темистокле, крадом од осталих команданата, отимао новац на Андру и на другим острвима.
Ксерксово повлачење
113) Ксерксова војска остане тамо неколико дана после битке, па онда истим путем крене у Беотију. Мардоније, наиме, одлучи да прати са војском краља, а осим тога, пошто је то доба године било неповољно за ратовање, сматрао је за најбоље да проведе зиму у Тесалији, а да одмах с пролећа нападне на Пелопонез. Кад су пак стигли у Тесалију, изабере Мардоније међу Персијанцима прво све такозване ''бесмртне'', осим војводе Хидарна (јер је овај изјавио да неће да остави краља), а затим међу осталим Персијанцима узме све оклопнике, па хиљаду коњаника, па Међане, Саке, Бактријанце и Инде, од којих узме и коњицу и пешадију. Изабере све те народе, а од осталих савезника узме само мали број, и то оне за које се приликом прегледа показало да имају леп стас или за које је знао да су извршили неко јуначко дело. А највише је изабрао од једног народа, од Персијанаца, и то људе који су носили наруквице и ланце око врата, а онда одмах иза њих од Међана. И њих није било мање него Персијанаца, само су били телесно слабији. И тако их је било укупно триста хиљада са коњаницима.
114) У то исто време кад је Мардоније бирао војску и кад је Ксерксе био негде у Тесалији, дође Спартанцима пророчанство из Делфа да затраже од Ксеркса одштету за Леонидино убиство и да приме оно што им он буде дао. И Спартанци пошаљу одмах гласника, па пошто је овај затекао још целу војску у Тесалији, изађе пред самог Ксеркса и ово му изјави:
''Персијски краљу, Спартанци и Хераклиди из Спарте траже од тебе одштету за убиство, јер си им убио краља који је бранио Хеладу.''
Ксерксе се, међутим, насмејао и дуже времена ћутао, па, пошто је Мардоније случајно стајао у непосредној близини, покаже прстом на њега и рече:
''Овај овде Мардоније ће већ платити одштету какву они и заслужују.''
А кад је гласник примио одговор, он се врати кући.
Мардоније остаје у Тесалији
115) Ксерксе остави Мардонија у Тесалији, а он наврат-нанос крене на Хелеспонт и после четрдесет и пет дана дође до места где је требало да пређе, али не доведе са собом, тако рећи, ниједну јединицу своје војске. Где год су Персијанци уз пут долазили, отимали су свуда људима њихово жито и тако се хранили. Али кад не би нашли жита, они би јели траву која расте из земље и кору коју су гулили са дрвећа, и лишће које су скидали са питомог и са дивљег дрвећа, те нису оставили ништа иза себе. То су радили да би утолили глад. Поред тога, у војсци се појавила куга и срдобоља, те је војска била уз пут десеткована. Болеснике није водио са собом, већ би наредио градовима кроз које је пролазио да их негују и хране. Неке је оставио већ у Тесалији, па у пеонском граду Сирију и у Македонији. А ту је Ксерксе, на путу у Хеладу, био оставио и света Зевсова кола, али их није затекао кад се враћао, јер су их Пеонци били дали Трачанима. Кад је Ксерксе тражио да му се врате кола, рекли су му да су коње на паши отели Трачани који станују изнад извора реке Стримона.
116) У то време је и Трачанин из Крестоније, краљ Бизалта, извршио необичан злочин. Он је, наиме, дао реч да неће пристати да робује Ксерксу, па се повукао у Родопске планине, а синовима је забранио да иду у рат против Хеладе. Пошто га синови нису послушали, можда зато што су желели да посматрају рат, прикључе се Ксерксовој војсци. А кад су се сва шесторица живи и здрави вратили кући, отац им је због тога, за казну, ископао очи. То је била казна коју су добили.
117) Кад су пак Персијанци прошли кроз Тракију и стигли до места прелаза, они се, што су брже могли, бродовима пребаце преко Хелеспонта у Абид, пошто више нису нашли мостове који су били саграђени преко Хелеспонта, јер их је олуја била порушила. Ту су се неко време задржавали, па, пошто су добили више хране него на путу, прекомерно су се најели, а пошто су и воду променили, од преостале војске је много помрло. Остали су са Ксерксом стигли у Сард.
