Камбизов поход на Египат
1) Против овог Амазиса крене с војском Камбиз, син Киров, и поведе са собом, поред осталих покорених народа, еолске и јонске Хелене, и то из следећих разлога: Камбиз је био послао у Египат свога изасланика и тражио од Амазиса његову кћер. На то га је наговорио један Египћанин, који је мрзео Амазиса, јер је Амазис, кад је од њега Кир тражио да му пошаље најбољег очног лекара из Египта, између толиког броја тамошњих лекара изабрао баш њега и послао га у Персију, те га присилио да се одвоји од жене и деце. Због тога је и мрзео Амазиса и наговорио Камбиза да затражи Амазисову кћер да би га, у случају да даде кћер, увредио, или, у случају да не пристане да му да кћер, да га завади са Камбизом. Амазис је био у недоумици да ли да је да или да је не да, а јако се бојао персијске силе. Добро је, наиме, знао да је Камбиз не тражи зато да би је узео за жену, него је хтео да му буде иноча. Размишљајући о томе, решио се да учини ово. Тада је живела, као једини преостали члан куће, једна кћи претходног краља Априје, по имену Нитетида, која је била необично развијена и лепа. Ову девојку обуче Амазис у сјајно одело и са златним украсима пошаље је у Персију, тобоже као своју кћер. Али после извесног времена, кад јој се Камбиз љубазно обратио и ословио је по очеву имену, она му рече:
''Краљу, ти ни не знаш како те је Амазис преварио. Он је мене лепо накитио и послао к теби. Предао ме је теби тобоже као своју кћер, а ја сам заправо кћи Априје, кога је Амазис, иако му је он био господар, уз помоћ Египћана збацио са престола и убио.''
Камбиз, син Киров, на те речи се страшно наљути на Амазиса, и то му је дало повода да поведе војску против Египта. Тако бар причају Персијанци.
2) Египћани, међутим, присвајају Камбиза и тврде да га је родила ова Апријева кћи; они, наиме, тврде да је Кир слао изасланика Амазису и тражио му кћер, а не Камбиз. То, међутим, није тачно. Египћани не би смели, пре свега, заборавити (јер нико не познаје персијске обичаје боље него они) да код њих није обичај да код законитог детета дође на престо незаконито дете, а затим да је Камбиз био син Касандане, Фарнаспове ћерке, из породице Ахеменида, а не син ове Египћанке. Али они представљају ствар друкчије са жељом да прикажу како су у родбинским везама са Кировим двором. Тако стоје ове ствари.
3) Постоји и оваква прича, у чију веродостојност ја не верујем. Нека Персијанка је тобоже ушла у Киров харем и кад је тамо видела поред Касандане њену лепу и одраслу децу, много ју је хвалила и јако се чудила. Тада је Касандана, која је била Кирова жена, рекла ово:
''И поред тога што сам му родила такву децу, Кир ме је занемарио, али дошљакињу из Египта пази као мало воде на длану.''
Док је она тако љубоморно говорила о Нитетиди, њен старији син, Камбиз, рекао је:
''Зато ћу ја, драга мајко, кад одрастем, оно што је у Египту горе да метнем доле, а оно што је доле — горе.''
Тада је имао око десет година и жене су се томе јако чудиле. А он је то све увек држао у памети и, кад је одрастао и постао краљ, предузео је ратни поход на Египат.
4) Али десило се још нешто што је било у вези са овим походом. Међу Амазисовим плаћеницима био је и један Халикарнашанин, по имену Фанет, који је био разборит и храбар човек. Овај се једном увредио на Амазиса и побегао на лађи из Египта да би понудио своје услуге Камбизу. Пошто је овај у плаћеничкој војсци уживао велики углед и био тачно упознат са приликама у Египту, нареди Амазис за њим потеру да би га што пре ухватио, па потеру повери свом највернијем евнуху и упути га за Фанетом на једној лађи са три реда весала. Овај га ухвати у Ликији, али му не пође за руком да га доведе у Египат, јер га је Фанет надмудрио. Опио је, наиме, чуваре и побегао у Персију. И кад је Камбиз хтео с војском да упадне у Египат и није знао како да прође кроз пустињу, дође му овај и не само да му открије цео Амазисов ратни план, него му је такође саветовао да се ради пролаза кроз пустињу обрати арапском краљу и да га замоли за пролаз кроз његову земљу, јер је једино с те стране био могућ приступ у Египат.
