ПОЛИМНИЈА

Дарије припрема нов поход на Хеладу. Његова смрт
1) Кад је Хистаспову сину Дарију стигла вест о бици која се одиграла на Маратону, а пошто је већ раније био јако озлојеђен на Атињане због упада у Сард, он се тада скоро избезуми од беса и још ревносније почне да се спрема за рат против Хеладе. Сместа пошаље гласнике у градове и овима нареди да се спреме за рат; свима заповеди да опреме много више ратних бродова, коња, хране и теретних бродова него раније. После објављивања тога наређења у целој Азији су се пуне три године вршиле грозничаве припреме, бирали се највећи јунаци и опремали се да пођу у рат против Хеладе. Али се Египћани, које је Камбиз био претворио у робове, после четири године побуне против Персијанаца. Тада се Дарије још ревносније припремао да удари с војском и на једне и на друте.
2) И док се Дарије спремао за рат против Египта и Атине, дође међу његовим синовима до велике свађе око тога ко ће да буде намесник, јер је по персијским обичајима краљ, приликом свог одласка у рат, морао да именује намесника. Дарије је, још пре него што је био дошао на престо, имао три сина од прве жене, Гобријеве ћерке, а кад је постао краљ, роди му Кирова кћи, Атоса, још четири сина. Најстарији од оних првих био је Артобазан, а од ових који су се касније родили био је Ксерксе. Пошто, дакле, нису били: од исте мајке, они се посвађају. Артобазан је, као најстарији од свих, и по обичајима који владају свуда у свету, тражио да њему припадне власт, док је Ксерксе тврдио да она припада њему, јер је био син Кирове кћери, Атосе, и што је Кир донео слободу Персијанцима.
3) И баш у то време, док још Дарије није био изнео своје мишљење о томе, дође у Сузу Аристонов син Демарат, који је у Спарти био збачен са престола и побегао из Спарте. Чувши за свађу Даријевих синова, дође он, како се прича, Ксерксу и саветује му да се позове и на оно што ће му он рећи, то јест да се родио кад је Дарије већ био краљ и владао у Персији, док се Артобазан родио онда кад је Дарије био обичан приватан човек.
''Није ни право ни поштено'', рече Демарат, ''да неко други добије ту част пре тебе. У Спарти је, на пример, обичај да престо припадне млађем ако се деси да се неко родио пре него што му је отац постао краљ, па му се роди млађи брат док му је отац на престолу.''
Пошто се Ксерксе послужио Демаратовим саветом, увиди и сам Дарије да он има право и постави га за свога наследника. А ја мислим да би Ксерксе постао краљ и без тог савета, јер је Атоса била свемоћна.
4) Поставивши Ксеркса на персијски престо, Дарије је желео да пође са војском у рат. Али после тога, и годину дана после устанка у Египту, деси се да за време тих припрема Дарије умре, пошто је владао свега тридесет шест година, и не пружи му се прилика да се освети ни побуњеним Египћанима ни Атињанима.

Ксерксе ступа на престо. Скупштина првака
5) Кад је Дарије умро, дође на престо његов син Ксерксе. Он најпре никако није био вољан да пође с војском на Хеладу, него је сву војску повео на Египат. Поред њега стално је био Гобријев син Мардоније, који је иначе био Ксерксов нећак и најутицајнији човек од свих Персијанаца, и он му је стално овако говорио:
''Господару, није право да Атињани не буду кажњени за небројена недела која су извршили над Персијанцима. Ти пак можеш да учиниш то што си предузео, а кад угушиш побуну у Египту, поведи војску на Атину да људи стекну о теби добро мишљење и да касније свако зазире да поведе војску против твоје земље.''
И тако га је овим речима подстицао на освету, а у говору је додао још и ово: да је Европа прекрасна земља, да тамо успева разноврсно воће, да је благословена земља и да је на свету једино персијски краљ достојан да је узме у свој посед.
6) Рекао му је то пошто је био авантуриста, а сањао је исто тако и о томе да постане сатрап у Хелади. Временом му је ипак пошло за руком да наговори Ксеркса на тај подвиг, јер су му и друге околности помагале да га наговори на то. Прво су, наиме, дошли изасланици Алеуада из Тесалије, који су га наговарали да то учини, па су му свесрдно понудили помоћ против Хеладе (исти ови Алеуади били су краљеви у Тесалији), а затим су дошли у Сузу Пизистратиди који не само да су му предлагали оно исто што и Алеуади, него су га још и више салетали молбама и обећањима. Они су са собом довели Атињанина Ономакрита, оног пророка који је био сакупио сва Музејева пророчанства, а са којим су се претходно били помирили. Ономакрита је, наиме, из Атине био протерао Пизистратов син Хипарх, јер га је Лас из Хермионе био ухватио на делу да је подметнуо Музеју једно пророчанство о томе да ће острва у околини Лезба потонути у море. Зато га је Хипарх и протерао, иако је раније био у највећем пријатељству с њим. А тада кад је с Пизистратидима стигао у Сузу и изишао пред краља, Пизистратиди су га пред њим ковали у звезде, па је прорицао и самом краљу. Ако би у пророчанствима било нечег неповољног за самог краља, то му он није саопштавао, него му је сам бирао најповољнија пророчанства и саопштавао му их. Тако му је саопштио како је суђено да један Персијанац направи мост преко Хелеспонта, да би га навео да поведе поход на Хеладу. Овај, дакле, својим пророчанствима прискочи Мардонију у помоћ, а исто тако и Алеуади и Пизистратиди својим предлозима.
7) Кад је, дакле, Ксерксе био наговорен да зарати против Хеладе, тада је најпре, годину дана после Даријеве смрти, пошао са војском против побуњеника. А кад је њих победио и кад је бацио Египат у још црње ропство него оно за време Дарија, преда га на управу свом брату Ахемену, сину Даријеву. Овога Ахемена је пак за време његова управљања Египтом убио Либијац Инар, син Псаметихов.

Ксерксе. Мардоније и Артабан говоре у скупштини
8) Ксерксе пак после подјармљивања Египта, пошто је хтео да преузме команду над војском против Атине, сазове и одржи скупштину персијских првака да би чуо њихово мишљење и да би им свима открио своје намере. Кад су се, дакле, сакупили, Ксерксе им овако проговори:
''Персијанци, ја нећу да уводим нов закон, него мислим да поступим по већ постојећем закону. Као што чујем од наших старијих, ми нисмо никад седели скрштених руку откако смо преузели вођство од Међана и откад је Кир збацио Астијага са престола, већ нас је бог тако водио и сви наши подвизи свршавали су се све боље и боље. Добро знате шта је све урадио Кир, па Камбиз и мој отац Дарије, и како су они редом покоравали народ за народом, те није потребно да вам се о томе говори. И ја сам, за све време откад сам преузео овај престо, мислио о томе како да у том погледу не заостанем иза својих предака и да, као и они, повећам и проширим персијску моћ. И мислећи о томе, долазим до закључка да ћемо се и ми исто тако прославити и моћи сада заузети земљу која није ни мања ни сиромашнија, него је чак и плоднија; а истовремено ћемо казнити свога непријатеља и осветити му се. Због тога сам вас сада и сакупио да вам изнесем шта сам наумио да урадим. Имам, наиме, намеру да саградим један мост преко Хелеспонта па да са војском кренем кроз Европу против Хеладе, да се осветим Атињанима за све оне увреде које су нанели Персијанцима и моме оцу. Видели сте колико је и Дарије за тим тежио да пође против тог народа. Он је, међутим, умро и није му се дало да се освети. И, у име њега и у име свих Персијанаца, ја се нећу смирити док не освојим и не спалим Атину, јер су се Атињани усудили да наносе увреде и мени и моме оцу. Најпре су с Аристагором Милећанином, који је био наш роб, упали у Сард и спалили гајеве и храмове. А какве су нам после тога јаде задали кад смо под вођством Датиса и Артафрена дошли у њихову земљу, то вам је свима добро познато. Ето, због тога се и спремам да ратујем против њих, а надам се да ћу од тога имати и многе друге користи. Ако покоримо њих и њихове суседе који станују у земљи Фрижанина Пелопа, онда ћемо постићи да се Персија граничи са Зевсовим небом, јер тада сунце неће обасјавати ниједну земљу која се граничи са нашом, него ћу ја вашом помоћу од свих тих земаља широм целе Европе направити једну државу. Обавештен сам, наиме, да ствар стоји овако: неће остати ниједан град на свету нити иједан народ који ће бити у стању да се упусти у борбу са нама, ако будемо уклонили ове које сам споменуо. И тако ће доспети под ропски јарам и они који су нам скривили, а и они који немају никакве кривице. И ви бисте ми, ако то све извршите, учинили велику услугу. Чим вам будем одредио час када да дођете, биће потребно да се сваки од вас радо одазове позиву и да дође; а ко од вас буде дошао са најбоље опремљеном војском, даћу му дарове, што се код нас сматра за највеће одликовање. Ето, тако треба то сада да се уради. А да вам не би изгледало да радим на своју руку, износим ову ствар пред вас све и молим вас да кажете своје мишљење.''
И тим речима заврши говор.
9) После њега узео је реч Мардоније:
''Господару, не само да си најбољи од свих Персијанаца који су ипак постојали, него си кудикамо бољи и од оних који ће се касније родити. Ти си нам све најбоље и најтачније образложио и нећеш дозволити да нам се подсмевају и да нас презиру којекакви Јонци из Европе. Заиста би била срамота да ми који смо покорили Саке, Инде, Етиопљане, Асирце и многе друге моћне народе, а који нам нису били ништа скривили, него само зато што смо хтели да проширимо своју државу, — не казнимо и не осветимо се Хеленима који су нас први напали. Чега имамо да се бојимо? Да ли њихове огромне војне силе? Да ли снаге њихова богатства? Добро познајемо начин њихове борбе и знамо да им је снага незнатна. Па ми смо покорили њихове синове који станују у нашој земљи, а који се називају Јонци, Еолци и Дорци. Та лично ја сам их добро упознао кад сам, по заповести твога оца, ратовао против тих људи, па сам стигао чак до Македоније, а мало је требало па да продрем и у саму Атину, а да се нико није усудио да ступи у борбу са мном. Па ипак, како чујем, Хелени имају обичај да врло немарно и лудо замећу бој, јер немају ни искуства ни разумевања. Кад једни другима објаве рат, они изаберу најлепше и најплодније земљиште, те се на њему туку дотле док се и победници не врате са великим губицима. О побеђенима нећу уопште да говорим, јер сви они бивају уништени. Пошто сви говоре истим језиком, требало би да изгладе међусобне несугласице путем гласника и изасланика и свим средствима пре него ратовима. А ако баш између њих неминовно мора да долази до ратова, онда треба да нађу земљиште где ће и једнима и другима бити тешко да победе, па да се на њему огледају. И баш због тога што се Хелени мало разумеју у ратну вештину, нису се за време мог похода до Македоније усудили да се упусте у борбу са мном. А ко се, краљу, и сме против тебе борити кад водиш из Азије толику силу и толике бродове? Уверен сам да Хелени неће имати толико храбрости. А ако се и преварим у свом мишљењу, и ако они безумно реше да се са нама упусте у борбу, онда ће запамтити да смо најбољи ратници на свету. Треба се сместа дати на посао, јер ништа не долази људима само од себе, него све добијају одлучношћу и борбом.''

Артабанов говор
10) Кад је Мардоније тако подупро Ксерксово мишљење, он заћути. И док су сви остали Персијанци ћутали, не усуђујући се да се изјасне против изнесеног мишљења, Хистаспов син Артабан, уздајући се у то што је био Ксерксов стриц, узме реч и изјави:
''Краљу, ако не дођу до изражаја и супротна мишљења, онда не можемо изабрати оно мишљење које је боље, него мора да се прими једино оно које је изнесено. А ако се изнесу и друга мишљења, онда се ствара могућност да се бира. Исто тако не можемо да познамо чисто злато само по себи, него тек онда познамо које је боље кад га трљамо о друго злато. Ја сам говорио и твоме оцу, а моме брату Дарију, да не ратује против Скита, једног народа који у својој земљи нема уопште ниједног града. А он ме није послушао, јер је мислио да ће покорити скитске номаде, те се са тог похода вратио изгубивши велики део својих најбољих војника. А ти, краљу, хоћеш да ратујеш против људи који су много храбрији од Скита и за које се мисли да су најбољи и на мору и на копну. Сматрам за своју дужност да ти кажем шта је то код њих чега се ја највише бојим. Кажеш да ћеш направити мост на Хелеспонту и да ћеш кроз Европу кренути с војском у Хеладу. Па ипак се може десити да будеш побеђен или на мору или на копну, а богами, и на оба фронта, јер се сматра да су то храбри људи, а то се може закључити и по томе што су сами: Атињани уништили толику војску која је са Датисом и Артафреном била упала у Атику. Ако им не пође за руком да нас победе на оба фронта, већ ако нас нападну само на мору и победе, па ако отплове на Хелеспонт и тамо разруше мост, то ће тек, краљу, да буде страшно. Ја то не измишљам и не правим се мудар, него се већ једном десило да умало што нас није задесила велика несрећа кад је твој отац саградио мост преко Трачког Боспора и преко Истра, те прешао и напао Ските. И тад су Скити све могуће учинили само да наговоре Јонце, којима је било поверено да чувају мост на Истру, да поруше мост. И да се тада Хистијеј, тиранин из Милета, сложио са мишљењем осталих тирана, и да се том мишљењу није супротставио, Персијанци би потпуно били уништени. Ми ипак са ужасом чујемо да је цела судбина једног краља зависила само од једног човека. Зато немој и ти без нужде да срљаш у такву опасност, него послушај мој савет! Распусти сада ову скупштину и поново размисли о тој ствари, па кад донесеш одлуку, кажи нам шта сматраш за најбоље да се уради. Мислим да је увек било од највеће користи да се о једној ствари зрело размисли: а ако нам можда искрсне нешто што нисмо очекивали, то онда неће бити криво размишљање, него ће се то десити зато што је судбина јача од размишљања. Али ако се неком ко ружне планове кује осмехне срећа, то је он изненада и случајно постигао успех. И то не значи да је његова непромишљеност у раду испала као нешто добро. Видиш како бог удара громом у сва жива бића која стрче изнад осталих и не дозвољава им да се са њиме изједначе, а, с друге стране, не дира у оно што је малено. Видиш, наиме, да увек баца муње на највеће куће и највеће дрвеће, јер бог креше све што је претерано велико. Исто тако и једна велика војска може бити уништена од једне мале, само ако је завидљиво божанство поплаши и баци гром на њу, те због тога и буде срамно уништена. Јер бог не трпи да се још неко, осим њега, високо уздиже. Претерана журба у сваком послу доноси штету, а то обично повлачи за собом и велике одговорности. И баш у размишљању лежи успех, иако на први поглед и не изгледа тако, али се временом може лако доћи до уверења да је то ипак тахо. Ето, краљу, то је све што сам хтео да ти саветујем. А ти, Гобријев сине, Мардоније, престани с тим глупостима о Хеленима, јер они баш не заслужују да се о њима чују тако ружне ствари.
Омаловажавајући, наиме, Хелене, ти подстичеш краља да ратује; и изгледа ми да ти је једино до тога и стало. Немој то да радиш, јер је клевета нешто најгоре. Клеветом двојица чине неправду, а само један је трпи. Наиме, онај који клевеће, поступа неправедно што говори против неког иза његових леђа, а онај који слуша, чини неправду што верује овом, а не труди се да се сам о томе увери. Оном пак трећем, који није ту, наноси се неправда тиме што један од оне двојице говори за њега да је рђав, а други — што верује да је то тако. Али ако већ мора да дође до рата против овог народа, онда хајде да се опкладимо у своју децу. Нека краљ остане код своје куће, а ти регрутуј војнике које год хоћеш и колико год хоћеш. Ако се пак деси, као што ти кажеш, да краљу испадне за руком тај поход, онда нека буду погубљени и моји синови и ја с њима; али ако се деси онако као што ја проричем, онда да буду погубљени твоји синови и, уколико се вратиш кући, и ти с њима. Ако пак нећеш да пристанеш на ту опкладу и свакако поведеш војску на Хеладу, онда ће се, кажем ти, чути како прича неко од оних који су остали у Персији да су Мардонија, који је увалио Персијанце у велико зло, растргли пси и разнеле птице или негде у Атици или чак и у Лаконији, а можда још и раније, на самом путу, па ћеш онда осетити против каквог си народа наговарао краља да пође У рат.''
11) То рече Артабан, а Ксерксе се разљути и овако му одговори:
''Артабане, спасава те то што си брат мога оца, иначе би ми скупо платио за те глупости. Кажњавам те због тог твог кукавичлука и плашљивости тиме што нећеш моћи са мном да идеш у рат против Хеладе, него ћеш овде остати заједно са женама. Извршићу ја оно што сам овде рекао и без твоје помоћи. Не био ја син Даријев, чији је отац био Хистасп, а отац овога Арсам, а његов отац Аријарамне, а отац овога Теиспо, а његов отац Кир, а Киров отац Камбиз, а Камбизов отац Теиспо, а Теиспов Ахемен, — ако се не будем осветио Атињанима, јер добро знам да они неће мировати ако ми будемо мировали, него ће радо напасти на нашу земљу, а то можемо закључити по ономе што су нам већ учинили кад су упали у Азију и запалили Сард. Ни нама ни њима није могуће да се повучемо, него нам обојима остаје или да нападнемо или да будемо нападнути, или да ово све потпадне под власт Хелена или оно под власт Персијанаца. Код толиког непријатељства, наиме, нема другог излаза. Право је да се већ једном осветимо за нанесене увреде, а свестан сам онога шта ризикујем кад полазим у рат против ових људи које је још Фрижанин Пелоп, који је био роб мојих предака, био тако покорио да се тај народ и та земља још и данас називају по имену освајача.''