118) А постоји и друга прича, према којој је Ксерксе, повлачећи се из Атине, дошао само до Ејона на Стримону, а одатле иије више ишао копном, него је војску поверио Хидарну да је он доведе до Хелеспонта, а сам се укрцао на једну феничку лађу да би се пребацио у Азију. За време пловидбе ухватио га је јак ветар са Стримона и подигла се страшна бура. Лађа је, наиме, све више шкрипала, пошто је на палуби било много Персијанаца из Ксерксове пратње. Тада се Ксерксе наједном јако уплашио, викнуо кормилара и запитао га на који начин би се могли спасти. Овај му одговори:
''Господару, нема ни говора о спасењу, осим ако би нам било могуће да смањимо велик број људи на броду.''
И прича се да је Ксерксе, кад је то чуо, рекао:
''Персијанци, сада вам се даје прилика да докажете да се бринете за вашег краља, јер од вас сада зависи да ли ћу остати у животу.''
Чим је Ксерксе то рекао, Персијанци су пали ничице пред њега и бацили се у море, па пошто је брод био растерећен, стигао је на тај начин срећно у Азију. Чим се Ксерксе искрцао на обалу, урадио је ово: кормилара је прво одликовао златним венцем зато што је спасао живот краљу, а затим му је одрубио главу зато што је подавио много Персијанаца.
119) Ово је друга прича о Ксерксову повратку, али ја у то никако не верујем, а нарочито не верујем да је погинуо толики број Персијанаца. Ако је кормилар то и рекао краљу, смео бих се кладити са хиљаду према један да би краљ овако урадио: одвео би све оне са палубе у унутрашње просторије брода, пошто су то били све најугледнији Персијанци, па би веслаче, који су били Феничани и којих је вероватно било исто толико колико и Персијанаца, бацио у море. Он је, дакле, као што сам и раније рекао, са својом војском сигурно копненим путем дошао натраг у Азију.
120) А као важан доказ да је то тако било јесте и чињеница да је Ксерксе на свом повратку стигао у Абдеру, склопио са Абдерићанима савез о пријатељству и дао им на поклон златан мач и једну златом извезену чалму. А према причању самих Абдерићана, што им ја не верујем, Ксерксе је, бежећи из Атине, тек код њих отпасао свој појас, јер се тек онде осећао сигурним. А Абдера се налази ближе Хелеспонту него Ејону и Струми, одакле се он, према причању, и укрцао на брод.
Ратни плен. Одликовање Темистокла и Еурибијада
121) Не могавши, дакле, да заузму Андар, Хелени се упуте у Карист, опустоше његову околину и врате се на Саламину. Ту најпре издвоје првенце од плена за богове, између осталог и три феничка ратна брода с три реда весала, од којих су један изложили на Истму као заветни дар, где се сачувао до мог времена, други на Сунију, а трећи посвете Ајанту на самој Саламини. После тога поделили су плен, и прве жртве од тога плена пошаљу у Делфе. Од њих је направљен један кип који је био дуг дванаест лаката и који у руци држи кљун неког брода. Стајао је на истом месту где и златни кип Александра Македонца.
122) Пославши првенце у Делфе, Хелени заједнички упитају бога да ли је задовољан тим жртвама и да ли му се допадају прве жртве. Бог им одговори да је задовољан оним што су му послали остали Хелени, али да није задовољан оним што су му послали Егињани, него затражи од њих да му пошаљу одликовање које су добили у бици код Саламине. А кад су Егињани за то сазнали, поклоне му три златне звезде које се налазе на једној бронзаној катарци, у углу поред самог Крезовог врча.
123) А после поделе плена Хелени отплове на Истам да даду одликовање Хелену који се најбоље показао у том рату. Дошавши тамо, војсковође разделе гласачке таблице код Посидоновог жртвеника да изаберу оног који ће од њих добити прву и другу награду. Ту је, прво, сваки од њих за себе гласао, јер је сваки мислио да је он најбољи, а за другу награду већина је гласала за Темистокла. И док је сваки од њих имао само по један глас, Темистокле је за другу награду добио огромну већину гласова.