5) Од Феникије, наиме, до области Кадитија земља припада такозваним палестинским Сирцима, а од Кадитија, једног града који, по мом мишљењу, није много мањи од Сарда, до града Јаниса, тржишта на морској обали припадају Арабљанима, а од Јаниса до Сербонидског језера, поред кога се планина Касиј пружа до мора, припада опет Сирцима. А од Сербонидског залива, у коме се, по причању, крије Тифон, већ почиње Египат. Предео између града Јаниса, Касијске планине и Сербонидског залива, који није мален, него дуг око три дана хода, велика је и безводна пустиња.
6) А сад ћу вам испричати оно о чему зна мали број оних који су пловили у Египат. Из целе Хеладе и Феникије довозе се из године у годину у Египат ћупови пуни вина, па ипак, и код толиког броја ћупова, да се тако изразим, не види се тамо ниједан једини ћуп. Па где су им онда, могао би ко рећи, ти ћупови и шта раде са њима? Ево, и то ћу објаснити. Сваки управник жупе дужан је да сакупља све ћупове из свог града и да их однесе у Мемфис, а они из Мемфиса морају да их напуне водом и однесу у Сиријску пустињу. Тако се ови увезени земљани ћупови, кад се у Египту испразне, стално односе натраг у Сирију.
Савез с Арабљанима и пролаз кроз пустињу
7) Сада су Персијанци овако припремили свој напад на Египат, снабдевши се овако водом, како је речено, а затим врло брзо загосподаре Египтом. А тада, док још нису били снабдевени водом, Камбиз је, саслушавши савет Халикарнашанина, послао посланике у Арабију и молио за слободан пролаз, па кад му је одобрен, склопили су међу собом пријатељство.
8) Арабљани поштују уговоре о пријатељству више него иједан народ у свету. Склапају их овако. Кад двојица хоће да закључе такав уговор, стане међу њих један трећи и посече им једним оштрим каменом длан поред великог прста, па узме конац из њихових огртача и премаже крвљу седам каменчића, који се између њих налазе, и док то ради, он призива Диониса и Уранију. Кад то заврши, препоручује пријатељима странца или грађанина, ако се са грађанином склапа пријатељство, и пријатељи поштују тај уговор као свој. Верују само у два божанства, Диониса и Уранију, и кажу да богиња шиша своју косу исто онако као што је Дионис своју шишао. Шишају је, наиме, у облику круга око слепоочница. Диониса називају Ороталт, а Уранију Алилат.
9) Склопивши са Камбизовим изасланицима утовор о пријатељству, Арабљанин је ово смислио: напунио је мешине од камила водом и натоварио их на све живе камиле. После тога кренуо је у пустињу и тамо је чекао Камбизову војску. Сматра се да је ово најверодостојнија прича, а кад се већ говори о причама, треба навести и ону која је мање веродостојна. У Арабији постоји велика река, која се зове Корис и која се улива у такозвано Еритрејско море. Прича се да је краљ сашио цев од неучињених говеђих и других кожа, која је била толико дуга да се пружала чак до пустиње. кроз ову цев спровео је воду из ове реке до пустиње, а у пустињи је ископао велике резервоаре са намером да у њима сачува воду. Од реке до пустиње има дванаест дана хода. Воду је спровео кроз три разне цеви на три разна места.
