Мегабазова освајања у Европи. Обичаји у Тракији
1) А они Персијанци које је Дарије оставио у Европи под командом Мегабаза прво су на Хелеспонту покорили Перинт, зато што Перинћани нису хтели да се покоре Дарију, а с Перинтом су раније Пеонци врло сурово поступили. Пеонци са Стримона, наиме, добију позив од пророчишта да поведу војску против Перинта и, у случају да их Перинћани буду поименце изазивали и викали, да заузму Перинт, а ако их не буду изазивали и викали, да их не дирају. И Пеонци тако и ураде. Перинћани су се улогорили испред града и изазивали Пеонце, па је ту између њих дошло до троструког двобоја; изашли су на двобој јунак против јунака, коњ против коња и пас против пса. Победивши у два двобоја, Перинћани од радости запевају пеан, а Пеонци то схвате као испуњење пророчанства и почну између себе овако да говоре:
''Сада је време да се испуни пророчанство, сада треба да се дамо на посао.''
И тако Пеонци нападну на раздрагане и веселе Перинћане и већину их савладају и побију, а оставе их само мали број.
2) Ето тако се десило оно с Пеонцима, а сада су Персијанци и Мегабаз победили Перинћане, ове храбре борце за слободу, захваљујући својој бројној надмоћности. А кад је покорио Перинт, пође Мегабаз с војском кроз Тракију и натера све градове и све народе да се покоре Дарију, јер му је Дарије нарочито наредио да покори Тракију.
3) Трачани су, после Инда, највећи народ на свету. Да су имали једног поглавара и да су били сложни, они би, по мом мишљењу, били непобедиви и најјачи народ на свету. Али они су зато неспособни, и то се код њих не може да догоди, па су зато слаби. Имају многа имена, према различитим покрајинама, а обичаји су им свима скоро исти, сем Гета и Трауза и племена која станују изнад Крестонаца.
4) Причао сам већ о томе шта раде Гети, који верују у бесмртност. Траузи пак у свему осталом поступају исто као и сви други Трачани, само приликом рођења и смрти имају овакве обичаје. Рођаци поседају око новорођенчета и кукају због невоља које ће оно у будућности морати да преживи, па набрајају све људске невоље, док самртника сахрањују уз игру и велико весеље и спомињу муке којих се опростио док није доспео у вечно блаженство.
5) А они што станују изнад Крестона имају овакве обичаје. Сваки човек има много жена, а кад неки од њих умре, настане међу женама велика свађа и пријатељи се стану старати око тога да одреде коју је од жена покојник највише волео. Коју пак западне част да буде изабрана, њу славе и хвале и мушкарци и жене, па је на гробу закоље њен најближи рођак и сахране је у једну гробницу с мужем. Тиме се остале жене јако ожалосте, јер је то за њих највећа срамота.
6) Остали Трачани имају обичај да продају своју децу у иностранство. Девојке уопште не чувају, него им дозвољавају да се подају мушкарцима који им се допадну. А своје жене јако строго чувају и купују их за велике паре од њихових родитеља. Тетовирање је код њих знак племства, а онај који није тетовиран потиче из простог сталежа. Беспослица је код њих нешто најлепше, а земљорадња нешто најгоре. Живети од рата и пљачке код њих је највећа дика. Ово су им најзначајнији обичаји.
7) Поштују само ове богове: Ареса, Диониса и Артевмиду, док им краљеви, за разлику од осталих грађана, највише поштују Хермеса и једино се у њега заклињу, те тврде да су Хермесови потомци.
8) Сахрањивање њихових богаташа је овако: изложе мртваца три дана и принесу различите животиње на жртву, па онда, пошто су га претходно оплакали, држе даћу; после тога га сахрањују било тако што га спаљују или га затрпају у земљу, па онда саграде од земље хумку и приређују разне утакмице на којима се одређују највеће награде, већ према врсти борбе. Ето, тако изгледа сахрањивање мртваца код Трачана.
9) А нико није у стању тачно да каже шта се налази северно од ове земље и ко тамо станује. Ипак изгледа да се преко Истра налази једна бескрајна пустиња. Једини за које сам био у стању да дознам да станују преко Истра јесу људи: којима је име Сигини, а који се одевају као Међани. Коњи су им рундави по целом телу, а длака им је дугачка до пет цоли, мали су, са затубастом њушком и не могу на себи да носе човека, док су у колима врло брзи; због тога се тамошњи људи и возе на колима. Земља им се протеже до Енета на Јадрану. За себе кажу да су досељеници из Медије, али како су се оданде доселили, нисам у стању да објасним. То се све могло десити у великом временском раздобљу. Лигијци који станују изнад Масалије називају трговце на мало ''сигини'', а код Кипријаца тако се називају копља.
10) Трачани причају да у пределу преко Истра земљом господаре пчеле, од којих се не може даље проћи. Мени се пак чини да они немају право кад тако говоре, јер изгледа да те животиње не могу да подносе хладноћу; мени се, напротив, чини да су ти северни предели ненасељени због хладноће. То се прича о тој земљи чију је обалу Мегабаз присилио да се покори Персијанцима.
11) Чим је Дарије прешао преко Хелеспонта и стигао у Сард, сети се услуге Хистијеја Милећанина и савета Коета из Митилене, па их обојицу позове у Сард и каже им да ће им дати шта буду зажелели. Али Хистијеј, пошто је већ био тиранин у Милету, не зажели да буде још и на другом месту тиранин, него затражи да му се да Миркин у земљи Едонаца, где је хтео да оснује град. Док је овај то захтевао, дотле је Коет, који није био тиранин и који је био обичан грађанин, затражио да буде тиранин у Митилени. Кад је обојици дато оно што су захтевали, они оду сваки у свој изабрани посед.
Пресељавање Пеонаца у Азију
12) А Дарију се десило нешто тако необично да је, видевши то, осетио потребу да нареди Мегабазу да похвата Пеонце и да их пресели из Европе у Азију.
Била су два Пеонца: Пигрет и Мантија, који, кад се Дарије вратио у Азију, зажеле да постану господари Пеонаца, те дођу у Сард и са собом поведу сестру која је била велика и јако лепа. Ту искористе прилику када је Дарије председавао на суду у предграђу лидског главног града, те ураде ово. Обуку сестру што су лепше и боље могли и пошаљу је по воду са крчагом на глави, а водила је руком коња и прела лан. Кад је девојка пролазила, примети је Дарије. Девојка је радила нешто што се није могло видети ни у Персији, ни у Лидији, нити игде у Азији. Кад је приметио девојку, Дарије пошаље неколико својих пратилаца да пазе шта ће девојка да уради с коњем. И ови су је пратили, па кад је дошла на реку, она напоји коња, напуни крчаг водом и врати се истим путем натраг, носећи на глави крчаг, водећи руком коња и обрћући вретено.
13) Дарије се чудио и ономе што је чуо од оних који су је пратили и оном што је сам видео, те нареди да је доведу пред њега. Кад су је довели, приђу и њена браћа, која су се налазила недалеко одатле и све то посматрала. На питање Даријево одакле је, младићи одговоре да су они Пеонци и да им је она сестра. Дарије их затим упита ко су ти Пеонци, у којој земљи живе и зашто су дошли у Сард. Ови му одговоре да су дошли да му се предаду, да се Пеонија налази на реци Стримону, да се Стримон налази недалеко од Хелеспонта и да су они потомци Теукра из Троје. Све му они тако по реду кажу, а он их запита да ли су тамо све жене тако вредне. Они му радосно одговоре да јесу и да су заправо због тога то тако и удесили.
14) Тада Дарије напише писмо Мегабазу, кога је оставио за команданта у Тракији, и нареди му да пресели Пеонце из њихове земље и да их заједно са женама и децом к њему доведе. И сместа одјури коњаник с писмом на Хелеспонт, пређе га и преда писмо Мегабазу. Прочитавши га, Мегабаз узме водиче из Тракије и крене с војском на Пеонију.
15) Кад су Пеонци чули да Персијанци иду против њих, они сви крену на морску обалу, мислећи да ће Персијанци одатле да их нападну. И Пеонци су били спремни да одбију напад Мегабазове војске, али Персијанци сазнају да су се Пеонци сакупили на обали и да је чувају, те помоћу водича окрену путем кроз унутрашњост и, сакривши се од Пеонаца, упадну у њихова насеља, у којима није било људи, и лако их заузму, пошто су била без одбране. Чим су Пеонци сазнали да су им насеља заузета, пеонска војска се сместа распрши и сваки оде својој кући и преда се Персијанцима. Тако од пеонских племена буду пресељени у Азију: Сириопеонци, Пеопли и сви становници из свих општина до Прасијадског језера.
16) Они око Пангејске планине и са Прасијадског језера нису уопште пали Мегабазу у руке. Он је, додуше, покушао да покори и оне који су становали на језеру, и то овако: усред језера налазе се дрвене скеле на високом кољу, а приступ са копна омогућен је помоћу једног уског моста. Коље испод скеле некад у старо време доносили су заједно сви становници насеља, а касније су створили овакав обичај. Кад год је неки од њих узимао једну жену, доносио би из планине,. којој је било име Орбел, по три коца и ставио би их испод скеле; код њих се сваки човек много пута жени. Сваки има на скели по једну колибу у којој станује и из које кроз скелу води један отвор доле у језеро. Малу децу везују ужетом за ногу бојећи се да се не скотрљају у језеро. Коње и говеда хране рибом, а рибе има толико много да, кад се кроз отвор спусти на ужету вршка у језеро и после краћег времена извуче, буде пуна пунцата рибе. Има две врсте риба, од којих се једна зове ''папракс'', а друга ''тилон''.
Персијски изасланици у Македонији
17) Заробљени Пеонци буду одведени у Азију, а кад је Мегабаз покорио Пеонце, пошаље у Македонију изасланство од седам најугледнијих Персијанаца, који су после њега уживали највећи углед у војничком логору. Ови буду послани Аминти да у име краља Дарија затраже земљу и воду. Македонија се налази недалеко од Прасијадског језера. Са језера се прво долази у рудник из кога је Александар добијао дневно по један таленат сребра, а затим кад се после рудника пређе планина Дисор, долази се у Македонију.
18) Кад су персијски изасланици тамо стигли и изашли пред Аминту, затраже они од њега за краља Дарија земљу и воду. Он им да што су тражили и позове их да му буду гости, па им приреди сјајан ручак и угостио је Персијанце што је боље могао. Кад су после ручка седели и пили вино, Персијанци изјаве:
''Пријатељу Македонче, ми Персијанци имамо обичај да на свечан ручак доводимо са собом и своје жене и љубазнице да седе са нама. Пошто си нас тако лепо дочекао и тако сјајно угостио, и дао краљу Дарију земљу и воду, можеш поступити и по овом нашем обичају.''
На то одговори Аминта:
''Персијанци, ми немамо таквог обичаја, него су код нас одвојени мушкарци од женских; а пошто сте ви господари и захтевате их, биће вам и та жеља испуњена.''
После тих речи пошаље Аминта по жене. Кад су оне на његов позив дошле, седну све редом прекопута Персијанаца. Видевши лепе жене, Персијанци рекоше да то што је Аминта урадио тек није паметно, јер боље би било да жене уопште нису ни долазиле; а овако су дошле, а нису селе поред њих, него прекопута њих, те морају само да паре очи. Аминта није имао куд, те нареди женама да седну поред њих. Кад су га послушале и селе, Персијанци их одмах почну хватати за груди, јер су били већ пијани, а понеки су покушали и да их љубе.
19) Гледајући то, Аминта је био миран, иако му је било криво, јер се јако бојао Персијанаца. Али Аминтин син Александар, који је био ту и све то гледао, пошто је био млад и није био доживео никакву невољу, није више могао да се уздржи, те зловољно рече Аминти:
''Ти се, оче, с обзиром на твоју старост, можеш повући, и окани се пића, а ја ћу остати и дворићу госте.''
Аминта примети да се Александар спрема да уради нешто непромишљено, па рече:
''Сине, видим добро шта хоћеш да урадиш у твојој љутини; зато и хоћеш да ме пошаљеш да би могао да урадиш нешто непромишљено. Преклињем те да не предузимаш ништа против тих људи и да нас не упропашћујеш. Дакле, уздржи се и зажмури, а послушаћу те да одем.''
20) Кад га је Аминта то замолио и отишао, рече Александар Персијанцима:
''Поштовани гости, ове вам жене стоје потпуно на расположењу и можете их, ако вам је по вољи, све или поједине од њих да обљубите. Ви само дајте знак коју желите. А сада је скоро време да се иде на спавање, а, како видим, прилично сте се и напили. Ове жене, ако вам је по вољи, пустите да се оперу, па ће вам се после умивања опет вратити.''