124) Премда му Хелени из зависти нису доделили прву награду, него су, и не одлучивши о првој награди, сви отпловили својим кућама, ипак су Темистокла хвалили и славили као најхрабријег и најмудријег човека у целој Хелади. Али пошто му Хелени који су учествовали у бици код Саламине нису одали заслужено признање као победнику, он одмах после тога оде у Спарту да би му се тамо одала почаст. И Спартанци га, заиста, лепо приме и укажу му велике почасти. Еурибијада за храброст одликују венцем од маслинових гранчица, а Темистокла за мудрост и спретност такође венцем од маслинових гранчица. Поклонили су му и најлепша кола која су се налазила у Спарти. Пошто су га много славили, даду му, кад је одлазио, пратњу од три стотине изабраних Спартанаца, такозваних витезова, све до тегеатске границе. Колико ја знам, он је једини човек коме су Спартанци икада давали почасну стражу.
125) А кад се из Спарте вратио у Атину, замерао му је Тимодем из Афидне, један од Темистоклових противника, иначе не баш тако угледан човек, а који је страшно мрзео Темистокла, ругајући му се у вези са пријемом у Спарти и тврдећи да су му Спартанци указали почасти због Атине, а не због њега самог. Кад му је Тимодем стално с тим досађивао, Темистокле му рече:
''Потпуно си у праву. Да сам био родом из Белбине, Спартанци ми не би указали толике почасти; а теби, човече, не би сигурно указали такве почасти кад би био и из саме Атине.''
Али толико о томе.
Артабаз. Ксерксе прелази у Азију
126) Артабаз, Фарнаков син, који је и раније уживао велики углед међу Персијанцима, а чији је углед после битке код Платеје још више порастао, с војском од шездесет хиљада, коју је Мардоније био изабрао, испрати краља све до прелаза преко Хелеспонта. После преласка краљева у Азију, он је, на повратку, поново дошао у Палену и, пошто Мардоније, који је зимовао у Тесалији, није захтевао од њега да се што пре прикључи осталој војсци, није хтео да пропусти згодну прилику а да не савлада Потидејце, који су се били одметнули од краља. Потидејци су се, наиме, јавно одметнули од Персијанаца кад је краљ, повлачећи се, пролазио поред њиховог места и кад је персијска флота бежала са Саламине. То су учинили и остали градови, под чијом се управом налазила и Палена.
127) Тада је Артабаз почео да опседа Потидеју. А пошто је сумњао и на Олинћане да намеравају да се одметну од краља, он почне да опседа и тај град. Олинтом су управљали Ботијејци, које су Македонци били протерали са Термејског залива. Кад је, опседајући га, успео да заузме град, нареди да се његови становници изведу на језеро и да се покољу, а град преда Критобулу из Тороне и Халкидичанима. И тако је Олинт пао у руке Халкидичана.
128) Кад је заузео овај град, Артабаз се баци свом снагом на Потидеју, којом приликом му се Тимоксин, војсковођа из Скионе, сам понуди да изврши издају. Како је из почетка хтео да изврши издају, нисам у стању да кажем (јер се о томе нигде не говори), али се ипак напослетку ово десило: кад би Тимоксин написао писмо и хтео да га пошаље Артабазу или, обратно, Артабаз њему, савили би писмо и ставили га у удубљења на крају стреле, па би писмо покрили перјем и стрелу бацили на одређено место. И тада се открило да је Тимоксин хтео да изда Потидеју, јер је Артабаз, промашивши да баци стрелу на одређено место, погодио једног Потидејца у раме. Кад је овај био рањен, скупила се око њега, као што то обично бива у рату, гомила људи. Ови одмах узму стрелу, примете у њој писмо и однесу га командантима. Онде су, наиме, били сакупљени сви савезници из Палене. Кад су војсковође прочитале писмо и сазнале ко је крив за издају, одлуче да не позову Тимоксина на одговорност због издаје из обзира према граду Скиони, и да се убудуће не би увек о Скиоњанима говорило да су издајници. Ето, тако је откривена Тимоксинова издаја.
129) А кад су се навршила три месеца Артабазове опсаде, десило се да је у мору наступила осека за дуже време. Кад су пак варвари видели да је вода постала тако плитка, они пођу пешке у Палену. Кад су већ били прешли две петине пута, па им је било преостало још три петине пута који је требало да пређу до Палене, наиђе изненада јака морска плима каква се, према причању тамошњих људи, никада није појавила, иако она тамо често долази. Тада се подаве они који нису знали да пливају, а оне који су знали да пливају нападну Потидејци својим чамцима и побију их. А Потидејци причају да је до плиме и до несреће Персијанаца дошло због тога што су Персијанци оскрнавили Посидонов храм и кип у предграђу самог града, и то баш ти исти Персијанци који су се и подавили у мору. И ја се слажем с њима да је баш због тога дошло до те несреће. А оне који су преживели ту несрећу одвео је Артабаз Мардонију у Тесалију.