Судбина Псаменита и његова сина
10) На такозваном Пелузијском Ниловом ушћу улогорио се Амазисов син Псаменит и чекао Камбиза. На свом походу на Египат Камбиз није затекао Амазиса у животу. Он је, наиме, умро после владавине која је трајала четрдесет и четири године, и за цело то време није му се догодила никаква већа неприлика. После смрти је балзамован и сахрањен у гробници у храму који је сам саградио. За време владе Амазисова сина Псаменита у Египту се десило једно велико чудо: падала је у египатској Теби киша. Сами Тебанци причају да се то ни раније, а ни касније, све до мог времена, није дешавало, јер у Горњем Египту уопште никад не пада киша. Па и тада је у Теби падала ситна и слаба киша.
11) Кад су Персијанци прошли кроз пустињу, заузму они положаје према Египћанима са намером да отпочну борбу. Овде су египатски плаћеници, Хелени и Карци, разљућени на Фанета што је довео на Египат непријатељску војску, извршили над њим овај злочин. У Египту беху остала Фанетова деца. Њих доведу у логор, ставе врч на средину између оба логора да је све то отац могао да види, затим доведу једно по једно дете и закољу их над овим врчем. Кад су му погубили сву децу, долију у врч воде и вина, па кад су се сви плаћеници напили крви, пошли су тако у бој. Развила се жестока битка и пало их је много са обе стране. Најзад Египћани су се разбегли.
12) Ту сам, приликом истраживања, видео нешто необично, на шта су ме упозорили тамошњи мештани. Ту и тамо налазиле су се гомиле костију погинулих и са једне и са друге стране, и то сваке за себе (јер кости Персијанаца и Египћана нису лежале једне преко других, него онако како су испрва лежале: посебно кости Персијанаца, а посебно кости Египћана). Лобање Персијанаца тако су биле слабе да си их могао пробити једним каменчићем, док су лобање Египћана биле тако јаке да би их једва и већим комадом камена могао пробити. Казали су ми, у шта ја верујем, да.то долази отуда што се Египћани одмалена шишају и од тога им лобање на сунцу отврдну. Због тога и нема код њих ћелавости, јер се у Египту најређе на свету могу срести ћелави људи. Ето, то је разлог што имају тврде лобање. А Персијанци имају слабе лобање због тога што одмалена покривају главе и носе шубаре. Толико о томе. А исто то сам видео и код Персијанаца који су погинули са Ахеменом, сином Даријевим, код Папремиса, у бици против Либијца Инара.
13) После пораза у овој бици Египћани су се у нереду разбегли. Али пошто су се утврдили у Мемфису, пошаље Камбиз један митиленски брод уз реку и на њему једног персијског гласника да позове Египћане на предају. Кад су Египћани видели да је брод упловио у Мемфис, нагрну они у гомилама из града, униште брод, а посаду побију, рашчереже и увуку у град. После тога су били опседнути и морали су се, најзад, предати. Суседни Либијци, из страха од онога што се десило у Египту, предаду се без борбе, плате данак и пошаљу поклоне. Исто су тако поступили и Баркејци и Кирењани, бојећи се онога чега су се бојали и Либијци. Камбиз је са задовољством примио либијске поклоне, а поводом киренских дарова се разљутио, по мом мишљењу зато што су били малени (они су му, наиме, послали само пет стотина мина сребра), зграбио их и својом руком разбацао међу војнике.
