Повратак Хистијеја
1) И тако је завршио Аристагора, који је подигао устанак у Јонији, а милетски тиранин Хистијеј, кад му је Дарије дозволио да оде, дође у Сард. А кад је из Сузе онамо стигао, запита га управник Сарда, Артафрен, шта мисли о томе како је дошло до устанка у Јонији. Овај му рече да о томе нема ни појма и јако се чудио свему томе што се догађало, као да, тобоже, није био упућен у те ствари. Артафрен, међутим, примети да он не говори искрено, па пошто је тачно знао због чега је дошло до устанка, одговори му:
''Ево овако, Хистијеју, ствар стоји са устанком: ти си направио ципелу коју је Аристагора обуо.''
2) Артафрен у вези са устанком ово изјави, а Хистијеј, бојећи се да је Артафрен о свему тачно обавештен, још истог дана увече побегне на море, те тако превари краља Дарија. Иако му је обећао да ће му освојити највеће острво, Сардинију, он се ипак реши да се стави на чело Јонаца у рату против Дарија. Кад се пребацио на Хиј, становници Хија га ухапсе, пошто су на њега сумњали да по наређењу Дарија нешто припрема против њих. А кад су чули у чему је ствар, тј. да је он у непријатељству са краљем, они га пусте на слободу.
3) Кад су га тада Јонци запитали зашто је тако ревносно поручивао Аристагори да се побуни против краља, и зашто је нанео невоље Јонцима, он им не открије праве разлоге, него им одговори да је то учинио због тога што је краљ Дарије намеравао да пресели Феничане у Јонију, а Јонце у Феникију. Краљу, међутим, није тако нешто било ни на крај памети, него је Хистијеј хтео да тиме поплаши Јонце.
4) После тога Хистијеј пошаље по гласнику Хермипу, који је био из Атарнеја, једно писмо Персијанцима у Сард да се с њим претходно договоре у вези с устанком. А Хермип не уручи писма онима којима су била упућена, него их однесе и преда Артафрену. Сазнавши за целу ову ствар, Артафрен нареди да Хермип однесе и уручи писма онима којима их је Хистијеј био послао, али да му одговор који Персијанци буду послали Хистијеју донесе и преда. Кад се тако ствар открила, Артафрен онда побије многе Персијанце.
5) У Сарду је настала забуна. А кад се Хистијеју нада није испунила, на његову молбу одвезу га становници Хија опет у Милет. Милећани су, међутим, били срећни што су се и Аристагоре ратосиљали, и, окусивши слободу, нису никако били расположени да приме у своју земљу другог тиранина. И кад је пала ноћ, Хистијеј покуша силом да уђе у град, али га рани један Милећанин у бутину. И тако, кад је био протеран из своје отаџбине, врати се он поново на Хиј. А оданде, пошто није могао да наговори становнике Хија да му даду бродове, пређе у Митилену и наговори Лезбијце да му даду бродове. А ови укрцају посаду на осам ратних бродова са три реда весала и отплове са Хистијејем у Бизант, где остану у заседи, па су заплењивали сваки брод који је пловио из Понта, сем оних бродова који су пристали да ступе под Хистијејеву команду.
6) Хистијеј и Митилењани су то радили. А очекивао се напад великих копнених и поморских снага на сам Милет. Кад су се, наиме, персијске војсковође састале и ујединиле своје снаге, не обрате одмах пажњу на остале градове, него крену против Милета. Најбољи морнари били су Феничани, а у походу су узели учешћа и становници Кипра, који су недавно били покорени, па Киличани и Египћани.
Борбе код Милета. Дионизије, вођ Јонаца
7) И ови пођу са војском на Милет и против остале Јоније. Кад су пак Јонци за то сазнали, пошаљу своје представнике у Свејонску скупштину. Кад су ови тамо стигли и ступили у преговоре о томе, реше да не скупљају копнене снаге против Персијанаца, него да оставе самим Милећанима да бране свој град, а да се посада укрца на све бродове до последњег и да се што пре упуте на Ладу да притекну у помоћ Милету с мора. А Лада је једно мало острво прекопута од града Милета.
8) После тога појаве се Јонци са бродовима, и на сваком од њих била је посада у пуном саставу, а са њима и Еолци са Лезба. Овако су били постројени за борбу: на источном крилу били су сами Милећани са осамдесет бродова, до њих Пријењани с дванаест и Мијунћани с три брода, до Мијунћана Тејци са седамнаест, до Тејаца Хијци са сто лађа, а до њих Еритрејци са осам и Фокејци са три, до Фокејаца пак Лезбијци са седамдесет лађа. Крајње западно крило држали су Самљани са шездесет лађа. Јонска флота имала је свега триста педесет и три брода у свом саставу. То је била јонска флота, а варварска је имала шест стотина бродова са три реда весала.
9) А кад је њихова флота стигла пред Милет и кад су им и копнене снаге заузеле своје положаје, поплаше се персијски команданти, кад су чули колико има јонских бродова, да неће моћи изаћи на крај са њима и да, ако не буду јачи на мору, неће моћи да заузму Милет; а поред тога излажу се и опасности да падну у немилост код Дарија. С обзиром на све то, позову они к себи Јонске тиране, којима је Аристагора из Милета био одузео власт, па су били побегли Персијанцима, а који су били присутни и узели учешћа у походу на Милет, те кад су сакупили те људе, изјаве им ово:
''Јонци, сад вам се пружа згодна прилика да учините услуге краљевској кући. Нека сваки од вас покуша да одвоји своје земљаке од остале савезничке војске. Ако вас послушају, саопштите им да неће имати никаквих непријатности због устанка и да им неће ни храмови ни њихова приватна добра бити спаљени, нити ће се са њима самима строжије поступати него раније. А ако не буду тако поступали, и ако на сваки начин буду настојали да дође до битке, онда им овако запретите и реците им шта их чека. Ако, наиме, победа буде наша, ми ћемо их претворити у робове, синове ћемо им ушкопити, а кћери преселити у Бактрију и њихову земљу дати другима.''
10) То су им казали. И јонски тирани пошаљу ноћу сваки у своје место гласнике и то им јаве. А Јоњани, којима су те вести стварно и стигле, остадоше упорни и не хтедоше да изврше издајство. Сви су они сваки за себе мислили да Персијанци само њима то поручују.
11) То се дешавало одмах после доласка Персијанаца под Милет. А чим су се Јонци код Ладе сакупили, одрже они седнице скупштине на којима је, поред многих других, пре свих говорио и вођа Фокејаца, Дионизије, па је ово рекао:
''Јонци, наша судбина стоји на оштрици бријача и питање је да ли ћемо остати слободни или ћемо постати робови, поготово одбегли робови. Ако сада не будете жалили труда, ви ћете додуше морати одмах да се подухватите тешког посла, па ћете тек онда бити у стању да победите своје непријатеље и да будете слободни. А ако будете млитави и недисциплиновани, не могу вам ставити у изглед наду да нећете морати крвљу да платите и да не испаштате због устанка. Него слушајте ме и имајте само поверења у мене! Обећавам вам да нас, ако само богови буду непри-страсни, непријатељи неће ни напасти, или, ако нас и нападну, да ће претрпети тежак пораз.''
12) Чувши то, ступе сви Јонци под команду Дионизија. Он је стално пловио са бродовима у дугачком борбеном поретку, вежбао посаду у веслању и пробијању непријатељских борбених линија и држао посаду у пуној ратној спреми, а остатак дана држао је бродове под сидром, па је по цео дан задавао посла Јонцима. Седам дана слушали су Јонци и извршавали наређења, а осмог дана почну Јонци, који нису били навикли на такве напоре, пошто су били изнурени од напора и жеге, да гунђају и да између себе говоре:
''Коме богу смо згрешили, те морамо да испаштамо овакве муке? Сви смо сишли с ума и полудели што смо се ставили на расположење овом ветропиру Фокејцу који је дошао само са три лађе. Откако је преузео команду над нама, мрцвари нас и излаже немилосрдно руглу, па су се многи од нас већ и поразболевали, а многи очекују да падну у болест. Све ћемо радије поднети него ово мучење! Боље да дочекамо и најгоре, и предстојеће ропство, него да ово и даље трпимо! Немојмо му се и даље покоравати!''
Тако су гунђали, па га одмах после тога није нико хтео да слуша, него, као на маневрима, разапну шаторе на острву и направе хладовину, те нису хтели да се укрцају на бродове нити да вежбају.
Пораз Јонаца
13) Кад су војсковође са Сама дознале шта се дешава код Јонаца, одлуче да поступе по савету Еака, сина Силозонтова, баш онако како им је он, по савету Персијанаца, раније саветовао: да прекину савез са Јонцима, прво зато што су видели да је настао неред код Јонаца, а затим што су јасно увиђали да ипак неће моћи да победе краља. Знали су, наиме, да, ако и однесу победу над овом флотом, убрзо ће се на њеном месту појавити друга, пет пута већа флота. Кад су видели да Јонци неће да се покоравају, узму то одмах као изговор, сматрајући да је боље да сачувају своје куће и своје храмове. А Еак, који их је на то наговорио, био је син Силозонтов, а унук Еаков, и тиранин на Саму, кога је Аристагора из Милета лишио власти као и остале тиране из Јоније.
14) Кад су тада наишли Феничани са својим бродовима, крену Јонци против њих, и то са бродовима у борбеном поретку. Нисам у стању тачно да кажем који су се од Јонаца, кад су се једни другима приближили и ступили у борбу са Феничанима, у овој бици храбро борили, а који нису, јер они бацају кривицу једни на друге. Прича се да су Самљани, по договору са Еаком, напустили положаје, раширили једра и отпловили на Сам, сем једанаест бродова. Њихови су заповедници, и поред наређења својих команданата, остали и учествовали у борби. Због тога подвига им је скупштина на Саму, у знак признања за њихову храброст, дала изрезати имена, и имена њихових очева, на једном стубу који се налази на тамошњем тргу. А кад су Лезбијци видели како поред њих беже Самљани, ураде и они то исто, а то уради и већина Јонаца.
15) Од оних пак који су остали у борби имали су највеће губитке они са Хија, јер су показали велико јунаштво и нису се извлачили из борбе. Имали су, како је већ раније споменуто, сто бродова и на сваком од њих по четрдесет морнара, изабраних од њихових грађана. Иако су видели да су многи од савезника пали у издају, нису ипак сматрали за часно да се угледају на кукавице, него су се сами са малим бројем савезника упустили у поморску битку и пробијали су непријатељске линије све док нису заробили многе непријатељске лађе, али су исто тако изгубили и већину својих бродова.
16) Борци са Хија побегну са преосталим лађама, а они од њих чији су бродови били онеспособљени и оштећени, спасу се, кад су почели да их гоне, бекством у Микалу. Ту насучу бродове и оставе их, а сами наставе пут пешке копном. Кад су војници са Хија стигли у предео Ефеза и ноћу ушли у град, и то баш кад су жене светковале тезмофорије, Ефежани одмах — пошто нису били чули шта се десило са војницима са Хија, угледавши војску како улази у њихову земљу, а будући да су били уверени да су то гусари који иду по њихове жене — дигну велику узбуну и поубијају оне са Хија.
17) И тако су ови изгинули у овој несрећи. А Дионизије из Фокеје, чим је видео да је јонски устанак пропао, а пошто је био заробио три непријатељске лађе, не отплови више у Фокеју, јер је добро знао да ће и он пасти у ропство са целом осталом Јонијом, него оде право у Феникију. Пошто је тамо потопио три трговачке лађе и дочепао се богатог плена, отплови на Сицилију, одакле је предузимао гусарске походе, али ни у ком случају против Хелена, него само против Тирсена и Картагињана.
Заузеће Милета. Самљани и Милећани на Сицилији
18) Победивши Јонце на мору, Персијанци опседну Милет и са копна и са мора, па су били довукли свакојаке опсадне справе под град, поткопају зидине тврђаве и заузму га на јуриш шесте године после избијања Аристагорине побуне. И тако покоре град, те се Милету десила несрећа тачно онако како је пророчиште било прорекло.
19) Кад су, наиме, једном Аргејци питали пророчиште за спас свога града, добију један такав одговор који се није односио само на њих него и на Милећане. То што се односило на Аргејце саопштићу кад у свом приповедању дођем до тога, а оно што се односило на Милећане, иако нису били присутни гласило је:
''И тада, Милете, што смишљаш несреће и невоље страшне,
Постаћеш сјајан плен и богата гозба за многе,
И жене твоје ће да перу дуговласим људима ноге.
А храм мој у Дидими пашће људима другим у руке.''
И тада се то са Милећанима заиста и десило. Пошто су дуговласи Персијанци поубијали већину људи, претворили су им жене и децу у робље, а храмове, светилишта и пророчиште у Дидими опљачкали су и попалили. А о благу пророчишта у Дидими говорио сам у више махова у току приповедања на другом месту
20) А оне Милећане које су живе заробили одведу у Сузу. Краљ Дарије им, међутим, не учини ништа друго него их упути да станују у области Еритрејског мора у граду Ампи, поред кога тече река Тигрис и улива се у море. У милетској земљи узму Персијанци у посед цео градски атар и саму равницу, док су земљу у брдовитим пределима изнад те равнице препустили Карцима из Педаза.