Ксерксов сан и колебање
12) Толико се о томе говорило. А кад је пала ноћ, Ксерксу ипак није дало мира оно што му је Артабан био рекао. Размишљајући ноћу о свему, дође до закључка да ипак није згодно да ратује против Хеладе. И после доношења такве одлуке он заспи и, како Персијанци причају, сањао је овакав сан. Сањао је како му је дошао један велик и леп човек и рекао му:
''Предомислио си се опет, Персијанче, и нећеш да водиш војску против Хеладе, иако си већ наредио Персијанцима да сакупљају војску. Ниси добро урадио што си се предомислио, нити сам ту зато да ти опростим, него оно што си за дана одлучио да урадиш, мораш и извршити.''
И Ксерксу се учинило да је тај човек после тих речи одлетео.
13) А кад је свануло, он се није обазирао на тај сан, него је позвао Персијанце с којима је и раније био држао скупштину, па им овако проговори:
''Персијанци, опростите ми што сам се тако брзо предомислио. Нисам још отишао тако далеко да мислим да сам најпаметнији, и никад не одбијам оне који ми са стране саветују шта да радим. Док сам слушао Артабаново мишљење, узаврела ми је одмах младалачка крв, те сам напао на човека непристојним речима више него што је требало. Али сада, дакле, кад сам добро размислио, решио сам да послушам његов савет. Можете живети у миру, јер сам се предомислио и нећу да ратујем против Хеладе.''
14) Чувши то, Персијанци му од радости падну пред ноге и пољубе му скут. А кад је пала ноћ и чим је Ксерксе заспао, дође му на сан опет оно исто привиђење и рече му:
''Даријев сине, изгледа да си одустао од вођења Персијанаца у рат. Зар се толико осврћеш на моје речи и правиш се као да их ниси ни од кога ни чуо? Зато добро запамти да ће ти се због тога ово десити ако сместа не поведеш војску на Хеладу: као што си за кратко време постао велик и моћан, исто тако ћеш брзо да постанеш нико и ништа.''
15) Ксерксе се страшно уплаши од сна, па скочи из постеље и пошаље одмах једног гласника по Артабана. Кад је овај дошао, Ксерксе му рече:
''Артабане, нисам био при чистој свести кад сам те одмах изгрдио и увредио због твог корисног савета. Ипак сам се убрзо после тога покајао и увидео да треба да учиним оно што си ти предложио. Али, и поред моје добре воље, не могу да ти то учиним. Кад сам се, наиме, предомислио и покајао, долази ми на сан нека прилика и не дозвољава ми да тако поступим; а сада ми је чак и запретила, и отишла. Ако ми бог шаље такав сан, и ако је то његова воља да се поведе рат против Хеладе, појавиће се и теби у сну та иста прилика и наредиће ти то исто што и мени. Верујем да ћеш и ти то исто сањати, ако обучеш целу моју опрему и седнеш на мој престо, па онда легнеш у мој кревет да спаваш.''
16) И Ксерксе му то рече, а Артабан није најпре хтео да послуша његово наређење, јер се сматрао недостојним да седне на краљевски престо, али, најзад, кад није имао куд, пристане да изврши то наређење и изјави:
''Једнако ценим, краљу, и то што си разборит и што си спреман да послушаш добре савете. Ти имаш баш ове две особине, само те рђави људи из твоје околине наводе на рђав пут, као што се на мору, које је људима од тако велике користи, дижу буре и не дозвољавају људима да се користе његовим природним преимућствима. Није ми било толико ни жао кад сам чуо да ме псујеш, колико ме је жалостило то што је мишљење Персијанаца било подељено. Једни су те подстицали да будеш још тврдоглавији, а други су те умиривали и говорили ти да није добро што се навикаваш да увек желиш више него што имаш. Жао ми је било и што си од та два мишљења изабрао баш оно које је штетније и за тебе и за све Персијанце. А сада пак кад си донео бољу одлуку, и кад си одустао од рата против Хеладе, кажеш да ти, по божијем налогу, долази неко привиђење и у сну ти јавља да не смеш одустати од тог похода. Него, мој синко, ти снови не долазе од богова! Пошто сам много година старији од тебе, ја ћу ти, наиме, објаснити откуд људима долазе такви снови. Људима обично најчешће долази на сан оно исто о чему су преко дана највише мислили. И ми смо уочи тог дана највише мислили о том походу. Ако то пак није тако као што сам ја изнео, него то долази од неког божанства, онда си ти све укратко рекао; у том случају ће се сигурно и мени јавити и наредиће ми то исто што је и теби наредило. Неће ми се пре појавити ако будем у твом оделу него што би ми се лојавило ако будем у свом оделу, а такође ни у твом кревету пре него у мом, ако уопште буде хтело да ми дође на сан. То привиђење које ти се јавља није, наиме, толико глупо да, кад ме буде видело у твоме оделу, помисли да си то ти. Да ли пак неће хтети да обрати пажњу на мене и да ми укаже ту част да ми се у сну појави кад сам у свом или у твом оделу, или ће се само теби јављати, то сада треба да видимо. Али ако се и мени одмах јави, онда ћу и ја веровати да је то божански миг. Ако си, дакле, одлучио да тако буде, и ако не можеш да преиначиш одлуку, па ако већ морам спавати у твоме кревету, хајде онда да те послушам, па нека се јави и мени. Све дотле остајем при свом садашњем мишљењу.''
17) Рекавши то и мислећи да је убедио Ксеркса који није ништа говорио, Артабан изврши наређење. Обуче Ксерксово одело, седне на краљевски престо, па кад је легао у кревет и заспао, појави му се у сну иста она прилика која је и Ксерксу долазила, а стане више његове главе и ово му саопшти:
''А ти ли си тај што наговараш Ксеркса да не ратује против Хеладе и што се толико бринеш за њега! Нећеш ни касније, а ни сада, олако проћи што спречаваш да се деси оно што је судбина одредила; а и самом Ксерксу је већ речено шта га чека ако не буде хтео да слуша.''
18) Артабану се учинило да му је привиђење тако запретило и да му је усијаним гвожђем хтело да извади очи. Он гласно јаукне и скочи са кревета, па седне поред Ксеркса и потанко му исприча све што је у сну видео. После тога му и ово изјави:
''Ја сам, краљу, као зрео човек већ више пута видео да су велике силе биле побеђиване од мањих и незнатнијих, па никако нисам хтео да дозволим да у свему пушташ на вољу својим младалачким прохтевима, јер сам добро знао како је опасно имати претеране жеље, пошто се добро сећам како се свршио Киров поход против Масагета, па се сећам и Камбизовог похода против Етиопљана, а учествовао сам и у Даријеву походу против Скита. Пошто сам све то имао на уму, мислио сам да би те сматрали за најсрећнијег човека на свету кад би остао у миру. Али пошто те неко божанство на то подстиче и пошто су богови, како изгледа, одредили да Хелени морају пропасти, и ја сам променио мишљење, и сад сам и ја за тај поход. Дакле, објави Персијанцима шта ти је бог наредио, па им, као и раније, заповеди да се спреме за рат. Учини то тако да, кад богови тако желе, ништа с твоје стране не пропустиш.''
После ових речи, и кад је убрзо свануло, а пошто су били подстакнути сном, саопшти Ксерксе све то Персијанцима, а Артабан, који се раније једини отворено противио томе походу, сада их је отворено наговарао да узму учешће у њему.

Нови снови. Доношење одлуке о рату
19) Кад је Ксерксе донео одлуку да ратује одмах је после тога уснио и трећи сан, који су му маги, кад су чули за њега, протумачили као да ће завладати целом земљом и да ће му се покорити сви људи на свету. А тај сан је био овакав. Сањао је да је био крунисан једном гранчицом од смокве и да су се гранчице ове смокве рашириле по целој земљи, а одмах после тога нестало је венца са главе. Кад су му маги тако протумачили овај сан, онда се сакупљени Персијанци, сви до једног, јако одушеве тим речима и сваки отпутује у своју покрајину, јер је сваки желео да добије обећану награду. И тако је Ксерксе мобилисао војску и, тражећи војнике, обишао свако место на копну.

Велике ратне припреме. Прокопавање Атоса
20) После угушивања побуне у Египту, он је пуне четири године радио на припремању војске и набављао је све што је за тај поход било потребно. А почетком пете године крене он у рат с необично великом и моћном силом. То је, наиме, био кудикамо највећи од свих нама познатих ратних похода, тако да је Даријев поход против Скита изгледао као једна ситница према њему, а исто тако и скитски поход, кад су Скити, гонећи Кимеријце, упали у Медију и заузели скоро сву горњу Азију, због чега им се касније осветио Дарије. Са њим се не може упоредити ни баснословни поход Атреида на Илиј, па ни поход Мизијаца и Теукра пре Тројанскот рата, који су они били повели преко Боспора, прешли у Европу, покорили све Трачане и допрли чак до Јонског залива, а на југ чак до реке Пенеја.
21) И све ове војске, па ни оне које су поред ових постојале, узете заједно, нису биле ништа у поређењу с овом. Зар има народа који Ксерксе није повео из Азије против Хеладе? Коју воду нису били сасвим попили, сем ону из великих река? Једни су, наиме, давали бродове, другима је било наређено да доведу копнену војску, некима опет коњицу, па теретне лађе за превоз коња, док су неки опет морали да дају дугачке лађе за прављење мостова, други опет храну и ратне бродове.
22) А пошто су претрпели велике губитке кад су први пут пловили око Атоса, сада су се на Атосу већ три године раније вршили припремни радови. Наиме, у Елеунту, на Херзонезу биле су укотвљене ратне лађе, те су са тих лађа доведени радници разних народности на Атос, па су под ударцима бичева копали и једни друге смењивали. На прокопавању су радили и становници из околине Атоса. Радовима су управљали Персијанци, Мегабазов син Бубар и Артејев син Артахеј. Атос је, наиме, једна велика и славна планина која се уздиже изнад мора и настањена је људима. Атос има облик полуострва, а у оном делу где се планина додирује са копном налази се превлака широка дванаест стадија. Превлака је равна и на њој се налазе мали брежуљци од Акантијског до Торонског мора на другој страни. На самој тој превлаци, где се завршава Атос, налази се хеленски град Сана, а иза града Сане, у унутрашњости Атоса, налазе се копнени градови које је тада Персијанац хтео да претвори у острвске градове. Ти градови били су: Диј, Олофикс, Акротој, Тисо и Клеона. То су, дакле, градови који се налазе на Атосу.
23) Превлаку су овако прокопавали. Варвари су код града Сане обележили конопцима правац копања и поделили земљиште одређено за копање на разне народе. Кад је прокоп био већ дубљи, копали су они који су стајали на самом дну, а други су додавали ископану земљу онима који су стајали на лествама изнад њих, а ови су је опет додавали горе, па су је ови онда износили и разбацивали. Свима су се рушили обронци јаме и задавали им дупли посао, само се то Феничанима није дешавало. Онима се то дешавало због тога што су им горњи отвор јаме и дно били једнако широки. А Феничани су, као и иначе, и на овом послу показали своју проницљивост. Кад им је, наиме, била измерена њихова деоница, они су отпочели да копају двоструко ширу јаму него што је требало, па су је копајући постепено сужавали, те је, кад су стигли до дна, била исто широка као и код других. Тамо се, исто тако, налазила једна утрина где су се они скупљали и трговали, а из Азије су им долазиле велике количине брашна.
24) Ксерксе је, по мом мишљењу, из сујете наредио да се прокопа Атос, јер је хтео да покаже своју силу и да остави после себе неки споменик. Могли су, наиме, без по муке да превуку лађе преко превлаке, али је он ипак наредио да прокопају канал толико широк да кроз њега могу упоредо да плове две лађе са три реда весала. Истим тим радницима који су морали да прокопавају тај канал наредио је и да направе мост преко Стримона.
25) Уради, дакле, то и уз то још набави за мостове ужа од конопље и од белог лана, па изда наређење Феничанима и Египћанима како ће да снабдевају војску храном, да не би ни војска ни стока трпела глад за време похода на Хеладу. Пре свега покупи обавештења о земљишту и да им упутства да искрцају храну тамо где ће им бити најзгодније кад буду долазили с чамцима и теретним лађама са разних страна из свих крајева Азије. Већина их је довозила намирнице код, Леуке Акте у Тракији, други су морали да је довозе у Тиродизу код Перинта, неки опет у Дориск, неки у Ејон на Стримону, а неки у Македонију,