130) Ето, тако су се провели они који су отпратили краља. А кад је преостали део Ксерксове флоте, бежећи са Саламине, стигао у Азију и превезао краља и војску са Херзонеза у Абид, остао је преко зиме у Кими. Чим је грануло пролеће, флота се сакупила код Сама, где је један део флоте провео зиму. Посаде бродова биле су састављене од Персијанаца и Међана. За команданте флоте били су постављени Мардонт, син Багејев, и Артаинт, син Артахов, а поред њих и Итамитра, синовац Артаинта, који га је и повео са собом. Пошто су били претрпели тешке губитке, нису пловили даље на запад, а нико их није на то ни присиљавао него су сви остали код Сама и пазила на Јонце да се не би одметнули. Имали су са јонским бродовима свега триста бродова. А нису ни помишљали да би Хелени могли доћи у Јонију јер су веровали да ће се Хелени задовољити само одбраном своје земље. Те закључке су донели на основу тога што их Хелени нису гонили кад су бежали са Саламине, јер су, мислили су ови, били срећни што су их се решили. Признавали су, наиме, да Хеленима нису били дорасли на мору, али су веровали да је Мардоније на копну много јачи од њих. И док су се они налазили код Сама и договарали се о томе како би нанели непријатељу неку штету, истовремено су са нестрпљењем очекивали исход Мардонијевог подвига.
131) Међутим, долазак пролећа и присуство Мардонија у Тесалији пробуди Хелене. Копнена војска им се још није била сакупила, а флота им је дошла у Егину и имала је у свом саставу сто десет бродова. Команду над копненом војском и флотом имао је Леутихида, син Менара, који је био син Агесилаја, а овај син Хипократида, а овај син Леутихиде, а овај син Анаксилеја, а овај син Архидема, а овај син Анаксандрида, а овај син Теопомпа, а овај син Никандра, а овај син Харилеја, а овај син Еунома, а овај син Полидекта, а овај син Притана, а овај син Еурифонта, а овај син Прокла, а овај син Аристодема, а овај син Аристомаха, а овај син Клеодеја, а овај син Хила, а овај син Херакла, који је био из друге краљевске куће. Сви су ови пак, сем двојице који су поменути после Леотихиде, били краљеви у Спарти. Атињане је, међутим, предводио Ксантип, син Арифронов.
132) Кад су се сакупили сви бродови код Егине, дођу хеленској флоти јонски изасланици, који су нешто пре тога били и у Спарти и молили Спартанце да ослободе Јонију. Међу овима се налазио и Херодот, син Базилидов. Ови изасланици су се били заверили и спремали да убију Стратија, тиранина са Хија. Из почетка их је било седморица. А кад су завереници били откривени, јер их је издао један од учесника у завери, онда су преостала шесторица побегли са Хија и отишли прво у Спарту, а затим на Егину, и замолили су Хелене да пођу на Јонију. Њима је једва пошло за руком да их одведу до Дела. Хелени се, наиме, нису усуђивали да иду даље, јер нису добро познавали тај терен, а и што су мислили да је све пуно војске, а за Сам су били уверени и мислили да је од њих удаљен колико и Херкулови стубови. И десило се да ни варвари нису смели да плове западније од Сама, а ни Хелени источније од Дела, иако су их Хијци молили. И тако је страх чувао стражу између њих.
Мардоније испитује пророчишта
133) Хелени, дакле, отплове на Дел, а Мардоније се налазио у зимовнику у Тесалији. Оданде је он слао једног човека из Еуропа, по имену Мија, у пророчишта и наредио му да иде свуда да их искушава и пита о свему о чему би могао да дозна. А шта му је наредио да дозна од пророчишта, нисам у стању да кажем, јер се о томе не говори. Ја мислим да га је слао да сакупи обавештења о тадашњој ситуацији, а не ради нечега другог.