21) Кад су се Милећани рђаво провели са Персијанцима, Сибарићани нису поступили исто као Милећани кад су се Сибарићани после губитка свога града настанили у Лају и Скидру. Када су, наиме, Кротоњани заузели Сибариду, завладала је у Милету велика јавна жалост и сви одрасли Милећани су се ошишали, јер су та два града била у најприснијем међусобном пријатељству од свих познатих нам спријатељених градова. Сасвим друкчије су се, међутим, држали Атињани. Они су, наиме, много пута јасно били показали колико им је тешко пало заузимање Милета, нарочито приликом давања трагедије ''Заузимање Милета'', коју је испевао Фриних. Тада је цело позориште бризнуло у плач, па су Фриниха осудили да плати казну од хиљаду драхми што их је подсетио на једну тако тешку несрећу и решили су да се тај комад више никад не сме давати.
22) Сада је Милет остао без Милећана. А Самљани који су нешто поседовали нису никако одобравали став својих команданата према Персијанцима, нити њихове поступке, па на једној седници, коју су одржали одмах после поморске битке, реше да се одселе на бродовима пре него што им поново дође у земљу тиранин Еак, да не би дочекали да падну у Еаково и персијско ропство. Баш су, наиме, у то време Занклејци са Сицилије послали посланике у Јонију да позову Јоњане на ''Лепу обалу'', пошто су тамо хтели да оснују једну јонску колонију. А ова ''Лепа обала'' налази се у сикулској земљи, у оном пределу Сицилије који лежи прекопута Тирсеније. И на њихов позив од свих Јоњана одазову се једино Самљани и упуте се тамо, а с њима су кренуле и избеглице из Милета.
23) А ево шта им се том приликом догодило. На путу за Сицилију дођу Самљани до Епизефирских Локрана, а Занклејци су са својим краљем, коме је било име Скита, опседали један сикулски град са намером да га заузму. Кад је за то чуо Анаксилеј, тиранин из Регија, који је тада био у завади са Занклејцима, дође међу Самљане и почне их наговарати да оставе ''Лепу обалу'', куда су пошли, па да заузму Занклу, која је у то време била без људи. Самљани су на то пристали, те заузму Занклу. Кад су Занклејци дознали да им је град заузет, дођу му у помоћ и позову Хипократа, тиранина из Геле, јер им је он био савезник. И Хипократ им дође са војском у помоћ, али баци занклејског краља Скиту у окове што је дозволио да дође до заузимања града, и његова брата Питогена, па их пошаље у град Иник, а остале Занклејце изда, пошто се споразумео са Самљанима и склопио под заклетвом савез са њима. Самљани су му зато ово обећали као награду: Хипократ ће добити половину свих прихода од зараде на пловидби и половину робова у граду, а сам ће уживати све приходе са поља. Већину Занклејаца задржи он код себе као робове, а три стотине њихових првака преда Самљанима да их ови побију. Али Самљани то нису учинили.
24) А краљ Занклејаца, Скита, побегне из Иника у Химеру, а одатле се упути у Азију и дође краљу Дарију. Дарије га је сматрао за најпоштенијег човека од свих који су му из Хеладе долазили, јер је једном са дозволом краљевом путовао на Сицилију и опет се вратио краљу, те остао у Персији у сваком изобиљу све до своје старости и смрти. И тако Самљани, побегавши од Персијанаца, постану без по муке господари дивног града Занкле.
25) После поморске битке код Милета одведу Феничани, по заповести Персијанаца, Еака, сина Силозонтова, на Сам у знак захвалности за велике и многобројне услуге које им је учинио. И Самљани су били једини од свих побуњеника против Дарија, којима, због неучествовања њихових бродова у поморској бици, нису били спаљени ни храмови а ни сам град. После заузимања Милета дође одмах и Карија под власт Персијанаца, пошто су се једни градови добровољно предали, а други су силом заузети. И све се то, ето, тако десило.
Напредовање Персијанаца. Хистијејева смрт
26) Хистијеју из Милета, међутим, који се налазио код Бизанта и пленио јонске бродове што су пловили из Понта, буде јављено шта се десило са Милетом. Он тада повери управу над Хелеспонтом Бизалту, сину Аполофанову из Абида, и упути се са Лезбијцима на Хиј. Кад га хијска стража није хтела да пропусти, он их нападне код такозване Келе на Хију и многе од њих побије. И Хистијеј, уз помоћ Лезбијаца, савлада и остале Хијце, који су били претрпели пораз и у поморској бици. Кренуо је против њих из Полихне на Хију.
27) Обично се неком граду или неком народу предскажу путем знамења велике несреће које ће их задесити, па су се и на Хију појавила важна знамења пре ових догађаја. Кад су они једном послали у Делфе хор од сто младића, од свих њих вратила су се само двојица, док је осталих деведесет и осам умрло од куте. Другом опет једном приликом, у исто то време, непосредно пре поморске битке, пао је у граду кров школе на децу, па се од сто двадесеторо деце спасло само једно дете. То су била знамења којима им је божанство наговештавало несрећу. Одмах после тога дошла је и поморска битка која је бацила град на колена, а после битке искрснуо је и Хистијеј са Лезбијцима, који их је после њихових тешких губитака без по муке покорио.
28) Оданде крене Хистијеј са великим бројем Јоњана и Еолаца на поход против Таса. И док је он опседао Тас, стигне му вест да се феничка флота креће из Милета на осталу Јонију. Чувши то, одустане од опсаде Таса, па са целом војском крене на Лезбо. Пошто му је војска трпела несташицу, он се са Лезба пребаци на копно да у Атарнеју и у долини Каика у Мизији пожње жито. Онде се баш налазио Персијанац Харпаг са прилично великом војском, који нападне Хистијеја кад се онде искрцао, и жива га зароби, а уништи му већи део војске.
29) А Хистијеј је био заробљен на следећи начин. Борећи се са Персијанцима код Малене у области Атарнеја, Хелени су се дуго времена добро држали, али после тога наиђе на њих коњица и нападне их. Коњица учини своје, те Хелени буду натерани у бекство. А Хистијеј, надајући се да га краљ неће погубити, већ да ће му опростити и ову кривицу, покуша да спасе живот. Кад га је, гонећи га, један Персијанац стигао и већ хтео да прободе, он му се обрати на персијском језику и открије му да је он главом Хистијеј из Милета.
30) Да је, дакле, кад је био заробљен, одведен краљу Дарију, верујем да би му он опростио кривицу и да му се ништа не би десило. И баш због тога да се не би спасао и опет стекао велики углед код краља, управник Сарда, Артафрен, и Харпаг, који га је заробио кад га је довео у Сард,. убију га и тело му набију на колац, а главу балзамују и однесу краљу Дарију у Сузу. А кад је Дарије за то дознао, рекао им је да су погрешили. што су то урадили и што га нису жива к њему довели, па им нареди да се Хистијејева глава опере и опреми, те да се сахрани као човек који је учинио велике услуге и краљу и Персијанцима. Ето, то се десило са Хистијејем.
31) А кад је персијска флота, која је провела зиму код Милета, идуће године поново испловила на море, освојила је без по муке сва острва у близини обале, и то: Хиј, Лезбо и Тенед. Чим би варвари заузели неко од ових острва, приређивали би мрежом хајку на људе. Ту хајку приређивали су овако: ухватили би се за руке, па би тако прошли дело острво од северног до јужног мора, те би тако, ловећи људе, прошли цело острво. Заузели су, исто тако, и све јонске градове на копну, само у њима нису приређивали мрежом лов на људе, јер им то онде није било могуће.
Персијанци освајају Трачки Херзонез
32) И том приликом се показало да нису биле узалудне претње које су персијски команданти упутили Јонцима кад су се ови нашли у борби против њих. Кад су, наиме, освојили градове, они-изаберу најлепше дечаке и ушкопе их, те их од мушкараца направе евнусима, а најлепше девојке насилно одведу краљу, па им затим попале градове заједно са светињама. И тако су по трећи пут Јонци пали у ропство: први пут у лидско, а други и трећи пут у персијско.
33) Кад је отпловила из Јоније, флота заузме све области на левој обали Хелеспонта, јер су све области на десној обали копна биле већ у рукама Персијанаца. Али сви ови градови леже у Европи. на Херзонезу, на коме има много градова; и Перинт, и утврђења у Тракији, Селимбрија и Бизант. Међутим, Бизантинци и, прекопута од њих, Калхедонци нису ни дочекали Феничане да дођу са флотом, него оставе своја места и оду даље у област Црног мора, те ту оснују град Месамбрију. Спаливши поменута места, Феничани крену на Проконез и Артаку, па кад су и њих спалили, они поново дођу на Херзонез да заузму остале градове, које нису били уништили приликом свог ранијег похода. На Кизик нису уопште ни пловили, јер су Кизичани још пре феничког поморског похода признали краљеву власт, пошто су се споразумели са Мегабазовим сином Ебарем, управником у Даскилеју. Феничани су се дочепали свих градова на Херзонезу, сем града Кардије.
Владавина Милтијада и његових наследника
34) У тим градовима владао је дотада Кимонов син Милтијад, Стезагорин унук, а ту власт први је установио Милтијад, Кипселов син, и то на овај начин. У оно време су на Херзонезу владали Долонки, једно трачко племе. И ови Долонки, ратујући против Апсинћана и дошавши у шкрипац, пошаљу своје краљеве у Делфе да питају пророчиште за савет у вези са ратом. Питија им одговори да оног који их на повратку из храма први позове у госте, замоле да код њих оснује колонију. И Долонки су прошли светим друмом кроз Фокиду и Беотију, па пошто их нико није позвао у госте, они се упуте у Атину.
35) У то доба је у Атини владао Пизистрат, али је ипак Кипселов син Милтијад уживао највећи углед и био из куће која се возила на четири коња. Био је потомак Еака и Егине, а у то време атински грађанин, пошто је Ајантов син Филеј први из те породице добио атинско грађанско право. Овај Милтијад сеђаше пред својом кућом и, кад је видео како пролазе Долонки, обучени у страно одело и са копљима у рукама, он их викне, па кад су му се приближили, позове их на конак и да му буду гости. Ови приме позив и, док их је он гостио, открију му шта им је пророчиште саветовало, па га замоле да се и он божијој вољи покори. Чувши то, Милтијад сад послуша савет, јер се није слагао са Пизистратовом владом и желео је да се склони и да нема никаква посла са њима. Одмах оде у Делфе да пита пророчиште да ли да учини оно за шта га Долонки моле, па му Питија саветује да то учини.
36) И тако Кипселов син Милтијад отплови с Долонкима и са свим оним Атињанима који су хтели да узму учешћа у том походу, пошто је претходно однео победу на олимпијским утакмицама у четворопрегу, и заузме ону земљу. А Долонки, који су га били довели, поставе га за тиранина. Он прво сагради један зид на херзонеском земљоузу, од града Кардије до града Пактије, да Апсинћани више не би могли да тамо упадају и да пустоше земљу. Земљоуз је широк педесет и шест стадија, а цео Херзонез од земљоуза унутра дуг је четири стотине и двадесет стадија.
37) Саградивши на Херзонеској превлаци зид и спречивши на тај начин Апсинтијце да врше упаде, Милтијад прво ступи у рат са становницима Лампсака. Али становници Лампсака поставе му заседе и жива га заробе. Али Милтијада беше заволео Лиђанин Крез. Кад је пак Крез био за то сазнао, поручи им да пусте Милтијада; а ако га не пусте, запрети им да ће их истребити као оморике. И док су становници Лампсака лупали главу око тога шта је Крез речима
''Истребићу вас као оморике''
хтео да каже кад им је тако запретио, рече им један од њихових најстаријих људи, који је одмах разумео шта је Крез тиме мислио, да је оморика једино дрво које кад се одсече не пушта изданке него потпуно угине. И становници Лампсака, из страха од Креза, пусте Милтијада на слободу.
38) И овај се тако помоћу Креза извуче из те неприлике, а ускоро после тога умре не оставивши иза себе ниједно дете, те остави и власт и имање Кимонову сину Стезагори, сину свога рођеног брата. После његове смрти приносе му становници Херзонеза, по свом обичају, жртве, као свом оснивачу, и приређују коњске трке и рвачке утакмице у његову част, али на њима не може да учествује ниједан грађанин из Лампсака. Кад је поново дошло до рата са становницима Лампсака, деси се да и Стезагора умре а да иза себе не остави ниједно дете, пошто му је један човек, који му се представљао као пребеглица, а који му је у ствари био заклети непријатељ, секиром расцепио главу у самој већници.
39) Кад је тако и Стезагора завршио свој живот, пошаљу Пизистратиди Милтијада, сина Кимонова, а брата умрлог Стезагоре, на једној ратној лађи са три реда весала на Херзонез да тамо преузме власт. Они су се и у Атини лепо понашали према њему, као да тобоже нису знали како му је умро отац, о чему ћу другом једном приликом да причам како се догодило. Кад је Милтијад стигао на Херзонез, задржи се код куће, очевидно у намери да брату Стезагори укаже што већу почаст. Кад су Херзонежани за то сазнали, сакупе се најугледнији људи из свих градова, па кад су сви заједно дошли да му изјаве саучешће, он их окује и баци у тамницу. Тако Милтијад постаде господар Херзонеза и издржаваше телесну гарду од пет стотина плаћеника, те се ожени ћерком трачког краља Олора, Хегесипилом.