Полазак војске у Сард. Богатство Лиђанина Питије
26) И док су ови свршавали одређене им послове, скупила се за то време цела копнена војска, па је са Ксерксом кренула из Критале у Кападокији и марширала у Сард. Било је, наиме, наређено да се у Критали сакупи сва копнена војска која је требало да учествује у Ксерксовом походу. А који је од сатрапа довео најбоље опремљену војску и добио од краља обећану награду, нисам у стању да кажем; не знам, наиме, ни то да ли је уопште и дошло до одлучивања о томе. Ови су после тога прешли преко реке Халиса, задржали се мало у Фригији, па су прошли кроз Фригију и дошли до Келене, где извире врело реке Меандра и једна река не мања од Меандра, која се зове Катаракта. Она извире на самом тргу у Келени и улива се у Меандар. На том тргу виси још увек кожа Силена Марсије, коју је, према фригијској причи, одерао са њега Аполон и: ту је обесио.
27) У том истом граду приредио је Лиђанин Питије, Атијев син, који се онде био населио, величанствену гозбу Ксерксу и његовој војсци, те је изјавио да је спреман да му да новца за рат. Кад му је пак Питије понудио помоћ у новцу,. запита Ксерксе присутне Персијанце ко је тај Питије и колико има новаца кад може да му их. нуди. А ови му одговорише:
''Краљу, то је тај исти човек који је поклонио твом оцу Дарију златни платан и златну винову лозу, и он је, колико нам је познато, и сада после тебе најбогатији човек на свету.''
28) Зачудивши се овоме што му је на крају било речено, Ксерксе и лично запита Питија ко-лико има новаца. Овај му пак рече:
''Краљу, нећу од тебе да кријем нити ћу се правити да не знам колико ми је богатство, него ћу ти све тачно рећи што знам. Одмах чим сам чуо да долазиш на Хеленско море, и кад сам решио да ти дам новаца за рат, израчунао сам и нашао да имам две хиљаде талената у сребру и три милиона деветсто деведесет и три хиљаде Даријевих статера у злату. И све ово хоћу да ти поклоним. А за живот ми још увек остаје доста имања у робовима и у земљишном поседу".
29) Овај то изјави, а Ксерксе се јако обрадује тим речима и рекне:
''Пријатељу Лиђанине, откад сам напустио персијску земљу, нисам наишао ни на једног човека који је тако гостољубиво дочекао моју војску као ти, а исто тако ни на једнога, сем тебе, ко би ми добровољно понудио новац за рат. Не само да си тако величанствено угостио моју војску, него си ми чак понудио и велику суму новца. Е, за све то ћу овако да те наградим: проглашујем те за свог пријатеља и госта, а даћу ти оних седам хиљада статера да с тим попуниш ону своту и да буде округло четири милиона, да јој не би недостајало тих седам хиљада статера. Теци и уживај и даље као и досада и буди и даље такав, па се нећеш кајати за такво твоје понашање, ни сада ни убудуће.''
30) Рекавши му то и извршивши обећање, крене с војском даље. Кад је прошао поред такозваног фригијског града Анаве и поред језера из кога се вади со, дошао је у велики фригијски град Колосе, где понире река Лик, па на удаљености од око пет стадија поново избија на површину земље и улива се у Меандар. Кренувши из Колоса, војска стигне на фригијско-лидску границу, у град Кидрару, где се налази један стуб који је подигао Крез и на коме се налази натпис који обележава границе.
31) Кад је из Фригије прешао у Лидију, ту се пут дели, и један води лево, за Карију, а други десно, у Сард. Ко хоће да путује овим путем, мора да пређе преко реке Меандра и да прође поред града Калатеба, где сластичари праве вештачки мед од брашна и метљикова сока. И баш тим путем пође Ксерксе и наиђе на један платан који због његове лепоте украси златом и повери на чување једном од чувара бесмртника, па сутрадан стигне у главни град Лидије.
32) Чим је стигао у Сард, он прво пошаље гласнике у Хеладу да затраже земљу и воду и да нареде да се припреми храна за краља; а послао их је и у сва хеленска места да траже земљу и воду, само их није слао у Атину и у Спарту. А слао их је поново због тога што је мислио да ће и они који су раније одбили да пошаљу Дарију земљу и воду, сада из страха свакако послати. Слао им је, дакле, гласнике да их искуша.

Ксерксе подиже мостове преко Хелеспонта
33) Затим се припреми да пође у Абид. На том су месту, међутим, преко Хелеспонта подизали мост између Азије и Европе. Постоји на Херзонезу, крај Хелеспонта, између града Сеста и Мадита, а прекопута Абида, једно место где се стрма обала спушта до мора. Ту су баш, не много времена после тога, Атињани под вођством Ксантипа, сина Арифронова, ухватили сатрапа у Сесту, Персијанца Артаикта, и жива га разапели на крст што је одвукао жене у Протезилејев храм у Елеунту, тамо их силовао и извршио злочин над њима.
34) За то одређени Феничани и Египћани саграде два моста од Абида до овог места на обали. Феничани саграде онај од белог лана, а Египћани онај од конопље. Простор између Абида и супротне обале износи седам стадија. И кад су мостови били готови, подигне се страшна олуја која их раскине и потпуно уништи.
35) Сазнавши за то, Ксерксе се страшно разљути и нареди да се Хелеспонту удари три стотине батина и да се море окује у ланце. А чуо сам да је одмах са овима послао и своје печатаре да ударе сраман жиг на Хелеспонт. Исто тако им је наредио да му се, док га буду батинали, обрате овим увредљивим и непристојним речима:
''О подмукла водо, господар те ево кажњава што си га увредила иако ти он није ништа скривио. Краљ Ксерксе ће ипак прећи преко тебе, хтела ти или не хтела. Теби, прљава и горка водо, неће, за казну, нико више приносити жртве.''
Тако им је наредио да казне море и нареди да се одсеку главе руководиоцима изградње моста преко Хелеспонта.
36) Ови пак, којима је пала у део та незахвална дужност, то и изврше, а друге мостове саграде други градитељи. Саградили су их овако. Поређани су бродови од педесет весала и бродови од три реда весала. Под мост који се налазио на црноморској страни стављено је триста шездесет бродова, а под други мост три стотине и четрнаест, и то тако да су им крме биле окренуте према Црном мору, а кљунови у правцу струје Хелеспонта, да би струја држала конопце на затегу. Кад су саставили бродове, бацили су у море огромне котве, једне поред моста са црноморске стране, због ветрова који дувају са те стране, а друге са западне стране моста, према Егејском мору, опет због западног и јужног ветра. Оставили су пролазе за лађе између лађа са три реда весала и лађа са педесет весала да би по вољи могло да се плови на малим лађама у Црно море и обратно. Кад су то урадили, затегну онда ужа са копна помоћу дрвених чекрка. Ниједан мост нису везали само једном врстом ужади, него су сваки везали са по два ужета од бела лана и са четири од конопље. Дебљина и лепота израде била им је иста, али је, наравно, оно од лана било много теже, јер је лакат тог ужета био тежак један таленат. Кад је мост био готов, претестере они стабла и направе од њих стубове дугачке колика је била ширина моста и поређају их једног до другог изнад лађа и натегнутих ужади и све их редом привежу за њих. Урадивши то, донесу грања, па кад су га раширили, донесу и земље и ставе је на грање. Кад су нанели и наслагали довољно земље, подигну са обе стране ограду да се стока не би поплашила кад би гледала доле у море.
37) Кад су радови на мостовима и на Атосу били готови, подигнути су насипи око ушћа канала који су били начињени ради тога да не би плима изазвала поплаву на улазу у канале, па кад је јављено да је канал сасвим завршен, спреми се војска која је код Сарда зимовала да почетком пролећа крену у Абид. И баш кад је она полазила, нестане сунца са неба и оно престане да сија, иако је било сасвим ведро време и на небу није било ниједног облачка, те усред дана настане ноћ. Чим је Ксерксе то приметио и видео, јако се забрине и запита маге шта значи та појава. Ови му пак кажу да бог предсказује Хеленима пропаст њихових градова, јер сунце предсказује будућност Хеленима, а месец Персијанцима. Чувши то, Ксерксе се јако обрадује и крене на поход.

Молба и кажњавање Питије
38) А кад је Ксерксе кренуо с војском, дође му Лиђанин Питије, који се поплашио од помрачења сунца, и, уздајући се у своје дарове, изјави му:
''Господару, хтео бих да те замолим да ми учиниш нешто што за тебе представља једну малу услугу, а за мене то представља нешто велико.''
А Ксерксе, мислећи да ће га за све пре молити него за оно за што га је замолио, обећа да ће му то учинити и одговори му да само каже шта жели. Чувши то, овај се охрабри и рече ово:
''Господару, имам пет синова, које си све до једног повео за собом у рат против Хеладе. Смилуј се, краљу, на моју старост и пусти ми из војске једног, и то најстаријег, да се брине о мени и о имању. Осталу четворицу поведи са собом, и желим ти да урадиш што си наумио и да се срећно вратиш натраг.''
39) Ксерксе се јако разљути и овако му одговори:
''Неваљали човече, како се усуђујеш да ми спомињеш свога сина у тренутку кад и ја сам са својим синовима, браћом, рођацима и пријатељима идем да ратујем против Хеладе? Ти си мој слуга и дужан си да пођеш за мном и да поведеш целу кућу, па чак и саму жену. Треба, наиме, да имаш увек на уму да се срце код људи налази у ушима! Кад човек чује нешто пријатно, радост му обузме цело тело, али, напротив, чује ли нешто непријатно, он се јако наљути. Иако си ми тада учинио велике услуге и понудио и друге услуге, ипак се не можеш похвалити да си краљу учинио већа доброчинства него он теби. А сада, пошто си се тако обезобразио, искусићеш своју казну, али ипак не толику колику си заслужио. Тебе и твоја четири сина спасава то што си нас угостио, а онај један, за кога ти је толико стало, мораће главом да плати.''
И чим му је то одговорио, нареди џелатима да нађу најстаријег Питијевог сина и да га расеку на две половине, па да му једну половину поставе са леве, а другу са десне стране пута и да између њих прође цела војска.
40) Кад су џелати то извршили, почне затим и војска да пролази. Прво је прошла комора са теглећом стоком, а иза ње мешовита војска, састављена од разних народа, који нису били одвојени једни од других. Кад је прошло више од половине војске тада се колона прекинула и није се помешала с краљем. Испред њега је ишло хиљаду коњаника, изабраних у целој Персији, а иза њих хиљаду копљаника, такође изабраних између свих, са шиљковима копаља окренутим према земљи, а иза ових десет светих, такозваних несејских коња, у величанственој опреми. Ови коњи су се тако звали по једној долини у Медији која се зове Несејска долина. И ови велики коњи одгајају се у овој долини. Иза ових десет коња ишла су света Зевсова кола, у која је било упрегнуто осам белих коња, а иза коња је ишао кочијаш пешке и држао у рукама уздице, јер нико од људи није смео да се попне и да седи на тим колима. Иза ових је пролазио сам Ксерксе на бојним колима у која су били упрегнути несејски коњи, а поред њега је ишао кочијаш, по имену Патирамфо, син Персијанца Отана.

Пут од Сарда до Абида. Смотра војске
41) И тако је Ксерксе изишао из Сарда. А онда се, кад је сматрао за потребно, премести из званичних кола у луксузна кола за путовање. Иза њега је ишло хиљаду копљаника из најбољих и најугледнијих персијских породица, који су, по обичају, имали шиљкове копаља окренуте на горе, а за њима још хиљаду изабраних персијских коњаника и иза коњаника десет хиљада људи, изабраних између осталих Персијанаца. То је била пешадија. Једна хиљада од ових имала је, уместо доњег шиљка, на копљима златне нареве и налазила се око осталих, док су оних девет хиљада који су се налазили у средини између ових, имали сребрне нареве на доњем врху копља. Златне нареве на доњем крају копља имали су и они који су држали копља окренута земљи, а они уза самог Ксеркса имали су златне јабуке. Иза ових десет хиљада ређале су се десетине хиљада персијске коњице, а иза коњице колона се прекидала на дужини од два стадија, па је онда ишла, помешана, остала маса.
42) Из Лидије војска је ишла до реке Каика и у земљу Мизију, а од Каика, оставивши планину Кану са леве стране, прође кроз предео Атарнеја и дође у град Карену. Одатле прође кроз Тебанску равницу и заобиђе град Атрамитеј и пелашки град Антандар. Пошто му је Ида остала на левој страни, дође он у илијску земљу. И те прве ноћи, док је боравио у подножју Иде, било је страшно невреме и пуцали су громови, те су му побили велики број људи.
43) А кад је војска дошла на реку Скамандар, он је био прва река на коју су наишли после одласка из Сарда и у којој је нестало воде и није је било довољно да се из њега напију сви људи и сва стока. Кад су дошли на ту реку, Ксеркса обузме жеља да оде горе у Пергам и разгледа Пријамов град. Прегледавши све и распитавши се о свему, принесе он хиљаду комада говеда Илијској Атени на жртву, а маги су принели жртве леванице у славу хероја. Кад су то урадили, обузме у току ноћи велики страх војску. А у свануће настави војска свој пут даље и остави лево од себе градове: Ретиј, Офриниј и Дардан, који се налази у близини Абида, а десно остави Теукарске Гергите.
44) Кад је стигао у Абид, зажели Ксерксе, да изврши смотру целе своје војске. А већ је пре тога на једном згодном брежуљку за њега био направљен престо од белог мермера (направили су га, по ранијем краљевом наређењу, становници Абида). И док је ту седео гледајући доле према обали, видео је пред собом на обали и флоту и копнену војску, па приликом посматрања зажели да види такмичење бродова. Кад се такмичење одржало и кад су однели победу Феничани из Сидона, уживао је у такмичењу, а и војска му је причинила велико задовољство.
45) Али кад је видео да је цео Хелеспонт прекривен бродовима и да је цела обала код Абида и сва абидска равница пуна људи, прво је изјавио да је јако срећан, а затим удари у плач.