134) Изгледа да је овај Миј био дошао и у Лебадију и да је, подмитивши тамо неког човека, сишао у Трофонијску пећину, а исто тако и у пророчиште у Абима у Фокиди. Али кад је затим дошао у Тебу, обрати се он прво питањем Аполону Изменијском (тамо се, као и у Олимпији, приношењем жртава пита божанство за савет) и преноћи у Амфијарејевом храму, пошто је подмитио неког човека који није био Тебанац него неки странац. Никоме, наиме, од Тебанаца није било дозвољено да онде пита пророчиште, и то због овога: Амфијареј им је, наиме, путем пророчанства био предложио шта желе да изаберу од ове две ствари: да ли желе да им он буде пророк или савезник, јер се једнога од тога двога морају одрећи. Тебанци изаберу да им буде савезник. И због тога је свима Тебанцима забрањено да преноће у храму.
135) А од свега онога што се у Теби прича, за мене је најчудноватије то да је онај Миј из Еуропа, обишавши сва пророчишта, дошао баш у храм Аполона Птојског. Тај храм носи име Птојски, а припада Тебанцима и налази се изнад Језера Копаиде, у подножју брда близу града Акрефије. И кад је овај Миј ступио у храм са три грађанина које је град био одредио да забележе оно што пророчиште буде изјавило, одмах је свештеник почео да прориче на неком страном језику. Тебанци који су га пратили нашли су се у чуду кад су, уместо хеленског језика, чули непознати језик и нису просто знали да се снађу у тој ситуацији. А Миј из Еуропа истргне им из руку таблицу, те на њој запише оно што је пророк рекао, изјавивши да он то говори карским језиком. Записавши то, он одмах отпутује у Тесалију.
136) Прочитавши изјаве пророчишта, Мардоније онда пошаље Аминтина сина Александра из Македоније као гласника у Атину, јер је он истовремено био у сродничким везама с Персијанцима (Александрова сестра и Аминтина кћи Гигеја била је удата за Персијанца Бубара; она му је родила сина Аминту из Азије, који је добио име по деди са мајчине стране, а коме је краљ дао на уживање велики град Алабастру у Фригији.) Мардоније га је послао зато што је чуо да је он исто тако био конзул и добротвор Атињана. Мислио је, наиме, да ће тако најпре придобити Атињане, јер је чуо да су они велик и храбар народ, а знао је да су Персијанцима губитке на мору највише нанели баш Атињани. Помислио је да ће, ако њих придобије, лако загосподарити морем што би се и десило. А био је уверен да је на копну надмоћнији. И мислио је да ће на тај начин његова сила надвладати хеленску. А можда су му и пророчишта претходно саветовала да се спријатељи са Атињанима, па је, да би их послушао, послао гласника.
137) Седми по реду предак овог Александра био је Пердика, који је основао македонско краљевство, и то овако: три потомка Теменова, браћа: Гауан, Аероп и Пердика побегну из Арга у Илирију, а из Илирије пређу у Горњу Македонију и дођу у град Лебеју. Ту се најме да служе код краља. Један је чувао коње, други говеда, а најмлађи од њих, Пердика, чувао је козе и овце. Било је то време кад су и краљеви, а не само народ, били сиромашни и нису имали новаца. Хлеб им је месила и пекла сама краљица. Али кад год је пекла хлеб за најмлађег чобанина, Пердику, он је увек двоструко био нарастао. И кад се то исто увек понављало, саопшти она то свом мужу. Чим је краљ то чуо, он се сети да би то могло бити неко чудно знамење и да предсказује нешто важно. Он позове слуге и нареди им да напусте његову земљу. Ови му пак саопште да ће одмах отићи чим приме плату коју су заслужили. А кад је краљ чуо да они ишту плату, страшно се наљути и, пошто је сунце бацало своје зраке у кућу кроз отвор на крову куда је пролазио дим, рече им, пошто га је божанство навело на ту лудост, показујући руком на сунце:
''Ето, то је плата коју сте заслужили и коју вам ја дајем.''
Гауан и Аероп били су запрепашћени кад су то чули, а најмлађи дечак, пошто је случајно имао мач рече:
''Пристајемо, краљу, да примимо то што нам дајеш,'' па ножем нацрта сунчеву зраку на кућном поду и, нацртавши то, заграби трипут сунчане зраке у своје крило, па онда оде и он и они са њим.