40) Тек што је овај Милтијад, Кимонов син, дошао на Херзонез, већ су га снашле друге невоље, много теже од оних које су га пре задесиле. Он је, наиме, пре три године побегао од Скита, јер су се номади Скити сакупили, изазвани од краља Дарија, и продрли чак до овог истог Херзонеза. Ове Милтијад не дочека, него побегне и склони се са Херзонеза све док се Скити нису повукли и док га Долонки нису натраг довели. То му се десило пре три године.
41) А кад је тада чуо да су Феничани били на Тенеду, натовари он све што је имао на пет ратних лађа са три реда весала и отплови за Атину. И тек што је из Кардије запловио у море, па пролазио кроз Мелански залив и обилазио Херзонез, нападне га са свих страна феничка флота. Милтијад умакне са четири лађе на Имбро, а за петом лађом даду се Феничани у потеру и заробе је. Заповедник те лађе био је случајно најстарији Милтијадов син, Метиох, којег му није родила кћи трачког краља Олора, него нека друга жена. Феничани са лађом заробе и њега, па кад су дознали да је Милтијадов син, одведу га краљу, надајући се да ће тиме стећи велике заслуге, пошто је Милтијад саветовао Јонцима да послушају Ските кад су их они замолили да разруше мост и да се врате кући. Али Дарије не учини ништа нажао Милтијадову сину Метиоху кад су му га Феничани довели, него је са њим јако лепо поступао. Поклонио му је кућу и имање и оженио га је Персијанком, која му је рађала децу, а која су сматрана за Персијанце. А Милтијад стигне са Имбра у Атину.
Персијске реформе у Јонији. Поход на Хеладу
42) Те исте године нису Персијанци нанели Јонцима више ниједну штету, него се те године десило, напротив, нешто што им је донело велике користи. Управник Сарда Артафрен нареди да му дођу гласници из градова, па их присили да Јонци склопе између себе један споразум: да се покоравају законима и да се не свађају нити један другог да пљачкају. И, присиливши их на то, парасангама им измери земљу (тако зову Персијанци меру од тридесет стадија), па им на основу тих тапија свима одреди порез, који они још отада увек скупљају све до мог времена, и то онако како им је Артафрен био наредио. Данак је износио отприлике колико су и раније имали да плаћају.
43) И тако су живели у мирним односима. Кад је краљ у току пролећа отпустио остале војсковође, спусти се Гобријев син Мардоније почетком пролећа са великом копненом војском и флотом на обалу. Он је у то време био још сасвим млад човек и недавно се оженио ћерком краља Дарија, Артозостром. Кад је са том војском стигао у Киликију, укрца се на лађу и крене са флотом, док су друге војсковође одвеле копнену војску на Хелеспонт. Мардоније је, пловећи око обала мале Азије, стигао у Јонију. Сада ћу да споменем један невероватан догађај, који ће изгледати невероватан свим оним Хеленима који нису хтели да верују да је Отан (упореди Књ. ИИИ 80) саветовао седморици Персијанаца да се у Персији заведе демократско уређење. Мардоније је, наиме, збацио са власти све тиране у Јонији и завео демократски устав у све градове. Учинивши то, он пожури у Хелеспонт. Кад се ту искупило велико мноштво лађа и огромне копнене снаге, пребаце се лађама преко Хелеспонта, па крену кроз Европу и пођу на Еретрију и Атину.
44) Пошли су, наиме, под изговором да иду само против ова два града, а у ствари хтели су да покоре што је могуће више градова у Хелади. И прво покоре флотом становнике острва Таса, који уопште нису ни прстом макли за своју одбрану, а затим подвргну под своју власт, поред оних који су већ били под њиховом влашћу, и Македонце, јер су дотле били подјармили све народе до Македоније. Са Таса пребаце се они флотом преко на копно, а онда одатле уз обалу до Аканта, а из Аканта крену даље око Атоса. За време пловидбе ухвати их са севера јака и иеодољива бура, која им нанесе велике губитке и баци им велики број бродова на обалу Атоса. Прича се, наиме, да је ту пропало три стотине лађа и око двадесет хиљада људи. Једне су прогутале морске звери, којих у мору крај Атоса има јако много, други су се разбили о стене, а неки су се, опет, удавили пошто нису знали да пливају,. док су други, опет, умрли од хладноће. И тако се провела флота.
45) А на Мардонија, док је са копненом војском био у логору у Македонији, нападне једне ноћи једно трачко племе, Бриги, и поубијају му много војника, а ране и самог Мардонија. Али ни они нису били у стању да се сачувају од персијског ропства, јер Мардоније није отишао из тог предела док није и њих покорио. И тек тада кад је и ове савладао, крене он натраг са својом војском, пошто му је копнена војска у борбама са Бригима претрпела велике губитке, а исто тако и флота код Атоса. И тако се ова војска, пошто се слабо борила, повуче у Азију.
Дарије припрема нов поход на Хеладу. Егина
46) Друге године после тога пошаље Дарије једног гласника на Тас и нареди становницима да поруше зид и да дотерају своје бродове у Абдеру, пошто су их њихови суседи пријавили да се спремају на устанак. Становници Таса су, наиме, када их је опседао Хистијеј из Милета, употребили своје огромне приходе да изграде велике ратне бродове и да саграде врло јаке зидине око града. Овај огроман приход долазио им је са копна и из рудника. Приход из златног рудника Скапте-Хиле нзносио је годишње осамдесет талената, а приход из рудника на самом Тасу износио је прилично, али је био нешто мало мањи, тако да су становници Таса, који су били ослобођени од давања плодова са земље, имали и са земље и из рудника у свему сваке године приход од две стотине, а у нарочито добрим годинама и три стотине талената.
47) Ја сам лично видео ове руднике. Најзначајнији од свих ових рудника били су они које су пронашли Феничани, који су под вођством Таса и основали колонију на овом острву које је и добило име по имену Фениксова сина Таса. Ови фенички рудници налазе се на Тасу између такозваних предела Енире и Кенире, прекопута од Самотраке, где се, приликом истраживања руде, срушио читав један брег. Толико о том руднику. А становници Таса, по заповести краља, поруше своје зидине и дотерају све своје бродове у Абдеру.
48) После тога Дарије је хтео да искуша Хелене да ли намеравају да ратују са њим или да му се предаду. Он пошаље гласнике у Хеладу и нареди им да иду од града до града и да захтевају за краља земљу и воду. Ове пошаље у Хеладу, а друге у приморске градове који су му плаћали данак, и нареди им да саграде велике ратне бродове и скеле за превоз коња.
49) И ови почну то спремати. А већина градова на копну да гласницима који су дошли у Хеладу оно што је краљ од њих захтевао, а то учине и сви становници острва којима су ови дошли и затражили земљу и воду. И не само да су Дарију дали земљу и воду становници других острва, него су то учинили и становници Егине. И чим су Егињани то учинили, Атињани их одмах нападну, јер су мислили да су они то учинили из непријатељских побуда према њима, да би их напали заједно са Персијанцима. Атињани искористе то радо као непосредни повод и оду у Спарту, те оптуже становнике Егине да су својим поступком издали Хеладу.
О спартанским краљевима
50) У вези са том оптужбом пређе спартански краљ Клеомен, Анаксандридов син, на Егину са намером да похвата главне кривце. Али кад је хтео да их похапси, супротставе му се други становници Егине, а на првом месту Поликритов син Криј, који изјави да ће се Клеомен кајати ако само једног становника Егине поведе са собом. Овај, наиме, изјави да Клеомена није овластила спартанска скупштина да то чини, него да су га Атињани подмитили, јер би иначе са њим дошао и други краљ да изврши хапшење. А он је то изјавио на основу онога што му је Демарат преко писма поручио. Приликом одласка са Егине, запита Клеомен Крија како се зове, па кад му је овај рекао своје име, Клеомен му рече:
''А сада, овне, окуј бронзом своје рогове јер ћеш се јако рђаво провести.''
51) Али Аристонов син Демарат, који је за то време био остао у Спарти, оклевета Клеомена. И он је исто тако био краљ у Спарти, али из незнатније породице, која је била само утолико незнатнија (обе су, наиме, водиле порекло од истог претка) што је Еуристенова породица сматрана бољом због старештва по рођењу.
52) Не слажући се у томе ни са једним песником, Спартанци причају да их је сам краљ Аристодем, син Аристомахов, унук Клеодејев и праунук Илов, довео у њихову земљу, у којој сада станују, а не тек његови синови. Убрзо после тога породи се Аристодемова жена, којој је било име Аргеја, а за коју кажу да је била кћи Аутезиона, сина Тизаменова, унука Терзандрова и праунука Полиникова. Она роди близанце, па кад је Аристодем видео своју децу, разболи се и умре. И тад су Спартанци хтели да по обичају поставе старијег дечака за краља, а никако нису знали кога од њих двојице да изаберу, јер су они изгледали у длаку један као други. Пошто нису могли да их разликују, запитају они онда мајку. А она им саопшти да их ни она не разликује, иако је добро знала које је који од њих; а рекла им је то зато што је желела да оба постану краљеви. И Спартанци су се нашли у неприлици, те пошаљу изасланике у Делфе да питају шта да раде. Питија им нареди да оба дечака изаберу за краљеве, само да старијем указују веће поштовање. А кад им је Питија то препоручила, Спартанци су и даље били у великој неприлици како да одреде који је од њих двојице старији, све док им Месењанин, по имену Панита, није саветовао да пазе кога дечака мајка увек прво купа и храни, па ако виде да она то чини увек на исти начин, онда ће имати све што траже и што хоће да дознају; а ако не буде то на исти начин радила, него једанпут овако. а једанпут онако, онда ће бити јасно да ни она ништа не зна, па се и они морају латити других средстава. И тада Спартанци почну, по савету Месењанина, да посматрају мајку Аристодемових синова, а да она није ни знала ради чега је посматрају, те примете да она увек прво купа и храни старијег. Онда одузму дечака коме је мајка„ као старијем, на тај начин одавала првенство и предаду га држави да га негује, па му даду име Еуристен, а другом Прокло. Кад су одрасли, иако су били рођена браћа, прича се да се целог живота нису слагали, а исто тако ни њихови потомци.
53) И Спартанци су једини од свих Хелена који тако причају, а ја бележим и оно што причају и остали Хелени. А ови, наиме, причају да су ови дорски краљеви све до Перзеја, сина Данајиног, не спомињући самог бога (Зевса), били Хелени, и при томе се с правом позивају на то да су они већ у то време били означавани као Хелени. Рекао сам само до Перзеја, и нисам ишао даље, јер се код имена Перзеја не може говорити о његову оцу као о обичном смртнику, као о Хераклову оцу Амфитриону. Ја сам, дакле, сасвим правилно рекао кад сам тврдио само до Перзеја. А кад би се редом набрајали сви преци Данаје, ћерке Акризијеве, установило би се да су предводници Дораца били пореклом прави Египћани.
54) Тако причају Хелени кад говоре о свом пореклу. А по причању Персијанаца,. Перзеј је био Асирац и он је први постао Хелен, док му преци то нису били. Али Акризијеви преци, који се нису сматрали Перзејевим рођацима, нису никако били Хелени, него су, као што и сами Хелени мисле, били Египћани. Толико о томе.
55) Нећу да говорим о томе како су и због каквих заслуга ови, иако су били Египћани, сели на дорски краљевски престо, јер су о томе други: писали; споменућу ту само оно о чему се не може ништа наћи код других писаца.
56) Спартанци су дали својим краљевима ова права и ове почасти: оба свештеничка положаја: код Зевса Лакедемонског и код Зевса Небеског; да воде рат против сваке земље по својој вољи, а да им при томе не сме ниједан Спартанац правити сметње, ако неће да навуче на себе тешку кривицу; у рату иду краљеви први у борбу, а задњи се враћају из ње: за време ратног похода чува их гарда од сто изабраних војника. Приликом поласка у рат могу узети стоке колико год хоће, а коже и плећке од свих животиња које се приносе на жртву њима такође припадају. То су им права и почасти у рату.
57) А у миру им се дају следећа права: за време приношења жртава у име народа краљеви седе у прочељу приликом свечаног ручка; њих прве служе јелима, и од свега добијају двоструко више него остали учесници. Њима припада првенство и код приношења жртава које се приносе изливањем вина, а и коже животиња принесених на жртву припадају њима. Сваког првог и седмог у месецу шаље им се обојици на државни трошак у Аполонов храм прописана жртвена животиња, а уз то једна мерица јечменог брашна и спартанско фртаљче вина, а приликом свих утакмица дају им се почасна места. Њима је припадало право да по вољи одређују конзуле између грађана, а, поред тога, и право да одреде по два Питијца. Питијци су били изасланици који су слати у Делфе да питају пророчиште, а хранили су се са краљевима на државни трошак. Кад краљеви не би дошли на заједнички ручак, послало би се сваком од њих по две хенихе јечмена брашна и једна котила вина у двор; а ако присуствују ручку, добијају свега тога двоструко. Те им се почасти указују и онда кад их неко приватно позове к себи на ручак. Они се старају да сва примљена пророчанства остану у тајности, а позната су била једино још Питијцима. Краљеви су били једини надлежни да пресуде ко се може оженити девојком једином наследницом оца, ако је сам отац није за кога верио, и да воде бригу о државним путевима. Ако ко жели да посини некога, мора то урадити у присуству краљева. Они учествују на седницама најстаријих, тј. герузије, која има двадесет и осам чланова. Ако не дођу на седницу, заступају их њихови најближи рођаци између тих стараца, и они имају, поред свог гласа, још два, дакле свега три гласа.