После тих речи, пошто су Персијанци на то пристали, пошаље он жене напоље у женске одаје, а Александар обуче исти толики број голобрадих младића у женска одела, па им сваком да нож и уведе их унутра, па кад је с њима ушао, рече Персијанцима:
''Персијанци, мислим да сте краљевски угошћени. Изнели смо пред вас што смо најбоље имали и могли да набавимо, а и оно што је најскупоценије од тога свега, нудимо вам још и своје мајке и сестре да се уверите да вам указујемо онакво поштовање какво вам и припада и да би могли да јавите вашем краљу како вас је и за столом и у кревету лепо угостио Хелен, његов намесник у Македонији.''
После тих речи посади он поред сваког Персијанца по једног Македонца преобученог у женско одело. Ови пак, чим су Персијанци покушали да их милују, поубијају их све до једног.
21) И тако су ови платили главом, и они и њихова послуга; са њима су, наиме, дошла и кола, и послуга и сва многобројна опрема; све је то заједно с њима ишчезло без трага и гласа. Кратко време после тога Персијанци поведу велику истрагу поводом тих људи, али их је Александар умео вешто да умири, јер је дао много новаца и сестру, која се звала Гигеја, шефу те истражне комисије, Персијанцу Бубару, и тако га подмитио. Тако је ствар била заташкана и престало је да се говори о погибији Персијанаца.
22) А да су ови Пердикини потомци заиста Хелени, као што то они и сами тврде, у то сам и ја убеђен и доказаћу то мало касније, а, уосталом, признали су их као такве и судије на олимпијским утакмицама. Кад је, наиме, Александар дошао у Олимпију и хтео да се такмичи у трчању, нису хтели то да му дозволе други Хелени који су се такмичили у трчању, јер су тврдили да у такмичењу могу да узму учешћа само Хелени, а не и варвари. Тада је Александар доказао да је Аргејац и признат је за Хелена, а на утакмици је међу првима стигао на циљ. Ето, то се тако десило.
23) Мегабаз са Пеонцима стигне на Хелеспонт, а одатле пређе на другу страну и дође у Сард. У то време је Хистијеј Милећанин већ почео да гради град у оном пределу на Стримону који му је, на његову молбу, поклонио Дарије као награду што му је сачувао мост а коме је име Миркин. Кад је Мегабаз сазнао шта Хистијеј ради, он брже-боље дође са Пеонцима у Сард и рече Дарију ово:
''Краљу, шта си ти то урадио? Дозволио си овом мудром и опасном Хелену да гради себи град у Тракији, где у шумама има много дрвета за грађење лађа и прављење весала, и много сребрних рудника, а унаоколо станују многи Хелени и варвари, који би, кад би само добили воду, радили и ноћу и дању све што би им он наредио. Одмах, дакле, спречи тог човека да то уради, да не би био приморан да водиш рат у својој земљи. Љубазно га к себи позови и спречи га у послу; а кад га будеш имао у рукама, побрини се да никад више не дође међу Хелене!''
Хистијеј на персијском двору. Отан
24) Тим речима Мегабаз је лако уверио Дарија да добро предвиђа шта ће се десити. После тога Дарије пошаље гласника у Миркин са оваквом поруком:
''Хистијеју, краљ Дарије ти ово поручује. Размишљајући о томе, не могу да нађем никога ко би мени и мојој држави био оданији од тебе, а у то се нисам уверио само на основу твојих речи, него и на основу дела. Пошто сада намеравам да извршим значајна дела, молим те да свакако дођеш к мени да ти поверим тај план.''
Хистијеј поверује тим речима, а уједно је сматрао за велику част да постане краљев саветник, те дође у Сард. Кад је тамо стигао, рече му Дарије:
''Хистијеју, позвао сам те због тога што си се већ онда када сам се тако журно вратио из Скитије, изгубио испред мојих очију, па сам се много трудио да те пронађем и да се са тобом поразговарам, јер сам уверен да је најдрагоценије благо на свету мудар и одан пријатељ, а и у једно и друго сам се код тебе већ на делу уверио. Добро си урадио што си дошао, и ја ти предлажем ово: остави и Милет и новоосновани град у Тракији и хајде са мном у Сузу, па ћеш тамо бити за мојим столом, мој саветник, и све што имам делићеш са мном.''
25) Рекавши то, Дарије постави за намесника у Сарду свога брата од стрица Артафрена, па са Хистијејем отпутује у Сузу, а за команданта војске у приморју постави Отана, чијег је оца, Сисамна, који је био краљевски судија, због тога што је за новац изрекао неправедну пресуду, краљ Камбиз погубио и дао да се одере, а од његове коже исекао каишеве и њима обложио столицу са које је изрицао правду. А сина овог погубљеног и одераног Сисамна именовао је Камбиз за судију и саветовао му да увек има на уму на каквој столици седи и суди.
26) И овај Отан, који је седео на тој столици, наследи тада Мегабаза на положају врховног команданта трупа и покори Бизант и Калхедонију, а после тога Антандар у Тројади и Лампонеју, и, кад је добио бродове са Лезба, заузме Лемно и Имбро, оба острва насељена још и у то време Пелазгима.
27) Лемнијци су се, додуше, храбро борили и давали су неко време жилав отпор, али су ипак били побеђени; а онима који су преживели, Персијанци поставе за намесника Ликарета, сина Меандријева, брата краља са Сама. Овај Ликарет је владајући на Лемну и умро. То се десило због овога. Отан је све покорио и претворио у робове; једне је оптужио што нису пошли са војском против Скита, а друге да су разбојнички нападали Даријеву војску при повратку из Скитије.
28) Овај је, дакле, као војсковођа, извршио таква дела. Али ускоро после тога невоље су за кратко време престале док поново није почела да долази несрећа са Накса и из Милета и да се шири по целој Јонији. Накс се, наиме, истицао богатством међу острвима, а Милет је у то време био на врхунцу свога развоја, био је заправо дика целе Јоније, док је пре тога, за време два поколења, био стално у опадању, нарочито због огорчених политичких борби, све док становници Пара нису онде успоставили ред; њих су, наиме, Милећани изабрали за успостављаче реда.
29) А Парани су их измирили на овај начин. Кад су неки од њихових најугледнијих људи дошли у Милет и видели како су им куће страшно пропале, они изјаве да желе да прођу кроз њихова поља. То Парани и учине: прокрстаре кроз цео милетски атар и, где год су међу запуштеним њивама наишли на добро обрађено земљиште, они су забележили име власника. Кад су прошли цео атар, и пошто су нашли мали број добро обрађених њива, врате се брже-боље у град, сазову народну скупштину, те повере власт у граду онима чије су њиве пронашли да су биле добро обрађене. Изјавили су, наиме, да ће ови сигурно и о држави водити бригу као и својим њивама. Осталим Милећанима препоруче да се радије овима покоравају него да се буне. Тако је Паранима пошло за руком да заведу ред у Милету.
Аристагора и припрема похода на Накс
30) Из ова два града ширила се тада несрећа по целој Јонији. И то се овако десило. Са Накса протера народ неколико својих богаташа и они побегну у Милет. Господар Милета био је тада Аристагора, син Молпагоре, зет и нећак Хистијеја, сина Лисагорина, кога је Дарије задржао у Сузи. Хистијеј је, наиме, био тиранин у Милету, и баш је у то време био у Сузи кад су к њему дошли његови ранији пријатељи са Накса. Кад су избеглице са Накса дошле у Милет, замоле они Аристагору да им да извесну војну силу да се помоћу ње врате кући. Аристагора пак помисли да би, ако им укаже помоћ, и сам могао постати господар Накса, али се понашао као да жели само да учини услугу Хистијејевим пријатељима, те рече:
''Не јамчим вам да ћу бити у стању да вам дам толико војске да бисте се са њом, и против воље становника Накса, могли да вратите кући, јер, како чујем, на Наксу располажу са осам хиљада штитова и многим ратним лађама. Ја ћу се ипак потрудити да то што пре уредим, и то мислим да урадим овако. Артафрен је мој пријатељ, а он је Хистаспов син и један од Даријеве браће, и управник свих поморских области у Азији, а има много војске и јаку флоту. Тај ће нам човек, уверен сам, у свему изаћи у сусрет.''
Чувши то, замоле они Аристагору да учини све што је у његовој моћи, чак да Артафрену понуди и дарове, а да ће они сами сносити трошкове око издржавања војске, јер су били уверени да ће они с Накса пристати да ураде све што од њих избеглице буду захтевале, чим се појаве пред острвом; а то ће исто учинити и становници осталих острва. До тог времена ниједно од Кикладских острва није било под Даријевим господством.
31) И Аристагора дође у Сард и саопшти Артафрену да Накс, додуше, није велико, али је лепо и драгоцено острво, које се налази близу Јоније, и на њему има много новца и робова, па му рече:
''И ти на ту земљу поведи војску и поврати у њу избеглице са Накса. Ако то будеш учинио, код мене су већ обезбеђена велика новчана средства, поред оних која су потребна за издржавање војске (јер је право да подносимо трошкове ми, за чији рачун се то ради), а ти ћеш на тај начин краљеву власт проширити и на острва, на сам Накс, Пар и Андро, па и на остала Кикладска острва, која признају врховну власт Накса. А одатле биће потребно да учиниш само један корак, па да дођеш на Еубеју, оно велико и богато острво које није мање од Кипра, а кога ћеш се ти лако моћи да дочепаш. За освајање свих тих острва биће довољно сто бродова.''
Али му овај одговори:
''Дајеш добре савете, и за добро краљевске куће, и слажем се са свим твојим предлозима, сем броја лађа; уместо сто лађа, у пролеће ћеш их имати на расположењу две стотине. Али биће потребно да на то да пристанак и сам краљ.''
32) Чувши то, Аристагора се јако обрадује и отпутује у Милет, а Артафрен, кад је послао гласника у Сузу и добио Даријев пристанак на Аристагорине предлоге, опреми две стотине бродова са три реда весала и велику војску, састављену од Персијанаца и савезника. За врховног команданта те војске именује Персијанца Мегабата, из породице Ахеменида, свога и Даријевог нећака, чијом се ћерком касније, ако је истина оно што се прича, верио Спартанац Паусанија, Клеомбротов син, јер је жудео да постане господар целе Хеладе. Кад је именовао Мегабата за команданта, пошаље војску Аристагори.
33) Мегабату се у Милету придружи Аристагора, са својим Јонцима, и избеглице с Накса, и он одједри, тобоже, према Хелеспонту, па кад је дошао до Хија, укотви се код Кавказа са намером да се одатле помоћу северног ветра упути на Накс. И (пошто становницима Накса није било суђено да у овом рату пропадну) десило се ово: док је Мегабат обилазио страже на бродовима, на једној миндској лађи случајно није било ниједног стражара. Мегабат се јако разљути и нареди својим пратиоцима да пронађу заповедника брода, коме је било име Скилак, да га вежу и протуре кроз рупу на најдоњем реду весала, и то тако да му глава буде напољу, а тело унутра. Али кад је Скилак био везан, неко јави Аристагори да му Мегабат мучи и злоставља пријатеља из Минда.
Овај дође и замоли Персијанца да му ослободи пријатеља, а кад овај не пристане, оде Аристагора сам и одреши га. Чувши то, Мегабат се страшно наљути и нападне на Аристагору. А овај му рече:
''Шта те се тичу те ствари? Зар те Артафрен није послао да примаш наређења од мене и да пловиш тамо куда ти ја наредим? Шта се ту правиш важан?''
То му рече Аристагора, а овај се на то јако увреди и, кад се смркло, пошаље брод са неколико људи на Накс да становницима Накса јаве шта им се спрема.
Опсада Накса
34) Становници Накса нису никако очекивали да се овај поход против њих спрема. А чим су сазнали, припреме се за дуготрајну опсаду, те донесу са поља све што су имали и обезбеде се храном и пићем. И тако су се они добро припремили за очекивани рат. А кад су ови дошли на лађама са Хија на Накс, наиђу на добро утврђен град, те су га опседали пуна четири месеца. Кад су Персијанци потрошили сав новац који су са собом били понели, и кад су потрошили много Аристагориног блага, а опсада је и даље захтевала још и више трошкова, они саграде тврђаву избеглицама са Накса и повуку се натраг на копно, пошто су претрпели неуспех.