Разговор Ксеркса са Артабаном
46) А кад га је погледао његов стриц Артабан, који је у почетку онако слободно изнео своје мишљење и није се сложио са Ксерксом да поведу рат против Хеладе, и кад је овај човек приметио да Ксерксе плаче, рече му ово:
''Краљу, зашто сад чиниш сасвим нешто друго од онога што си малопре радио? Прво си, наиме, показивао да си срећан, а сада плачеш.''
А овај му одговори:
''Сажалило ми се кад сам помислио како је човечји живот кратак и да ниједан од толиких људи ту неће бити више у животу после сто година.''
А Артабан му на то одговори:
''За време живота подносили смо и друге, много веће невоље. У току овог кратког живота, наиме, нема ниједног човека, ни међу овима овде ни међу другима, који би био тако срећан да му се не би десило да бар једанпут не зажели да радије умре него да и даље живи. Невоље, наиме, које нас стижу, и болести, збуњују нас и доприносе да нам овај, иначе кратки живот, изгледа и сувише дуг. И тако смрт долази као најбоље уточиште и спас човеку од свих невоља овог живота, а и сам бог, који нам даје да окусимо сласти живота, показује се завидљив у току његова трајања.''
47) ''Артабане'', рече му на то Ксерксе, ''престанимо да говоримо о човечјем животу који је заиста такав како га ти приказујеш, и не спомињимо непријатне ствари у тренутку кад смо у тако добрим приликама, него ти мени реци ово: да ли би ти, да ниси онако јасно сањао онај сан, остао и даље код оног свог првог мишљења да не треба да ратујем против Хеладе, или би се предомислио? Дедер, молим те, кажи ми то искрено!''
''Краљу'', одговори му Артабан, ''нека се и испуни по нашој жељи оно што смо сањали, али ја се још увек бојим и јако се бринем и мислим о многим стварима, а нарочито још кад видим да имаш два тако моћна непријатеља''.
48) ''Безумни човече'', рече му Ксерксе, ''зашто ми говориш о два силна непријатеља? Зар ти моја копнена војска није довољно велика, и мислиш ли да ће хеленска војска бити већа од наше, или да наша флота неће бити толика колика је њихова, или мислиш да ће бити слабије обе војске? Ако пак мислиш да су нам недовољне снаге, могла би што брже да се сакупи још једна оваква војска''.
49) ''Краљу'', рече Артабан ''онај ко има памети не би могао да нађе замерку ни копненој сили ни бројности флоте. Али ако будеш скупио још више бродова, онда ће она два непријатеља о којима ти говорим бити још опаснија. А та два непријатеља су у ствари земља и море. Нигде, наиме, нема толике луке, колико је бар мени познато, која ће, ако се дигне бура, бити у стању да прими толику твоју флоту и да је заштити од ње. И не да је потребна само једна лука, него су ти потребне луке на свим обалама куд год дођеш. А пошто немаш одговарајућих пристаништа, имај на уму да су људи остављени на милост и немилост судбини, а да људи не могу заповедати и управљати судбином. То што сам ти рекао односи се на једног од поменута два непријатеља. А сад ћу да ти прикажем и другог непријатеља. Ево како ти је и земља постала непријатељ. Ако непријатељ не буде хтео да прими борбу, биће за тебе све опасније уколико будеш напредовао, и не примећујући то увек. Човеку, наиме, није никад доста успеха који је постигао. Кажем ти, дакле, да ћеш нас довести до глади ако будеш, и без ичијег отпора, све дубље и даље освајао. Најбољи би био онај човек који би бојажљиво и обазриво размислио о сваком послу који мисли да предузме, а онда неустрашиво извршавао тај посао.''
50) ''Артабане'', рече краљ ''све је тачно што си рекао, али се ипак не сме свему приступати са страхом нити се о свему сме много размишљати. Кад би, наиме, код сваког новог посла хтео увек много да размишљаш, десило би се да никад ништа не урадиш. Боље је да се човек неустрашиво баци на сваки посао и да радије узме на себе половину ризика, него да се увек прибојава и да се никад не излаже никаквој опасности. Ако се противиш сваком предлогу, а ниси у стању да даш убедљивији од њих, онда можеш исто тако да будеш у заблуди као и онај који нешто супротно тврди. То је онда једно те исто. Да ли уопште човек може да зна како да дође на сигуран пут? По мом мишљењу, никако! Дакле, увек постижу успехе они који се без размишљања прихватају посла, а никако они који оклевају и много размишљају. Видиш колико се повећала персијска сила. А да су пак краљеви пре мене мислили као ти, или да нису доносили такве одлуке, него да су имали такве саветнике, сигурно је да не би никад видео такве успехе. Они су, дакле, баш због тога толико и напредовали што се нису бојали опасности. Велики подухвати, наиме, захтевају да се људи излажу и великим опасностима. Угледајмо се, дакле, на њих и пођимо у најлепше доба године да покоримо целу Европу и да се вратимо натраг а да нас нигде не снађе ни глад ни нека друга невоља. Прво, ми, наиме, носимо са собом на пут велике количине хране, а, затим, снабдећемо се храном и у оној земљи, и код оног народа где се будемо искрцали. Та не идемо, ваљда, против сточара, него против земљорадника.''
51) ''Краљу'', рече му поново Артабан, ''када нећеш да чујеш о предострожности, а ти бар саслушај мој савет! Потребно је да се више говори о многим стварима. Камбизов син Кир покорио је целу Јонију и натерао је да плаћа данак, само је Атину оставио на миру. Саветујем ти да никако не водиш ове Јоњане против њихових предака, јер ћемо и без њих бити у стању да савладамо своје непријатеље. Ако, наиме, буду пошли са нама, онда или морају извршити велики злочин тиме што ће помоћи да им родни град падне у ропство, или ће се прославити тиме што ће се заједно са својима борити за њихову слободу. Ако буду извршили овај тешки злочин, неће нам бити од нарочито велике користи, а ако поступе онако како је најправедније, они ће бити у стању да нам упропасте војску. Имај увек на уму ону стару пословицу у којој се лепо каже: да се у почетку неког посла не види и његов свршетак.''
52) На то му Ксерксе одговори:
''Артабане, од свега што си досад рекао највише се вараш у томе што се бојиш да ће нас Јонци изневерити. У њих се можемо потпуно поуздати. И ти и еви остали који су учествовали у Даријеву походу на Ските, сведоци сте да је од њих зависило да ли ће пропасти или ће се спасти цела персијска вој-ска. Они су се тада показали верни, понашали су се поштено према нама и нису нам учинили никакву непријатност. А, поред тога, они су код нас оставили своју децу и своје жене, и неће им пасти на памет да се побуне против нас. Немој, дакле, да се бринеш о томе, него буди храбар и сачувај ми моју кућу и моју државу; теби, наиме, јединоме од свих поверавам мој краљевски скиптар.''

Ксерксе говори Персијанцима. Прелазак у Европу
53) Рекавши то и отпремивши Артабана у Сузу, нареди да му још једном дођу сви најугледнији Персијанци. А кад су ови дошли, он им проговори овако:
''Персијанци, сакупио сам вас овде зато да вас замолим да будете храбри и да не осрамотите раније славне и велике подвиге Персијанаца, него да сви покажемо одлучност, јер то свима брзо доноси заједничку корист, Зато и захтевам од вас да у овом рату уложите све своје снаге, јер ћемо, како сам чуо, имати посла са храбрим противницима; али ако њих победимо, онда на свету неће више бити војске која би се усудила да нам се супротстави. А сада помолимо се боговима који се брину о нашој Персији а онда пређимо у Европу.''
54) Тог дана припремали су се за прелаз, а сутрадан причекају да виде излазак сунца, па окаде мост разним мирисима и поспу цео пут преко моста миртиним гранчицама. И баш кад је сунце почело да се рађа, излије Ксерксе из једне златне чиније жртву у море и помоли се сунцу да му се не деси никаква несрећа која би га спречила да заузме целу Европу и да дође до њених крајњих граница. Кад је завршио молитву, Ксерксе баци чинију у Хелеспонт, а са њом златни врч и персијски мач који се код њих зове ''акинаке''. Нисам у стању тачно да кажем да ли је ове ствари бацио у море зато што их је заветовао сунцу, или се покајао што је батинао Хелеспонт, па му је, као накнаду за то, дао ове поклоне.
55) Извршивши то, пређе цела копнена војска и коњица преко оног моста који се налазио са стране Црног мора, а преко моста који је био са стране Егејског мора пређе сва стока и послуга. Прво је прешло оних десет хиљада Персијанаца са венцима на глави, а за њима мешовита војска, састављена од разних народа, која је такође прешла истог дана. Идућег дана прво су прелазили коњаници и они са копљима окренутим према земљи. И они су имали венце око главе. После тога су прешли свети коњи и света кола, иза њих сам Ксерксе са копљаницима и са хиљаду коњаника, а иза ових и сва остала војска. Истовремено је и флота пловила на другу страну. А чуо сам и то да је краљ последњи прешао.
56) Кад је Ксерксе прешао у Европу, посматрао је војску како је бичем натерују да пређе преко моста. Војска му је прелазила непрекидно седам дана и седам ноћи. Кад је Ксерксе већ био прешао преко Хелеспонта, прича се да је један човек са Хелеспонта рекао:
''Зевсе, зашто се појављујеш у облику и под именом Персијанца Ксеркса и зашто водиш ове људе да би уништио Хеладу? То би ти могао урадити и без њих.''
57) Кад су сви били прешли преко моста и кад су већ хтели да крену на марш, покаже им се једно важно знамење на које се Ксерксе није ни освртао, иако се оно могло лако протумачити. Десило се, наиме, да је кобила ождребила зеца. То се протумачило тако да ће Ксерксе сјајно и величанствено одвести војску у Хеладу, а да ће се натраг вратити бежећи главом без обзира да спасе свој живот. Друго му се знамење показало још док је био у Сарду. Једна мазга, наиме, ождребила је ждребе са два полна органа, једним мушким и једним женским, али је мушки полни орган био изнад женског.

Пут до Дориска. Ксерксе пребројава војску
58) Не обраћајући пажњу на сва ова знамења, Ксерксе се са својом копненом војском кретао напред. И флота је испловила из Хелеспонта, пловила је поред обале и кретала се у супротном правцу од пешадије. Пловила је, наиме, према западу са намером да дође до Сарпедонског рта, где јој је било наређено да чека. Копнена пак војска кретала се преко Херзонеза према истоку и у правцу изласка сунца, оставивши десно од себе гроб Атамантове ћерке Хеле, а лево град Кардију, па је прошла кроз средину града који се зове Агора. Одатле је заобишла такозвани Мелански залив и реку Мелан, у којој је нестало воде и није је било довољно војсци за пиће, па пређе преко те реке, по којој је и залив добио име, те окрене према западу, па прође поред еолског града Ена и Стенторидског језера и дође у Дориск.
59) Дориск је велика равница на трачкој обали кроз коју тече велика река Ебро. На тој равници била је саграђена краљевска тврђава која се звала Дориск и у којој се налазила посада коју је онде Дарије поставио још за време свог похода против Скита. Ксерксе је сматрао да је то земљиште згодно да ту уреди и изброји своју војску, па је то и учинио. А кад је цела флота стигла у Дориск, заповедници бродова, по наређењу Ксеркса, извуку бродове на обалу у близини Дориска, где се налазе самотрачки градови Сала и Зона, а на крају те обале налази се славни Серејски рт. То је земљиште у давнини припадало Киконцима. Пристали су уз ту обалу, извукли бродове на копно и оставили их да се осуше. А за то време Ксерксе је у Дориску бројао војску.
60) Колики је број људи повео сваки народ, то нисам у стању тачно да кажем (јер то нико нигде не помиње), али је установљено да је број копнене војске износио у свему милион и седам стотина хиљада. Бројање је било извршено на овај начин. Довели су на одређен простор десет хиљада људи, па су их сабили што су више могли, а онда су око њих повукли један круг. Описавши круг и пустивши тих десет хиљада, подигли су једну ограду по линији круга толико високу да је била човеку до пупка. Кад су је подигли, утерали су у ту ограду друге људе, и тако редом док их нису, све избројали. После извршеног бројања распореде их у строј по народностима.

Ко су били пешаци и како су били опремљени
61) У рату су учествовали ови народи. На првом су се месту налазили сами Персијанци, који су били овако опремљени. На глави су имали меке шешире, такозване ''тијаре'', а ако тела шарену хаљину са рукавима и са железним плочицама испод ње, које су изгледале као љуске од рибе, а на ногама широке чакшире, док су, уместо штитова од коже, носили штитове од плетера, испод којих су висиле торбе за стреле. Имали су кратка копља, велике лукове, стреле од трске, а поред тога мачеве који су били обешени о један појас поред десне бутине. Командант им је био Отан, отац Ксерксове жене Аместрије. Хелени су их у давнини називали Кефенци, а они сами себе зову Артејци, а тако их зову и њихови суседи. Кад је Данајин и Зевсов син Перзеј дошао Кефеју, сину Белову, и узео његову кћер Андромеду за жену, родио му се син коме је дао име Перзе, а кога је он тамо оставио. Десило се случајно да Кефеј није имао мушке деце. И они су по овоме и добили своје име.
62) А Међани су ишли у рат у истој таквој опреми, јер је у ствари та опрема и била медска, а не персијска. Међанима је командовао Ахеменид Тигран. Некада су их сви звали Аријцима, а кад је к њима дошла Медеја из Атине, они су тада узели друго име, ово садашње. Тако, дакле, причају о себи сами Међани. Кисијци су за време рата у свему другом били исто опремљени као и Персијанци, само су уместо шешира носили везане чалме око главе. Кисијце је предводио Отанов син Анаф. Хирканци су били наоружани исто као и Персијанци, а предводио их је Мегапан, који је после тога био сатрап у Бабилону.
63) А Асирци су у рату носили на главама шлемове, који су били направљени од бронзе и оплетени на неки варварски начин, а који се не може лако описати. Имали су штитове, копља и ножеве скоро исте као и Египћани, а осим тога и буздоване, оковане клинцима, и ланене оклопе. Хелени их називају Сирцима, а варвари су им дали име Асирци (са њима су се налазили и Халдејци). А њихов командант је био Отаспо, син Артахејев.
64) Бактријанци су у рату носили на главама скоро исте шешире као и Међани, а стреле су им биле од домаће трске и имали су кратка копља. А скитско племе Саке имали су на глави шиљасте круте капе, били су обучени у широке чакшире, носили су домаће лукове и мачеве, а осим тога били су наоружани секирама са две сеченице. Ови су се, иако су у ствари били Скити, називали Амиргијске Саке, јер се код Персијанаца сви Скити називају Саке. Бактријанцима и Сакама командовао је Хистаспо, син Дарија и Кирове ћерке Атосе.
65) Инди су били обучени у одела направљена од памука, имали су лукове од трске и стреле од трске, а на стрелама је био гвоздени шиљак. Ето, тако су Инди били наоружани, а у рату су били под заповедништвом Фарназатра, сина Артабанова.
66) Аријци су пак били наоружани медским луковима, а осталу спрему су имали исту као и Бактријанци. Аријце је предводио Хидарнов син Сизамно. А Парти, Хоразмијци, Согди, Гандаријци и Дадике били су у рату наоружани и опремљени. исто као и Бактријанци. Ове су пак предводили ови заповедници: Парте и Хоразмијце Фарнаков син Артабаз, Согде Артејев син Азан, а Гондаријце и Дадике Артабанов син Артифије.
67) Каспијци су пак ишли у рат у кожусима од овчије коже, са домаћим луковима од трске и са кривим персијским мачевима. Они су, дакле, били тако опремљени и наоружани, а командовао им је Артифијев брат Ариомардо. Саранги су пак имали на себи сјајно одело и чизме до колена, а лукове и копља су имали медске. Саранге је предводио Мегабазов син Ферендат. И Пактијци су били обучени у кожухе од овчије коже, а имали су своје домаће лукове и мачеве. Њих је предводио Итамитров син Артаинто.
68) А Утијци, Мики и Париканијци беху опремљени и наоружани исто као и Пактијци. Њих су предводили ови заповедници: Утијце и Мике Даријев син Арсамен, а Париканијце Еобазов син Сиромитра.
69) Арабљани пак беху обучени у дугачке кабанице, са појасом око средине, а на десном рамену су носили лукове који су на крајевима били натраг искривљени. Етиопљани су имали на себи пантерове и лавље коже, а лукови су им били велики и направљени од петељака датула; били су дуги читава четири лакта, а на њима мале стреле од трске на којима се, уместо железа, на врху налазио зашиљен камен, којим су изрезивали и печате на прстену. Осим тога имали су и копља на чијим се врховима као шиљак налазио зашиљен рог од газеле. Имали су и буздоване са клинцима. Кад би полазили у рат, намазали би пола тела кредом, а пола руменилом. Арабљане и Етиопљане, који су становали изнад Египта, предводио је Арсам, син Дарија и Аристоне, ћерке Кирове, коју је Дарије највише волео од свих својих жена и дао да му се изреже њен кип у чистом злату.
70) Дакле, Етиопљане изнад Египта и Арабљане предводио је Арсам, а Етиопљани који су становали источније (јер је у војсци било две врсте Етиопљана) били су заједно постројени са Индима и нису се изгледом својим разликовали од других Етиопљана ни по чему другом него само језиком и обликом косе. Ови, наиме, источни Етиопљани имали су сасвим праву косу, а они из Либије најкуштравију на свету. Ови Етиопљани из Азије били су већином наоружани као и Инди, али су на лицу и на глави имали кожу са коњских глава, одерану заједно са ушима и гривом. Грива им је служила као перјаница, а коњске уши су биле увек наћуљене. А уместо штитова, као заштита служиле су им коже од ждралова.
71) Либијци су имали кожне оклопе и копља која су била опаљена на врховима. Предводио их је Оаризов син Масаг.
72) Пафлагонци су ишли у рат са оплетеним шлемовима на глави, са малим штитовима, кратким копљима, а поред тога и са мачевима и копљима за бацање, а око ногу су имали своје домаће чизме до половине листова. Лигијци пак, па Матијенци, Маријандини и Сирци ишли су у рат у истој опреми као и Пафлагонци. Персијанци називају Сирце Кападочанима. Пафлагонце и Матијенце предводио је Дот, син Мегасидров, а Маријандине и Сирце Гобрије, син Дарија и Аристоне.
73) Фрижани су имали опрему врло сличну пафлагонској, и они су се врло мало разликовали. Фрижанима је, по причању Македонаца, у време док су становали у Европи и били суседи Македонаца, било име Бриги, а кад су се преселили у Азију, променили су истовремено и завичај и име и назвали су се Фрижани. Арменци су били наоружани исто као и Фрижани, јер су они потомци Фрижана. Оба ова народа предводио је Артохмо, који је био ожењен Даријевом ћерком.
74) Лиђани су били наоружани скоро исто као и Хелени. Они су се некада звали Меонци, па су променили своје име и добили име по Атисову сину Лиду. Мизијци су, опет, носили на главама своје домаће шлемове, а наоружани су били малим штитовима и копљима опаљеним на врху. И они су потомци Лиђана, а по брду Олимпу називали су се и Олимпљани. Лиђанима и Мизијцима је командовао Артафренов син Артафрен, чији је отац са Датисом био упао на Маратон.
75) Трачани су ишли у рат са лисичјим кожама на глави и са кошуљом око тела, изнад које су имали пребачене шарене огртаче, а на ногама и око листова чизме од јеленске коже. Поред тога имали су копља за бацање, лаке штитове од плетера и кратке мачеве. Ови су, кад су прешли у Азију, добили име Битињани, а раније су се, како сами причају, звали Стримоњани, јер су становали на Стримону. Кажу да су их из њиховог старог завичаја протерали Теукри и Мизијци. Трачанима из Азије командовао је Артабанов син Басак.
76) ...имали су мале штитове од неучињене говеђе коже, и сваки је имао по два копља ликијске израде, а на главама бронзане шлемове. На предњој страни шлемова налазиле су се уши и волујски рогови од бронзе, и перјанице изнад њих. Око листова су увијали црвене увијаче од сукна. Код овог народа налазило се и једно Аресово пророчиште.
77) Меонски Кабелејци, звани Ласоњани, били су опремљени исто као и Киличани, чију ћу опрему описати кад буде дошао ред на Киличане. Милијци су имали кратка копља, а хаљине су закопчавали копчама; неки од њих су имали ликијске лукове. На глави су носили капе израђене од учињене коже. Све ове предводио је Хистанов син Бадреј.
78) Мосхи су имали на главама дрвене капе, а носили су мале штитове и кратка копља. Шиљци пак на врху копаља били су им дуги. А Тибарени, Макрони и Мосиничани су ишли у рат у истој опреми као и Мосхи. Њима су заповедали ови команданти: Мосхима и Тибаренима Даријев син Ариомардо и син Пармије, ћерке Кирова сина Смердиса, а Макронима и Мосиничанима Хоразмов син Артаикто, сатрап у Сесту на Хелеспонту.
79) Мари су имали на глави своје домаће оплетене шлемове, а носили су мале кожне штитове и копља за бацање. Колхиђани су имали на глави дрвене шлемове, а носили су мале штитове од неучињене говеђе коже и кратка копља, а осим тога и јатагане. Маре и Колхиђане је предводио Теаспов син Фарандат. Аларођани и Саспири ишли су у рат са истим оружјем као и Колхиђани. Њима је командовао Сиромитров син Мазистије.
80) Народи са острва у Еритрејском мору, такозвани ''Пресељеници'', где их је краљ био населио, а који су ишли са њим, били су скоро исто обучени и наоружани као и Међани. Ове острвљане предводио је Багејев син Мардонт, који је две године касније командовао војском код Микале и у бици погинуо.