58) То су почасти које спартански народ указује својим краљевима за њихова живота, а кад умру, указују им ове почасти: коњаници трче по целој Лаконији и јављају о томе догађају, а у Спарти иду жене улицама и лупају у котао. И док се то дешавало, из сваке су куће две слободне особе морале да се обуку у црнину, и то по једна жена и по један човек. Ако то не би учинио, подвргавао би се великој казни. Приликом краљеве смрти имају Спартанци исти обичај као и варвари у Азији, јер већина варвара приликом краљеве смрти поступа по истим обичајима. Кад, наиме, спартански краљ умре, присиљен је да присуствује сахрани, осим самих Спартанаца, и известан број перијека из целе Лаконије. Кад се сакупи много хиљада хелота, перијека и Спартанаца, онда се сви, заједно са женама, ударају по глави, па се даду у страшну кукњаву, те говоре да је последњи покојник био најбољи краљ. А ако један од краљева у рату погине, онда начине његову слику и изложе је на раскошно украшеном одру. Кад га сахране, онда се у току шест дана не састају на тргу, нити заседа изборна скупштина, већ за то време траје народна жалост.
59) Са Персијанцима се слажу још у овом. Кад после краљеве смрти дође на престо други краљ, он Спартанцима опрашта све што су дуговали краљу или држави. Исто тако и у Персији нови краљ приликом ступања на престо опрашта свима градовима сав заостали порез.
60) А са Египћанима се Лакедемоњани слажу у овоме. Гласници, свирачи у фрулу и кувари уче занат од својих очева, те је свирач у фрулу син свирача у фрулу, кувар син кувара, а гласник син гласника. Не узимају се други свирачи ради бољег гласа и не истискују ове, него их одређују према очеву занату. Ето, то се тако дешава.
Демарат
61) А кад се Клеомен налазио у Егини и радио за добро целе Хеладе, оклеветао га је Демарат, и то не због тога што му је било стало до становника Егине него из мржње и зависти. И, вративши се из Егине, Клеомен је радио на томе да се Демарат збаци са престола, а за овај напад на њега послужио се згодно овим догађајем. Спартански краљ Аристон се двапут женио, и опет није имао деце. Пошто није признавао да је он за то крив, ожени се и по трећи пут. А оженио се на овај начин: Аристон је имао у Спарти једног пријатеља који му је био најближи од свих грађана. Жена тог човека била је случајно најлепша у целој Спарти, а тако лепа је била тек касније, док је раније била врло ружна. Она је била јако ружна и наказна, а била је кћи богатих родитеља. Кад је њена дојиља видела да су јој родитељи јако несрећни због њеног изгледа, она смисли и уради ово: носила је девојчицу сваког дана у Хеленин храм, који се палазио у такозваној Терапни, изнад Фебова храма. И кад год је дојиља однела девојчицу у храм, стала је пред кип и молила богињу да скине са детета ружноћу. Прича се да је једном приликом кад се враћала из храма изашла пред њу нека жена и запитала је шта носи на рукама. Ова јој је одговорила да носи дете. Жена је замоли да јој покаже дете, а дојиља јој одговори да не може, јер су јој родитељи детета забранили да га било коме показује. Али је ова упорно захтевала да јој га покаже. Видећи да ова јако жели да види дете, дојиља јој га најзад покаже. Ова помилује девојчицу по глави и изјави да ће то бити најлепша жена у Спарти. И заиста, лице у тог детета се од тога дана сасвим променило. Кад је одрасла, ожени се њоме баш овај Аристонов пријатељ, Алкидов син Агет.
62) Аристон се, међутим, јако заљуби у ту жену и смисли ово: изјави пријатељу чија је била жена да ће му дати на дар оно што он од свих његових добара буде изабрао, али под условом да му обећа да ће и он њему дати од онога што он има. И његов пријатељ, и не мислећи на жену, пошто је знао да је Аристон био ожењен, пристане на тај предлог, па склопе између себе уговор и обојица се закуну. Тада му Аристон да један свој накит, који је Агет изабрао од драгоцености; Аристон пак тражећи од Агета накнаду за то, покуша да му одведе жену. Агет пак изјави да ће му све дати, само то не. Међутим, пошто се уговором обавезао и тако пао у клопку, дозволи му да је одведе.
63) И тако је Аристон довео своју трећу жену, пошто се са другом био развео. После кратког времена, и пре него што се напунило десет месеци, роди му ова жена баш овог Демарата. И док је он седео на престолу на састанку са ефорима, јави му један његов слуга да му се родио син. Знајући кад је довео жену, изброји на прсте месеце, закуне се и изјави:
''То неће бити да је мој син.''
То су чули и ефори, али од тога у том тренутку нису правили никакво питање. И син је растао, а Аристон се покајао што је онда дао такву изјаву, јер је сад веровао да је Демарат заиста његов син. Име Демарат (народна жеља) дато му је због овога. Још раније је, наиме, народ у Спарти желео да Аристон, који је у Спарти уживао већи углед него иједан спартански краљ, добије и сина. Зато су му и дали име Демарат.
Демарат постаје краљ
64) После извесног времена умре Аристон и на престо дође Демарат. Било је суђено, изгледа, да Демарат изгуби престо кад је она изјава постала позната. Он је први пут навукао на себе Клеоменову мржњу што је наговорио војску да се повуче из Елеузине, а сада, кад је Клеомен напао на становнике Егине, што су се ови прикључили Персијанцима.
65) Да би му се осветио, Клеомен се договорио са Леотихидом, сином Менаровим и унуком Агитовим, који је био из исте куће из које и Демарат, да ће, ако га постави на престо уместо Демарата, поћи са њим против Егине. Леотихида је био у крвном непријатељству са Демаратом, и то из ових разлога. Леотихида је био верен са Перкалом, ћерком Хилоновом и унуком Демарменовом. Демарат је, међутим, лукаво осујетио Леотихидину женидбу, пошто га је предухитрио и одвео му Перкалу, па се њоме оженио. Отуд потиче непријатељство Леотихидино према Демарату. Тада је Леотихида, по жељи Клеоменовој, под заклетвом изјавио да Демарат није достојан да буде спартански краљ, пошто он није Аристонов син. После оптужбе и заклетве, подсети он на оно што је изјавио Аристон кад му је слуга јавио да му се родио син: како је на прсте бројао месеце и како се заклео да то није његов син. Леотихида је нарочито наглашавао онај део изјаве где се каже да Демарат није Аристонов син и да не заслужује да буде спартански краљ, па позове за сведоке оне ефоре који су тада били присутни на седници и чули ту Аристонову изјаву.
Свргнуће краља Демарата
66) Кад је најзад дошло до спора око тога, Спартанци одлуче да запитају пророчиште у Делфима да ли је Демарат Аристонов син. Кад је, по жељи Клеоменовој, ствар била пред Питијом, пође Клеомену за руком да придобије Кобона, сина Аристофантова, човека који је имао великог утицаја у Делфима, те овај наговори свештеницу Перијалу, која је објављивала одговоре пророчишта, да изјави оно што Клеомен жели. И тако, кад су је гласници запитали, Питија изјави да Демарат није Аристонов син. Ствар се касније, наравно, открила и Кобон побегне из Делфа, а Перијала изгуби свештеничко достојанство.
67) И тако је Демарат лишен престола, па је због те увреде побегао из Спарте и отишао Персијанцима. После губитка престола буде, наиме, Демарат изабран на другу дужност. За време јавног гимнастичког часа на коме су иступали дечаци, а коме је присуствовао као гледалац и Демарат, пошаље му Леотихида, који је уместо њега постао краљ, једног слугу и, да би га исмејао, запита га како му се допада нова служба после краљевског престола. Он прими то питање као велику увреду и одговори да је он испробао обе части, а да их овај још није опробао, и да ће то питање донети Спартанцима или много невоља или много среће. После тих речи он се завије у огртач и оде из позоришта својој кући. Ту се он одмах припреми и принесе Зевсу на жртву једног бика, па кад је свршио са жртвом, позове он своју мајку.
68) Кад је мајка дошла, он јој да мало утробе у руке и помоли јој се следећим речима:
''Драга мајко, заклињем те Зевсом и свим другим боговима заштитницима наше куће, реци ми истину ко је мој прави отац. Леотихида је, наиме, тврдио, кад је због тога дошло до спора, да си ти у другом стању дошла од првог мужа за Аристона; а други причају још веће глупости и кажу да си се дала вашем чувару магараца, па да сам ја његов син. Преклињем те, дакле, боговима да ми кажеш истину. Па ако си тако нешто и учинила, ниси ти ни прва ни једина, јер су и друге то чиниле; а у Спарти се често тврдило да Аристон није био способан да има деце, јер би му иначе и раније жене сигурно родиле које дете.''
69) И он јој то рече, а она одговори:
''Сине, кад ме тако свесрдно молиш да ти право кажем, баш ћу ти рећи целу истину. Кад ме је Аристон довео својој кући, треће ноћи после мог доласка дође к мени нека утвара, која је личила на Аристона, па пошто је лежала са мном у кревету, стави на мене венце које је имала са собом. И утваре нестане, а одмах затим дође и сам Аристон. Кад је видео венце, запита ме ко ми их је дао. Ја му кажем да сам их од њега добила, а он одговори да то није истина. Ја се закунем и кажем му да није лепо од њега што то пориче; казала сам му да је малопре био долазио к мени, легао са мном у кревет и дао ми те венце. Видевши да се кунем, Аристон поверује да је то било неко божанско привиђење. И тада се утврдило не само да су венци из гаја код храма, такозваног хероја Астрабака, који се налази пред улазом у наш двор, него су свештеници објаснили да је то био баш сам херој. И тако, сине, сад знаш све што си хтео да дознаш: или си син тога хероја, и херој Астрабак ти је отац, или ти је отац сам Аристон, јер сам те зачела те исте ноћи. А што ти непријатељи највише пребацују и говоре да је Аристон, кад му је јављено да си се родио, пред многима рекао да му ниси син (пошто се још није било напунило време од десет месеци), рекао је то зато што се није разумевао у те ствари. Жене, наиме, рађају и после девет, па и после седам месеци, а не деси се никад да се наврши десет месеци. А ја сам тебе, сине, родила после седам месеци. Ускоро после тога увидео је и сам Аристон да је то изјавио из незнања. Не треба да се осврћеш ни на какве друге приче о твом рођењу, јер си сад о свему чуо праву истину. А можда Леотихидина жена и жене оних који то брбљају рађају синове са чуварима магараца.''
70) Ова му је то рекла; а кад је сазнао све што је хтео, спакује се за пут и оде у Елиду, под изговором да иде у Делфе. А Лакедемонци посумњају да ће им Демарат да побегне, те се даду у потеру за њим. Али им он срећно умакне из Елиде и пребаци се преко у Закинт. А Спартанци пређу и тамо за њим, ухапсе га и одузму му слуге. После тога, пошто га Закинћани нису изручили, пребаци се оданде у Азију и оде краљу Дарију. Овај га врло срдачно прими и поклони му земљу и људе. И тако је Демарат стигао најзад у Азију; таква му је била судбина. А Спартанци, код којих је он и речима и делима стекао велике заслуге, диче се њиме и због тога што им је он на тркама у четворопрегу на олимпијади однео прву награду, и он је био једини од свих спартанских краљева који је постигао овакав успех.
Леотихида и Клеомен
71) Кад је Демарат збачен са престола, проглашен је за краља Леотихида, Менаров син, коме се роди син Зеуксидем, а кога су неки Спартанци звали Киниск. Овај Зеуксидем није постао спартански краљ, јер је умро пре Леотихиде, оставивши иза себе сина Архидема. Изгубивши Зеуксидема, Леотихида се ожени другом женом, Еуридамом, сестром Менија и ћерком Дијакторидовом, која му није родила сина, него једну кћер, Лампиту, са којом се, по одобрењу Леотихидином, ожени Зеуксидемов син Архидем.
72) Али Леотихида не дочека старост у Спарти, него је морао да испашта због свог поступка према Демарату. Водио је спартанску војску у Тесалију и могао је лако да покори целу ту земљу, али он дозволи да га подмите великом количином злата. Пошто је ухваћен на самом делу у свом логору, где је седео на пуној врећи злата, и пошто је требало да буде изведен пред суд, побегне он из Спарте, и његова кућа буде до темеља срушена. Побегао је у Тегеју, где је и умро.
73) То се заправо касније десило. А тада кад је Клеомену пошло за руком да обори Демарата, пође он одмах са Леотихидом против становника Егине, коју је страшно мрзео због увреде коју су му онде нанели. И тако становници Егине, кад су се против њих појавила два краља, нису нашли за сходно да им се супротставе, већ изаберу десет најугледнијих, најбогатијих и најбољих становника Егине, између осталих и најугледнијег међу њима Крија, сина Поликритова, и Касамба, сина Аристократова, који су имали највећу моћ, и одведу их у Атику и предаду их као таоце Атињанима, најљућим непријатељима Егињана.