35) Али Аристагора није могао да испуни обећање дато Артафрену; поред тога пали су му на леђа трошкови за издржавање војске, а бацали су га у бригу и велики губици које је војска била претрпела, а и то што се посвађао са Мегабатом; све му је изгледало да ће му бити одузета власт у Милету. Бојећи се свега тога, он одлучи да дигне устанак. Баш му се у то време деси да му дође роб са исписаном главом из Сузе од Хистијеја, по коме овај поручује Аристагори да се побуни против краља. Пошто Хистијеј није могао на други начин да поручи Аристагори да се побуни, јер су на свим путевима биле постављене страже, он ошиша до главе свог највернијег роба, истетовира му на глави писмо и пусти да му нарасте коса, па чим му је нарасла, одмах га пошаље у Милет и нареди му да поручи Аристагори да га ошиша и да му погледа у главу. На глави је, како сам већ рекао, била написана порука и позив на устанак. А Хистијеј је то урадио зато што га је болело то што је задржан у Сузи. Мислио је, ако дође у Милету до устанка, да ће га опет пустити да иде на море; а ако се и даље у Милету не буде ништа десило, знао је да нема никаквих изгледа да ће икад тамо доспети.
36) Ето, то је имао на уму Хистијеј кад је послао гласника, и то баш у оно време кад је Аристагора морао да донесе одлуку. Договарао се са својим завереницима, па им је износио своје мишљење и обавестио их је о позиву који је добио од Хистијеја. А и сви други су изнели исто мишљење и били су за то да се дигне уетанак, само је историчар Хекатеј из почетка био потпуно против тога да се поведе борба против персијског краља, па је набројао сва средства и све народе који су се налазили у Даријевим рукама. Али после тога, кад га нису послушали, он им да други савет: да се потруде да постану господари мора.
''Иначе'', изјави он, ''не видим никако куда ће то довести''
(јер је знао да су снаге Милета прилично слабе). Ако се пак узму скупоцени поклони лидског краља Креза из храма у Бранхидима, и ти поклони буду стајали њима на расположењу, и ако не дозволе непријатељу да их опљачка, у том случају могу се поуздати да ће бити господари мора. Ту је било много блага, како сам већ објаснио у првој књизи. Али ни овај предлог не буде примљен, и они ипак одлуче да се одмах дигне устанак. Исто тако одлуче да један од њих отплови лађом у Мијунт, где се налазила флота после њеног повлачења са Накса, па да покуша да похвата тиране који су тамо били дошли са флотом.
37) Тамо је био послан Иетрагора, и он је на превару похватао Олијата, Ибанолијева сина из Миласе, па Хистијеја, Тимнејева сина из Термере, па Коета, Ерксандрова сина, коме је Дарије дао на поклон Митилену, па Аристагору, Хераклидова сина из Киме, и многе друге, те је тако дошло до отвореног устанка и Аристагора је све своје снаге окренуо против Дарија. Пре свега, он се привидно одрекне тираније и заведе у Милету слободу, да би Милећани радије пристали да се са њим побуне, а после тога уради то исто и у осталој Јонији, па је једне тиране протерао, а оне које је похватао на бродовима, на којима су пловили на Накс, преда градовима, са намером да градове придобије за себе, и то једног једном, а другог другом граду, одакле су заправо и били.
Аристагора тражи помоћ Спарте
38) Чим су Митилењани добили у руке Коета, они га изведу испред градских капија и каменују, а Кимејци, и већина осталих, протерају своје тиране из земље. И то је био крај тираније у градовима. Кад је Аристагора из Милета учинио крај тиранији и оставио сваком граду одрешене руке да бира свог команданта, упути се сам у Спарту на једној лађи са три реда весала, јер је морао да стекне неког моћног и јаког савезника.
Спартански краљ Анаксандрид и његови синови
39) У Спарти није више био краљ Анаксандрид, Леонов син, који је тада већ био умро, и на престо је дошао његов син Клеомен, али не зато што је био за то способан, него због свог порекла. Анаксандрид је, наиме, био ожењен ћерком своје сестре, али са њом, и поред тога што је много волео, није имао деце. Због тога га позову ефори и саопште му:
''Ако теби није стало до тога, ми не смемо дозволити да Еуристенов род изумре. Растави се, дакле, са својом садашњом женом, пошто ти не рађа децу, и ожени се другом; тако ћеш учинити Спартанцима по вољи.''
Али им он одговори да неће урадити ни једно ни друго, и каже им да није лепо од њих што захтевају да се растави са својом женом, која му није ништа скривила, и што му саветују да се ожени другом. То их он неће никад послушати.
40) Због тога се састану ефори и сенатори на седницу и предложе ово:
''Пошто видимо да хоћеш по сваку цену да задржиш своју жену, ти бар учини ово, и немој да одбијеш овај предлог, да не би Спартанци били приморани да против тебе предузму друге мере. Не захтевамо од тебе да се раставиш од своје садашње жене; задржи је и надаље и дај јој све као и досада, само узми поред ње још једну жену, роткињу.''
Анаксандрид пристане на тај предлог, па је после тога имао две жене и два стана, што дотле у Спарти никако није био обичај.
41) Не прође много времена после тога, а друта жена му роди овог Клеомена. Она роди Спартанцима престолонаследника, али и прва жена, која је до тог времена била нероткиња, остане изненада у другом стању, на своју велику срећу. Иако је стварно била у другом стању, кад су рођаци друге жене за то сазнали, нису хтели да поверују у то, већ су тврдили да се она само хвалише и да хоће да подметне туђе дете. Кад је то превазишло већ сваку меру, и кад је дошло време да се породи, ефари, не верујући да ће родити, дођу и поседају око породиље, и тако су је чували. И она роди Доријеја, а ускоро после њега и Леониду, па одмах иза њега и Клеомброта. Многи тврде да су Леонида и Клеомброт били близанци. А друга жена, која је родила Клеомена, и која је била кћи Принетада, сина Демарменова, није више имала деце.
42) Клеомен је био, како се то обично каже, ограничен и мало ударен мокром крпом, док је Доријеј у свему био први међу својим вршњацима, а знао је добро и то да ће му због његових способности припасти престо. После смрти Анаксандридове Лакедемонци поступе по својим обичајима и изаберу Клеомена за краља зато што је био старији. Доријеј се због тога наљути и није хтео да га призна за свог краља. Он је од Спартанаца затражио људе и са њима је пошао да оснује колонију, а да у љутини није питао ни Делфијско пророчиште за савет у којој земљи да се насели, а и без извршавања уобичајених обреда у таквим приликама. И, тако огорчен, упути се са њима у Либију, а водичи су му били Терани (неки грађани из Тере). Кад је стигао у Либију, насели се у најлепшем крају Либије, на реци Кинипу. Али после три године протерају га оданде либијски Маки и Кархедонци, и он поново дође на Пелопонез.
43) Овде му предложи Антихар из Елеона да, према Лајеву пророчанству, оснује Хераклеју на Сицилији, и каже му да цео предео на Ериксу припада Хераклидима, пошто га је заузео још сам Херакло. Чувши то, пође он у Делфе да пита пророчиште да ли ће заузети земљу у коју намерава да путује, а Питија му одговори да хоће. После тога преузме Доријеј исту ону флоту са којом је пловио у Либију и отплови у Италију.
44) У исто то време, причају Сибарићани, спремали су се ови исти Сибарићани да са краљем Телијем нападну на Кротон, а Кротонци, бојећи се тог напада, позову Доријеја у помоћ и он им се одазове и дође. Доријеј пође са њима на Сибариду и заузме је. Тако причају Сибарићани. Међутим, Кротоњани тврде да у њиховом походу против Сибариде није учествовао ниједан Спартанац, изузев пророка Калије, из породице Јамида из Елиде. Овај је, наиме, пошто је била неповољна жртва коју је принео пре почетка рата против Кротона, и бојећи се краља Телија, побегао из Сибариде и дошао к њима. Тако тврде Кротоњани.
45) И једни и други наводе доказе за своја тврђења. Сибарићани наводе свети гај и храм у исушеном кориту реке Кратиса који је, како причају, саградио Доријеј у част Кратијске Атене кад је заузео град. Они се, даље, нарочито позивају на то да је Доријеј умро пошто се супротставио изјави пророчишта, јер да није још уз то ништа урадио, него само оно за шта је био послан, освојио би покрајину око Ерикса, учврстио своју власт у њој и не би био уништен заједно са својом војском. А Кротоњани показују многа дивна имања која је Елејац Калија у кротонској земљи добио на поклон, а која су се још у моје време налазила у рукама његових потомака, док Доријеј и његови потомци нису добили ништа. Да је Доријеј заиста учествовао у рату против Сибариде, сигурно би му дали још богатије поклоне него Калији. То су докази које наводе и једни и други, и свакоме остаје по вољи да прихвати оне који му изгледају убедљивији.
46) Са Доријејем су пошли и други Спартанци да се населе на Сицилији, и то: Тесал, Паребат, Келет и Еурилеонт. И кад су ови тамо допловили са целом својом флотом, победе их у једној бици Феничани и Егестејци и све их поубијају. Једини од оних који су хтели да оснују колонију, а који је из те несрећне битке изишао жив, беше Еурилеонт. Он је скупио све војнике који су преживели ту битку и са њима заузео Миноју, Селинунтову колонију, и помогао становницима Селинунта да се ослободе тиранина Питагоре. Али и он сам ускоро покуша да постане тиранин у Селинунту, што му је и пошло за руком, али само за кратко време. Становници Селинунта, наиме, побуне се против њега и убију га код Зевсова жртвеника, на тргу куда је био побегао.
47) Са Доријејем је био и са њим погинуо Филип, Бутакидов син из Кротона који је био верен са ћерком Телија из Сибариде, па пошто му женидба није успела, отплови на лађи из Кротона у Кирену и одатле се придружи флоти са својом властитом лађом и посадом коју је сам издржавао. Био је победник на олимпијским утакмицама и у то време најлепши човек у Хелади. И Егестејци су му због његове лепоте указивали тако велико поштовање какво нису указивали ником другом. Поштују га, наиме, као хероја, па су на његову гробу подигли храм и приносе му жртве.
48) Ето, тако је умро Доријеј. А да је признао краља Клеомена и остао у Спарти, сигурно би постао спартански краљ, јер Клеомен није дуго владао у Спарти, већ је ускоро умро и иза себе није оставио ниједног сина, него само ћерку, којој је било име Горга.
Аристагора у Спарти. Пут од Ефеса до Сузе
49) Дакле, Аристагора, тиранин из Милета, дође у Спарту баш кад је тамо владао Клеомен. Кад га је краљ примио, како причају Лакедемонци, он је имао бронзану плочу на којој је била нацртана цела земља, цело море и све реке. Кад су почели да се разговарају, Аристагора изјави Клеомену ово:
''Клеомене, немој да се чудиш што сам тако пожурио да дођем к теби, јер су прилике такве. А то што су сад Јонци постали робови, не представља несрећу и срамоту само за нас него и за све Хелене, а нарочито за вас који стојите на челу Хеладе. А сада, заклињем вас хеленским боговима, ослободите Јонце од ропства. Та, они су ваша рођена браћа. То можете лако учинити, јер варвари нису храбри, док сте ви најпознатији јунаци у рату. Они иду у рат с луком и кратким копљем, а у бој иду с чалмама на глави и у дугачким чакширама, дакле лако можете изаћи на крај с њима. Исто тако, народи на том копну богатији су него сви остали заједно, а, пре свега, имају много злата, па сребра и бронзе, шареног одела, стоке и робова. Све то можете имати, само ако будете хтели. А сад хоћу да ти покажем где станују разни народи. Овде поред Јонаца станују Лиђани, у дивној земљи, у којој има много сребра.''
И тако рече, па му показа изглед земље урезан на бронзаној плочи коју је био понео.
''Са Лиђанима'', настави он, ''граниче се према истоку Фрижани, а Фригија је најплоднија и стоком најбогатија земља од свих за које ја знам. Са Фрижанима се граниче Кападочани, које ми називамо Сиријцима. Њихови суседи су Киличани и њихова земља се протеже до мора у коме се налази острво Кипар. Они плаћају краљу данак од пет стотина талената годишње. Са Киличанима се овде граниче Арменци, који исто тако имају много стоке, а до Арменаца су Матијенци, који живе овде у овој земљи. Са њима се, ево, граничи Кисијска земља, у којој се налази охоли град Суза, овде на реци Хоаспу, где велики краљ има свој двор; ту се исто тако налази и ризница новца. Кад бисте заузели тај град, могли бисте се онда, у погледу богатства, такмичити и са самим Зевсом. Него, да ли има смисла да се борите са Месенцима, Аркађанима или Аргејцима, који су исто тако храбри као и ви, за једно мало и незнатно парче земље на вашим границама. Они немају ни злата ни сребра, што даје подстрека човеку да добровољно и живот свој положи у борби. Зашто се не решите да без много труда постанете господари Азије кад вам се за то пружа згодна прилика?''
То рече Аристагора, а Клеомен му овако одговори:
''Пријатељу из Милета, добићеш одговор после три дана.''