Пешадија и њени заповедници
81) То су били копнени народи који су учествовали у рату и који су сачињавали пешадију. Војском су руководили они које сам споменуо, а они су били извршили и бројање војске, па су одредили команданте јединицама од хиљаду војника и јединицама од десет хиљада војника, а команданти јединица од десет хиљада војника одређивали су командире чета од сто људи и воднике десетина. Поједине покрајине и поједини народи имали су опет своје посебне заповеднике.
82) Врховну команду над свима поменутим командантима и над целом копненом војском имали су Гобријев син Мардоније и Артабанов син Тритантехмо, чији је отац био против тога да се ратује против Хеладе, па Отанов син Смердомен (оба ова била су Даријеви синовци и Ксерксова браћа од стрица), па Мазист, син Дарија и Атосе, па Ариазов син Гергит и Зопиров син Мегабиз.
83) Под њиховом командом налазила се цела копнена војска, сем десет хиљада. Ових пак изабраних десет хиљада Персијанаца предводио је Хидарнов син Хидарно. Ови Персијанци називали су се ''Бесмртни'' зато што се, кад неки од њих било због болести или смрти испадне из строја, на његово место бира други, тако да их увек има на броју ни мање ни више него десет хиљада. Ово је била најбоља јединица, и били су најлепше обучени од свих Персијанаца. Имали су малопре поменуту опрему, а поред тога на тој опреми је било неизмерно много злата које се на њима блистало. Са собом су водили кола за путовање, са многом раскошно обученом послугом и са својим незаконитим женама. Храна је за њих, поред оне за сву осталу војску, посебно ношена на камилама и на теглећој марви.

Коњица
84) У коњици су служили сви народи, али сви они нису били довели коњицу, него само ови: прво су били Персијанци, који су били опремљени исто онако као и њихова пешадија, само су неки имали на глави шлемове од бронзе или од кованог железа.
85) Постоје и неки сточари, по језику једно персијско племе који се зову Сагарћани, а који су на себи имали пола персијску и пола пактијску опрему. Они су били довели осам хиљада коњаника, а, осим једног мача, немају обичај да носе ни бронзано ни железно оружје, него се служе ужадима оплетеним од коже. У њих се они уздају и са њима иду у бој. Њихов начин борбе је овакав. Кад дођу у додир са непријатељима, они бацају ужад на чијем се крају налазе омче. Кад погоде човека или коња, они га онда повуку к себи. А ко се заплете у ту омчу, тај је сигурно свршио своје. Ето, тако изгледа њихова борба.
86) И они су били додељени Персијанцима. Међани су били опремљени исто као и њихова пешадија, а такође и Кисијци. Инди су, наоружани исто као и њихова пешадија, јахали тркачке коње или су ишли на колима у која су били упрегнути коњи и дивљи магарци. Бактријанци су били опремљени исто као и њихова пешадија, а слично и Каспијци. Исто је тако било и код Либљана, и њихова је коњица била опремљена исто као и пешадија, али су они сви ишли на колима. Као пешадија била је опремљена и коњица Каспијаца и Парикањана. И Арабљани су имали коњицу опремљену исто као и пешадију, али су сви јахали на камилама које брзином нису заостајале за коњима.
87) Ето, то су само били народи који су служили у коњици, а било их је, осим кола и камила, свега осамдесет хиљада на броју. Сва остала коњица била је постројена по јединицама, а иза свих налазили су се Арабљани. Пошто, наиме, коњи нису могли да подносе камиле, зато су они били постројени сасвим позади, да се коњица не би поплашила.
88) Команданти коњице били су Датисови синови Армамитра и Титеј. А Фарнух, који је са њима био трећи командант коњице, разболео се и остао у Сарду. Десила му се, наиме, изненада несрећа баш кад су полазили из Сарда. Док је јахао на коњу, дотрчало је неко псето под ноге коњу, па се коњ, који то није видео, јако поплаши, пропне се и збаци Фарнуха, а овај падне и удари му крв на уста и болест се претвори у сушицу. А са коњем су сместа урадили како је он у почетку наредио. Слуге су га, наиме, одвеле на место где је збацио господара и одсекле му ноге до колена. И тако је Фарнух био ослобођен свог врховног заповедништва.

Флота и њени заповедници
89) Број тријера, међутим, износио је хиљаду две стотине и седам, а дали су их ови народи: Феничани са Палестинским Сирцима три стотине; а били су овако опремљени: на главама су имали кациге које су биле скоро исто израђене као и оне код Хелена, а на себи су имали ланене оклопе, па штитове без обода и копља за бацање. Ови Феничани су у давнини становали, како сами причају, на Еритрејском мору, а оданде су преко Сирије дошли и населили се на морској обали. Тај предео Сирије и цео простор до Египта називао се Палестина. Египћани су били дошли са двеста бродова. Они су на глави имали плетене шлемове, трбушасте штитове са великим ободом, па копља за поморску борбу и велике топузине. Већина их је носила оклоп, а имали су и дугачке сабље.
90) Ови су били овако опремљени, а Кипрани су дали сто педесет бродова и били су овако опремљени. Њихови краљеви обавијали су чалме око главе, а остали су имали на себи хаљине, док им је остала опрема била као хеленска. Они су се делили на ова племена: на оне са Саламине и из Атине, на оне из Аркадије, на друге са Китна, на неке опет из Феникије и на неке из Етиопије, како то причају сами становници Кипра.
91) Киличани су дали сто бродова. Ови су пак носили на глави своје домаће шлемове и имали су лаке штитове направљене од длакаве волујске коже, а обучени су били у дуге вунене хаљине. Сваки је имао по два копља за бацање и један мач који је био сличне израде као и египатски мачеви. У давнини они су се називали Хипахејци, а ово су име добили по Агенорову сину Килику из Феникије. Памфиљани су довели тридесет бродова, а били су наоружани хеленским оружјем. Памфиљани су потомци оних Хелена који су се на повратку из Троје расули заједно са Амфилохом и Калхантом.
92) Ликијци су довели педесет бродова и носили су оклопе и доколенице, а имали су лукове од дреновине, стреле од трске без пера и копља за бацање. Преко рамена су носили козје коже, а на глави шешире са перјаницама око њих, а уз то су имали ножеве и криве мачеве. Ликијци су пореклом са Крете и некада су се звали Термили, а добили су име по Пандионову сину Лику из Атине.
93) Азијски Дорци су довели тридесет бродова, а наоружани су били хеленским оружјем и били су пореклом са Пелопонеза. Карци су дошли са седамдесет бродова и били су у свему исто опремљени као Хелени, само су имали криве мачеве и ножеве. У првој сам књизи већ рекао како су се они раније звали.
94) Јонци су дошли са сто бродова, а били су опремљени исто као и Хелени. Док су Јонци становали на Пелопонезу, у покрајини која се сад зове Ахеја, и то пре доласка Данаја и Ксута на Пелопонез, звали су се, по причању самих Хелена, Егијалијски Пелазги, а име Јонци добили су по Ксутову сину Јону.
95) Становници острва довели су седамнаест бродова и били су наоружани као и Хелени. И то је пелашки народ, а касније су добили име Јонци из истих разлога из којих и Јонци, становници дванаест градова који су били пореклом из Атине. Еолци су послали шездесет бродова и били су наоружани исто као и Хелени, а, по причању Хелена, и они су се некада звали Пелазги. Сви остали Хелеспонћани, изузев становника Абида (јер је становницима Абида краљ био наредио да остану у својој земљи и чувају мост), сви, дакле, који су учествовали у рату дали су сто бродова и били су опремљени исто као и Хелени. Они су пак јонски и дорски колонисти.
96) На свим бродовима, међутим, посаду су сачињавали Персијанци, Међани и Саке. Најбрже бродове од свих дали су Феничани, и то они из Сидона. Сви ти народи, па и они који су служили у копненој војсци, имали су своје домаће команданте, које не спомињем (јер само причање то не захтева). И колико год је сваки поједини имао градова, толико је било и команданата, али командантима појединих народа није признавано њихово достојанство. Они у војсци нису имали положај команданата, него су служили као и други робови. Ја сам већ споменуо врховне команданте војске и команданте појединих народа, уколико је реч о Персијанцима.
97) Флотом су командовали ови: Ариабигно, син Даријев, Прексасп, син Аспантинов, Мегабаз, син Мегабатов и Ахемен, син Даријев; а јонском и карском флотом командовао је Ариабигно, син Дарија и Гобријеве кћери. Египћанима је руководио Ахемен, Ксерксов рођени брат, и ова двојица, Ариабигно и Ахемен, заповедала су целом осталом војском. Број бродова са три весла и оних са педесет весала, малих теретних лађа и лаких бродова за коње износио је у свему три хиљаде.
98) Од оних који су били на бродовима, одмах после врховних команданата ови су били најпознатији: Тетрамнест, Анизов син, из Сидона, Матен, син Сиромов, из Тира, па Мербал, Агбалов син, из Арада, па Киличанин Сијенезије, син Оромедонтов, па Киберније, Косикин син, из Ликије, па Горго, Херзијев син, па Тимонакт, син Тимагорин, оба са Кипра, па Карани: Хистијеј, син Тимнов, па Пигрет, син Хиселдомов, и Дамазитим, син Кандаулов.
99) Није нужно да помињем друге, ниже команданте, али ћу нарочито да споменем Артемизију, јер ме је учешће те жене у рату против Хеладе нарочито задивило. Она је после смрти свога мужа сама владала, те, иако је имала младог сина, добровољно и храбро је пошла у рат, од беса и јунаштва, иако није морала. Име јој је било Артемизија и била је кћи Лигдамова. По оцу је била из Халикарнаса, а по мајци са Крете. Предводила је Халикарнашане, па становнике Коса, па Нисиријце и Калиднијце, и довела је пет лађа. Њени су бродови, после сидонских, били најбољи и најлепши, а она је од свих савезника давала краљу најбоље савете. Поменуо сам већ да је она управљала тим градовима, а хоћу још да напоменем и то да су становници тих градова били Дорци, Халикарнашани из Трезене, а остали воде порекло из Епидаура. Толико о војним снагама на мору.

Ксерксе врши војну смотру
100) Кад је војска била избројана и постројена, Ксерксе зажели да прође кроз њу и да изврши смотру. Он затим то и учини, па на колима пође од народа до народа и о свему се почне распитивати, а писари су све бележили, док није прошао с краја на крај целу војску, коњицу и пешадију. Кад је с тим био готов, и кад су бродови поново спуштени у море, тада Ксерксе сиђе са кола и укрца се на једну сидонску лађу, где седне под један златни шатор, те се провезе поред кљунова свих бродова, распитујући се о свему и бележећи све као код копнене војске.
Заповедници лађа су се усидрили на око четири плетра од обале, па су кљунове лађа окренули према копну и поравнали их, а посаду су наоружали као за борбу. Он је пак пловио између кљунова лађа и обале и тако вршио смотру.