74) А после, кад се дознало какве је сплетке сплео против Демарата, Клеомен из страха од Спартанаца побегне у Тесалију. Оданде оде у Аркадију, где је радио на дизању устанка против Спартанаца и подбадао Аркађане против Спарте, па је, између осталога, натерао Аркађане да му се закуну да ће ићи са њим куд год их буде повео; а нарочито му је било стало до тога да одведе и аркадске прваке да му се на то закуну Стигијском водом у граду Нонакрију. Аркађани причају да у том граду постоји вода Стикс, која изгледа овако. Вода излази у малим количинама из једне стене и капље у једно ждрело које је свуд унаоколо окружено некаквом оградом. А Нонакриј, у коме се тај извор налази, аркадски је град који се налази близу Фенеја.
Клеоменова смрт
75) Кад су у Спарти дознали да он то ради, поплаше се и доведу га натраг у Спарту, те га онде поставе за краља, као и раније. Чим се вратио, он се разболи и полуди, а ни раније није био потпуно паметан. Он би, наиме, кад би срео неког Спартанца, ударио овог штапом у лице. Пошто је то радио и кад је полудео, вежу га његови рођаци за штап. И док је тако био везан, опази једном да се у његовој близини не налази нико други него само један стражар, па затражи од овога да му донесе нож. Кад му овај није хтео да донесе, он му запрети да ће се рђаво провести кад он буде пуштен на слободу, док се овај (који је био хелот) није уплашио претње и најзад му дао нож. Чим се дочепао ножа, Клеомен распори себи месо уздуж од листова до бутина, па од бутина до кукова и слабина, дође и до трбуха, те пресече себи црева и умре. А многи Хелени причају да је он тако завршио зато што је наговорио Питију да објави оно за Демарата. Атињани пак тврде да је тако прошао због тога што је, проваливши у Елеузину, посекао гај богиња, а Аргејци што је оне Аргејце који су из борбе побегли у свети гај у Аргу оданде извукао и поубијао, а сам гај безобзирно запалио.
76) Клеомену је, наиме, кад се обратио пророчишту у Делфима, пророчиште објавило да ће освојити Арг. И он дође са спартанском војском до реке Еразина, која тобоже извире из Стимфалског језера (ово језеро понире у једно гротло и вода му се поново појављује код Арга, и од тога места Аргејци зову ту воду Еразин). Стигавши на ту реку, Клеомен јој принесе жртву. Пошто жртва никако није била повољна, он се не усуди да пређе преко реке, па изјави да се диви Еразину што неће да изневери своје земљаке, али да ипак Арејци неће тако олако проћи. После тога крене одатле са војском у Тиреју и, пошто је Мору принео на жртву једног бика, пребаци се са њом преко у покрајину Тиринтију у Науплију.
77) Кад су Аргејци за то дознали, крену хитно са војском на море, па кад су дошли близу Тиринта, улогоре се на месту које се зове Сепија, у непосредној близини Спартанаца. Аргејци се тада нису бојали отворене борбе, него су се бојали да не буду на превару побеђени. То им је, наиме, наговестило пророчиште у свом одговору који је Питија објавила њима и Милећанима, а који је гласио:
''Однесе л' жена некад победу над мужем неким
И, протерав њега, ако се прослави у Аргу самом,
Многе ће од бола жене изгрепсти лице тамо,
И једном ће, можда, неко од будућих рећи људи:
Несвита у клупче од копља погибе страшна змија.''
Аргејце обузме страх кад се све то испунило. И они у вези са тим одлуче да раде оно исто што раде и спартански гласници, те донесу овакву одлуку: чим спартански гласник објави неко наређење Спартанцима, чинили су то исто и Аргејци.
78) Кад је Клеомен приметио да Аргејци раде све оно што спартански гласник објави, он обавести своје да, кад гласник да знак за доручак, узму оружје и ударе на Аргејце. И Лакедемонци тако и учине: навале на Аргејце кад су, на дати знак, сели за доручак, те многе од њих поубијају, а много већи број њих, који су побегли у Аргов свети гај, буду тамо опкољени и стављени под стражу.
79) Ту Клеомен уради ово. Од пребеглица који су били са њим био је о свему обавештен, те пошаље гласника и по имену позове Аргејце који су били опкољени у светом гају, и каже им да је већ добио откупнину за њих. Код Пелопонежана је пак откупнина износила две мине за једног заробљеника. И Клеомен, дакле, измами око педесет Аргејаца и побије их. А остали у гају нису о томе ништа знали, јер је дрвеће у њему било густо, па се изнутра није могло видети шта се напољу ради, све док се један од њих није попео на дрво и видео шта се дешава. И они нису више излазили кад су били позвани.
80) Тада Клеомен нареди свима хелотима да нанесу дрва око гаја, па кад су га ови послушали, он запали гај. Кад је гај већ горео, запита он једног пребеглицу коме је богу посвећен тај гај. Овај му одговори да је то Аргов гај. Чувши то, Клеомен дубоко уздахне и рече:
''Пророче Аполоне, баш си ме јако преварио кад си ми рекао да ћу заузети Арг; верујем да се пророчанство већ испунило.''
81) После тога Клеомен пошаље већи део војске натраг у Спарту, а изабере хиљаду најбољих војника и са њима оде у Херин храм да принесе жртву. А кад је хтео да принесе жртву на олтару, свештеник му то забрани и саопшти му да је странцима забрањено да тамо приносе жртве. Клеомен нареди хелотима да свештеника силом одвуку од жртвеника и да га избатинају, а сам принесе жртву. Учинивши то, врати се у Спарту.
82) Кад је дошао у Спарту, оптуже га његови непријатељи ефорима и изјаве да је примио мито, те да због тога није заузео Арг, иако га је могао лако да заузме. Али им он изјави (а да ли је лагао или истину говорио, то не знам) да је, кад је заузео Аргов гај, веровао да се испунило божанско пророчанство, па се није усудио да нападне град пре него што принесе жртву и не увери се да ли му бог дозвољава или забрањује. Али кад је у Херином храму покушао да принесе жртву са повољним знамењима, искочила је једна варница из груди кипа и он је по томе са сигурношћу закључио да неће заузети Арг, Да је варница била искочила из главе кипа, то би он могао да заузме град на јуриш, а пошто је искочила из груди, схватио је да је постигао оно што је бог хтео. Спартанцима се учини да говори праву истину, те га огромном већином гласова ослободе од оптужбе.
83) Арг је, међутим, остао без људи у толикој мери да су се и сами робови могли да дочепају власти и да владају све док нису одрасли синови погинулих. Ови су онда протерали робове и узели власт у Аргу у своје руке. Али протерани робови освоје Тиринт. Неко су време живели једни са другима у миру, док робовима није дошао Клеандар, пророк из Фигалије у Аркадији, и наговорио их да нападну своје господаре. Отада су дуго ратовали међу собом, док најзад Аргејци нису са тешком муком однели победу.
84) Аргејци кажу да је Клеомен због тога полудео и тако бедно завршио свој живот, док Спартанци тврде да он није полудео под утицајем неког божанства, него да се, дружећи се са Скитима, страшно пропио и да је од тога полудео. Скитски су сточари, наиме, после Даријева упада у њихову земљу, стално желели да се освете Дарију, па су послали изасланике у Спарту да се договоре о склапању савеза. Према том уговору, требало је да Скити упадну у Медију од реке Фасида, а Спартанци да продру у унутрашњост Персије од Ефеза и да се споје са Скитима. Причају да је Клеомен, кад су Скити ради тога дошли у Спарту, био јако много у њиховом друштву и да је, дружећи се с њима, научио од њих да исувише много пије, и то чисто вино, без воде. Спартанци мисле да је од тога и полудео. Због тога се код њих, као што сами причају, кад за време ручка хоће да пију чисто вино, и каже:
''Дед да гуцнемо мало скитски!''
То причају Спартанци о Клеомену, а ја мислим да је он морао да испашта због поступка према Демарату.
Односи Егињана и Леотихиде. Спартанац Глаук
85) Кад су Егињани чули да је Клеомен умро, пошаљу изасланике у Спарту и пожале се на Леотихиду због талаца који су се налазили у Атини. Спартанци га изведу пред суд и установе да је Леотихида учинио Егињанима неправду и одлуче да га за оне таоце који су се налазили у Атини изруче Егињанима. И кад су Егињани хтели да поведу Леотихиду, изјави им Теасид, син Теопрепов, један од угледних грађана у Спарти:
''Шта сте то наумили да урадите, Егињани? Зар да водите спартанског краља кога су изручили грађани? Ако су они сад у љутини и донели такву одлуку, пазите да вам касније, ако то учините, не натоваре невоље и беду на земљу.''
Чувши то, Егињани не одустану од намере да га одведу, те реше да поведу Леотихиду са собом у Атину да им врати таоце.
86) Али кад је Леотихида дошао у Атину и затражио да се врате таоци, Атињани их нису хтели дати изговарајући се да су им два краља дала таоце, те да није право да их враћају једном без присуства и другог краља. Кад су Атињани рекли да неће да врате таоце, Леотихида им ово изјави:
''Атињани, учините што год хоћете; добро ћете учинити ако их вратите, а не радите добро ако их не вратите. Хоћу да вам испричам шта се једном догодило у Спарти у вези са новцем који је био остављен на чување. Три поколења пре мене, прича се код нас у Спарти, живео је у Спарти један човек по имену Глаук, Епикидов син. За тога човека се, поред осталог, прича да је био најбољи у свему, а нарочито је био чувен као најправеднији од свих тадашњих Спартанаца. Десило му се у то време о коме говорим да је дошао у Спарту један Милећанин који зажели да разговара са њим. Дошавши к њему, он му изјави:
''Глауче, ја сам из Милета и долазим к теби да се користим твојом праведношћу о којој се свуда тако много прича и у Јонији и у Хелади. Уверио сам се да у Јонији влада несигурност, а да је, напротив, на Пелопонезу сасвим сигурно, па да због тога људи нису нигде сигурни за свој новац. Ето, због тога сам одлучио да уновчим половину свог имања, те да га код тебе оставим, пошто добро знам да ће ми то што код тебе оставим бити на сигурном месту. Прими ми, дакле, уз признаницу, и сачувај ми то! А издај тај новац само оном ко ти дође и затражи ти га са овом признаницом.''
Овај, дакле, странац из Милета му је то саопштио, а Глаук прими, према договору, тај новац на чување. После дужег времена дођу синови оног странца који је оставио новац на чување у Спарту, јаве се Глауку и покажу му признаницу, те затраже да им врати новац. Он их, међутим, одбије и изјави им ово:
''Ја се тога не сећам и не пада ми ни на крај памети то о чему ви говорите. Ако се пак тога сетим, ја ћу учинити како је право. Ако сам новац примио, ја ћу га поштено и вратити, а ако га уопште нисам примио, поступићу с вама онако како то хеленски закони налажу. У вези с тим дајем вам на расположење четири месеца од данас, па ћемо се опет састати.''
Онда се Милећани, ражалошћени што нису добили новац, врате кући, а Глаук оде у Делфе и обрати се пророчишту запитавши га да ли да присвоји новац и да се закуне да је његов, а Питија га прекори следећим речима
''Епикидејевићу Глауче, корисно за тебе сад је
Заклетвом да отмеш новац и да га добијеш сада;
Закуни ти се, јер смрт и на поштена човека чека!
Ал' син заклетве безимен он је, нит руку има
Нит ногу; ал' ипак пребрзо стиже немилосрдно грабећ.
Док целу кућу не сатре и потомство уништи цело,
А часна човека потомство касније пролази боље.''
Чувши то, Глаук замоли бога да му опрости што га је за тако нешто питао. Питија му одговори да је исти грех питати бога у вези са кривом заклетвом као и криво се заклети. Тада Глаук поручи да дођу Милећани и врати им новац. А сада ћу вам, Атињани, да кажем зашто сам вам испричао ову причу. Сада у Спарти нема ниједног Глауковог потомка, па не постоји ни кућа за коју би се сматрало да је била Глаукова, већ му је у Спарти све истребљено до корена. И тако, дакле, пробитачније је да одмах вратите поверено вам добро чим вам га власник затражи, него да се нећкате.''
Борбе између Егине и Атине
87) Рекавши то, а пошто га Атињани ни тада нису послушали, врати се Леотихида натраг. А Егињани, иако нису били кажњени за неправде које су раније били нанели Атињанима кад су чинили услуге Тебанцима, поступе овако: страшно су мрзели Атињане, сматрајући да су их неправедно напали, па су се спремали да им се освете. Атињани су код Суниона славили петогодишњицу, а Егињани им поставе заседу и заробе свечано окићени брод, који је био пун најугледнијих атинских грађана, па кад су их заробили, окују их и баце у тамницу.
88) Кад су то доживели од Егињана, Атињани нису одлагали да предузму све могуће мере против Егињана. У Егини је, наиме, био један угледан човек, по имену Никодром, Кнетов син, који је био увређен на Егињане што су га раније били протерали са острва. Чим је овај чуо да се Атињани спремају да врате Егињанима мило за драго, договори се с Атињанима да им преда Егину у руке па уговори с њима да оног дана кад он нападне на Егињане, Атињани треба да му прискоче у помоћ.
89) И заиста, Никодром после тога, према договору с Атињанима, заузме такозвани Стари Град, а Атињани му не дођу на време у помоћ јер нису имали одговарајућих бродова да би се могли упустити у борбу са егинском флотом. И док су они молили Коринћане да им позајме своје бродове, за то време им пропадне ова згодна прилика. А Коринћани, који су у то време били у тесном пријатељству с Атињанима, изнајме им, на њихову молбу, двадесет ратних лађа, и то сваку лађу за свега пет драхми, јер им их, према њиховим законима, нису смели дати бесплатно. Примивши ове бродове, укрцају посаду и додаду их својој флоти, те накупе седамдесет бродова и отплове на Егину, али стигну један дан касније него што су се договорили.