138) Кад су они већ били отишли, један од краљевих службеника објасни краљу зашто је овај дечак оно урадио и с каквом је намером најмлађи брат одмах примио оно што му је краљ дао. А кад је краљ то чуо, он се страшно наљути и пошаље за њима коњанике да их побију. У тој земљи се налази једна река којој приносе жртве потомци бегунаца из Арга као свом спасиоцу. И та река, кад су Темениди били прешли преко ње, тако јако набуја да коњаници нису могли да је пређу. А младићи дођу у други крај Македоније и настане се близу такозваних вртова Миде, сина Гордијева, у којима расту дивље руже, од којих свака има на себи по шездесет листића и имају лепши мирис него све друге руже. У тим вртовима, по причању Македонаца, био је и Силен заробљен. Изнад тих вртова уздиже се због хладноће неприступачна планина, звана Бермион. Кад су се дочепали те земље, браћа одатле крену и покоре целу осталу Македонију.
139) Од тог, дакле, Пердике потиче и овај Александар, чија лоза изгледа овако: Александар је био Аминтин син, Аминта опет син Алкетов, а Алкетов отац био је Аероп, Аеропов опет Филип, а Филипов отац био је Аргеј, а Аргејев отац био је овај Пердика који је и основао државу. Ето, то су били преци Александра, сина Аминтиног.
140) А кад је, по наређењу Мардонија, стигао у Атину, он ово изјави:
''Атињани, Мардоније вам ово поручује: Дошла ми је порука од краља која гласи: хоћу да опростим Атињанима све увреде које су ми нанели. А сада, Мардоније, треба овако да поступиш: прво им врати њихову земљу, а затим им дај да уз то још изаберу коју год хоће земљу и да самостално владају у њој. Ако буду хтели да се помире са мном, оправи им и храмове које сам им спалио. Пошто ми је стигло то наређење, ја га морам извршити, па и у случају да ми се ви супротставите. А ја вам и ово кажем: Зашто сте полудели и ратујете против краља? Нећете, наиме, бити у стању да га победите нити ћете издржати да дуже времена ратујете с њим. Видели сте, наиме, с коликом и каквом војском Ксерксе располаже, а чули сте с коликом силом ја располажем. А да се случајно деси да ме надјачате и победите, са чиме, ако иоле здраво мислите, не можете ни у ком случају да рачунате, створиће се друга, неколико пута већа и јача војска. Немојте, дакле, желети да се изједначите с краљем и да се излажете опасности да изгубите своју земљу, те да се вечито морате борити за свој живот, него се помирите с њим. Сад вам се пружа најлепша прилика да склопите савез с њим, јер вам он пружа руку за измирење. Будите слободни и склопите искрен савез с нама, без икакве преваре и задње намере. Ето, Атињани, то ми је Мардоније наредио да вам поручим. Нећу да вам говорим о свом пријатељству према вама (јер вам ово није прва прилика да се у то уверите), него вам кажем да послушате Мардонија. Ја сам, наиме, уверен да нећете бити у стању да стално ратујете са Ксерксом. Да сам, наиме, уверен да ћете бити у стању то да издржите, не бих вам никад ни долазио са таквом поруком.
Краљ, наиме, има снагу која превазилази људске могућности и има руке које могу далеко да досегну. Ако, дакле, одмах не пристанете да се с њим измирите, пошто вам се сад пружају тако повољни услови под којима је вољан да то учини, бојим се за вас који се највише од свих савезника налазите на удару, јер вам се земља налази на простору између две војске те морате једини увек да гинете. Него ме послушајте, јер ће вам то много вредети, кад велики краљ једино вама прашта увреде и хоће да буде ваш пријатељ.''
То им је Александар рекао.
Савет Спартанаца Атињанима
141) Кад су, међутим, Спартанци чули да је Александар дошао у Атину са намером да измири Атињане са Ксерксом, пало им је на памет пророчанство по коме би требало да Персијанци и Атињани једном протерају њих и остале Дорце са Пелопонеза, и јако се уплаше да Атињани не склопе савез с Персијанцима, па сместа одлуче да пошаљу гласнике у Атину. И десило се да су стигли у време кад су могли да буду примљени од скупштине. Атињани су, наиме, отезали и чекали, јер су добро знали да ће Спартанци чути да је њима дошао гласник од персијског краља ради посредовања за мир, те да ће, кад буду то чули, хитно послати гласнике. И то су они намерно тако учинили да би Спартанцима показали на шта су се одлучили.