Договор са Демаратом
101) А кад је на лађи прошао поред њих и кад је изишао из лађе, пошаље он по Демарата, Аристонова сина, који је са њим пошао у рат против Хеладе; позвавши га, дакле, рече му ово:
''Демарате, радо бих хтео сада да те нешто запитам. Колико сам чуо од тебе и од других Хелена са којима сам разговарао, ти си Хелен из највеће и најјаче државе. Реци ми, дакле, сада да ли ће Хелени имати смелости да дигну руку против мене. Нису, наиме, по мом мишљењу, они дорасли да се боре са мном, па ни онда кад би се ујединили сви Хелени и сви народи који станују на западу, а камоли овако разједињени. Хтео бих, дакле, радо да чујем шта ти о томе мислиш.''
Овај постави такво питање, а Демарат му одговори:
''Краљу, да ли да ти кажем истину или да кажем оно што ће ти се допасти?''
Овај му рече да само говори истину, па му обећа да ће са њим исто тако добро поступати као и раније.
102) Чим је Демарат то чуо, он рече ово:
''Краљу, кад тражиш од мене да ти кажем праву истину, ја ћу ти је и рећи, да ме не би касније ухватио у лажи. У Хелади је увек владало сиромаштво, али су они, захваљујући својој мудрости и строгим законима, стекли врлину помоћу које се Хелада брани од сиромаштва и ропства. Свака част свим Хеленима који станују око оних из дорских покрајина, али нећу о њима свима да ти говорим, него ћу ти рећи за Спартанце да они никада неће пристати на то да, на твој захтев, гурну Хеладу у ропство; напротив, они ће ти изаћи на мегдан, макар да цела остала Хелада пређе на твоју страну. А што се тиче броја, не питај колико треба да их буде па да би били у стању то да учине. Ако се деси да их свега једна хиљада крене у рат, па чак и мање њих, или можда и нешто више, они ће ти изаћи на мегдан.''
103) Чувши то, Ксерксе се насмеја и рече:
''Како, Демарате, можеш само тако нешто да кажеш да ће једна хиљада људи примити борбу са оволиком војском. Реци ми, молим те, кад кажеш да си био краљ тога народа, да ли би пристао да се овог тренутка бориш против десет људи? Ако је код вас, дакле, такав закон као што ти тврдиш, онда би било сасвим природно да ти, као њихов краљ, према вашим законима, изађеш двоструко већем броју људи на мегдан. Ако је, наиме, сваки од њих кадар да се бори са десеторицом мојих војника, мислим да би ти требао да се бориш са двадесеторицом. И тек у том случају би било истина оно што си рекао. Ако су пак и дни тако велики као што си ти и сви они Хелени који су долазили да са мном разговарају, па се ипак толико хвалите, пази да ово причање не испадне као празно наклапање. Хајде, погледај право истини у очи! Како може једна хиљада, или чак и десет, па и педесет хиљада, а који сви раде на своју руку и немају једног заповедника, да се супротставе толикој војсци? Та има нас више него једна хиљада на једног, па кад би их било и пет хиљада војника! Кад би, наиме, имали једног заповедника, као што га ми имамо, то би некако и ишло, јер би га се бојали и уложили би натчовечанске напоре, па би и у малом броју, присиљени бичевима, ударали на бројно надмоћну војску. А докле год су сами своји. господари, неће бити у стању да тако нешто ураде. А ја сам чак чврсто убеђен да би Хелени тешко могли да се боре са Персијанцима и у случају да су бројно једнаки. Али и код нас има тога о чему ти говориш, додуше не тако много, али се нађе ипак понеки. Има, наиме, у мојој гарди Персијанаца од којих је сваки спреман да се истовремено бори и против три Хелена. Зато ти тако и брбљаш што ниси имао прилике да се у то увериш.''
104) Демарат му на то одговори:
''Краљу, одмах сам знао да ти се неће допасти ако будем рекао истину. Пошто си ме натерао да ти кажем голу истину, ја сам ти, у вези са Спартанцима, баш тако и рекао. И сам најбоље знаш да имам мало разлога да сада навијам за њих, јер су ми одузели и част и достојанство које ми припада по праву наслеђа, прогнали ме из домовине и направили од мене бескућника, док ме је, напротив, твој отац великодушно примио, дао ми кућу и могућност да живим. Свакако да не би приличило паметном човеку да презре указана доброчинства, него, напротив, да их у највећој мери поштује.
Не тврдим да сам у стању да се борим не само са десет или са два, него не бих добровољно пристао да изађем на двобој ни једном једином човеку. А кад би дошло до нужде и кад би ме подстакла нека велика утакмица да се борим, најрадије бих се од свих борио са једним од оних који кажу да би се сваки од њих сам могао да бори против три Хелена. Такви су и Спартанци. У појединачним борбама они нису ништа гори него остали људи, али кад се боре у групама, онда су најјачи на свету. Они су, додуше, слободни, али ипак не у сваком погледу. Њихов врховни заповедник, наиме, јесте закон и њега се они више боје него твоји поданици тебе. Све што закон заповеда, они то безусловно извршују. И он им увек заповеда једно те исто: да не смеју бежати из борбе ни од надмоћног непријатеља, него да морају остати у борби и победити или умрети. Ако то сматраш за празно брбљање, ја ћу онда убудуће да ћутим; а сада сам ово рекао зато што сам био присиљен да говорим. Желим ти, краљу, да буде све по твојој вољи''.

Награђивање Маскама и Бога. Полазак из Дориска
105) Овај му тако одговори, а Ксерксе почне да се смеје и нимало се не наљути на њега, него га љубазно отпусти. После разговора са њим Ксерксе постави у овом Дориску за сатрапа Маскама, сина Мегадостејева, а разреши дужности оног намесника кога је био поставио Дарије, па онда поведе војску кроз Тракију на Хеладу.
106) Оставио је Маскама који је био такав човек да му је једином стално слао поклоне, јер је био бољи од свих које су и он и Дарије постављали за сатрапе, а слао му их је сваке године: исто тако и Ксерксов син, Артаксерксе, шаље још и данас поклоне Маскамовим потомцима. Већ је, наиме, и пре овога похода и у Тракији и на Хелеспонту било оваквих намесника. Сви су они пак, и они у Тракији и они на Хелеспонту, осим овог у Дориску, после овог похода пали Хеленима у руке. А овог у Дориску, Маскама, нису никако могли да уклоне, иако су то често покушавали. Због тога му персијски краљ и шаље увек поклоне.
107) Краљ Ксерксе је сматрао да ниједан од оних које су Хелени протерали није био честит човек, осим једног јединог Бога из Ејона. Њега је краљ хвалио без престанка, па је и после његове смрти његовим синовима, који су остали у Персији, указивао највеће поштовање. А Бог је и заслужио тако велику похвалу. Кад су, наиме, овога опседали Атињани и Милтијадов син Кимон, па кад му је овај понудио да изађе из града и да склопе примирје, те да се овај врати у Азију, он на то није хтео да пристане да не би краљ помислио да је то учинио из кукавичлука да би само спасао свој живот, него је издржао у борби до краја. Кад му је у тврђави већ било нестало хране, он садене велику ломачу, па закоље децу, жене, иноче и робове и баци их све у ватру. После тога баци све злато и сребро које се налазило у граду у Стримон, па кад је све то урадио, скочи и сам у ватру. Због тога је он и заслужио да га и до данас Персијанци славе и њиме се поносе.
108) Из Дориска, дакле, пошао је Ксерксе на Хеладу, па је присилио све народе на које је наилазио да му се прикључе. Све, наиме, земље до Тесалије, као што сам већ раније објаснио, признавале су његову врховну власт и плаћале му данак, јер их је био већ Мегабаз покорио, а касније и Мардоније. Идући из Дориска, прво је прошао поред самотрачких тврђава, а најзападнија од њих био је град који се звао Месамбрија. Поред њега налазио се таски град Стрима, а средином земљишта између њих тече река Лис, која тада није имала довољно воде за Ксерксову војску, него је била пресушила. Та се земља некада звала Галајска, а сада се зове Бријантска. Она је, дакле, према најверодостојнијим подацима, припадала Киконцима.

Пут до Аканта
109) Прешавши преко пресахлог корита реке Лиса, прошао је поред ових хеленских градова: Мароније, Дикеје и Абдере. Прошао је поред њих и дошао на ова чувена језера: Измаридско, које се налази између Мароније и Стриме, и Бистонидско, код Дикеје, у које се уливају две реке, Трауос и Компсат. А код Абдере није Ксерксе наишао ни на једно познато језеро, него само на ушће реке Неста у море. После ових покрајина прође он поред таских градова у унутрашњости копна. Поред једног од њих налази се једно језеро које је било богато рибом и јако слано, а обим му је износио отприлике тридесет стадија. Из њега је попила сву воду сама стока коју су тамо појили. Тај се град звао Пистир.
110) Пролазећи, остави он ове приморске хеленске градове са леве стране. А ово су била трачка племена кроз чију је земљу пролазио: Пети, Киконци, Бистонци, Сапејци, Дерсејци, Едонци и Сатре. И од њих су сви који су становали на морској обали пошли са њим у рат у саставу морнарице, а народи из унутрашњости, које сам споменуо, морали су да се прикључе копненој војсци, и то сви сем Сатра.
111) Сатре пак, колико је мени познато, нису никад признавале ничију власт, него су једини од Трачана који и до данас живе слободно. Живе, наиме, на високим планинама које су обрасле густим шумама и покривене су снегом, и одлични су ратници. То су они исти који су основали Дионисово пророчиште. То пророчиште се налази на највишим планинама и у њему свештеничку дужност врши сатрејски род Беси, а врховна свештеница објављује двосмислена пророчанства, као и она у Делфима, и ни у чему се не разликује од овога.
112) Прошавши кроз поменути предео, прође Ксерксе после тога поред две пијеријске тврђаве од којих се једна звала Фагрет, а друга Пергам.
И ту га је пут водио баш поред самих зидова тврђава, оставивши на десној страни велику и стрму планину Пангеј, у којој се налазе златни и сребрни рудници, а где станују Пијеријци, Одоманти и првенствено Сатре.
113) А прошао је и поред Пеонаца, Добера и Пеопла, који станују на северу од Пангеја, па се упутио на запад све док није дошао до реке Стримона и у град Ејон, где је владао и био још у животу Бог, кога сам малопре поменуо. А овај предео око планине Пангеја назива се Филида и пружа се према западу све до реке Ангита, која се улива у Стримон, а према југу се пружа тај предео до самог Стримона коме су маги, да би га умилостивили, заклали и принели на жртву беле коње.
114) Умиривши реку овим и још многим другим враџбинама, прелазила је војска код ''Девет путева'' у Едонији преко мостова које су тамо били затекли на Стримону. Кад су сазнали да се овај предео звао ''Девет путева'', Персијанци ухвате девет тамошњих дечака и девет девојака и живе их ту закопају. Закопавање пак живих људи је персијски обичај, а чуо сам да је Ксерксова жена Аместрија, кад је остарела, наредила да се закопа двапут по седам персијских дечака из угледних персијских породица, а закопала их је зато да би се захвалила богу за кога се каже да влада у подземном свету.
115) Кад је војска кренула са Стримона, прошла је у правцу запада морском обалом поред хеленског града Аргила. Овај предео и сав предео на северу од њега назива се Бизалтија. Одатле крене и, оставивши са леве стране Посидејски залив, прође кроз такозвану Силејску долину, па прође поред хеленског града Стагира и дође у Акант. А повео је са собом у рат и ове и оне око Пангеја, те је сваки народ, исто онако као и они које сам раније споменуо, морао да се прикључи војсци: они са обале флоти, а они даље од морске обале копненој војсци. А овај исти пут којим је Ксерксе провео војску Трачани не прекопавају нити засејавају, него га поштују као неку светињу, све до мог времена.
116) А чим је Ксерксе стигао у Акант, објави становницима тога града да је са њима склопио савез и пријатељство, па им да на поклон медско одело и похвали их кад је видео да се добровољно јављају за рат и кад је чуо за канал.
117) Док се Ксерксе задржавао у Аканту, деси: се случајно да се разболи и умре главни руководилац радова на копању канала, Артахеј, који је уживао велик углед код Ксеркса и био из породице Ахеменида. Он је био највиши човек у Персији (био је, наиме, висок, без четири цола, пет краљевских лактова) и имао је најјачи глас на свету. Ксерксе га је зато јако жалио, па је наредио да се најлепше опреми и сахрани. Надгробну хумку подигла му је цела војска. Овом Артахеју приносе становници Аканта, по наређењу пророчишта, жртве и поштују га као свог хероја и у молитвама спомињу његово име.

Како се војска хранила. Од Аканта до Терме
118) Краљ Ксерксе се, дакле, јако ражалостио кад је Артахеј умро. А они Хелени који су примили и частили Ксеркса и његову војску дошли су у велику невољу тако да су побегли од својих кућа. Становнике Таса, на пример, кад су због својих градова у унутрашњости примили и хранили Ксерксову војску, коштало је то, бар по тврђењу Антипатра, сина Оргејева, једног од најугледнијих људи код њих, који је био изабран за тај посао, четири стотине талената сребра.
119) Скоро исте толике рачуне направиле су и власти у другим градовима. Ручак за војску, до кога се много држало и који је много раније наручен, био је отприлике овакав. Чим су сазнали да су гласници донели наређења, одмах су разделили храну међу грађане и сви грађани су самлели пшеничног и јечменог брашна за више месеци. Исто тако су набављали и товили најбољу стоку, па су за дочек војске хранили копнене и водене птице у кавезима и по барама. Затим правили су златне и сребрне чаше, шоље и свакојако посуђе за сто. Ово су израђивали за краља и за оне који су јели за његовим столом, док им је за осталу војску било наређено само да спреме храну. Кад би војска наишла, већ раније је био спремљен један шатор у коме би се настанио сам Ксерксе, док је остала војска боравила под ведрим небом. А кад би дошло време да се руча, домаћини би имали пуне руке посла. Ови под шатором, кад би се добро најели, преноће ту једну ноћ, па идућег дана раставе шатор, покупе све посуђе и продужују са маршем даље, а не остављају иза себе ништа, него све носе са собом.
120) Изгледа, дакле, да је Мегаклеонт из Абдере добро рекао кад је Абдерићанима саветовао да сви са својим женама оду у своје храмове и да тамо траже заштиту од богова и да их замоле да их сачувају од половине будућих невоља, а да им у вези са прошлим невољама захвале што краљ Ксерксе није имао обичај да једе двапут дневно. Да им је Ксерксе наредио да му на сличан начин спреме и доручак, Абдерићанима не би ништа друго преостало него или да Ксеркса уопште не дочекају кад буде долазио, или, ако би га дочекали, да буду најнемилосрдније уништени.
121) Ови пак, иако им је било тешко, ипак изврше оно што им је било наређено, а Ксерксе пошаље флоту из Аканта и нареди командантима да га флота сачека у Терми. Град Терма се пак налази у Термејском заливу, по ком је и залив добио своје име. Чуо је, наиме, да је туда најкраћи пут. Од Дориска до Аканта војска се кретала у оваквом поретку: Ксерксе је поделио целу копнену војску на три дела и једном делу је наредио да се крепе по самој морској обали, поред флоте.
Команду над тим делом војске имали су Мардоније и Мазист. Друга трећина војске морала је да се креће кроз унутрашњост копна и њу су предводили Тритантехмо и Гергит. А трећи део, са којим се кретао и сам Ксерксе, ишао је на средини између прва два дела, а предводили су га Смердомен и Мегабиз.
122) И флота, кад јој је Ксерксе дозволио да крене, прво прође кроз канал који је на Атосу био ископан, а који се пружао у залив у коме се налазе градови: Аса, Пилор, Синг и Сарта, а одатле, пошто је у војску узео и грађане тих градова, отплови у правцу Термејског залива, а обиђе око Рта Ампела код Тороне и прође поред ових хеленских градова: Тороне, Галепса, Сермиле, Мекиберне и Олинта, одакле је узео и бродове и људе за војску. Ова земља зове се Ситонија.
123) Ксерксова флота дође од Рта Ампела право до Рта Канастреја у пределу Палене, који најдубље задире у море, и ту узме лађе и људство за војску из Потидеје, Афитија, Неје, Еге, Терамба, Скионе, Менде и Сане. То су, наиме, градови који се сада налазе у Палени, која се некада звала Флегра. Прошавши и поред ове земље, отплови у земљу у коју је било раније одређено, али претходно покупи људе из градова за војску, и то људство из градова који су се граничили са Паленом, а који се налазе близу самог Термејског залива. Ти градови су се звали: Липакса, Комбрија, Лисе, Гигон, Кампса, Смила и Енија. Покрајина у којој се они налазе зове се све до мог времена Кросеја. Из Еније, коју сам набрајајући градове последњу споменуо, већ на самом изласку из ње, флота је запловила у сам Термејски залив и у земљу Мигдонију, па је допловила у раније поменуту Терму, у град Синд и у Халестру, на реци Аксију, који се налази на граници између Мигдоније и Ботијеиде, на чијем се уском земљишту крај мора налазе градови Ихна и Пела.
124) Ту на реци Аксију и код града Терме и градова који се налазе између њих флота се усидрила и очекиваше краља. Ксерксе пак с копненом војском крене из Аканта преким путем преко копна, с намером да дође у Терму. Прошао је кроз Пеонију и Крестонију и дошао на реку Хидор, која извире у Крестонији и тече кроз средину Мигдоније и улива се у море поред мочвара у близини Аксија.
125) Док је туда путовао, нападну му лавови на камиле које су носиле храну. Изашавши, наиме, ноћу и напустивши своја скровишта, лавови нису дирали ништа друго, ни стоку ни људе, него су поклали само камиле. То ме јако чуди, и не могу да објасним шта је натерало лавове да ништа друго не дирају него да нападну само на камиле, пошто ту животињу нису раније јели и никад је нису ни видели.
126) У тим пределима има много лавова и дивљих бикова чији огромни рогови доспевају чак у Хеладу. Границе предела у којима живе лавови јесу река Нест, која тече кроз Абдеру, и река Ахелој, која тече кроз Акарнанију. Источно од реке Неста нигде се у Европи не може видети лав, а исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река.