14) Десетог дана после заузимања тврђаве у Мемфису, у предграђу овог града изложи Камбиз руглу египатског краља Псаменита, који је владао свега шест месеци, а са њим и остале Египћане. Да би искушао његов карактер, измисли ово. Послао је његову кћер, обучену као робињу, са ведром у руци по воду, а са њоме и друге девојке, које је изабрао међу кћерима угледних Египћана, а које су исто тако биле обучене. Кад су девојке плачући и кукајући пролазиле поред очева, сви други су, видевши их у невољи, закукали и заплакали, само је Псаменит, кад их је издалека опазио и препознао, оборио очи према земљи. Кад су водоноше прошле, Камбиз нареди да проведу Псаменитова сина и две хиљаде његових вршњака Египћана, све са конопцем око врата и са коњским ђемовима у устима. Они су били вођени на губилиште ради одмазде за Милећане који су били убијени на лађи у Мемфису. Краљевске судије су, наиме, биле изрекле пресуду да се за сваког Персијанца убије по десет египатских првака. Кад је Псаменит и ове видео где пролазе, па кад је међу њима спазио и свог сина како иде у смрт, и поред тога што су сви остали Египћани око њега нарицали и плакали, понашао се исто као и у случају кћери. Кад су и ови прошли, наиђе случајно неки постарији човек, један од његових присних пријатеља, који је изгубио све своје имање и доспео до просјачког штапа, па почне да проси милостиње од војника до војника и прође поред Амазисова сина Псаменита и других Египћана, који су се са њим налазили у предграђу. Кад га је Псаменит опазио, бризне у страшан плач, викне пријатеља по имену и почне да се грува песницама по глави. Али он је био стално под надзором људи, који су приликом пролаза сваке поворке пратили сваки његов миг и о свему Камбиза обавештавали. Камбиз се зачуди овом поступку, пошаље Псамениту гласника који му постави овакво питање:
''Псамените, наш господар Камбиз те пита зашто ниси закукао ни заплакао кад си видео своју кћер у невољи и сина како иде у смрт, а зашто си се толико узрујао кад си видео просјака који ти, колико је Камбиз дознао, није ни род ни помози бог?'' На ово питање Псаменит му одговори:
''Киров сине, моје домаће невоље и сувише су велике да бих због њих могао да заплачем, али несрећа мога пријатеља, који је од свег свог богатства на прагу своје старости доспео до просјачког штапа, нагнала ме је да заплачем.''
Одговор који је гласник донео оставио је дубок утисак на све присутне. По причању Египћана, бризнуо је у плач и Крез (јер се и он, приликом похода на Египат, налазио у Камбизовој пратњи), а расплакали су се и Персијанци који су били присутни. Па и сам Камбиз био је ганут, и сместа заповеди да се поклони живот Псаменитову сину, а самог Псаменита да склоне из предграђа и да га доведу пред њега.
15) Али сина не нађоше гласници у животу, јер је први био погубљен, а Псаменита узму из предграђа и доведу га пред Камбиза. Ту је живео до своје смрти и није доживео никакву невољу. Да није правио сплетке и завере, добио би и управу над Египтом, јер Персијанци имају обичај да указују почасти краљевским синовима. И у случају да се очеви одметну и дигну побуну, они опет поверавају власт њиховим синовима. А да обично тако поступају да се закључити по многим примерима. Између осталих, добио је Танира, син Либијца Инара, поново државу свога оца, а такође и Амиртејев син Паузирије. И поред свега тога, нико Персијанцима није нанео већу штету него баш тај Инар и Амиртеј. Тако је сад Псаменит правио наопаке планове, те је и добио заслужену награду. Био је ухваћен да спрема устанак Египћана и, кад је Камбиз за то сазнао, морао је да пије бичију крв и од тога је на месту умро. Тако је завршио и овај краљ.