50) И тада су на томе остали. А када је дошао дан да му се да одговор, и кад су се састали, запита Клеомен Аристагору колико дана хода има од јонске обале до краља. И Аристагора, иначе досетљив човек и способан да му замаже очи, тада се превари; није, наиме, требало да каже истину да је хтео да доведе Спартанце у Азију, али је ипак рекао како јесте, тј. да је донде потребно три месеца хода. Кад је Аристагора почео да говори о путу, упадне му Клеомен у реч и изјави:
''Пријатељу из Милета, чисти ми се из Спарте још пре заласка сунца, јер говориш глупости Спартанцима кад хоћеш да их одвучеш три месеца хода далеко од морске обале.''
51) После тих речи врати се Клеомен у свој двор, а Аристагора узме маслинову гранчицу и дође са њом у Клеоменов двор, те га замоли да га саслуша, али да претходно Клеомен удаљи своју ћерчицу из собе; баш се у том тренутку поред Клеомена налазила његова кћи, којој је било име Горга; била му је јединица и имала је осам до девет година. Клеомен му дозволи да каже све што хоће и рече му да се не устручава пред девојчицом. Тада му Аристагора прво обећа да ће му дати десет талената ако буде изашао усусрет његовој молби. Кад је Клеомен климнуо главом да не пристаје, Аристагора је све више обећавао, док му најзад није понудио педесет талената. Тада повиче девојчица:
''Оче, овај странац ће те подмитити ако сместа не изађеш одавде.''
Клеомену је било мило што му је дете саветовало, и он изађе у другу собу а Аристагора коначно напусти Спарту и није му се дала прилика да још нешто каже о путу до краља.
52) Са тим путем, наиме, ствар стоји овако: цео пут води кроз насељене и сигурне пределе и свуда се налазе краљевски конаци и врло лепе гостионице. На путу кроз Лидију и Фригију, који износи четрдесет четири и по парасанга, налази се двадесет конака. Из Фригије се стиже на реку Халис, на којој се налази једна капија, кроз коју мора проћи свако ко хоће да пређе реку, а ту се такође налази и велика стражара. Одмах преко реке стиже се у Кападокију, кроз коју дужина пута, све до границе Киликије, износи сто и четири парасанга, и на њему има двадесет и осам конака. На овој граници пролази се кроз две капије и поред две стражаре. Кад се туда прође и кад се путује кроз Киликију, наилази се на размаку од петнаест и по парасанга на три конака. Границу између Киликије и Арменије чини пловна река, која се зове Еуфрат. У Арменији се на размаку од педесет шест и по парасанга налази петнаест конака и свратишта и једна стражара. Кроз ту земљу теку четири пловне реке преко којих се мора прећи. Прва је Тигрис, а друга и трећа имају исто име Забат, па ипак то нису исте реке и теку из разних предела. Прва тече из Арменије, а последња из Матијенске земље. Четврта је река Гинд, коју је Кир својевремено поделио на триста шездесет јама. Из ове земље (Арменије) долази се у Матијенску земљу, и на путу од сто тридесет и седам парасанга наилази се на тридесет и четири свратишта. Одатле се долази у Кисијску земљу, кроз коју пут до исто тако пловне реке, Хоаспа, износи четрдесет два и по парасанга и на њему има једанаест свратишта. На Хоаспу је саграђен и град Суза. Све у свему, на путу од Сарда до Сузе има сто једанаест конака и исто толико гостионица.
53) Ако је краљевски пут тачно измерен парасангима, и ако један парасанг садржи у себи тридесет стадија, а он у ствари и садржи толико, то онда од Сарда до краљевог дворца, до такозваног Мемноновог Града, има тринаест хиљада пет стотина стадија, или четири стотине и педесет парасанга. Ако се, дакле, дневно прелази сто педесет стадија, онда је за тај пут потребно равно деведесет дана.
54) На тај начин право је рекао Милећанин Аристагора Спартанцу Клеомену да је пут до краља дут три месеца хода. А ако неко хоће да има сасвим тачне податке о том, ја ћу му и то рећи; мора се, наиме, још додати пут од Ефеза до Сарда. У том случају изјављујем да од Хеленског мора до Сузе (јер се Мемнонов Град тако зове) има свега четрнаест хиљада и четрдесет стадија. Од Ефеза пак до Сарда има пет стотина и четрдесет стадија. И за тај цео пут потребно је још три дана хода више.
Аристагора у Атини. Атина после Хипархове смрти
55) Кад је био протеран из Спарте, Аристагора се упути у Атину, која је баш у то време била ослобођена од тирана. То се десило овако: кад су Аристогитон и Хармодије, који су били пореклом Гефирејци, убили Хипарха, сина Пизистратова и брата тиранина Хипије, а који је (на своју несрећу) сазнао из сна шта га чека, потпали су Атињани још за четири године не под мању, него под већу тиранију од оне пређашње.
56) Хипарх је био сањао овакав сан. Уочи Панатенејских свечаности сањао је, наиме, Хипарх да је поред њега стао један велик и леп човек и поставио му овакву загонетку:
''Издржи, лаве, неподношљиви бол стрпљивим срцем! Нико, ко неправду чини, некажњен остати неће.''
Чим је сутрадан свануло, он то, разуме се, исприча тумачима снова, а затим, упркос томе сну, приреди свечаност, на којој је и изгубио главу.
57) А Гефирани, којима су припадале и Хипархове убице, сами причају да су пореклом из Еретрије, а према подацима до којих сам ја дошао, они су у ствари били Феничани, и то од оних Феничана што су са Кадмом дошли у земљу која се сада зове Беотија и населили се у области Танагре, јер им је та област била коцком одређена. Одатле су раније Аргејци протерали Кадмејце, а ове исте Гефиране, опет, протерају Беоћани и они дођу у Атину. Атињани их приме и даду им грађанска права под извесним условима, па их натерају да се одрекну многих незгодних обичаја и навика.
58) Хелени су научили много корисних ствари од ових Феничана који су са Кадмом били дошли и ту се населили, а међу којима су се налазили и Гефирани. Пре свега научили су од њих писмо, које Хелени раније, по мом мишљењу, нису познавали. Из почетка су писали исто као и Феничани, а касније се, упоредо са променама у језику, мењао и облик слова. Око њих су у то време скоро у свим крајевима становали Јонци, који су научили од Феничана како се пишу слова, па су се, изменивши их мало, њима служили и назвали су их с правом феничка слова, пошто су их Феничани и донели у Хеладу. Код Јонаца се књиге још и данас зову коже, јер се раније, кад је папирос био редак, писало на овчијим и козијим кожама, а варвари још и данас пишу на таквим кожама.
59) И ја сам лично видео та кадмејска слова, и то у Беотији, у храму Изменијског Аполона у Теби, урезана на три троношца, и та су слова била јако слична јонским. Један натпис на троношцу гласио је овако:
''Поклонио ме је Амфитрион после победе над Телебојцима.''
Тај натпис потиче из времена Лаја, сина Лабдакова и унука Полидорова, а овај последњи беше Кадмов син
60) А на другом троношцу натпис је био у хексаметарском стиху и гласио је:
''Даде ме стрелцу одличном Аполону ко пресветли дар Победник рвачки Скеј, што у борби остаде први.''
Скеј је вероватно био син Хипоконта, и, ако га је баш он поклонио, а не неко други, ко се исто тако звао као и Хипоконтов син, онда је тај троножац из времена Едипа, сина Лајева.
61) А и на трећем троношцу налазио се натпис у хексаметру и гласио је:
''И сам Лаодамант, краљ, поклони троножац овај Стрелцу Аполону споменик прекрасан нек је овде.''
За време владе овог краља Лаодаманта, сина Етеоклова, Аргејци су протерали Кадмејце и ови побегну Енхелејцима, а Гефирани остану у земљи, али их касније Беоћани ипак протераше, те се тако повуку у Атину. Ту у Атини оснују они светиње које немају ничег заједничког са осталим храмовима у Атини, него се сасвим разликују од њих, а међу њима и светињу Ахејске Деметре и њене мистерије.
62) Пошто сам испричао о томе шта је сањао Хипарх и о пореклу Гефирана који су убили Хипарха, потребно је да сад наставим започету причу како су се Атињани ослободили тирана. Док је Хипија био тиранин и јако огорчен на Атињане због Хипархове смрти, покушају Алкмеониди, који су били родом из Атине, а које су Пизистратиди били протерали из овог града, да се заједно с протераним Атињанима на силу врате, али им то није пошло за руком, него су тешко настрадали. Били су се, наиме, утврдили у Липсидрију, више Пеонске општине, те су настојали да се врате и ослободе Атину. Алкмеониди су тада, радећи свим силама да оборе Пизистратиде, почели да граде храм у Делфима за новац који су примили од Амфиктионаца, а који још и данас постоји, а онда још није постојао. Пошто су били богати и још од старина уживали велик углед, саграде они много лепши храм него што је било у нацрту предвиђено. Између осталог, саграде они чело храма од парског мрамора, иако је било уговорено да се цео храм сагради од обичног кречњака.
Протеривање Пизистратида
63) Они, исто тако, по причању самих Атињана, за време сваг боравка у Делфима подмите новцем Питију да нареди Спартанцима да ослободе Атину кад ови буду или приватно или у име државе питали пророчиште за савет. Пошто су Спартанци добијали од пророчишта увек исти одговор, они пошаљу једног угледног Спартанца, Анхимола, сина Астерова, са војском у Атину да протера Пизистратиде, иако су били са њима у присном пријатељству; сматрали су да је важније оно што бог заповеда него оно што људи раде. И они упуте војску на лађама. Анхимол пристане код Фалерона и онде искрца војску. Али су Пизистратиди били већ раније обавештени, те се обрате Тесалцима за помоћ, јер су били у савезу са њима. Тесалци једногласно одлуче да се одазову њихову позиву и пошаљу им у помоћ хиљаду коњаника под командом свог краља Кинеје из Гона. Кад су им ови стигли у помоћ, Пизистратиди смисле ово: посеку сва дрвета у равници око Фалера и направе терен згодан за коњицу, те пусте коњицу да нападне на логор. У налету побију многе Спартанце, а између осталих и самог Анхимола; остале пак присиле да се повуку на бродове. Тако је прва спартанска војска морала да се повуче, а Анхимолов гроб налази се у Алопеки, у Атици, недалеко од Хераклова храма у Киносаргу.
64) После тога опреме и пошаљу Спартанци већу војску у Атику под командом свог краља Клеомена, Анаксандридова сина, али је овог пута не пошаљу морем него копном. Упавши у Атику, сукобе се Лакедемонци најпре са тесалском коњицом, која убрзо окрене у бекство и изгуби преко четрдесет војника, а они што су остали у животу побегну право у Тесалију. Клеомен дође у град и заједно са Атињанима, који су желели да буду слободни, опседне тиране који су се били затворили у Пелашкој тврђави.
65) Али Лакедемонци никако нису могли да похватају Пизистратиде, јер се нису били припремили за опседање, док су се Пизистратиди били добро снабдели храном и пићем. Стога, после неколико дана опседања, повуку се они у Спарту. И тад се деси нешто што је једнима било на несрећу, а другима на срећу. Непријатељима падну у руке деца Пизистратида која су била потајно послана из града и требало је да буду смештена на сигурно место. И то је сасвим изменило ситуацију. На захтев Атињана поруче Пизистратиди да, ако им се предаду деца, пристају да напусте Атину у року од пет дана. И после тога оду у Сигеј, на реци Скамандру, пошто су владали у Атини пуних тридесет и шест година. Они су били пореклом из Пила и потомци Нелеја, исто као и породице Кодра и Меланта, који су се раније доселили у Атину и тамо постали краљеви. Зато је Хипократ, за успомену на Несторова сина Пизистрата, и дао своме сину то име. И на тај начин су се Атињани опростили тирана. Одмах ћу вам испричати шта су они радили после свог ослобођења и шта су све доживели пре него што су Јонци подигли устанак и пре Аристагориног доласка у Атину да их моли за помоћ.
Реформе двојице Клистена
66) Атина је још и раније била један велики град, а после протеривања тирана она се још проширила. У њој су у то време на челу државе била два човека, Клистен, из породице Ахеменида, и то баш онај за кога се прича да је подмитио Питију, и Изагора, Тизандров син, исто тако из једне угледне породице, али нисам у стању да наведем његове претке; његови рођаци приносе жртве Карском Зевсу. Ова два човека отимала су се за власт, па кад је Клистен био побеђен, он покуша да придобије за себе прости народ. Касније је поделио Атињане, који су дотле сачињавали четири филе, на десет фила и укинуо им стара имена: Гелеонт, Егикор, Аргад и Оплет, дата по Јоновим синовима, па им да нова имена, према именима домаћих хероја, изузев Ајанта. Његово је име додао, јер је он, иако је био странац, био сусед и савезник.