90) Пошто Атињани нису стигли на време, Никодром се укрца на једну лађу и побегне из Егине. С њим пођу и остали Егињани којима су Атињани дозволили да се населе на Сунију. Ови су оданде приређивали гусарске походе и пљачкали Егињане на острву. Али то се касније дешавало.
91) Међутим, у Егини однесу победу богаташи над сиромасима који су се дигли против њих заједно са Никодромом, па изведу све који су им пали у руке испред градских капија да их погубе. Тада натоваре они себи на душу један тежак злочин, од кога, и поред великог труда, нису могли никако да се оперу, него су пре били протерани са острва него што су могли да умилостиве богињу. Кад су, наиме, извели седам стотина те заробљене сиротиње и хтели да их погубе, успело је само једном од њих да се ослободи окова и да побегне у предворје храма Законодавке Деметре, те се тамо ухватио за беочуге на вратима и чврсто се држао. А кад га ови, ма колико да су га вукли, нису могли да отргну од врата, одсеку му руке и тако га одведу, а руке му и даље остану чврсто се држећи за беочуге.
92) Тако су Егињани поступали са својим грађанима. Кад су пак стигли Атињани са својих седамдесет бродова, они се упусте са њима у борбу и Егињани буду побеђени на мору, те се, као и раније, обрате Аргејцима за помоћ. Али им ови не дођу у помоћ, јер су били увређени што је егинска флота, присиљена од Клеомена, била дошла у Арголиду и ту се искрцала заједно са Спартанцима. С њима су се на том походу били искрцали и људи са бродова из Сикиона. И Аргејци су им наредили да им, за казну, плате хиљаду талената, сваки по пет стотина. Сикионци су признали своју кривицу, те обећају да ће платити сто талената ако им се остало опрости, док Егињани нису хтели да признају своју кривицу и тврдоглаво су одбијали да се споразумеју. Зато им овога пута, на њихову молбу, Аргејци не пошаљу, уиме државе, у помоћ ниједног човека, него им дође у помоћ око хиљаду добровољаца, које је предводио Еурибат, одличан гимнастичар. Већина ових не врати се натраг, него изгину у борбама са Атињанима на Егини. Еурибат, њихов вођа и вештак у двобојима, убије на двобоју три противника, али и сам погине у борби са четвртим, Софаном из Декелеје.
93) Али Егињани нападну са својом флотом на Атињане, који се нису били сврстали за борбу, победе их и заробе им четири брода с посадом.
94) Док су Атињани били заузети у рату с Егињанима, дотле је персијски краљ чинио своје. Слуга га је, наиме, увек подсећао на Атињане, а и Пизистратиди су га стално хушкали против Атињана, док је истовремено и сам Дарије стално имао намеру да покори и оне Хелене који му нису послали земљу и воду, што му је послужило као непосредан повод. Он смени Мардонија, чији се поход био свршио без икаквог успеха, и на његово место постави друге војсковође, Датиса, пореклом Међанина, и свога синовца Артафрена, Артафренова сина, па им нареди да поведу војску на Еретрију и Атину. Послао их је и наредио им да Еретријце и Атињане претворе у робове и да их пред њега доведу.
Персијанци освајају острва
95) Кад су новоименоване војсковође са многобројном и добро опремљеном копненом војском кренуле на марш и стигле у Алејску равницу у Киликији, прикључе им се, док су ту логоровали, и сви ратни бродови које су поједини поданици морали да опреме, па ту дођу и бродови за превоз коња, које су, према прошлогодишњем Даријевом наређењу, морали да опреме градови који су били обавезни да му плаћају данак. Кад су у те бродове укрцали коње и копнене трупе, отплове они на шест стотина тријера у Јонију. Оданде не пођу поред обале у правцу Хелеспонта и у Тракију, него од Сама крену преко Икарског мора између острва, јер су се, како ми се чини, јако бојали да плове око Атоса, пошто су прошле године, пловећи онуда, претрпели тешке губитке. Морали су туда да плове и зато што острво Наксо није раније било заузето.
96) Кад су испловили из Икарског мора и стигли пред Накс (јер су Персијанци били решили да пођу са војском прво на то острво), становници Накса их уопште не дочекају, него, сећајући се како су се раније провели, побегну у планине. А Персијанци претворе у робове све који су им пали у руке, те запале град и храмове у њему. Кад су то учинили, пођу даље на друга острва.
97) Док су ови то радили, становници Дела напусте своје острво и побегну на Тен. Кад је војска пловила поред овог острва, Датис не дозволи да се флота ту укотви, него нареди да се укотви прекопута Дела, код Ренеје. Сазнавши где се налазе становници Дела, пошаље им гласнике и ово им поручи:
''Свети људи, зашто бежите од мене кад вам нисам ништа нажао учинио? Јер и сам сам толико разуман, а и краљ Дарије ми је изричито наредио да не правим штету у земљи где су се родила два божанства, ни њој ни њеним становницима. Вратите се, дакле, кућама и уживајте у вашем острву.''
Поручивши то становницима Дела, наслагао је на жртвеник тридесет талената тамњана и све то наједанпут спалио.
Освајање Еретрије. Упад у Атику
98) Свршивши тај посао, отплови Датис са војском прво у Еретрију, а водио је са собом Јонце и Еолце. Кад је оданде отишао, на Делу се деси земљотрес који је, по причању самих становника Дела, био и први и последњи на Делу, све до мог времена. И тако је, дакле, бог наговестио људима да ће доћи до великих несрећа и невоља. Хелени су, наиме, претрпели више зла за време Хистаспова сина Дарија, Даријева сина Ксеркса и Ксерксова сина Артаксеркса, дакле за време та три поколења, него за време свих других двадесет поколења пре Дарија, делом од самих Персијанаца, а делом и од међусобних борби за власт између њихових првака. Онда није ни чудо да је на Делу дошло до земљотреса, што се раније није никад десило. А и у једном пророчанству које се односи на то каже се:
''И Дел ћу да дрмнем, дотле што никад уздрман није.''
На хеленском језику име Дарије значи ''борбени'', Ксерксе ''радник'', а Артаксерксе ''велики радник''. Требало би да Хелени те краљеве баш тако називају.
99) Кад су варвари отпловили са Дела, нападну они на острва, па су оданде регрутовали војску, а децу острвљана узимали су за таоце. Пловећи тако око острва, дођу они и у Карист (становници Кариста одбију да им даду таоце и да ратују са њима против својих суседа, мислећи при томе на Еретрију и Атину). Тада им Персијанци опколе град и пустошили су им поља све док им се становници Кариста нису предали.
100) Кад су Еретријци чули да против њих иде персијска војска, замоле Атињане да им дођу у помоћ. Атињани их не одбију и не ускрате им помоћ, већ им пошаљу у помоћ четири хиљаде колониста, које су били населили на поседима халкидских велепоседника. Али Еретријци нису имали никаквог разумног плана; позвали су, додуше, у помоћ Атињане, али су им мишљења била подељена. Једни су, наиме, саветовали да напусте град и да се повуку у планине на Еубеји, а други опет од њих, који су очекивали да ће имати личне користи од Персијанаца, били су спремни да им издаду град. Кад су Атињани дошли, саопшти им један од најугледнијих Еретријаца, Нотонов син Есхин, који је био обавештен о намерама и једних и других, како стоје ствари код њих и замоли их да се врате кући, ако не желе да сви изгину. И Атињани послушају Есхинов савет.
101) Ови пређу у Ороп и спасу се. А Персијанци зауставе бродове и искрцају се у области Еретрије код Тамине, Хереје и Егилије, па чим су се искрцали на то земљиште, искрцају и коње и припреме се за борбу са непријатељима. Еретријци ипак не одлуче да изађу и да приме борбу, него одлуче да само бране градске зидине, пошто је, најзад, победило мишљење да се град не напушта. Шест дана су се водиле жестоке борбе око зидина града и пало их је много и на једној и на другој страни, а седмог дана град буде издат Персијанцима. Издају су извршила два угледна грађана, Алкимахов син Еуфорбо и Кинејев син Филагар. Тада Персијанци продру у град и да би се осветили за спаљивање храмова у Сарду, опљачкају и попале храмове, а људе, по наређењу Даријеву, узму у ропство.
102) Заузевши Еретрију и задржавши се онде неколико дана, отплове они хитно у Атику, надајући се да ће и са Атињанима проћи као што су прошли и са Еретријцима. Маратон им је био у Атици најзгодније земљиште за коњицу и налазио се у непосредној близини Еретрије, па их је тамо одвео Пизистратов син Хипија.
103) Чим су Атињани за то сазнали, пођу и они на Маратон. Команду над атинском војском имало је десет војсковођа, од којих је десети био Милтијад, чијег је оца Кимона, Стезагорина сина, протерао из Атине Хипократов син Пизистрат. За време овог прогонства деси се да је он однео победу на олимпијади, на тркама у четворопрегу, и ту победу поклонио свом рођеном брату Милтијаду. Кад је и на следећој олимпијади однео победу, и то са истим коњима, он дозволи да се Пизистрат прогласи за победника, па је тада, кад му је уступио своју победу, под тим условом могао да се врати својој кући. А кад је са истим коњима однео још једну победу на олимпијади, убили су га, кад је Пизистрат већ био умро, Пизистратови синови. Ови су ноћу поставили заседу и убили га код градске већнице. Кимон је сахрањен испред града, са оне стране пута који води кроз такозвану Келу, а преко пута њега сахрањени су и његови коњи који су трипут узастопце однели победу на олимпијади. Такав успех постигли су још и коњи Спартанца Еуагоре, али већег успеха од овог нису нигде коњи постигли. Старији Кимонов син, Стезагора, живео је тада на Херзонезу код стрица Милтијада, а млађи, који је добио име по оном Милтијаду који се био населио на Херзонезу и звао се такође Милтијад, живео је код Кимона у Атини.
104) Овај, дакле, исти Милтијад, кад се вратио са Херзонеза и двапут умакао од сигурне смрти, примио је команду над Атињанима. Први пут су га, наиме, Феничани гонили до Имбра и уложили су све могуће напоре само да га ухвате и одведу краљу; а други пут, кад се вратио кући и кад је био уверен да је изван опасности, окомили су се на њега његови непријатељи, извели га пред суд и оптужили због тога што је био тиранин на Херзонезу. Кад је успео и њима да умакне, народ га изабере за главног команданта атинске војске.
Атињани шаљу Филипида у Спарту по помоћ
105) И најпре, док су још били у граду, команданти пошаљу у Спарту гласнику Филипида, једног Атињанина који је и иначе био тркач по занату и вежбао се у томе. Пред њега је, како је Атињанима јавио сам Филипид, на Партенијском брду, близу Тегеје, изашао бог Пан, који је позвао Филипида по имену и наредио му да пребаци Атињанима што не воде о њему никакву бригу, иако је он учинио много добра Атињанима и био им често од велике користи, а и убудуће мисли да им буде од користи. И Атињани поверују да је то истина, па кад су им се прилике побољшале, саграде у подножју тврђаве Пану један храм, те му се после те поруке моле приносећи му сваке године жртве и приређујући му бакљаду.
106) Овај Филипид, кога су команданти послали у Спарту, и пред којим се, наводно, појавио Пан, стигне идућег дана у Спарту и, кад је стигао, изјави главарима:
''Лакедемонци, Атињани вас моле да им дођете у помоћ и да не дозволите да најстарији хеленски град падне у ропство варвара. Еретрија је већ поробљена од њих, и Хелада има сада један славни град мање.''
И чим је овај био саопштио што му је било наређено, Спартанци: се реше да притекну Атињанима у помоћ, али им није било могуће да то одмах учине јер нису хтели да прекрше свој закон. Био је, наиме, тек девети дан у првој половини месеца, а десетог, кажу они, кад још месец није пун, не смеју да иду. Они су, дакле, чекали уштап.
107) А Пизистратов син Хипија, кад је водио варваре на Маратон, имао је уочи тог дана овакав сан: сањао је да је спавао у истој постељи са својом мајком. Он протумачи сан као да ће се вратити у Атину, преузети власт и, као стар човек, живети у свом завичају до смрти. Он је тако протумачио сан, а тада кад је водио варваре, час је превозио заробљенике из Еретрије на стиријско острво Егилију, а час је доводио бродове до Маратона и усидрио их, па је искрцавао варваре на копно и распоређивао их. И док је он тако радио, спопадне га кијање и кашљање више него обично; а пошто је био старији човек, већина зуба му се задрмала. И од силног кашља испадне му један зуб, па кад му је испао на песак, он је уложио велики труд да га нађе. Пошто никако није могао да га нађе, он дубоко уздахне и изјави својим пратиоцима:
''Ово није наша земља и ми нећемо моћи да је покоримо, а онад део што је требало ја да добијем, добио је мој зуб пре мене.''
108) Хипија је, дакле, протумачио да се његов сан испунио, а Атињанима, који су се налазили у приправности у Хераклову гају, дођу у помоћ Платејци са целом својом војском. Платејци су се, наиме, ставили под заштиту Атињана, и Атињани су имали с њима много муке. Ставили су се под заштиту овако: кад им је запретила опасност од Тебанаца, Платејци се прво обрате Клеомену, Анаксандридову сину и Спартанцима, који су се налазили у непосредној близини. Ови их међутим одбију и саопште им ово:
''Ми станујемо далеко од вас и наша вам помоћ неће много користити; може вам се десити да више пута паднете у ропство, а да ми за то и не дознамо. Али вам саветујемо да се ставите под заштиту Атињана, који су ваши суседи и у стању су да вас заштите.''