16) Из Мемфиса је Камбиз дошао у Саис да уради оно што је био наумио. Чим је ушао у Амазисов двор, заповеди да се из гроба извади Амазисов леш. Кад је то и учињено, нареди да га батинају, избоду, да му почупају косу и да га оскрнаве на све могуће начине. Кад су се и од тога уморили (јер је балзамована лешина све то издржала и није се распала), Камбиз нареди да се леш спали. На тај начин изврши светогрђе, јер Персијанци сматрају ватру за божанство. Ни код њих ни код других није био обичај да се мртваци спаљују. Код Персијанаца, како смо напред рекли, није постојао такав обичај, јер сматрају за неприродно да бог поједе људски леш, а Египћани замишљају ватру као животињу која све прождире до чега год дође и, кад се наједе, умире заједно са онима које је сама прождерала. Код њих је исто тако забрањено да се лешине бацају животињама да их поједу. Због тога и балзамују лешеве да их не би црви појели. Тако је Камбиз наредио да се уради оно што је у супротности са вером и обичајима оба народа. Али, како причају Египћани, то није био Амазис са којим се тако поступало, него неки његов вршњак, за кога су Персијанци мислили да је сам Амазис и због тога га тако измрцварили. Кажу, наиме, да је Амазис од неког пророчишта био дознао шта ће се са њиме десити после његове смрти, па је, да би се од тога сачувао, другог човека, који је касније заиста и био мрцварен, кад је овај умро, сахранио одмах крај врата гробнице, а свом сину је наредио да њега самог сахрани у једном углу, сасвим позади гробнице. Али ја мислим да није истинита прича о наредби издатој сину у вези са сахраном у задњем углу гробнице, а ни друго што је у вези са тим, него мислим да су то Египћани измислили и да у томе претерују.
Рат с Етиопљанима
17) Затим је Камбиз наумио да поведе рат против три народа: Картагињана, Амоњана и дуговеких Етиопљана, који су становали у Либији, на обалама Индијског океана. Направио је план да против Картагињана пошаље флоту, против Амоњана један део своје пешадије, а да у Етиопију прво пошаље уходе, да тобоже однесу краљу дарове, а у ствари да пре свега виде да ли тамо, поред осталог, заиста постоји такозвана „Сунчева трпеза".
18) Прича се да та „Сунчева трпеза" изгледа овако. То је једна ливада испред града која је пуна куваног меса свих четвороножних животиња. Ово месо становници града, на које дође ред да врше службу, по обичају доносе ноћу, а дању може свако да дође на то место и да се части. Тамошњи становници, међутим, тврде да то месо ниче само из земље. Таква је такозвана ,,Сунчева трпеза".
19) Одлучивши да тамо пошаље своје уходе, Камбиз позове к себи оне Ихтиофаге из Елефантине који су знали етиопски језик. Док су они били још на путу, изда он наређење флоти да крене на Картагину. Али Феничани одбију да изврше наређење, јер су се тешким заклетвама били обавезали да никада неће ратовати против синова своје отаџбине, јер би тако извршили тежак грех. Феничани, дакле, нису хтели, а других који би били способни за поморски поход није било. Тако су Картагињани сачувани и нису пали у персијско ропство. Камбиз није сматрао корисним да присиљава Феничане, јер су они добровољно пришли Персијанцима, и што је цела персијска флота зависила од Феничана. Персијанцима су добровољно пришли и Кипрани, и учествовали у походу против Египта.
Камбиз упућује посланике Етиопљанима
20) Кад су пред Камбиза дошли Ихтиофази из Елефантине, он их пошаље у Етиопију, нареди им шта треба да говоре и да им да понесу дарове: порфирно одело, златан ланац око врата, наруквице, кутију мирисавог уља од алабастера и буре феничког вина. Прича се да су Етиопљани, којима је Камбиз све то послао, највећи и најлепши људи на свету; прича се такође да су им обичаји друкчији него обичаји свих других народа, а нарочито они приликом преузимања краљевске части. Они, наиме, бирају међу својим суграђанима највећег, и њега због његове величине сматрају најјачим, па га постављају за краља.
21) Кад су Ихтиофази к њему стигли, предаду њиховом краљу поклоне и изјаве му:
''Краљ персијски Камбиз, желећи да буде с тобом пријатељ и гост, послао нас је да се с тобом о томе поразговоримо и да ти предамо ове поклоне који су њему самоме били нарочито мили и драгоцени.''