67) У томе се, изгледа ми, Клистен угледао на свог деду по мајци, тиранина Клистена из Сикиона. Овај је, наиме, кад је ратовао са Аргејцима, најпре забранио утакмице певача у Сикиону, због Хомерових песама, јер се у њима стално пева о Аргу и Аргејцима, а после тога је Клистену пало на ум да протера из земље Адреста, сина Талајева, чији се гроб налазио, и сад се налази, на тргу у Сикиону, зато што је био из Арга. Он дође у Делфе и запита да ли да протера Адреста. А Питија му одговори да је Адрест краљ у Сикиону, а он, Клистен, да је обичан крвник. Кад му бог није то дозволио, он се врати кући и смишљао је како да натера Адреста да сам напусти Сикион. Кад је био уверен да је пронашао једно такво средство, пошаље изасланике у Тебу у Беотији и поручи им да жели да к себи доведе Меланипа, сина Астакова. И Тебанци му то дозволе. Кад је довео Меланипа, Клистен му одреди земљиште баш поред општинске зграде и подигне му тамо на најтврђем месту један храм. Клистен је довезао Меланипа (и то треба да се исприча) зато што је био Адрестов крвни непријатељ и убио му брата Мекиста и зета Тидеја. Чим је Меланипу подигао светиште, он одмах укине жртве и светковине Адресту и пренесе их на Меланипа. Али су становници Сикиона имали обичај да нарочито много поштују Адреста. Тамошња земља, наиме, припадала је Полибу, а Адрест је био син Полибове кћери, па кад је Полиб умро без деце, оставио је државу и власт Адресту. Међу осталим почастима које су становници Сикиона указивали Адресту, славили су његове патње и муке у трагичним хорским песмама, у којима нису указивали поштовање Дионису, него само Адресту. Клистен, међутим, одреди да се хорске песме певају у част Диониса, а остале жртве да се приносе Меланипу.
68) Тако је он био поступио с Адрестом, а дорским племенима дао је друга имена, да не би имали иста имена у Сикиону и у Аргу. Том приликом је највише исмевао становнике Сикиона:
Узео је речи свиња и магарац (хис и онос), па је на њих додао наставак и тако је направио имена свих племена, изузев онога коме је он сам припадао. Овом племену дао је име по својој власти. Ови су се звали Архелаји, а остали се зову Хијате (Свињари), Онеате (Магарчари) и Хереате (Прасетари). И Сикиоњани су се служили тим именима фила не само за време Клистенове владе, него још пуних шездесет година после његове смрти. После тога договоре се да измењају имена фила и назову се Хилеји, Памфили и Диманати, па овима додаду још и четврту филу и даду јој име по Адрестову сину Егијалеју и назову је Егијалеји.
69) То је, дакле, радио Клистен из Сикиона. А други Клистен, из Атине, који је био син ћерке Клистена из Сикиона, и по коме је и добио име, изгледа ми да је мрзео Јонце. И, да се Атињани не би звали исто као и Јонци, он је урадио исто што и његов имењак дед. Чим је у Атини придобио на своју страну прости народ, који је раније био презрен, повећа он број фила и да им друга имена. Поставио је десет племенских поглавица (филарха) место четири, а сваку филу поделио је на десет општина (дема). И тада, кад је имао уз себе прости народ, био је много јачи од својих противника,
Изагора. Клеоменов поход на Атику
70) Али Изагора, који је био на изборима побеђен, смисли ово. Позове у помоћ Спартанца Клеомена, са којим се био спријатељио још за време опседања Пизистратида. А Клеомен је имао разлога да дође и ради Изагорине жене. Клеомен, пре свега, пошаље изасланика у Атину и затражи да се прогна Клистен и још многи други Атињани, које је назвао проклетим. Изагора га је био научио да под тим изговором то уради, јер су Алкмеониди и њихове присталице били криви за оно убиство, а он сам и његови пријатељи нису били у то умешани.
71) Ево како је дошло до тога да су ови Атињани сматрани за људе на којима лежи проклетство. Некада је у Атини живео човек коме је било име Килон, који је био победник на олимпијади. Он је желео да постане тиранин, па је зато створио заверу од својих вршњака и покушао да се дочепа тврђаве. Пошто му то није пошло за руком, он седне крај богињина кипа да би се заштитио. Градске власти, које су се у то време налазиле у Атини, наговоре их да се оданде склоне, и зајамче им да неће бити убијени. А што су ипак били убијени, за то сносе одговорност Алкмеониди. То се, међутим, десило пре Пизистратова времена.
72) Кад је Клеомен послао гласника и наредио да Клистен и они на којима је лежало проклетство имају да напусте град, Клистен је потајно побегао, затим је Клеомен, и поред тога, дошао у Атину, додуше не са великом војском, па је одмах чим је стигао протерао из Атине седам стотина породица, које му је Изагора био пописао. После тога покушао је да распусти скупштину и да пренесе власт на три стотине Изагориних присталица. Кад се скупштина томе супротставила и није хтела на то да пристане, тада Клеомен, Изагора и његове присталице заузму тврђаву. А остали Атињани се сложе, опколе их и опседаху их два дана. Трећег дана склопе споразум, и Спартанци, сви до једног, напусте земљу. И тако се испунило пророчанство које је било објављено Клеомену. Кад је, наиме, дошао у тврђаву и хтео да је заузме, ушао је у богињино светиште да јој се помоли. Али свештеница устане са свог седишта и рече му док је био још на вратима:
''Врати се натраг, странче из Спарте, и не улази у светињу! Овде је забрањен улаз свима Дорцима.''
Он јој на то одговори:
''Жено, ја нисам Дорац, него сам Ахејац.''
И он се не покори наређењу, него уђе силом унутра. Зато је и морао да излети из града заједно са својим Спартанцима. Све остале Атињани похватају и побију, а међу њима и Тимеситеја из Делфа, о чијој храбрости и јунаштвима бих имао много да вам причам. Сви су ови, дакле, били похватани и погубљени.
73) После тога доведу Атињани Клистена и оних седам стотина породица натраг и пошаљу посланике у Сард да склопе савез са Персијанцима, јер су предвиђали да ће доћи до рата са Клеоменом и Спартанцима. Кад су посланици стигли у Сард и изјавили што им је било наређено, запита их Хистаспов син Артафрен, господар Сарда, ко су и одакле су ти људи који желе да склопе савез са Персијанцима, па кад је од изасланика чуо, одговори им укратко да ће моћи да склопе савез са Персијанцима ако даду краљу Дарију земљу и воду, а ако не даду, нареди им да се одмах удаље. И посланици, желећи да склопе савез, изјаве на своју руку да ће дати земљу и воду. А кад су се вратили кући, буду оптужени за велеиздају.
74) Кад је Клеомен чуо како га у Атини исмевају и вређају, скупи војску са целог Пелопонеза, па, не рекавши зашто скупља војску, реши да се освети атинском народу и да постави Изагору за тиранина. Овај се, наиме, са њиме био повукао из тврђаве. И тако Клеомен са великом војском упадне у Елеузину, док су Беоћани, у споразуму са њима, заузели Еноју и Хизију, области које су се налазиле на граници Атике. Истовремено са друге стране нападну на Атику Халкиђани и почну је пустошити. А Атињани, иако су били опкољени са свих страна, одлуче да се касније обрачунају са Беоћанима и Халкиђанима, те се прво ухвате у коштац са Спартанцима у Елеузини.
75) И баш кад је требало да се обе војске сударе, предомисле се Коринћани, пошто су увидели да не раде право, и повуку се, а затим и Демарат, Аристонов син, који је такође био спартански краљ, те дошао с војском са Пелопонеза и дотада био у добрим односима с Клеоменом. Управо због тог сукоба је и донет у Спарти закон да убудуће с војском не иду оба краља; до тог времена су, наиме, увек ишла оба краља. Пошто би се један од њих лишавао командовања војском, остајао би други од Тиндарида код куће. Раније су, наиме, била оба краља с војском, да јој се нађу у невољи.
76) Чим су остали савезници код Елеузине видели да постоји неслога између спартанских краљева и да су се Коринћани повукли, окрену се и они и оду кући.
То је био четврти по реду напад који су Дорци извршили на Атику; двапут су долазили као непријатељи, а двапут као пријатељи Атињана. Први пут кад су основали Мегару (јер се и овај поход за време краља Кодра у Атини може с правом овамо да уброји), други и трећи пут онда када су дошли из Спарте да протерају Пизистратиде, и четврти пут кад је Клеомен са Пелопонежанима упао у Елеузину. Тако је ово био четврти напад Дораца на Атину.
Успеси Атињана. Савез Тебанаца и Егињана
77) Кад се војска тако неславно распала, реше Атињани да се освете, и прво поведу војску против Халкиђана. А Беоћани дођу Халкиђанима у помоћ код Еурипа. Чим су Атињани видели да су дошли и Беоћани, они одлуче да се прво обрачунају са Беоћанима, а онда са Халкиђанима. И Атињани нападну на Беоћане и до ноге их потуку, те многе побију и око седам стотина њих заробе. Још истог тог дана пређу Атињани на Еубеју и нападну на Халкиђане, те и њих победе и населе на земљишту витезова четири хиљаде колониста. Витезовима су се звали халкидски великопоседници. А заробљенике које су овде ухватили баце, заједно са заробљеницима из Беотије, у тамницу, али их касније пусте на слободу, пошто су платили по две мине откупнине. Оне окове у којима су били везани обесе у тврђави, и они су се тамо сачували још и у моје време; висе у тврђави о зиду, који је опаљен ватром од стране Персијанаца, преко пута од храма на западној страни. А од десетог дела који су примили уиме откупа заробљеника, начине бронзани четворопрег и поклоне га храму. И он се налази у тврђави, одмах код улаза у Пропилеје, са леве стране. На њему се налази овај натпис:
''Кад су синови атински јунаштвом у борби својим
Победили беотски народ и Халкиђане с њима,
Железним ланцима обест им угасише у тамници мрачној
И од десетка коњи Палади на поклон то су.''
78) И Атина се тада јако оснажи. Јасно је, према томе, и то не само у овом једном случају, него уопште, каква преимућства има слобода. Док су Атињани били под влашћу тирана, нису били јачи у рату ни од једног од својих суседа; а кад су се опростили тирана, постали су први међу њима. Сасвим је разумљиво да се, док су били робови, нису трудили да буду добри војници, јер би то ишло само у корист насилнику; напротив, кад су постали слободни, и кад се радило о њихову добру, сваки је дао све од себе.
79) Док су Атињани тако радили, пошаљу Тебанци изасланике у Делфе да питају бога како да се освете Атињанима. Али им Питија одговори да они сами неће бити у стању да се освете, него им саветује да то јавно објаве и да се обрате својим најближим за помоћ. Кад су се изасланици вратили из Делфа, они сазову скупштину и саопште народу шта им је пророчиште одговорило. Чим су Тебанци чули да треба да се обрате својим најближим за помоћ, они рекоше:
''Зар становници Танагре, Коронеје и Теспије нису наши најближи суседи? Зар они нису увек били уз нас и верно нас помагали у рату? Па зашто онда још да их молимо за помоћ? Него ће пре бити да пророчиште није на то мислило.''
80) И док су они о том разговарали, рече један између њих који је исто тако био чуо одговор:
''Мислим да сам разумео шта пророчанство хоће да нам каже. Прича се да је Азоп имао две кћери, Тебу и Егину; пошто су оне биле сестре, мислим да нас бог саветује да замолимо Егињане за помоћ.''
И пошто је изгледало да бољег тумачења није било од овог, они одмах пошаљу изасланике Егињанима да их, према савету пророчишта, као своје најближе замоле да им пошаљу помоћ. И, на њихову молбу, ови одговоре да ће им послати у помоћ Еакиде.
Рат Егињана с Атињанима
81) Али кад су Тебанци, у савезу са Еакидима, ступили у борбу с Атињанима, па кад су претрпели тежак пораз, пошаљу они Еакиде натраг и замоле Егињане да им они сами дођу у помоћ. И Егињани, охрабрени великим богатством и сећајући се старог непријатељства према Атињанима,а на молбу Тебанаца, нападну на Атињане без објаве рата. И, док су Атињани били у борби са Беоћанима, они се пребаце са својим бродовима у Атику и опустоше Фалерон и друга места на обали и тиме нанесу велике штете Атињанима.
82) Први повод за непријатељства Егињана према Атињанима био је овај. Становницима Епидаура нису били родили усеви, и ови се због те несреће обрате пророчишту у Делфима. Питија им, међутим, нареди да подигну кипове Дамији и Ауксезији, па ће им онда бити боље. А кад су Епидаврани запитали да ли да начине кипове од бронзе или од мермера, Питија им одговори да их не праве ни од бронзе ни од мермера, већ од дрвета питоме маслине. Тада Епидаврани замоле Атињане да им дозволе да у њиховој земљи одсеку маслине, јер су баш те маслине Епидаврани сматрали за најсветије. Прича се, такође, да је у то време било маслина једино у Атици и нигде више. Атињани им одговоре да ће им дозволита под условом да сваке године приносе жртве градској Атени у Ерехтеју. Епидаврани на то пристану и добију тражена маслинова стабла, те од њих начине кипове. Отада им је земља рађала и извршавали су обећање дато Атињанима.