Логоровање у Терми
127) Кад је Ксерксе дошао у Терму, смести онде војску у логор. Војнички логор је обухватио сав онај простор поред мора почев од града Терме и Мигдоније, па све до река Лидија и Халиакмона, који се спајају у једну реку и чине границу између Ботијеиде и македонске земље. У том су, дакле, пределу варвари логоровали, а од поменутих река једино у Хидору, који тече из Крестоније, није било довољно воде за пиће војсци, јер је био пресушио.
128) Кад је Ксерксе из Терме видео тесалске планине, Олимп и Осу, како се дижу чак у облаке, и кад је чуо да се у средини између њих налази једна стрма клисура, кроз коју тече Пенеј, и да туда води пут за Тесалију, обузме га жеља да се одвезе лађом и да разгледа ушће Пенеја; хтео је, наиме, да поведе копнену војску путем који се налази дубље у унутрашњости, а који води кроз Горњу Македонију у земљу Перхеба, поред града Гона. Сазнао је, наиме, да је туда најсигурније. И што је зажелео, то је и учинио. Укрца се на једну сидонску лађу, на којој се он увек возио кад год је хтео да обави такав посао, па да знак и осталим бродовима да исплове на пучину, а копнену војску остави на том месту. Кад је дошао на ушће Пенеја и разгледао га, био је необично изненађен. Позове к себи путовође и запита их да ли се Пенејево корито може променити и река другим путем спровести у море.
129) Постоји једна прича по којој је Тесалија некада била једно језеро које је било са свих страна опкољено високим планинама. Са истока, наиме, затварале су је планине Пелион и Оса, чија су подножја спојена, са севера Олимп, са запада Пинд, а с југа и у правцу јужног ветра Отрис; а у средини између поменутих планина Тесалија је једна котлина. Стога се у њу, дакле, и сливају многе реке, а пет међу њима су најчувеније: Пенеј, Апидан, Онохон, Енипеј и Памис. Све се поменуте реке, које теку из планина нанизаних око Тесалије и имају своја имена, спајају доле у равници у једну реку, којом отичу у море кроз једну уску и стрму клисуру. Одмах на том месту где су се сјединиле река има име Пенеј, а друге губе своја имена. Прича се да некада у давним временима није било те клисуре ни ушћа, него су постојале само ове реке и Бебеидско језеро, али се нису звале као данас, а текле су исто као и данас, па су од целе Тесалије биле направиле језеро. Сами Тесалци тврде да је Посидон направио клисуру кроз коју протиче Пенеј, и они имају потпуно право. Ко год, наиме, верује да Посидон тресе земљом и да су клисуре које су настале услед земљотреса дело овога бога, тај ће сигурно, кад види ову клисуру, рећи да је то Посидоново дело. И ја мислим да је ова пукотина између планина настала услед земљотреса.
130) На Ксерксово питање да ли Пенеј може на другом месту да се улива у море, путовође му, пошто су били тачно обавештени о томе, одговоре:
''Краљу, ова река нема другог ушћа у море до овог, јер је цела Тесалија опкољена планинама.''
А прича се да је Ксерксе на то рекао:
''Тесалци су мудри људи, па су се због тога још раније обезбедили, јер су добро знали, између осталог, и то да им се земља може брзо и лако освојити. Потребно је само учинити да се река разлије по њиховој земљи тиме што би се подигао насип у клисури кроз коју тече корито реке и променио ток реке, те би цела Тесалија до самих планина била потопљена.''
Тиме је мислио на Алеуаде, који су били Тесалци и који су први од Хелена признали власт персијског краља и понудили му, како је Ксерксе мислио, пријатељство у име целог народа. Рекавши то и разгледавши клисуру, врати се у Терму.

Гласници се враћају из Хеладе. Талтибијев гнев
131) После тога остане он известан број дана у околини Пијерије, јер је једна трећина војске морала да крчи пут кроз македонске планине да би туда цела војска могла да прође у Перхебију. А неки гласници, који су били послати у Хеладу да траже земљу и воду, вратили су се празних руку, док су други донели земљу и воду.
132) Они који су дали земљу и воду били су: Тесалци, Долопљани, Енијанци, Перхеби, Локрани, Магнежани, Малијци, Ахејци из Фтије, па Тебанци и остали Беоћани, осим Платејаца и Теспљана. Насупрот овима, Хелени који су решили да се боре против варвара положе заклетву. Ова заклетва гласила је овако: да ће сви Хелени који су били довољно снажни, а ипак су се без нужде предали Ксерксу, морати да буду предати као десети део ратног плена богу у Делфима. Ето, таква је била хеленска заклетва.
133) У Атину и Спарту Ксерксе није слао гласнике да траже земљу и воду, зато што су раније Атињани, кад им је Дарије послао гласнике са истим захтевом, бацили гласнике у један бездан, а Спартанци су их били бацили у бунар и препоручили им да из бунара однесу краљу земљу и воду. Ето, због тога им Ксерксе није слао гласнике да траже земљу и воду. Какве су све непријатности имали Атињани што су тако поступили са гласницима, нисам у стању да кажем ништа друго, сем да су им и земља и град били опустошени. Мислим, међутим, да се ни то није десило баш због тога.
134) На Спартанце се излио гњев Талтибија, Агамемнонова гласника. У Спарти, наиме, постоји Талтибијев храм, а постоје и потомци Талтибијеви, звани Талтибијади, који су имали част да у Спарти врше све гласничке дужности. И од оног догађаја (тј. од бацања гласника у бунар) нису никад могла да се покажу повољна знамења за време приношења жртава. То им се пак дуго времена дешавало. А то је Спартанце јако забрињавало и задавало им је много мука, па су често, кад би се састала скупштина, објављивали овакав позив:
''Који би од Спартанаца био спреман да добровољно умре за Спарту?''
И добровољно се јаве Сперхије, син Анеристов, и Булије, син Николајев, најотменији и најбогатији Спартанци, да даду одштету Ксерксу за убиство Даријевих гласника у Спарти. И Спартанци их пошаљу у Медију да тамо оставе свој живот.

Сперхије и Булије
135) Подвиг ових људи свакако је достојан дивљења, а поред тога и ове речи. Кад су, наиме, путовали у Сузу, дођу они Хидарну. А Хидарно је био пореклом Персијанац и командант свих трупа на малоазијској обали. Овај их љубазно прими, па их за време ручка запита:
''Људи из Спарте, што избегавате да ступите у пријатељство са краљем? Ако погледате мене и оно што ја имам, онда, наиме, видите колико краљ уме да цени честите људе. Исто тако и ви, кад бисте се предали краљу (јер и вас краљ сматра честитим људима), сваки би од вас, по милости краља, владао у неком крају Хеладе.''
На то му ови одговоре:
''Хидарно, савет који си нам дао није и за нас толико важан. Ти нам, наиме, саветујеш само оно што си сам искусио, а друго ти је непознато. Ти знаш, наиме, само за ропство, а слободу ниси никада ни окусио и не знаш да ли је она слатка или не. Да си је, наиме, окусио не би нам саветовао да се за њу боримо само копљима, него и секирама.''
136) Тако су они одговорили Хидарну. А кад су одатле отишли у Сузу и изашли пред краља, прво су одбили да му се поклоне до земље кад су им и краљеви пратиоци наредили и хтели да их присиле да то учине, па су рекли да то неће никад учинити, макар их они силом поставили на главу. Рекли су, наиме, да код њих не постоји такав обичај да се човеку до земље клањају и да они нису због тога дошли. А онда, кад су то одбили, обрате им се поново овим речима:
''Медски краљу, Спартанци су нас послали као накнаду за оне убијене гласнике у Спарти.''
Кад су му то рекли, Ксерксе им великодушно саопшти да се Спартанцима неће десити оно што се десило гласницима у Спарти. Они су, наиме, тиме што су убили гласнике, прекршили међународне законе и он им то јако замера, али, он сам неће то исто да учини нити ће их убити да би се Спартанци тиме ослободили кривице.
137) И чим су Спартанци тако поступили, одмах је престао Талтибијев гнев, иако су се и Сперхије и Булије вратили у Спарту. Али после дужег времена гнев се опет пробудио, како кажу Спартанци, за време рата између Атињана и Спартанаца. То ми у овом случају изгледа јако чудновато. То, наиме, што се Талтибијев гнев излио на гласнике и није престао пре него што је умирен, сасвим је разумљиво и правилно; али то да се сручио на синове оних који су због тог гнева ишли код персијског краља, на Николаја, сина Булијева и на Анериста, сина Сперхијева, који је запловио с теретном лађом пуном људи и заузео село Халију у Тиринту, јасно ми је да је то било по вољи неког божанства. Њих су Спартанци послали као гласнике у Азију, па их је издао Ситалк, син трачког краља Тереја, и Нимфодор, син Питеја из Абдере, па су ухваћени код Бизанта на Хелеспонту, и одведени у Атику, где су их Атињани погубили, а са њима је био и Аристеја, Адимантов син, из Коринта. То се десило много година после Ксерксова похода, а сада да се вратим на ранију причу.
138) Овај је краљев поход предузет под изговором да се тобоже води против Атине, а био је, у ствари, уперен против целе Хеладе. То су Хелени одавно знали, али нису сви једнако поступили. Наиме, једни од њих, који су персијском краљу дали земљу и воду, били су сигурни у то да им варвари неће учинити никакве непријатности, а друге, који му нису хтели да даду земљу и воду, обузме велики страх, пошто у Хелади није било довољно бродова за борбу против нападача и што многи нису били расположени за борбу, него су добровољно прешли на страну Персијанаца.

Заслуге Атињана за слободу Хеладе
139) Морам да изразим једно мишљење које многима неће бити по вољи, али се ја ипак нећу устезати да кажем истину, или како се то барем мени тако чини. Да су се, наиме, Атињани из страха пред опасношћу повукли из своје земље, или да су се, не повукавши се, предали Ксерксу, не би нико ни покушао да се на мору супротстави краљу. А да се Ксерксу нико није супротставио на мору, ево шта би се сигурно десило и на копну. Чак да су становници Пелопонеза подигли још толико заштитних зидова на Истму, били би Спартанци издати, не зато што би њихови савезници то хтели, него зато што би морали, јер би им варварска флота заузела градове, и Спартанци би остали усамљени, па би се сами херојски борили и славно изгинули. Или би им се то десило, или би, видевши претходно да су се сви остали Хелени предали Персијанцима, склопили са Ксерксом неки споразум. И тако би и у једном и у другом случају Хелада потпала под Персијанце. Не могу, наиме, да разумем од какве би користи били зидови на Истму да је краљ загосподарио морем. А овако је сигурно да није нимало погрешио онај који је рекао да су Атињани спасли Хеладу.
Овако, наиме, кога су се они од ова два задатка латили, тај је био судбоносан и одлучан за победу. Својом одлуком да Хелада остане и даље слободна, они су охрабрили и све остале Хелене који нису признали персијску власт, па су божијом помоћу натерали краља и у бекство. Нису их натерали ни застрашујућа пророчанства, која су долазила из Делфа, да их послушају и да се повуку из Хеладе, него су остали и издржали борбу са непријатељем који је напао на њихову земљу.
140) Атињани су, наиме, били послали изасланике у Делфе да питају бога за савет. Кад су изасланици пред светиштем извршили уобичајене обреде, и кад су ушли у храм и сели, објавила им је Питија, која се звала Аристоника, ово пророчанство
''Бедници, а што седите? Бежите на крај света!
Остав'те домове ваше и брежуљке округлог града!
Јвр му ни глава читава, ни тело остати неће,
Нит'ће му ноге младе, ни руке нит' ишта поштедет,
Него ће скршит јадно; јер ће се сручити све:
И ватра и строги Арес на сиријским колима седећ,
И многе градове красне, а и ваш уништит он ће;
О божје храмове многе неситом огњу даће.
А зној их облива сада, богове што стоје овде,
Дрхтећ од страха силног, а с високих кровова доле
Слива се црна крв, на будуће невоље слутећ.
Чист'те се сад из храма и на невоље спремни буд'те!''
141) Кад су атински изасланици то чули, јако су се забринули. А кад су већ били пали у очајање због несреће која им је предсказана, саветује им Андробулов син Тимон, најугледнији човек у Делфима, да узму маслинове гранчице и да се поново обрате пророчишту за савет и да траже заштиту. Кад су га Атињани послушали и изјавили:
''Господе, смилуј се на ове гранчице с којима смо ти дошли и прореци нам нешто боље о нашој отаџбини; у противном случају нећемо отићи из храма, него ћемо ту остати док не умремо.''
Кад су то изјавили, свештеница им објави друго пророчанство које гласи:
''Олимпијског ни Палада не може умилостивит Зевса,
Молећи њега многим и речима и мудрошћу силном;
А теби опет ћу рећи неумољиве и челичне речи:
Враг ће освојит земљу, што од Кекропских стена оних
До Китерона божанског клисуре, онде између лежи.
Ал' премудри Зевс је саздо Тритогенејски дрвени зид,
Једини што освојит се не мож', за заштиту деци и теби.
Никако немој да чекаш коњице ни пешака налет,
Ни с копна велику војску, већ му окрени леђа,
А прилика биће једном да и с лица сусретнеш њега.
О Саламино света! Ждераћеш женама децу
Било кад жито се сеје или кад жање се оно!''
142) Изгледало им је, наиме, а тако је у ствари и било, да је овај одговор повољнији од пређашњег, те га запишу и отпутују у Атину. Кад су се гласници вратили и саопштили народу, поцепала су се мишљења о томе како треба протумачити пророчанство, па су, између осталих, постојала ова два супротна тумачења: неки од старијих су мислили да им бог прориче да тврђава у Атини неће бити освојена, јер је она некад била ограђена живицом. Ови су мислили да су дрвени зидови у ствари та живица. Други опет су били мишљења да је бог тиме мислио на бродове, и предлагали су да оставе све друго и да се свим силама даду на опремање бродова. А ове пак који су сматрали да су бродови тај дрвени зид доводила су у забуну последња два Питијина стиха:
''О Саламино света! Ждераћеш женама децу;
Било кад жито се сеје или кад жање се оно.''
И ти стихови су утицали да је одбачено мишљење оних који су сматрали да су бродови онај дрвени зид, пошто су тумачи пророчанства те стихове протумачили тако као да ће Атињани бити побеђени код Саламине ако се упусте у поморску битку.