А Етиопљанин, који је приметио да су они дошли као уходе, одговори им ово:
''Нити вас је персијски Краљ послао к мени с поклонима зато што му је много стало до мог пријатељства, нити ви говорите истину, него сте дошли у моју земљу као уходе. Он није частан човек. Да је частан, не би жудио за туђим земљама и задовољио би се својом, нити би бацао у ропство невине људе који му нису ништа учинили. Однесите му овај лук и реците му да му етиопски краљ саветује да тек онда кад Персијанци буду били у стању да запну оволико велике лукове са таквом лакоћом као што он сам то чини, може повести бројно надмоћну војску против дуговеких Етиопљана; а дотле нека захваљују боговима што синовима Етиопије нису саветовали да својој рођеној земљи силом присаједињују и туђе земље.''
22) После ових речи отпусти он поново лук и преда га посланицима. Примивши пурпурно одело, упита шта је то и како је оно израђено. Кад су Ихтиофази искрено рекли како се добија пурпур и како се њиме бојадише, он им рече да су ти људи варалице и да им одело није ништа боље од њих. Затим се распитивао за златни ланац око врата и за наруквице, па кад су му Ихтио-фази рекли да је то накит, он се насмејао јер је мислио да су то окови, и изјави им да ту код њих има и јачих окова. Потом се распитивао за мирисно уље, па кад је чуо како се оно прави, и да њиме мора човек да се маже, рекао је оно исто што и у вези са оделом. Кад је дошао ред на вино и кад је сазнао како се оно прави, обрадовао се пићу и запитао је шта једе краљ и колику старост може највише да доживи један Персијанац. Ови му рекоше да се краљ храни хлебом и опишу му пшеницу, а највећу старост коју може да доживи један Персијанац јесте осамдесет година. На то им Етиопљанин рече да га ништа не чуди што имају тако кратак век кад се хране таквим ђубретом.
''Не бисте дочекали ни толику старост да вас ово пиће не одржава''— рече им показујући на вино. У погледу вина Персијанци су превазишли и саме Етиопљане.
23) Кад су Ихтиофази сад запитали краља коју старост могу да доживе људи у његовој земљи, рекао им је да већином доживљују старост од сто двадесет година, а понеки још и већу, и да се хране куваним месом и млеком. Кад су се уходе зачудиле због тако великог броја година, одведе их на један извор чија је вода, кад су се у њој опрали, дала кожи такав сјај као што јој га даје уље, и мирише као љубичица. Према описивању ухода, вода из овог извора била је таква да по њој није ништа пливало, ни дрво, па ни нешто што је лакше од дрвета, него је све морало да потоне. Ако је вода заиста таква као што се о њој прича, онда су они можда тако дугог века зато што је за све употребљавају. Са извора их је одвео у тамницу где су сви затвореници били везани у златне окове, јер је код, Етиопљана бакар врло редак и врло скупоцен.
24) Кад су разгледали тамницу и такозвану „Сунчеву трпезу", најзад су пошли да разгледају њихове мртвачке сандуке које, наводно, праве од кристала, и то овако: кад осуше леш, било да то раде као Египћани или на неки други начин, обложе га гипсом и украсе га са свих страна лепим сликама, да изгледа што је могуће више онако како је изгледао за живота; тада га стављају у један шупљи кристални стуб, какав се тамо може ископати без нарочитог труда и у великом броју, а који се лако обрађује. Леш се у стубу лепо види кроз зидове кристала, а да се при томе не шири задах и не оставља никакав непријатан утисак, и он изгледа сасвим онако као што је изгледао мртвац. Породица задржава стуб годину дана у кући, доноси му првенце од свега и приноси му жртве, а после га износе и постављају у околини града.