83) У то време, а и раније, Егињани су још били под влашћу Епидаврана и морали су увек да се превозе на суд у Епидаур, било да су се обраћали суду као тужиоци или као оптужени. Али касније изграде они себи флоту и одмах без оклевања побуне се против Епидаврана. Пошто су имали власт на мору, наносили су им велике штете у биткама до којих је између њих било долазило, па им чак узму Дамијин и Ауксезијин кип, пренесу их и ставе усред своје земље, у пределу који се зове Еа, око двадесет стадија далеко од престонице. Ту су им приносили жртве и у њихову част приређивали игре у колу, у којима су се исмевале жене, а свакој су богињи одређивали по десет људи за коловође. Али играчи у колу нису се никад ругали мушкарцима, него само тамошњим женама. И код Епидаврана је било таквих обреда, али и обреда о којима се не сме говорити.
84) Кад су украдени ови кипови, Епидаврани нису више извршавали оно на шта су се обавезали Атињанима. Због тога су им Атињани слали изасланике и улагали протест. Али су им Епидаврани одговорили да нису криви: док су кипови били у њиховој земљи, они су испуњавали своје обавезе, а сада, кад су им кипови однесени, није право да се од њих то захтева, него им саветују да то захтевају од Егињана, у чијим се рукама налазе кипови. Тада Атињани пошаљу изасланике у Егину и затраже да им се врате кипови. Егињани им, међутим, одговоре да с Атињанима немају никаква посла.
85) А Атињани данас причају да је после тога држава послала неколико грађана на једној лађи од три реда весала у Егину, и они су, стигавши тамо, покушали да скину кипове са њихових постоља и да их однесу, јер су били начињени од њихова дрвета. Кад тако нису могли да их скину, они вежу уже око кипова и почну их вући, и док су они вукли, пукне гром и истовремено се земља затресе. Због тога су људи са лађе, који су вукли уже, полудели и у лудилу насрну један на другога с оружјем и у међусобним борбама изгину сви, те остане само један и тај се врати у Фалерон.
86) Атињани тврде да се то тако десило, а Егињани опет кажу да Атињани нису дошли само на једној лађи, јер би се они лако могли бранити против једне лађе, па и против неколико њих, чак ако сами не би ни имали својих лађа; него су они морали доћи у њихову земљу са великом флотом, па су се због тога Егињани и повукли и нису се са њима упуштали у борбу на мору. Али не могу тачно да кажу да ли су се повукли зато што су признали да су слабији за борбу на мору, или зато што су имали намеру да учине нешто што су стварно и учинили. Не верујем ни у то да су се Атињани, пошто им нико није пружио отпор, искрцали са бродова и отишли право киповима, па кад нису могли да скину кипове са постоља, да су их везали ужетима и вукли све док оба кипа нису исто урадила, тј. да су пала на колена пред њих и отада стално тако и остала. Нека им верује ко хоће, ја им то не верујем. Атињани су, тобоже тако поступили. А Егињани причају да су они унапред обезбедили себи помоћ Аргејаца чим су сазнали да Атињани намеравају да пођу с војском против њих. И баш кад су се Атињани искрцали у Егини, дођу Аргејци у помоћ Егињанима. Аргејци су, наиме, потајно прешли из Епидавра на острво и изненада напали на Атињане, па су им одсекли приступ бродовима; а у том истом моменту ударио је и гром и дошло је до земљотреса.
87) Тако причају Аргејци и Егињани, а Атињани се слажу с њима да је тада само један остао жив и да се вратио у Атину. Не слажу се у томе што Аргејци кажу да су они поубијали све Атињане, сем оног једног, док Атињани тврде да их је бог побио. Па ни тај један није дуго живео, него је и он погинуо, и то овако. Кад је стигао у Атину, он јави каква се несрећа десила. Кад су за то сазнале жене оних који су учествовали у походу на Егину, страшно су се наљутиле што је од њих толиких он сам остао у животу, те га опколе и почну га бости шиљковима од копчи са својих хаљина и свака га је питала где јој је муж. И он тако погине, а Атињани су сматрали тај поступак жена за већу несрећу од оне прве. Пошто нису знали како друкчије да казне ове жене, они их присиле да отада носе јонске хаљине. Пре тога су Атињанке носиле дорске хаљине, које су врло сличне коринтским. После тога су носиле ланене хаљине да им копче не би биле више потребне.
88) Ако хоћемо да говоримо истину, тај начин одевања и није био пореклом јонски, него је био карски; стари начин одевања хеленских жена био је тај за који ми сада кажемо да је дорски. Аргејци и Егињани су, напротив, створили обичај, и у једној и у другој земљи, да се игле на копчама праве још за половину дуже него дотада, да им жене заветују и дарују храмовима својих богиња углавном баш те копче, и да не носе у храм атичко нити уопште земљано посуђе, него да убудуће пију само из домаћих крчага. Још су и у моје време жене из Арга и Егине носиле копче са већим иглама, као и раније, и то све због свађе са Атињанима.
89) Рекао сам, дакле, какав је био почетак непријатељстава између Егињана и Атињана. И кад су им се Тебанци обратили за помоћ, сете се Егињани оног рата због кипова и радо притекну Беоћанима у помоћ. Егињани су пустошили атичку обалу, па кад су Атиљани хтели да пођу против њих, добију из Делфа поруку, према којој треба да дозволе да их Егињани нападају тридесет година, а тридесет и прве године да посвете парче земље Еаку и да ступе у рат с Егињанима, те ће им онда све испасти по њиховој жељи. А ако одмах пођу с војском против њих, доживеће у току времена многе поразе, а понекад ће и победити, док ће на крају крајева остати победници. Чим су Атињани чули за поруку пророчанства, одмах посвете гај Еаку, и то онај који се сад налази близу трга. И тако нису хтели да чекају тридесет година кад су чули колико би морали да трпе неправде од Егињана.
Уплитање Спарте
90) Али баш кад су се спремали да се с њима обрачунају, спрече их у томе изненада Спартанци. Кад су, наиме, Спартанци сазнали како су Алкмеониди поступили с Питијом, а и како је Питија поступила с њима и с Пизистратидима, двоструко су се озлоједили: што су своје пријатеље протерали из њихове властите земље, и што им, кад су то урадили, Атињани нису показали никакву захвалност. Још су их више подстрекавала пророчанства да ће претрпети многе невоље од Атињана, а за које раније нису знали и за које су тек тада дознали кад их је Клеомен донео у Спарту. Та су пророчанства пала Клеомену у руке у атинској тврђави, а раније су била у рукама Пизистратида, који су их оставили онде у храму кад су побегли из Атине. И одатле их је Клеомен узео.
91) И тада, дакле, кад су Спартанцима пала у руке та пророчанства, и кад су видели да се Атињани снаже и јачају, те да никако нису спремни да се њима покоравају, буде им сасвим јасно да би Атињани, кад би били слободни, постали јаки као и они, а да би под владом тирана остали слаби и били им и даље послушни. И, размотривши ове појединости, они позову Пизистратова сина Хипију из Сигеја на Хелеспонту (камо су Пизистратиди били побегли). Кад им је Хипија на њихов позив дошао, доведу и изасланике других народа, те им Спартанци ово изјаве:
''Пријатељи, признајемо да смо према вама погрешили. Подстакнути лажним пророчанствима, ми смо наше најбоље пријатеље, помоћу којих смо држали на узди Атињане, протерали из њихове отаџбине и предали град незахвалном народу, који се, кад смо га ослободили и уздигли, окренуо и против нас, па нас је увредио и срамно протерао нашег краља из града, и сад је уображен и горд. А то су у првом реду већ осетили њихови суседи Беоћани и Халкиђани, а ускоро би и други могли да осете, ако не будемо на опрезу. Па пошто смо онда погрешили, ми смо спремни да то, с вашом помоћи, и поправимо. Ето због тога смо и довели Хипију и звали вас из ваших градова да се заједнички посаветујемо и да га заједничким снагама вратимо у Атину, те да му вратимо оно што смо му својевремено одузели.
Коринћанин Сокле устаје против тираније. Говор Сокла, посланика из Коринта
92) То су изјавили Спартанци, али се с тим није сложила већина савезника. Остали су ћутали, а Коринћанин Сокле изјави:
''Сигурно ће небо пре доћи испод земље и земља стајати изнад неба, и пре ће људи живети у мору, а рибе тамо где су дотле људи живели, него што ћете ви Спартанци успети да срушите слободу у градовима и да заведете тиранију, од које нема ничег неправеднијег и грознијег на свету. Ако заиста сматрате да је добро да у градовима владају тирани, онда прво поставите тиранина код себе у својој земљи, па се тек онда потрудите да их поставите у другим местима. А сада, пошто нисте на својим леђима осетили шта је то тиранија, и пошто јако страхујете и пазите да до ње не дође и у Спарти, хоћете силом да је натурите својим савезницима. Да сте имали прилике да је упознате као што смо је ми упознали, имали бисте о њој сасвим друкчије мишљење него што га сад имате. А ево какве су биле прилике у Коринту: прво је била олигархија, тј. власт је у граду била у рукама неколико угледних породица, такозваних Бахијада, и они су се само између себе женили и удавали. Једном од њих, Амфиону, роди се хрома кћи, кајој је било име Лабда. Са њом се, наиме, није хтео да ожени ниједан од Бахијада, па је узме за жену Еетијон, син Ехекратов, из села Петре, који је у ствари био пореклом Лапит, и Кенејев син. И он ни од те жене ни од неке друге није имао деце. А желећи да добије сина, обрати се пророчишту у Делфима. Чим је дошао у храм, Питија га ослови овим речима:
''Нико ти, Еетијоне, част не одаје по заслузи твојој.
Лабда у себи носи и родиће округлу стену,
Што на владаре пашће и казнити Коринт ће тада.''
Бахијади некако дознају за ово пророчанство које је дато Еетијону, а сами су већ раније добили једно пророчанство у Коринту, које нису били разумели, а које се потпуно подударало са овим Еетијоновим и гласило је:
''На стени у гнезду орао лежи и крвожедног лава
Излећи он ће, а овај ће многима колена сломит'.
О томе размис'те добро, људи из Коринта ви,
Што крај Пирене лепе и брдовитог Коринта јесте!''
Ово пророчанство које је раније било објављено Бахијадима, није тада било разумљиво; сада, међутим, кад су сазнали шта је објављено Еетијону, било им је потпуно јасно и оно раније пророчанство, пошто им је смисао био исти. Кад су разумели пророчанство, они су ћутали, али су одлучили да убију дете кад се Еетијону буде родило. И кад је убрзо Еетијонова жена родила, пошаљу они својих десет људи у рејон где је становао Еетијон да убију дете. Кад су дошли у Петру и ушли у Еетијонову кућу, затраже они дете. Не знајући ради чега су дошли, и мислећи да су дошли из пажње према оцу детета, Лабда им изнесе дете и да га једном од њих у руке. Они су се уз пут били договорили да први који дете буде добио у руке тресне дете о земљу. Али кад је Лабда изнела и дала дете, оно се, на срећу, и по некој божијој промисли, насмеје на оног што га је узео у руке, па кад је овај то видео, било му је жао да га убије. Сажаливши се на дете, он га преда другом, а овај трећом. И тако је дете ишло кроз руке све десеторице и ниједан није хтео да га убије. Кад су га, дакле, поново предали мајци и изашли напоље, застали су пред вратима и препирали се између себе окривљујући највише оног који је први узео дете што није поступио онако како су се договорили, све док после кратког времена нису опет решили да сви поново уђу и да заједно убију дете. Било је предсказано да ће то Еетијоново дете донети велику несрећу Коринту. Лабда је, међутим, стајала иза врата и слушала целу ову препирку. Пошто се бојала да ће се они предомислити и поново доћи да убију дете, она га сакрије на такво место где је мислила да га неће наћи: у један ормар, јер је добро знала да ће, ако се врате и почну да га траже, свугде завирити. Они се, заиста, и врате, па кад нису могли да га пронађу, реше се да се врате и да јаве онима који су их послали да су извршили све што им је било наређено. И они оду кући и поднесу такав извештај. А после тога Еетијону је син растао и, због тога што се спасао од те опасности, добије по оном ормару име Кипсел. Али кад је одрастао, добио је од пророчишта у Делфима двосмислен и повољан одговор, поверује му и зажели да постане господар Коринта, што му је и пошло за руком. То пророчанство је гласило:
''ПресреЋни човече, што сад у храм мој ступио јеси,
Кипселе, Еетијонов сине, Владару Коринта славног,
И ти и синова твојих синци, али не и синови њини.''