Лакедемонци пак нису то саветовали Платејцима зато што су им добро желели, него што су хтели да заваде Атињане са Тебанцима. Спартанци су дали тај савет Платејцима, и ови га приме, и, док су Атињани приносили жртве дванаесторици богова, они седну крај жртвеника, па замоле да их приме под заштиту и предаду се под њихову заштиту. Кад су Тебанци за то сазнали, пођу с војском на Платеју, а Атињани прискоче Платеји у помоћ. Кад је требало да дође до битке, спрече је, на позив обе стране, Коринћани, који су се случајно ту нашли и посредовали да дође до измирења, те им одреде границу, тако да су Тебанци морали дозволити слободан пролаз свима Беоћанима који нису хтели да признају тебанску власт. Решивши тај спор, Коринћани оду. А кад су се Атињани враћали, нападну их Беоћани, али Атињани остану победници. Атињани пређу тада границу коју су Платејцима одредили Коринћани, те одреде Азоп и Хизију као границу између Тебанаца и Платејаца. Ето, на тај начин су се Платејци ставили под заштиту Атињана и тада су дошли на Маратон у помоћ Атињанима.
109) Мишљења атинских команданата била су подељена. Једни нису били за то да се ступа у борбу (јер су имали исувише мало војске да би се могла упустити у борбу са толиком персијском силом), а други, са Милтијадом, били су за то да се прими борба. Кад су мишљења била тако подељена, и кад су малодушници добили већину, Милтијад се обрати полемарху, кога су Атињани коцком одређивали, и који је као једанаести имао право гласа (у Атини је, наиме, још од давнина полемарх имао једнако право гласа као и војсковођа). А тада је био полемарх Калимах из Афидне. Њему се Милтијад обрати следећим речима:
''Од тебе, Калимаше, зависи хоћеш ли дозволити да Атина падне у ропство или ћеш јој помоћи да буде слободна, и хоћеш ли хтети да на тај начин оставиш себи споменик за вечна времена, какав нису оставили ни Хармодије ни Аристогитон. Откада постоје, Атињани се нису налазили у већој опасности него сада што су. Ако подлегну Персијанцима, биће поново предати у руке Хипији и са њима ће бити свршено; али ако овај град победи, сигурно је да ће заузети прво место међу свим хеленским градовима. Сад хоћу да ти кажем да се то може постићи и да се одлука о томе налази у овом тренутку у твојим рукама. Мишљења нас војсковођа, којих има десет, подељена су; једни су за то да се бијемо са Персијанцима, а други нису за то. Ако се не будемо борили, бојим се да у Атини не дође до нереда и преокрета у корист Персијанаца; а ако се будемо борили, ми ћемо божијом помоћу бити у стању да добијемо битку пре него што Атињане обузме страх и завлада паника. Ето, све је то сада у твојим рукама. Ако се, наиме, сложиш са мном, отаџбина ће остати слободна, а наш град биће први у Хелади; а ако се сложиш са онима који су против борбе, преостаје ти оно што сам ти малопре рекао.''
110) Тим речима придобије Милтијад Калимаха да пређе на његову страну, те полемархов глас одлучи да се прими борба. А онда војсковође које су гласале за борбу, кад им је дошао дан да буду на положају врховног команданта, одрекну се те части и повере је Милтијаду. Милтијад преузме команду, али се не упусти у борбу док није дошао по реду његов дан да преузме врховну команду.
Маратонска битка
111) Оног дана кад је био његов ред постројили су се Атињани за борбу, и то овако: десним крилом командовао је полемарх Калимах. У Атини је, наиме, у то време био обичај да десним крилом командује полемарх. До јединица којима је он командовао ређале су се једне иза друтих све постојеће филе, а на крајњем левом крилу постројили су се Платејци. Од те битке моли се атински изасланик, приликом приношења жртве на атинским свечаностима које се одржавају сваке пете године, истовремено за Атињане и за Платејце. А тада, кад су се Атињани на Маратону постројили, ствар је овако стајала: борбена линија им је била исто толико дуга као и персијска, а у средини је био мали број врста, па им је то била најслабија тачка на борбеном положају, док су им положаји на оба крила, због великог броја војника, били много јачи.
112) Пошто су заузели своје положаје и пошто им је жртва била повољна, крену они у трку, кад им је издато наређење за напад, против Персијанаца. Простор између положаја обе војске износио је не мање од осам стадија. А кад су их Персијанци видели како им се у трку приближују, припреме се да их дочекају, те помисле да су Атињани сишли с ума кад тако срљају у пропаст, јер их је било мало на броју, а уз то још и без коњице и стрелаца јуришају у трку. То су мислили варвари. А Атињани су силно јуришали на варваре и славно се борили. Они су, колико знам, први од Хелена који су у трку јуришали на непријатеља и први који се нису препали кад су видели медско одело и људе који су били у њега обучени, док је пре тога Хелене обузимао смртни страх и при помену имена Међана.
Победа Атињана. Персијанци се повлаче
113) А борба на Маратону је дуго трајала. На средњем одсеку фронта, где су се налазили Персијанци и Саке, победили су варвари; и ту где су били победници, продрли су у хеленске положаје и напредовали у позадину, док су на оба крила победили Атињани и Платејци. После победе ови допусте побеђеним варварима да побегну, па се окрену са оба крила против оних који су били продрли на средини фронта, те и ту Атињани однесу победу. Они се упусте у гоњење Персијанаца, који су нагрнули у бекство, те су их убијали и гонили све до мора, где су се дочепали бродова и покушали да их запале.
114) У тој пак бици погинули су: полемарх Калимах, који се врло храбро борио, а од војсковођа Стезилеј, син Тразилејев, и Кинегир, син Еуфорионов, коме је била одсечена рука кад се био ухватио за шиљак крме једне лађе, и још многи други угледни Атињани.
115) На тај начин Атињанима падне у руке седам бродова, а на осталим бродовима варвари се повуку и, пошто су поново укрцали заробљенике из Еретрије које су били оставили на острву, отплове око Сунија са намером да предухитре Атињане и да пре њих стигну у град. Атињани су имали разлога да посумњају на Алкмеониде да су их они на то подсетили, јер су им, кад су Персијанци већ били на бродовима, дали један уговорени знак штитом.
116) И док су варвари пловили око Сунија, Атињани што су брже могли пожуре пешке у град, стигну тамо пре варвара и, пошто су дошли из Хераклова гаја са Маратона, построје се опет за борбу у Хераклову гају у Киносаргу. Допловивши са својим бродовима наспрам фалерона (ово је, наиме, било тада атинско пристаниште), Персијанци их задрже тамо под сидром, па онда отплове натраг у Азију.
117) У бици на Маратону имали су варвари шест хиљада и четири стотине мртвих, а Атињани само сто деведесет и два. Толико је, дакле, губи-така било на обе стране. А онде се десило и овакво чудо. Неки Епизел, син Куфагорин из Атине, за време битке изгубио је вид а да није био ни рањен ни стрелом погођен, па је отада кроз цео свој век остао слеп. Чуо сам да је он сам причао како је то доживео. Учинило му се као да се пред њим појавио један велики човек у потпуној ратној спреми, чија је брада својом сенком покрила цео штит; и то привиђење је прошло поред њега и убило борца који је био крај њега. Ето, то је оно што сам чуо да прича сам Епизел.
118) Кад је Датис на повратку у Азију био с флотом код Микона, он је нешто сањао; а шта је сањао, о томе се не прича. Али чим је свануло, изврши он одмах претрес на бродовима, па нађе на једној феничкој лађи један позлаћен Аполонов кип. Распитивао се одакле је кип украден, па кад је чуо из ког храма је био, отплови он на својој лађи на Дел, а у то време су се становници Дела били већ вратили на своје острво, остави кип у храму и нареди становницима Дела да га однесу Тебанцима у Делиј, који се налази на морској обали прекопута Халкиде. И кад им је то заповедио, Датис се на својој лађи врати, а становници Дела не однесу кип, него га после двадесет година, по наговору пророчишта, пренесу сами Тебанци у Делион.
119) Датис и Артафрен, чим су се искрцали у Азији, одведу заробљенике из Еретрије у Сузу. А краљ Дарије се страшно љутио на Еретријце пре него што су пали у ропство, јер су они први почели са непријатељством. Али кад је видео да су му доведени и да су му се предали, не учини им ништа, него их насели у кисијској земљи, на једном свом имању које се звало Ардерика, а које је било удаљено од Сузе две стотине и десет стадија, а четрдесет стадија далеко од бунара, из кога су се добијале три разне ствари. Из њега, наиме, ваде асфалт, со и уље, и то на овај начин: за црпљење употребљавају ђерам, на коме је, уместо ведра, причвршћена половина једне мешине. Ту мешину спуштају у бунар и она се напуни, па је извуку и излију у једно буре. Из њега се преточи у једно друго буре, а из овог опет у неко треће; и тако прође кроз три суда. И тада се одмах смола згусне, а такође и со, а оно уље Персијанци зову „радинаке". Црно је и има ружан мирис. Ту је Дарије населио Еретријце, који живе у тој земљи све до мог времена, а сачували су и свој стари језик.
Закаснела помоћ Спартанаца. Алкмеониди
120) Ето, то се десило са Еретријцима. А после уштапа дође две хиљаде Спартанаца у Атину; они су се, да не би закаснили, тако журили да су за три дана стигли од Спарте до Атике. Иако су стигли после битке, желели су ипак бар да виде Персијанце. Ишли су чак и на Маратон да их разгледају. Онда су одали признање Атињанима и њихову јунаштву, па су се вратили у Спарту.
121) Чуди ме и не могу да се сложим са тим да су Алкмеониди били тада у споразуму са Персијанцима и да су им штитом дали знак зато што су хтели да Атињани потпадну под власт Персијанаца и Хипије. Изгледа, наиме, да су они били, ако не већи, а оно бар исто толико велики противници тираније као и Калија, син Фенипов, а отац Хипоников. Калија се, наиме, једини у Атини усудио да купи Пизистратова имања кад је Пизистрат био прогнан и кад му је све било распродавано на јавној дражби, а и иначе је иступао против њега као његов највећи непријатељ.
122)* Овај Калија заслужује сваку похвалу. Он не само да је био, како се то каже, човек који је храбро иступао кад је била у питању слобода његове отаџбине, него је са четворопрегом освојио друго место у Олимпији. А још раније је на питијским утакмицама био освојио значајно место и својом великом галантношћу постао познат у целој Хелади. А тек какав је био отац својим кћерима! Кад су, наиме, дорасле за удају, не само да их је сјајно опремио, него им је дозволио да изаберу између Атињана оног који им се највише допада и да се удаду за њега.
* Поглавље 122 не потиче од Херодота, него је касније додато.
123) И Алкмеониди су у истој мери, и ништа мање него он, мрзели тиране. То ме чуди, и одбијам као клевету да су они штитом дали знак, и то они који су стално бежали од тирана и чијом су заслугом Пизистратиди и били збачени са власти. Они су, по мом мишљењу, у много већој мери били ослободитељи Атине него сам Хармодије и Аристогитон. Ови су, наиме, убиством Хипарха само још више разбеснели остале Пизистратиде, али нису коначно укинули њихову тиранију. А Алкмеониди су стварно ослободили Атину, ако је истина да су наговорили Питију да нареди Спартанцима да ослободе Атину, као што сам већ раније објаснио.
124) А може бити да су издали отаџбину због тога што им је атински народ нанео неке увреде. У Атини, дакле, није било људи који би уживали већи углед и поштовање него они. И због тога не разумем како се може тврдити да су из тих разлога дали знак штитом. А ипак је неко дао знак; а ко је то био, о томе не могу даље да говорим.
125) Алкмеониди су још од давнина у Атини уживали велики углед, а нарочито им је слава јако порасла прво због Алкмеона и поново због Мегакла. Мегаклов син Алкмеон дочекао је лепо Лиђане које је Крез послао из Сарда у Делфијско пророчиште и учинио им услуге. А кад је Крез од Лиђана који су посетили Делфијско пророчиште чуо да им је он чинио велике услуге, позове га у Сард, па кад је тамо дошао, поклони му толико злата колико је одједанпут могао да понесе на својим леђима. И Алкмеон се потрудио да тај велики поклон буде још већи. Обуче један велики огртач, на коме је направио дубоке џепове, и обује највеће чизме какве је могао да пронађе, па уђе у ризницу у коју су га увели. Кад се нашао пред гомилом златног песка, прво је трпао злато поред листова у чизме колико је у њих могло да стане, па је затим напунио џепове, онда је насуо златног прашка и у косу, а узео је нешто и у уста, па је изашао напоље из ризнице. Тако, једва вукући чизме, личио је на све пре, само не на човека, јер је био сав набрекао и уста су му била као накљукана. Видевши га, Крез се од срца насмејао и поклонио му све то и још једанпут толико злата. Тако се ова кућа јако обогатила, а овај Алкмеон је одгајио четири коња за трке и однео једну победу у Олимпији.