25) Разгледавши све, уходе се врате натраг. Кад су му поднели извештај о томе, Камбиз се толико разљутио да је сместа одлучио да поведе војску против Етиопљана, а да при томе није издао посебна наређења за набавку хране нити је помислио на то да намерава да поведе војску на крај света, него је у бесу, као луд, чим је, саслушао Ихтиофаге, кренуо у рат. Хеленима који су били са њим нареди да остану онде, а са собом поведе све копнене трупе. Кад је стигао до Тебе, одвоји један део своје војске, око педесет хиљада, и нареди им да покоре Амоњане и да спале Зевсово пророчиште, а он са осталом војском пође против Етиопљана. Али пре него што је војска превалила петину пута, нестане му животних намирница, па је морао да коље теглећу стоку, али је и она убрзо поједена. Да се Камбиз, чим је то приметио, предомислио и, приметивши још у почетку погрешку, да је повео војску натраг, поступио би као мудар човек. Међутим он је, и не размишљајући, ишао само напред. Док су војници имали шта да нађу на земљи, јели су траву и корење и тако су се одржавали у животу, али кад су стигли у пустињу и на голи песак, неки су чинили ужасне ствари: коцком су одређивали између себе десетог човека и њега су појели. Кад је Камбиз за то сазнао, поплашио се да ће тако сви један другог појести, па је одустао од похода против Етиопљана и вратио се натраг. Изгубивши тако велики део војске, стигао је поново у Тебу. Из Тебе се спустио у Мемфис. Овде је отпустио Хелене и дозволио им да отплове кући. Тако се завршио поход против Етиопљана.
Поход на Амоњане
26) Део војске који је био послан против Амоњана кренуо је из Тебе, пошто је тамо добио водиче, и сигурно је стигао до града Оазе, у коме су тобоже становали Самљани, из племена есхрионијског. Он је удаљен од Тебе седам дана хода кроз пустињу. Овај се предео зове на хеленском језику „Макарон Несос", тј. „Острво блажених". Војска је тобоже дошла до овог предела, а шта је са тим људима даље било, о томе не зна нико ништа да каже; једино Амоњани причају оно што су од других чули. Војска, наиме, није стигла ни до Амоњана нити се натраг вратила. Али сами Амоњани причају, између осталог, и ово: кад је војска, на путу од Оазе према Амоњанима, била у пустињи, отприлике на средини пута, дигао се јак и страшан јужни ветар, баш кад су били за доручком, и све их је затрпао под нанесеним гомилама песка, и тако им се траг изгубио. Ето, то је све што Амоњани причају о томе шта се десило са овом војском.
27) Кад је Камбиз поново дошао у Мемфис, баш се у то време у Египту појавио Апис, кога Хелени називају Епафос. Због тога догађаја Египћани су се обукли што су лепше могли и приредили су велике свечаности. Видевши шта Египћани раде, Камбиз посумња да се они то веселе због тога што је он доживео несрећу, па нареди да дођу пред њега главари из Мемфиса. Кад су ови изашли пред њега, запита их зашто се Египћани нису тако радовали кад је он први пут био у Мемфису као што се сада радују кад је, изгубивши велик део војске, овамо дошао. Они му онда кажу да се код њих појавило једно божанство које се само с времена на време може видети; а кад се оно појави, онда сви Египћани, обузети великом радошћу, прослављају овакве веселе светковине. Чувши то, Камбиз одговори да је то лаж и нареди да се због лагања погубе.
28) Кад их је погубио, позове к себи свештенике. Кад су и ови то исто изјавили, рече им да ће се он лично уверити да ли је Египћанима дошао неки питом бог. Онда нареди да му свештеници доведу Аписа. Они заиста и оду по њега. Овај Апис или Епафос је једно мушко теле од краве која, после овог телета, не може више да се отели. Египћани тврде да ова крава отели Аписа услед тога што на њу с неба сиђе нека светлост. Ово теле Алис има ове знаке: црно је, на репу има четвороугласту белегу, на леђима има слику орла, на репу двоструке длаке, а под језиком неку бубу.
29) Кад су свештеници довели Аписа, Камбиз, као да се помамио од беса, истргне мач и хтеде да убоде Аписа у трбух, а погоди га у бутину. Том приликом се насмејао и рече свештеницима:
''Ви малоумници, зар су вам то богови, од меса и крви, који се боје железа? Заиста, богови достојни Египћана! Али и ви ћете ми платити што сте ми се подсмевали!''