Ето, то је био тај одговор пророчишта, а ево какав је био крвник тај исти Кипсел кад је постао тиранин. Многе Коринћане протерао је из земље, многима је отео новац, а још више их је убио. Он је владао око тридесет година и умро је лепом смрћу, те га је наследио син Перијандар и преузео тиранску власт. Перијандар је, додуше, испочетка био блажи од оца, а кад је преко изасланика дошао у додир са милетским тиранином Трасибулом, постао је још много крволочнији и од самог Кипсела. Послао је, наиме, Трасибулу једног гласника и запитао га које је најсигурније средство помоћу кога ће најпоузданије држати град у покорности. Али Трасибул одведе гласника изван града, дође са њиме на њиве засејане пшеницом и, док је са њим пролазио кроз њиве и запиткивао га стално изнова за циљ доласка у Коринт, па се поново враћао на разлоге због којих је овај дошао, — одсецао је стално класје које је видео да стрши изнад осталог класја и бацао га све док на тај начин није исекао све најлепше и највеће класје. Кад је с њим тако прошао кроз цело поље, отпусти гласника без иједне речи. Кад се гласник вратио у Коринт, Перијандар је једва чекао да чује шта му Трасибул саветује. И гласник му изјави да му Трасибул није ништа рекао, па се чудио што га је могао да шаље једном таквом лудаку који самом себи прави штету, па му онда потанко исприча све што је код Трасибула видео. А Перијандар одмах разумеде шта значи то што је Трасибул радио, тј. да му је саветовао да побије све најугледније људе у граду. И он отада покаже сву своју суровост према грађанима. Што Кипсел није прогнао или побио, то је он учинио, па је чак, на захтев своје покојне жене Мелисе, скинуо голе све жене у Коринту. Кад је, наиме. слао изасланике у Теспротију на реку Ахеронт да упитају мртвачко пророчиште где се налази новац неког његовог пријатеља, јави им се Мелиса и каже им да им неће ни рећи ни показати где се налази благо, јер је гола и јако јој је хладно; не помажу јој ни хаљине у којима је била сахрањена, јер оне нису биле спаљене; а за доказ да она истину говори, нека послужи то што је Перијандар метнуо хлеб на хладну пећ. Кад му је то било јављено (јер је одмах разумео знамење, пошто је обљубио мртву Мелису), он сместа да да се преко гласника објави да се све коринтске жене сакупе у Херин храм. И ове се као за свечаност обуку што су лепше могле, а он потајно доведе своју оружану пратњу и скине их до голе коже, све без разлике, и робиње и слободне, па све хаљине баци у једну јаму и запали их молећи се Мелиси. Кад је то урадио и кад јој је поново послао изасланике, одговори му Мелисина сена где се налази место на коме је сакривено благо његова пријатеља. Видите, Спартанци, то је и таква вам је тиранија, и она доноси са собом такве страхоте. Већ тада смо се ми у Коринту јако чудили кад смо чули да сте позвали Хипију, а сада смо се још више зачудили кад чујемо да тако говорите, те вас преклињемо, тако вам хеленских богова, не заводите тиранију у градове! А ако с тим не престанете, него на силу покушате да вратите Хипију, знајте добро да се ми Коринћани не слажемо с вама.''
93) Кад је посланик из Коринта Сокле то изјавио, одговори му Хипија и закуне се истим боговима да ће баш Коринћани бити први који ће зажелети Пизистратиде кад доживе црне дане од Атињана. То је одговорио Хипија, пошто никоме нису била тако позната пророчанства као њему. Остали су савезници дотле ћутали, али кад су чули како Сокле слободно говори, прекину један за другим ћутање и прикључе се мишљењу Коринћанина, те су и они преклињали Спартанце да не мењају устав ни у једном хеленском граду. И тако се од тога одустане.
94) Кад се Хипија одатле вратио, понуди му македонски краљ Аминта Антемунт, а Тесалци му понуде Јолк, али он одбије обадве понуде и врати се у Сигеј, који је Пизистрат био отео од Митилењана, па кад се Пизистрат дочепао тог града, постави он тамо за тиранина свог незаконитог сина Хегезистрата, кога му је родила једна Аргејка. Али Хегезистрат не остане дуго миран у граду који му је поклонио Пизистрат. Дуго су, наиме, ратовали међу собом Митилењани и Атињани из Ахиловог града и Сигеја. Митилењани су хтели поново да освоје то земљиште, а Атињани им нису хтели то да одобре, тврдећи да Еолци немају више права на тројанску земљу, него они или остали Хелени који су помагали Менелају кад је Хелена била уграбљена.
95) За време трајања тог рата дешавали су се разни догађаји, па је између осталог и песник Алкеј побегао из једне битке, у којој су победили Атињани, а његово оружје пало је у руке Атињанима и они су га обесили у Атенином храму у Сигеју. О томе је Алкеј испевао једну песму и послао је у Митилену кад је о својој неприлици јављао свом пријатељу Меланипу. Митилењане и Атињане измирио је Перијандар, Кипселов син, кога су они били изабрали за судију. Он им је одредио да сваки задржи оно што је имао. И тако је Сигеј пао у руке Атињанима.
Хипија на персијском двору
96) Када се Хипија вратио из Спарте у Азију, употребио је сва средства само да оцрни Атињане код Артафрена, и радио је све само да Атина дође под његову власт и под власт Дарија. То је радио Хипија, а кад су Атињани дознали шта он ради, они пошаљу изасланике у Сард и поруче Персијанцима да не указују поверење атинским избеглицама. А Артафрен им предложи да, ако желе да буду мирни, дозволе Хипији да се врати у Атину. Атињани никако не пристану на те предлоге, него реше да радије ступе у отворено непријатељство с Персијанцима.
97) Баш кад су тамо били у таквом расположењу и у затегнутим односима са Персијанцима, бане у Атину Аристагора из Милета, кога је Клеомен био најурио из Спарте. Атина је у то време била најугледнији град у Хелади. Чим је дошао, Аристагора изађе пред народ и исприча исто оно што је и у Спарти говорио о богатству Азије и о рату са Персијанцима, који не знају ни за штит ни за копље и које ће бити лако савладати. Споменуо им је још и то да су Милећани пореклом из Атине и да је дужност Атињана, као једне велике силе, да им притекну у помоћ. Он им пак обећа све и сва, и тако их је много молио док их није наговорио. Изгледа, наиме, да је лакше преварити много људи него једног, јер јединог Спартанца Клеомена није био у стању да превари, док је то лако учинио с тридесет хиљада Атињана. И услед тога Атињани одлуче да пошаљу Јонцима у помоћ двадесет ратних бродова, а за свог команданта именују Мелантија, човека који је међу грађанима уживао највећи утлед. И ти су бродови били почетак невоља и за варваре и за Хелене.
98) Кад је Аристагора отпловио из Атине и стигао у Милет, он се одлучи на један корак који Јонцима неће донети никакве користи, а до тога му, додуше, није било много ни стало, него је хтео да напакости Дарију, те пошаље једног свог човека у Фригију Пеонцима, које је Мегабаз заробио на Струми и који су сад становали у једном посебном крају у неком селу у Фригији. Кад је овај стигао Пеонцима, он им ово изјави:
Пеонци, шаље ме Аристагора, тиранин из Милета, да вам јавим да вам се приближује дан ослобођења, ако будете хтели да послушате. Сада се, наиме, цела Јонија побунила против краља и тиме се и вама пружа згодна прилика да се спасете и поново дођете у свој завичај. Морате се сами побринути како да дођете до мора, а све даље је наша брига.''
Чим су Пеонци то чули, јако се обрадују, те узму жене и децу и побегну на море, док су неки од њих из страха тамо остали. Стигавши на море, Пеонци се одмах пребаце на острво Хиј. Кад су већ били на Хију, дојуре за њима многи персијски коњаници који су били пошли у потеру за Пеонцима. Кад нису успели да их похватају. они поруче Пеонцима на Хиј да се врате натраг. Али их ови не послушају, него их становгшци Хија пребаце на Лезбо, а Лезбијци их превезу у Дориск, одакле се упуте пешке и дођу у Пеонију.
Јонци и Атињани полазе у поход на Сард. Повлачење
99) Аристагора пође с војском на Сард кад му стигоше Атињани са двадесет лађа и с њима лет еретријских тријера. Еретријци нису узели учешћа у рату за љубав Атињана, него за љубав Милећана, да им се одуже за старе услуге. (Милећани су, наиме, раније помагали Еретријцима у рату против Халкиђана у коме су Халкиђанима помагали Самљани против Еретријаца и Милећана.) Кад су, дакле, ови приспели и кад су се сакупили и остали савезници, предузме Аристагора поход на Сард. Он сам, заправо, не пође с војском, иего остане у Милету и стави Милећане под команду свог брата Харопина и још једног Милећанина, Хермифанта.
100) Кад су Јонци са својом флотом допловили у Ефез, они оставе бродове у ефешкој луци Коресу и искрцају се са великом војском, узму водиче из Ефеза и крену копном. Надирали су поред реке Каустрија, а онда пређу преко Тмола и дођу у Сард, те га заузму не наишавши ни на какав отпор. Заузели су цео град, сем тврђаве, у којој се Артафрен утврдио са прилично јаким снагама.
101) А ово су разлози због којих није дошло до пљачке кад су заузели град. Већина кућа у Сарду била је направљена од трске, а оне које су биле од опека, биле су покривене трском. Кад је једну од тих кућа један војник запалио, почне ватра да се шири од куће де куће и захвати цео град. Кад је цео град био у пламену, Лиђани и преостали Персијанци, пошто их је ватра опколила са свих страна да нису могли да побегну напоље, нагрну сви на трг и на реку Пактол, која доноси са Тмола златни песак и тече средином трга, па се затим улива у реку Херм, а ова опег у море. Скупивши се на том тргу и на Пактолу, буду и Лиђани и Персијанци приморани да се бране. Кад су Јонци видели да се непријатељи бране, па чак и да с великим снагама нападају на њих, поплаше се и повуку на такозвано брдо Тмол, а одатле се у току ноћи врате на лађе.
102) И тако изгори цео Сард, а у њему и храм тамошње богиње Кибебе, што је касније дало повода Персијанцима да спале храмове у Хелади. Кад су за то сазнали Персијанци, који су се налазили са ове стране реке Халиса, сакупе се и дођу Лиђанима у помоћ. А онда, пошто више нису затекли Јонце у Сарду, пођу у потеру за њима и стигну их код Ефеза, па кад су се Јонци упустили са њима у борбу, буду до ногу потучени. Персијанци многе од њих поубијају, а међу осталим познатијим Јонцима и Еуалкида, еретријског команданта, који је био вишеструки победник на олимпијским утакмицама и кога прославља у својим песмама Симонид са Кеја. А они који су изнели главе из ове битке побегну у своје градове.
103) Тај се сукоб тако завршио. После тога Атињани оставе Јонце на цедилу, и кад их је Аристагора молио да му хитно упуте помоћ, они су то одбили. Јонци су се, и без помоћи Атињана, пошто су већ толико били учинили против Дарија, са још већом одлучношћу припремали за борбу против краља. Они отплове на Хелеспонт и тамо освоје Бизант и све остале градове. После тога исплове поново из Хелеспонта и придобију већи део Карије да ступи с њима у савез. Чак и сам Каун, који испрва није хтео да склопи савез са њима, прикључи им се после пожара у Сарду.
Побуна на Кипру
104) А и сви становници Кипра, сем становника Аматунта, добровољно им се прикључе и одметну се од Персијанаца на овај начин: био је неки Онезил, млађи брат саламинског краља Горга, а син Херзија, унук Сирома и праунук Еуелтонта. Овај је човек раније често наговарао Горга да се побуни против краља, а нарочито га је тиме салетао кад је дознао да су се Јонци побунили. Видевши да не може да наговори Горга, он са својим присталицама ухвати прилику кад је Горго изашао из града и затвори му пред носом градске капије. А кад је био истеран из града, Горго побегне Персијанцима. Онезил постане краљ у Саламини и наговори све становнике Кипра да се с њим побуне. И пође му за руком да наговори и све остале, само не успе да наговори становнике Аматунта, те због тога дође с војском под њихов град и опседне га.