142) А кад је Александар завршио своје излагање, узму реч спартански изасланици и изјаве:
''Спартанци су нас послали с молбом да не мењате свој став према Хелади и да не пристанете на краљеве предлоге. То би, наиме, била велика неправда и не би никоме служило на част, ни осталим Хеленима, а поготову не вама, и то из многих разлога. Ви сте, наиме, тај рат започели и против наше воље, и борба се из почетка водила око ваше земље, а сада се проширила и на целу Хеладу. Уосталом, било би ужасно да сви Хелени постану робови кривицом вас Атињана, који се с правом поносите да сте одувек помагали многим народима да постану слободни. Ми вас ипак сажаљевамо што сте већ двапут лишени ваше летине и што сте већ дуго времена остали без својих кућа. Зато вам поручују Спартанци и остали савезници да ће вам хранити ваше жене и ваше укућане који нису способни за рат, и то за све време трајања рата. Не дајте да вас наговори Македонац Александар који вам слади Мардонијеву поруку. Он, наиме, то мора тако да ради, јер тиранин сарађује са тиранином. А ви не би требало то да чините ако имате бар мало памети, јер добро знате да се ни на верност ни на искреност варвара не можете ослонити.''
То су изјавили спартански изасланици.
Атињани одбијају понуду за закључење мира
143) Атињани пак даду Александру овакав одговор:
''Знамо то и сами да Ксерксе има неколико пута већу војску него ми, те на то не треба узалуд трошити речи. Али наша љубав према слободи је толика да ћемо се бранити докле год будемо могли. Немој ни покушавати да нас наговориш да склопимо мир с варварином, јер те нећемо послушати. А сада јави Мардонију да док буде сунце ишло истим путем којим и сада иде, нећемо се никада помирити са Ксерксом, него ћемо му изаћи на мегдан уздајући се у божју помоћ и у помоћ. наших хероја, чије је он храмове и кипове злочиначки и безбожно спалио. А ти се убудуће немој појављивати у Атини с таквим порукама и престани да нас увераваш да нам желиш добра кад нам доносиш тако понижавајуће поруке. Не желимо да доживиш неку непријатност од Атињана, пошто си наш гост и пријатељ.''
144) Ето, тако су одговорили Александру, а спартанским изасланицима су одговорили овако:
''Сасвим је разумљиво што се Спартанци боје да не склопимо пријатељство са персијским краљем. Али је ипак то срамота што сте се поплашили, иако знате становиште Атињана, јер нема на свету тог злата нити тако лепе и богате земље чиме би нам се могло платити да добровољно пређемо на страну Персијанаца и да помогнемо да Хелада падне у ропство. Има много ствари које нас спречавају да то учинимо и кад бисмо хтели. Прво и најважније што нас спречава јесу спаљени и порушени кипови и храмови богова, због којих сматрамо за своју свету дужност пре да се осветимо ономе ко је то учинио, него да се с њим спријатељимо. А, поред тога, и ми смо Хелени, и говоримо истим језиком као и ви, и у нашим жилама тече иста крв; имамо исте богове и исте храмове, исте жртве и исте обичаје, па би било срамота да Атињани буду издајници свега тога.
Знајте бар сада, ако случајно раније нисте знали, да докле год буде иједног Атињанина у животу, нећемо се помирити с Ксерксом. Захваљујемо вам на бризи коју водите о нама, што се бринете и што хоћете да опскрбите храном наше породице док се ми будемо налазили далеко од наших кућа. Тиме нам чините велику љубав, а ми ћемо се ипак потрудити да све то издржимо и нећемо дозволити да вам паднемо на терет. А сада, пошто је таква ситуација, пошаљите војску што брже. Ми, наиме, мислимо да није далеко час када ће непријатељ упасти у нашу земљу, а нарочито кад буде примио поруку и сазна да не пристајемо на његове предлоге. Ви имате доста времена да га дочекате у Беотији још пре него што стигне у Атику.''
Кад су им Атињани тако одговорили, они се врате у Спарту.