Клистен Бира мужа својој кћери
126) А касније, после два поколења, подигао је славу те куће Клистен, тиранин из Сикиона, те је она у Хелади била већа него икад раније. Клистену, сину Аристонимову, унуку Миронову и праунуку Андрејеву, роди се ћерка, по имену Агариста. За њу је хтео да изабере најбољег младожењу од свих Хелена и да је овоме да за жену. За време одржавања олимпијских светковина, на којима је са својим четворопрегом однео победу, Клистен објави да сваки Хелен који се сматра достојним да постане његов зет, може доћи у Сикион после шездесет дана, па и раније, јер ће се у току једне године, која почиње после шездесет дана, одлучити ко ће се оженити њоме. И тада се из целе Хеладе скупе сви они просци који су се осећали достојним, а који су имали славне претке. Клистен их лепо дочека и код себе им сагради и рвалиште и тркалиште.
127) Из Италије је био дошао Сминдирид, син Хипократов из Сибариде, један раскалашан гиздавац (јер је у то време Сибарида била у најлепшем цвету), а из Сирија Дамас, син такозваног Мудрог Амирија. Ови су били из Италије. Из Јонског залива дошао је Амфимнест, син Епистрофов из Епидамна. Овај је, дакле, дошао са Јонског залива. Из Етолије је био Титорма, који је био најјачи у целој Хелади и који се, побегавши од људи, сакрио у најзабитијем крају Етолије; тога Титорма дошао је брат Малет. Са Пелопонеза је био дошао Леокед, син тиранина Фидона из Арга, и то оног Фидона који је на Пелопонезу завео строге мере и стеге, а који се јако замерио свима Хеленима тиме што је протерао елејске судије из Олимпије и што је сам организовао олимпијске утакмице. Дакле, његов син и Амијант, син Ликурга, Аркађанин из Трапезунта, па Лафанет из града Пеја у Азени, син оног Еуфориона који је, како се у Аркадији прича, примио у своју кућу и угостио Диоскуре, а који је отада примао све путнике у госте, па Ономаст, син Агејев из Елиде. Ови су, дакле, били дошли са самог Пелопонеза, а из Атине су ту били Мегакле, син Алкмеона, оног истог што је био код Креза, и други Тизандров син, Хипоклид, најбогатији и најлепши човек у Атини. Из Еретрије, која је у то време била на врхунцу свог развитка, био је ту Лизанија; он је био једини са Еубеје. А из Тесалије је дошао Дијакторид, један из породице Скопада, из Кранона, а из државе Молоса Алкон. Ето, сви ови су се искупили као просци.
128) Кад су одређеног дана дошли, запита Клистен сваког од њих одакле је и из које породице. Тада их задржи код себе годину дана, па је проучавао њихову храброст, њихове склоности, њихово образовање и карактер, пошто се састајао и појединачно са сваким, а и са свима њима заједно, па је за младе приређивао и нарочите гимнастичке вежбе. Највише их је посматрао за време заједничких ручкова на које их је сваког дана позивао за све време док су тамо боравили и сјајно их частио. Највише су му се допадали просци из Атине, а између њих највише му се допао Хипоклид, Тизандров син, због његове храбрости и јунаштва, а и што је од старина био у сродству са Кипселидима из Коринта.
129) Кад је свануо дан свадбе и кад је Клистен имао да објави кога је од њих изабрао, закоље он сто говеда и приреди ручак свим просцима и свим становницима Сикиона. Кад су с ручком били готови, дође међу просцима до надметања у музици и у држању говора пред свима. Кад су наставили да пију, Хипоклид, који је све највише забављао, нареди свирачу да му одсвира једну игру, па кад га је свирач послушао, он почне да игра. И док је он сам можда уживао у игри, Клистен је све то са сумњом посматрао. Али, одморивши се мало, Хипоклид нареди да му се донесе један сто, па кад му је донесен, заигра на њему прво спартанске игре, па онда и атичке, а најзад се постави главом на сто и почне ногама да изводи разне покрете по такту. Клистену се још за време прве и друге игре, због раскалашног играња, то није допадало, и одлучио је да Хипоклида никако не изабере за свог зета, али се уздржао и није хтео да га изгрди. А кад је видео како млатара ногама, није више могао да се уздржи, већ му рече:
''Тизандров сине, проиграо си своју женидбу.''
А Хипоклид му на то одговори:
''Није Хипоклида ни брига.''
И отуд и потиче та узречица.
130) Клистен их онда замоли да се умире, па им свима овако проговори:
''Просци моје ћерке, сви ми се ви допадате и радо бих вам свима, кад бих могао, учинио по вољи и не бих бирао само једног од вас, а друге одбијао. Али, на жалост, и поред моје жарке жеље да вам свима угодим, није ми то било могуће, пошто имам само једну кћер. Свима вама које сам морао да одбијем поклањам по један таленат сребра, што сте ми указали част и дошли да ми просите кћер и што сте толико дуго времена били далеко од својих кућа. Заручујем своју кћер Агаристу са Алкмеоновим сином Мегаклом, и то по атинским обичајима.''
А кад је, затим, и Мегакло изјавио да је вољан да је узме за жену, обавио је Клистен свадбу.
131) Ето, то се десило у вези с избором младожење, па су и по томе Алкмеониди постали чувени у целој Хелади. И из тог брака потиче онај Клистен који је у Атини преуредио филе и успоставио народну власт, тј. демократију, а који је добио име по свом деди по мајци из Сикиона. Он и Хипократ били су Мегаклови синови. И Хипократ је имао сина Мегакла и кћер Агаристу, која је, опет, добила име по Клистеновој ћерци Агаристи. Ова се била удала за Ксантипа, сина Арифронова, и, док је била у другом стању, сањала је да ће родити лава. И после неколико дана роди она Ксантипу Перикла.
132) После пораза на Маратону Милтијадова се слава, која ни раније није била мала код Атињана, јако повећала. Он тада замоли Атињане да му ставе на расположење седамдесет бродова, војску и новац, али им не саопшти против које земље има намеру да ратује, него им само изјави да ће се обогатити ако пођу с њим; водиће их у једну такву земљу из које се без по муке добија огромна количина злата. Ето, тим речима је захтевао од њих бродове. А Атињанима се то јако допало и даду му бродове.
Несрећни поход Милтијадов на Пар
133) Преузевши команду, Милтијад крене с војском на Пар, под изговором да су Парани први отпочели непријатељства прикључивши се с једном тријером Персијанцима кад су ови водили војску на Маратон. Али то је био само изговор, а у ствари он је мрзео Паране што га је Тисијин син Лизагора, који је био пореклом с Пара, оклеветао код Персијанца Хидарнеја. Кад је Милтијад стигао са флотом до острва куда је пловио, он опколи град и почне да га опседа, а Паранима је послао гласнике и захтевао од њих сто талената, запретивши им да се, ако му не буду дали, неће враћати кући док не заузме град. Паранима није било ни на крај памети да даду Милтијаду новац, него су мислили како да сачувају град, па, поред тога што су предузели друге мере, у првом реду разгледају зидове и тамо где су били најслабији, они их у току ноћи удвоструче.
134) То су подаци које износе сви Хелени, а о ономе што се после тога десило сами Парани причају ово: Кад је Милтијад био у неприлици, дође му једна заробљена жена, која је била родом са Пара, по имену Тима, слушкиња у храму подземних богова. Изишавши пред Милтијада, она му саветује да, ако баш тако јако жели да заузме Пар, послуша њен савет. И по њену савету оде Милтијад на брежуљак испред града, прескочи преко зида храма Законодавке Деметре, пошто није могао да отвори врата, и пође према храму, било са намером да нешто уради, или да се дотакне нечега што се није смело дотицати, или да било шта уради. Деси се да га баш пред тим вратима ухвати нека језа, те се врати истим путем натраг, па кад је скакао преко зида, ишчаши ногу у куку. Други опет тврде да је тада повредио колено.
135) Онеспособивши се тако, Милтијад отплови натраг а да Атињанима није донео ни новца, нити је освојио Пар, него је пуних двадесет и шест дана опседао град и пустошио острво. Кад су Парани сазнали да је слушкиња Тима показала пут Милтијаду, па пошто су хтели да је због тога казне, пошаљу, кад су се ослободили опсаде, изасланике у Делфе и запитају пророчиште да ли да убију слушкињу што је упутила непријатеље да заузму отаџбину и што је Милтијаду одала светиње за које мушкарци нису смели знати. Питија им то не дозволи и изјави им да Тима није учинила тиме никакво кривично дело, него да је навела Милтијада на зло, јер му је било суђено да зло прође. Ето, то је Питија одговорила Паранима.
136) Атињани су на сва уста грдили Милтијада кад се вратио са Пара, а нарочито Ксантип, Арифронов син, који га је чак оптужио народном суду и захтевао да га осуде на смрт због велеиздаје. Милтијад није могао лично да се брани (јер је боловао од ноге), већ је морао да остане у постељи, па су га бранили његови пријатељи. Они су подсетили на Маратонску битку и на освајање Лемна, јер је он казнио Пелазге, освојио Лемно и предао га Атињанима. И народ донесе одлуку да се ослобађа смртне казне, али га прогласи кривим и осуди да плати казну од педесет талената. Милтијад одмах после тога умре, пошто је дошло до тровања и упале кости. А казну од педесет талената платио је његов син Кимон.
Како је Милтијад освојио острво Лемно
137) А Лемно је Милтијад, син Кимонов, заузео на овај начин. Атињани су били протерали Пелазге из Атике. Да ли су том приликом праведно поступили или неправедно, то не могу да кажем; наводим само оно што су други рекли. Хекатеј, син Хегесандров у својој историји, на пример, каже да су неправедно поступили. Кад су, наиме, Атињани видели да је земља која се налази под Химетом — а која је Пелазгима била дата као награда што су саградили бедеме око тврђаве — лепо обрађена, а раније је била рђава и није ништа вредела, обузме их завист и зажеле да се дочепају те земље, те због тога протерају Пелазге без икаква другог разлога. А Атињани сами, на пример, кажу да су праведно поступили кад су их протерали. Пелазги, наиме, који су становали под Химетом, одлазили су у околину и вршили оваква насиља. Пошто у то време ни они ни други Хелени нису имали робова, одлазиле су њихове кћери по воду на Енеакрун. И кад год су оне долазиле, Пелазги су их увек нападали и вршили насиље над њима. И није им било доста што су то чинили, него су чак припремали побуну против Атињана, па су том приликом ухваћени на делу. Атињани су показали да су бољи од њих тиме што, иако су имали права да побију Пелазге, пошто су их ухватили да припремају заверу, нису хтели то учинити, него су им само наредили да се иселе из земље. Тако су се Пелазги одселили и настанили се у другим пределима и на Лемну. То је рекао Хекатеј, а Атињани причају ово.
Пелазги напуштају острво
138) Пелазги, који су у то време становали на Лемну, реше да се освете Атињанима. Пошто су им биле добро познате свечаности у Атини, они набаве лађе са педесет весала, па, кад су атинске жене прослављале светковину у част Артемиде у Браурону, они им поставе заседе, па их многе заробе, отплове са њима на Лемно и узму их за своје иноче. Кад су ове жене родиле много деце, васпитавале су своје дечаке по атинским обичајима и на атинском, тј. хеленском језику. И ови нису хтели да се мешају са синовима пелашких жена, па су, кад би неки од њих добио батина од оних, сви скочили да му помогну и да га бране. Ови су дечаци чак сматрали да имају права да заповедају оним дечацима, и били су много јачи од њнх. Кад су Пелазги то приметили, поразговоре се о томе, па са ужасом помисле на то до чега ће то довести: кад ови дечаци већ сад знају да се организују против њихових законитих синова, и кад већ сад покушавају да им заповедају, шта ће тек радити кад одрасту! И они тада одлуче да поубијају синове Атињанки. То су и учинили, а затим поубијају и мајке. По овом и ранијем злочину, који су извршиле жене што су за време Тоанта побиле своје мужеве, зову се сви грозни злочини у целој Хелади лемнијски злочини.
139) Кад су Пелазги поубијали своје синове, није им земља више хтела да рађа, нити су рађале жене, нити се стока множила као раније. Присиљени глађу, и због тога што им се деца нису рађала, пошаљу они изасланике у Делфе да питају како да се ослободе тих невоља. Питија им нареди да плате Атињанима казну какву им они одреде. И Пелазги, заиста, дођу у Атину, те изјаве да су вољни да плате одштету за све учињене неправде. А Атињани простру у већници најлепше јастуке и изнесу на сто најбоља јела, те затраже од Пелазга да им предаду своју земљу у исто таквом стању. Пелазги им овако одговоре:
''Кад за време буре стигнете на броду из ваше земље у нашу, онда ћемо вам је предати.''
Знали су, наиме, да је то немогуће, јер се Атина налази далеко на југу од Лемна. И тада је на томе и остало.
140) Али касније, после много година, кад је Херзонез на Хелеспонту потпао под атинску власт, дође Милтајад, Кимонов син, за време дувања северних ветрова, из Елеунта на Херзонезу бродом на Лемно и нареди Пелазгима да напусте острво, подсетивши их на пророчанство за које су Пелазги мислили да се неће испунити. И Хефестијци га послушају, а Мирињани нису хтели да се сложе с тим и да признају да је Херзонез Атика, па су били опседнути, док се и они нису предали. Ето, тако је Лемно пао у руке Милтијаду и Атињанима.