105) И тако је Онезил сада опседао Аматунт. Али кад је краљ Дарије био обавештен да су Јонци и Атињани заузели и спалили Сард, и да је тај устанак припремио и стао му на чело Аристагора из Милета, прича се да је најпре, чим је за то сазнао, не обраћајући пажњу на Јонце, јер је знао да они неће побећи од казне за устанак, запитао ко су ти Атињани, а кад је чуо, затражио је лук, па га је узео, ставио у њега стрелу и пустио је горе према небу, па кад је стрела звиждала кроз ваздух, он рече:
''Зевсе, помози ми да се осветим Атињанима.''
После тога је наредио једном свом пратиоцу да му увек, кад год буде за ручком, трипут каже:
''Господару, сети се Атињана!''
106) Тада Дарије нареди да му доведу Хистијеја из Милета, кога је већ дуже времена држао код себе, и рече му:
''Чујем, Хистијеју, да се против мене побунио твој заменик, коме си поверио Милет. Довео је против мене људе са другог копна и наговорио Јонце, који ће ми за то скупо платити, да крену с њим и да ми отму Сард. А сада шта ти кажеш на све то? Како је до тога могло да дође, а да и ти ниси ту умешао своје прсте? Пази да ми на крају и ти не одговараш за то!''
На то му Хистијеј одговори:
''Краљу, како можеш тако нешто да кажеш да сам ја дао миг за тако нешто што би теби могло да донесе мале или велике непријатности? Каквих бих разлога имао за тако нешто? Шта ми је код тебе недостајало? Па ја сам делио с тобом све што си имао и указана ми је част да ме у свим својим пословима питаш за савет! А ако је мој заменик и урадио тако нешто, што си малочас споменуо, буди уверен да је то извео на своју руку. Још никако не могу да верујем да су се мој заменик и Милећани побунили против тебе. Ако су заиста то урадили, и ако је, краљу, истина то што си чуо, видиш какву си глупост учинио што си ме преместио с мора. Изгледа да су Јонци, кад су мене изгубили испред очију, почели да раде по својим старим навикама; а да сам им ја био у Јонији, не би ни један град ни прстом макнуо. А сада пусти ме да што пре одем у Јонију да онде направим реда и да оног мог заменика из Милета, који је све то припремио, ухватим и теби предам. А када све то урадим по твојој вољи, кунем ти се краљевским боговима да нећу пре скинути ову хаљину, у којој сад идем у Јонију, док не натерам највеће острво, Сардинију, да ти плаћа данак.''
107) Хистијеј успе да му тим речима замаже очи, а Дарије му поверује и дозволи му да отпутује, те му нареди да му се, кад изврши оно што му је обећао, врати натраг у Сузу.
108) А у међувремену док су краљу стизале вести о догађајима у Сарду, и док је Дарије после бацања стреле у небо разговарао са Хистијејем, и кад је овај по одобрењу Даријеву отишао на море, за све то време дешавало се ово: кад је Онезил из Саламине опседао Аматунт, јаве му да против њега иде са флотом и великом персијском војском чувени Персијанац Артибије. Обавештен о томе, Онезил пошаље гласнике Јонцима и позове их у помоћ. И Јонци без великог размишљања дођу са великом војском на Кипар. А Персијанци, пребацивши се лађама из Киликије, пођу са сувоземном војском на Саламину, док су Феничани крстарили флотом око рта који се зове ''Кључ Кипра''.
Борбе с Персијанцима
109) Док се то дешавало, позову тирани с Кипра јонске команданте и изјаве им:
''Јонци, ми са Кипра остављамо вам да изаберете с ким хоћете да се бијете, с Персијанцима или са Феничанима. Ако хоћете да се борите на копну с Персијанцима, онда је време да се сместа искрцате са бродова и да се постројите .на копну, а ми ћемо се укрцати у ваше бродове и ступићемо у борбу са Феничанима. А ако више волите да се борите с Феничанима, добро је, и то тако и урадите. Уосталом, на што год се одлучите, потребно је да се колико год будете могли заложите за слободу Јоније и за слободу Кипра.''
На то им Јонци одговоре:
''Нас је послала јонска скупштина да чувамо море, а не да уступамо своје бродове Кипранима, па да се на копну боримо са Персијанцима. Ми ћемо, дакле, сада покушати да храбро извршимо оне задатке који су нам постављени. Остаје, дакле, вама да се сетите шта сте све претрпели од Персијанаца као њихови робови и да се покажете као јунаци.''
110) То су изјавили Јонци. А кад су Персијанци стигли у Саламинско поље, поставе господари Кипра остале Кипране против других народа, а од Саламињана и Солијаца изаберу најбоље и поставе их против Персијанаца. А против персијског војсковође Артибија добровољно се постави Онезил.
111) Артибије је јахао коња који је био научен да се пропне и да поклопи наоружаног војника. Кад је Онезил за то дознао, а пошто је имао уз себе једног штитоношу пореклом Карца, који је био одличан борац, а и иначе врло одлучан, он му рече:
''Чујем да се Артибијев коњ пропиње и напада предњим ногама и устима на сваког на кога наиђе. Изабери и одмах ми реци кога ћеш да тучеш, или коња или Артибија?''
На то му његов пратилац рече:
''Краљу, спреман сам да ударим и на обојицу и на једног, на све што год ми ти наредиш. А рећи ћу ти и оно што мислим да ће ти у овим приликама бити најкорисније. Мислим да је право да краљ и војвода ударе на краља и војводу. Ако, наиме, погубиш војводу, то ће бити једно јуначко дело, а опет ако, не дао бог, он тебе погуби, у том случају је несрећа за половину мања, јер те је победио теби раван; а нама слугама је дужност да се са слугама бијемо, па и с коњем. А не треба да страхујеш од његових мудролија; уверавам те да се ни на једног човека неће више никад пропети.''
112) И овај то рече, а одмах затим дође до борбе и на копну и на мору. Тог дана јонска флота однесе победу над Феничанима, и у борби се најбоље од свих покажу Самљани. А кад су ступиле у борбу копнене снаге, дошло је до огорчене битке. Ово се, међутим, десило са командантима. Кад је Артибије, седећи на свом коњу, напао на Онезила, изађе му овај на мегдан и, према договору са штитоношом, нападне на Артибија. Кад је пак Артибијев коњ хтео предњим ногама да удари у Онезилов штит, одсече му Каранин мачем обе ноге. И персијски командант Артибије падне одмах с коњем на земљу.
Кипрани поново у ропству. Освајања Персијанаца
113) Али док су се остали борили, изда их Стазенор, тиранин из Курија, који је располагао прилично великим снагама. Становници овог Курија причају да су потомци Аргејаца. После издаје Куријаца повуку се, по угледу на њих, и саламинска борна кола. И због тога Персијанци победе Кипране. Кад је војска окренула у бекство, буду многи поубијани, а међу њима и Онезил, син Херзијев, који је становнике Кипра и дигао на устанак, и краљ Солијаца, Аристокипар, син Филокипров, оног истог Филокипра кога је на Кипру посетио Атињанин Солон и у својим песмама хвалио га више од свих владара.
114) А због тога што их је опседао, Аматунћани одсеку Онезилу главу и однесу је у Аматунт и онде је обесе изнад градске капије. Док је глава онде висила и већ постала шупља, смести се у њу један рој пчела и напуни је воском. Кад су се поводом тога Аматунћани обратили пророчишту, одговорено им је да скину главу и да је сахране, те да сваке године приносе Онезилу жртве као свом хероју, и ако то учине, сићи ће на њих благослов.
115) Аматунћани то и учине, и чинили су то све до мог времена. Кад су Јонци, који су се борили на мору код Кипра, чули за Онезилову пропаст и да су опседнути сви градови на Кипру, сем Саламине, те да су се Саламињани предали свом ранијем краљу Горгу, чим су, дакле, за то дознали, они сместа отплове натраг у Јонију. Од свих градова на Кипру најдуже се одупирао град Соли, који су Персијанци заузели тек у петом месецу, кад су поткопали са свих страна градске зидине.
116) И пошто су годину дана уживали у слободи, Кипрани падну поново у ропство. А Дауриз, за којим је била једна Даријева кћи, па Химеј и Отан, друга два персијска команданта, који су такође били ожењени Даријевим кћерима, а који су ишли у потеру за Јонцима после њихова напада на Сард и натерали их у лађе, — после победе поделе између себе градове и почну их рушити.
117) Дауриз крене на Хелеспонт и заузме Дардан, Абид, Перкоту, Лампсак и Пез; заузимао је сваког дана по један од ових градова. А кад се кретао из Пеза за Париј, стигне му вест да су се Карци придружили Јонцима и дигли се на устанак против Персијанаца. Он се повуче с Хелеспонта и крене с војском у Карију.
118) Али Карци некако дознају за то пре него што је стигао Дауриз. Кад су то чули, Карци се скупе код такозваних ''Леукостела'' (''Бели стубови'') на реци Марсији, која тече из Идријадске земље и улива се у Меандар. На том састанку Карана пало је много разних предлога, али ми се највише допао предлог Пиксодара, сина Маузолова, из Киндије, који је био ожењен ћерком киличког краља Сијенезија. Овај човек предложи да Карци пређу преко Меандра и да им за време борбе река остане иза леђа како би, кад не буду могли да се повуку, били присиљени да остану у борби и да даду све од себе. Али овај његов предлог не буде примљен, него се сматрало да је боље да Скамандар остане Персијанцима иза леђа; на тај начин ће Персијанцима, ако у борби буду побеђени и покушају да беже, бити одсечена одступница и подавиће се у реци.
119) Кад су Персијанци стигли и прешли Меандар, дође између Караца и Персијанаца до битке на Марсији, у којој су после дуге и жестоке борбе Карци били савладани од надмоћних персијских снага. Персијанци су имали око две хиљаде погинулих, а Карци око десет хиљада. А они који су се спасли бекством затворе се у Лабраунди у светињу Зевса Стратија (Борца), а то је, у ствари, била једна велика шума од платана. Колико ја знам, овом Зевсу Стратији (Борцу) једино Карци приносе жртве. И док су они тамо били сакривени, почну да се договарају да ли би боље урадили да се предају Персијанцима или да се заувек иселе из Азије.
120) Док су се они још тако договарали, појаве се изненада Милећани са својим савезницима и дођу им у помоћ. Тада Карци прекину саветовање, те се реше да наставе борбу. А кад су наишли Персијанци, они им се одупру и опет претрпе пораз, иако су се много храбрије борили него раније. Многи од њих су изгинули, а нарочито велике губитке су имали Милећани.
121) После овог залече Карци ову рану, па су се и даље борили. А кад су чули да Персијанци иду са војском против њихових градова, они поставе заседу на путу код Педаза, у коју Персијанци ноћу западну и ту изгину и они и њихови команданти Дауриз, Аморг и Сизимак. Са њима погине и Гигов син Мирз. Заседом је командовао Хераклид, син Ибанолијев из Миласе.
122) Тако су изгинули ови Персијанци. А Химеј, исто тако један од команданата који су се дали у потеру за Јонцима, после, њихова напада на Сард, крене у Пропонтиду и заузме Киј у Мизији. Кад је, међутим, после заузимања тог града чуо да се Дауриз повукао са Хелеспонта и да се упутио са војском у Карију, он се повуче из Пропонтиде и оде са војском на Хелеспонт, те покори све Еолце који станују у Илијској покрајини, а са њима и Гергите, остатке старих Теукра.
А сам Химеј, кад је покоравао те народе, разболи се и умре у Тројади. И тако је завршио Химеј.
123) А Артафрен, управник Сарда, и трећи командант, Отан, добију наређење да крену са својим војскама у Јонију и у суседну Еолију. У Јонији тада заузму Клазомену, а у Еолији Киму.
Бекство Аристагоре и његова смрт
124) Међутим, кад су градови били заузети, показало се да Аристагора из Милета није био богзнакако велики јунак. Кад је, наиме, видео да је узбунио целу Јонију и изазвао цео тај неред, он се реши да побегне. Поред свега тога, увидео је да неће моћи да победи Дарија. Зато сазове своје присталице да се са њима договори и рече им да би било добро да се, у случају да буду истерани из Милета, постарају за.неко склониште: или да се одселе на Сардинију или у Едонију, у град Миркин, који је Хистијеј добио од Дарија на поклон и утврдио.
125) Кад је поставио то питање, предложи му Хекатеј, Хегесандров син и историчар, да не иду ни на Сардинију ни у Миркин, него да, ако буду морали да напусте Милет, подигну тврђаву на острву Леру и да тамо остану неко време у миру; а касније ће се одатле опет вратити у Милет.
126) То му је предложио Хекатеј, а Аристагори се највише допадне предлог да се иде у Миркин. Управу над Милетом преда он једном тамошњем угледном грађанину, Питагори, а он узме све који су хтели да иду са њим, одведе их у Тракију и освоји земљу у коју је .и пошао. Аристагору су убили Трачани и уништили му војску кад ју је оданде једном повео против њих и кад им је дозволио да изађу из једног града који је војском опседао.