Темистокле и флота. Измирење Хелена
143) У Атини је пак недавно стекао велики углед један човек који се звао Темистокле, а који се звао и Неоклов син. Овај је човек тврдио да тумачи пророчанства нису дали правилно тумачење и сматрао је да, кад би се оне речи стварно односиле на Атињане, не би био, по његовом мишљењу, употребљен онај благи израз, него би се, уместо ''Саламино света'', рекло ''Саламино окрутна'', кад би се мислило да ће изгинути становници из њене околине. Ако се то божанско пророчанство правилно протумачи, онда се те речи односе једино на непријатеље, а никако на Атињане. И он им препоручи да се припреме за поморски рат, јер су бродови сигурно тај дрвени зид. Кад им је Темистокле то објаснио, Атињани одмах схватише да је то тумачење правилније него објашњење тумача пророчанства, који нису хтели ни да чују за припреме за поморски рат и сматрали су да се уопште не треба упуштати у борбу, него да треба напустити Атику и населити се у некој другој земљи.
144) Још пре овога Темистокле је био дао Атињанима један користан савет кад се у атинској државној благајни било накупило много новца од прихода из рудника у Лаурију, и кад су хтели да новац поделе између себе, па да сваком даду по десет драхми. Тада је Темистокле наговорио Атињане да одустану од поделе новца и предложио им је да за тај новац саграде две стотине лађа за рат против Егињана. Избијање овог рата спасло је тада Хеладу, јер је то присилило Атињане да постану поморска сила. И ти бродови, додуше, нису тада употребљени у ону сврху за што су били саграђени, али су сада итекако добро дошли Хелади. Ти бродови које су саградили Атињани стајали су им на расположењу, а било је потребно да се сагради још више бродова. И пошто су се сложили у погледу тумачења пророчанства, они послушају божји савет и одлуче да са свом поморском силом и са свим Хеленима који су вољни да се боре, дочекају варваре кад буду напали на Хеладу.
145) Толико о пророчанствима која су Атињани били примили. А кад су се сакупили сви Хелени који су желели добро Хелади, и кад су склопили савез и положили заклетву, одмах су, пре свега, одлучили да се измире сви они који су били у завади и да се обуставе сви међусобни ратови. Понеки од њих су се тада још налазили у рату, а највећи је био онај између Атињана и Егињана. Чим су, међутим, били чули да је Ксерксе са војском стигао у Сард, одмах су се договорили да пошаљу уходе у Азију да сакупе податке о краљевој војној сили. Такође пошаљу посланике и у Арг, предлажући Аргејцима да склопе са њима савез против Персијанаца. Друге опет пошаљу на Сицилију Гелону, сину Диноменову, па на Керкиру, молећи их да притекну Хелади у помоћ, а једне и на Крету, јер им је било стало до тога да некако уједине све Хелене и да се сви сложно, раме уз раме, прихвате посла, пошто је свим Хеленима претила иста опасност. Причало се да је Гелон имао моћну државу, и то такву да јој ниједна хеленска држава није била равна.

Уходе у Азији. Преговори с Аргом
146) Кад су, дакле, донели такву одлуку и прекинули сва међусобна непријатељства, најпре пошаљу три уходе у Азију. Кад су пак ови дошли у Сард, буду ухваћени баш кад су сакупљали податке о краљевој војсци, па их команданти пешадије ставе на муке и одлуче да их погубе. Али кад су били осуђени на смрт и кад је Ксерксе за то сазнао, није се сложио са мишљењем команданата, него пошаље неколико својих пратилаца с наређењем да му доведу уходе, ако их затекну још у животу. И они их заиста и затекну у животу и одведу пред краља. Кад је краљ дознао ради чега су дошли, он нареди да их његови пратиоци проведу около и да им покажу сву пешадију и коњицу, а кад се до миле воље нагледају, да их пусте да иду куд год хоће.
147) Наредио им је то уз објашњење да је тако поступио зато што убијањем ухода Хелени не би претходно сазнали да му је сила много већа него што се обично мислило, и што убијањем ова три човека не би непријатељу нанели велику штету; а овако, кад се ови врате у Хеладу, Ксерксе је мислио да ће Хелени, кад чују с каквом силом он располаже, одложити оружје и, пре него што дође до рата, одрећи се своје слободе, те тако неће бити приморан да ратује против њих и да осваја њихове земље. Слично је он био поступио и једном другом приликом. Док је Ксерксе, наиме, боравио у Абиду, приметио је бродове натоварене житом где плове из Црног мора кроз Хелеспонт и носе храну у Егину и на Пелопонез. Његова пратња, чим је спазила да су то непријатељски бродови, била је спремна да их заплени и очекивала је да јој краљ само изда заповест. Ксерксе их је запитао куда те лађе плове, а они му одговоре:
''Носе храну твојим непријатељима, господару.''
А он им на то одговори:
''Зар ми нећемо такође тамо ићи куда и ови иду, и зар и нама неће бити потребно да се, поред осталог, обезбедимо и житом? Да ли нам, дакле, они чине нешто рђаво што преносе жито за нас?''
148) А уходе, кад су тако сакупиле податке и кад су биле отпуштене, врате се у Европу. Међутим, Хелени, који су били у савезу против Персијанаца, после одашиљања ухода пошаљу гласнике у Арг. Сами пак Аргејци причају да су код њих ствари овако стајале. Пошто су, наиме, одмах испочетка знали да се варварска војска сакупља против Хеладе, а сазнавши и то да ће Хелени покушати да их придобију за рат против Персијанаца, послали су гласнике у Делфе да питају бога шта ће за њих бити најбоље да ураде. Мало пре тога побили су им Спартанци под Клеоменом, сином Анаксандридовим, шест хиљада њихових људи, па су због тога и послали изасланике. На њихово питање Питија им је овако одговорила:
''Ти што те суседи мрзе, а богови бесмртни љубе,
Седи у кући мирно и копљем заштити себе,
И главу заштити само, а глава ће тело да штити."
Прво је Питија објавила то пророчанство, а тек после тога су гласници савезника стигли у Арг, изашли пред државно веће и саопштили оно што им је било наређено. Аргејци су на ту поруку одговорили да су вољни да то учине само под условом да са Спартанцима склопе мир на тридесет година, и да им се да половина команде над целом савезничком војском; иако би им по закону требало да припадне цела команда, они ће се ипак задовољити и половином.
149) Кажу да је веће дало гласницима такав одговор и поред тога што им је пророчиште било саветовало да не склапају савез са Хеленима. Аргејци су настојали на томе да склопе мир на тридесет година, иако су се бојали пророчишта, да би им синови могли за то време да одрасту. Бојали су се, наиме, да убудуће, ако не буду склопили мир и ако поред несреће која их је снашла претрпе још и пораз у борби са Персијанцима, не падну под спартанску власт. Спартански гласници пак, поводом одговора већа, изјаве да ће предлог о склапању мира изнети пред своју скупштину и да су у погледу команде над војском овлашћени да им одговоре. Скрену пажњу Аргејцима на то да Спартанци имају два краља, а Аргејци само једног, те да нема никакве могућности да се један од спартанских краљева искључи из врховне команде над војском, док, с друге стране, не постоји никаква сметња да у доношењу одлука њих двојица имају иста права као и аргејски краљ. Аргејци, даље, кажу да већ више нису могли да подносе спартанску надувеност, те су више волели да потпадну под варварску власт него да се покоре Спартанцима, па нареде гласницима да још пре заласка сунца напусте аргејску земљу, јер ће, у противном случају, са њима поступати као са непријатељима.
150) Ето шта о томе причају сами Аргејци. Али у Хелади постоји и једна друга прича о томе. Према тој причи, послао је Ксерксе гласника у Арг, и то пре него што је пошао са војском против Хеладе. Прича се да је тај гласник, стигавши у Арг, изјавио:
''Аргејци, краљ Ксерксе вам ово поручује: ми сматрамо да је Перзеј, чији смо ми потомци, син Данајиног Перзеја, кога је родила Кефејева ћерка Андромеда. Према томе, дакле, ми бисмо водили порекло из вашег града, и не би имало смисла ни да ми ратујемо против својих предака, а ни да ви помажете другима у рату против нас, него би требало да седите мирно код своје куће. Ако ми се, наиме, испуни оно што желим, нећу никоме указати већу пажњу него вама.''
Прича се да су Аргејци, кад су то чули, то добро запамтили и испрва су остали неутрални, а кад су Хелени затражили од њих да им се прикључе, захтевали су да учествују у врховној команди да би имали разлога да остану по страни, јер су добро знали да Спартанци неће на то пристати.
151) Неки опет причају да је са тим у вези нека друга прича, која је настала много година после тих догађаја. Десило се да су, ради неких других послова, у Мемнонову Сузу дошли као изасланици из Атине Калија и Хипоник са својом пратњом, а истовремено су и Аргејци послали изасланике у Сузу да питају Артаксеркса, сина Ксерксова, да ли је још на снази уговор о пријатељству који су са Ксерксом били склопили или их он сматра за своје непријатеље. А краљ Артаксерксе им је одговорио да је тај уговор итекако на снази и да он сматра да ниједан град није у већем пријатељству са њим него што је Арг.
152) Да ли је баш заиста Ксерксе слао оног гласника у Арг и да ли су аргејски гласници ишли у Сузу и питали Артаксеркса у вези са савезом о пријатељству, то не могу са сигурношћу да тврдим, нити износим неко друго мишљење о томе, а које би било супротно ономе што о томе тврде сами Аргејци. Знам само толико да, кад би сви људи изнели своје невоље на пијацу са намером да их замене са невољама својих суседа, па кад би завирили мало и изблиза у невоље ових, да би сваки радо однео кући своје невоље које је изнео на пијацу. Према томе, нису ни Аргејци најсрамније поступили. А ја сам дужан да наведем све што се прича, али нисам дужан да примим све за готово, а то сам начело поставио себи у целом приповедању. И заиста, прича се да су Аргејци позвали Персијанце да зарате против Хеладе зато што су у рату са Спартанцима извукли дебљи крај, и били су на све пре спремни него на ту срамоту.

Повест о Гелону, тиранину сиракушком
153) То је све што се прича о Аргејцима. На Сицилију су дошли други савезнички гласници, а са њима и Сијагар, да преговарају са Гелоном у име Спартанаца. Предак овог Гелона, који се био населио у Гели, био је родом са острва Тела, које се налази прекопута Триопија. Он је пошао заједно с Линдијцима са Рода и Антифемом кад су они оснивали Гелу. Његови су потомци временом постали врховни свештеници подземних богиња и ту су службу стално вршили, пошто им је њихов предак Телин постао врховни свештеник на овај начин. Савладани у побуни, неки људи из Геле побегну у град Макториј, који се налазио северно од Геле. Њих је Телин довео натраг у Гелу, и то без икакве војне силе, него је са собом био понео свете утвари богиња. Одакле је те утвари узео, или их је можда сам стекао, то нисам у стању тачно да објасним. Он је само, уздајући се у те свете утвари, њих довео под условом да сви његови потомци буду свештеници тих богиња. Чуди ме свакако то кад чујем да је тај подвиг извршио сам Телин, јер мислим да такве подвиге није у стању да изврши сваки човек, него само храбар и снажан човек; а међу становницима Сицилије за њега се прича сасвим супротно: да је био као некаква баба и врло млитав човек.
154) И тако је он стекао ту част. А после смрти Пантарова сина Клеандра, који је владао у Гели као тиранин пуних седам година, а убио га је Геланин Сабил, дошао је на престо Хипократ, који је био брат Клеандров. За време Хипократове владе Гелон, један од потомака првосвештеника Телина, беше у гарди Хипократовој и са њим, поред осталих, Патеков син Енесидем. И убрзо после тога постане он због своје изванредне храбрости командант целе коњице. Кад је, наиме, Хипократ опседао Калипољ, Наксо, Занклу, Леонтину, Сиракузу и још многе варварске градове, у тим ратовима се истакао највише баш Гелон. Од свих поменутих градова сви су, сем Сиракузе, пали у Хипократово ропство. Сиракужане пак, који су претрпели пораз на реци Елору, спасли су Коринћани и Керкирани. Спасли су их тако што су посредовали да дође до споразума под условом да Сиракужани уступе Хипократу Камарину, а Камарина је још од давнина припадала Сиракужанима.
155) А кад је Хипократ, навршивши на престолу исто онолико година колико и његов брат Клеандар, погинуо у рату против Сикула, код града Хибле, притекне Гелон тобоже у помоћ Хипократовим синовима Еуклиду и Клеандру, против којих су се били подигли грађани, а, у ствари, кад је угушио побуну грађана из Геле, преотео је власт Хипократовим синовима и сам се попео на престо. А после тог успеха Гелон поврати натраг из града Казмене у Сиракузу такозване сиракушке племиће велепоседнике које су из земље били протерали сиротиња и робови, такозвани Килиријци, и заузме и саму Сиракузу. Сиракушка се сиротиња, наиме, кад се пред градом појавио Гелон, предала и пустила га у град.
156) Дочепавши се Сиракузе, није му било стало до тога да влада у Гели, него је преда свом брату Хијерону, а сам утврди Сиракузу и она му је била све и сва. Сиракуза одмах почне нагло да се развија и убрзо достигне врхунац свог развоја. Прво је, наиме, преселио све Камаринце у Сиракузу и дао им грађанска права, а град Камарину је разорио, а затим је исто тако поступио и са половином својих суграђана, становника Геле. А становнике Мегаре на Сицилији, када су му се после опсаде предали, и то богатије међу њима, иако су они и отпочели рат против њега и очекива-ли да ће их он због тога поубијати, пресели у Сиракузу и да им грађанска права. А сиротињу из Мегаре, иако није била крива због избијања тог рата и надала се да јој се неће ништа десити, доведе додуше у Сиракузу, али је распрода у ропство изван Сицилије. Тако је исто поступио, и са истом разликом, и са становницима Еубеје на Сицилији. То је учинио у оба ова града зато што је сматрао да је незахвално и опасно насељавати сиротињу у град.

Хеленски изасланици у Сиракузи
157) И тако је Гелон