Изговоривши то, рече својим џелатима да бичују свештенике, а сваког Египћанина кога ухвате да се још весели да убију. И тако се завршило весеље Египћана. Свештеници су кажњени, а Апис, који је био рањен у бутину и лежао у храму, издахне. Кад је од задобивених рана умро, свештеници су га, крадом од Камбиза, сахранили.
Камбизово лудило. Камбиз убија сестру и брата
30) Камбиз је, како причају Египћани, одмах због овог злочина полудео, а ни пре тога није био потпуно паметан. Први пак злочин извршио је над братом и по мајци и по оцу, Смердисом. Њега је из зависти послао из Египта у Персију, јер је он једини од Персијанаца могао за око два прста да натегне лук који су му донели Ихтиофаги по наређењу Етиопљана, а то ниједан други Персијанац није могао. Кад.је Смердис отишао у Персију, јави се Камбизу у сну овако привиђење: сањао је како му је дошао из Персије гласник и јавио му да Смердис седи на краљевском престолу и да главом додирује небо. Камбиз се због тога поплаши да га брат не убије и да му не преузме престо, па пошаље Прексаспа, најповерљивијег свог човека међу Персијанцима, у Персију да га убије. Овај отпутује горе у Сузу и убије Смердиса, по причању једних, кад је са њим пошао у лов, а, по другима, домамио га је на превару на Еритрејско море и тамо га утопио.
31) И то је, по причању ових, био први Камбизов злочин, док је други извршио над својом сестром која га је пратила у Египат. Њоме се Камбиз био оженио, иако му је била рођена сестра. Оженио се њоме овако: раније није никад постојао обичај да Персијанци узимају сестре за жене. Али Камбиз се заљубио у једну од сестара и, хотећи да се њоме ожени, а пошто је наумио да уради нешто што се коси са обичајима, позове краљевске судије и постави им питање да ли постоје неки закони који му дозвољавају да се ожени сестром. У Персији се краљевске судије бирају доживотно или све дотле док се не установи да су приликом вршења дужности згрешили. Они Персијанцима деле правду, тумаче обичаје предака и пред њих се износе сви спорови. На Камбизово питање ови удесе одговор тако да ни закон нису повредили нити су довели у питање своју сигурност; рекли су му да, додуше, нису пронашли закон који би допуштао да се брат ожени сестром, али, с друге стране, да су пронашли закон који каже да персијски краљ може да ради што год зажели. И тако нити су повредили закон, а пошто су се бојали да ће их Камбиз погубити ако буду бранили закон, помогли су се упућујући га на закон који му омогућује да се ожени сестрама. Тако се он тада ожени сестром, у коју је био заљубљен, а ускоро после тога узме за жену и другу сестру. Убио је млађу.од двеју сестара која га је пратила у Египат
32) О њеном убиству, као и о Смердисову, постоје две различите приче. Хелени причају да је Камбиз метнуо да се боре једно куче и једно лавче, а са њим је то посматрала и ова жена. Кад је куче било побеђено, откине се са ланца његов брат (друго куче) са намером да прискочи брату у помоћ, па ова два кучета на крају победе младог лава. То је Камбиза јако развеселило, а сестра је седела поред њега и плакала. Кад је Камбиз то приметио, запита је зашто плаче, а она му одговори да плаче зато што је видела како је брат брату притекао у помоћ, па је при томе помислила на Смердиса, коме, на жалост, нико није притекао у помоћ. Хелени причају да ју је Камбиз због тих речи убио, а Египћани, с друге стране, причају да је његова жена, седећи са њим за столом, отребила салату и запитала, свог мужа да ли му је лешпа отребљена салата или она са лишћем; а кад је он рекао да је лепша она са лишћем, она му је на то рекла да је урадио са Кировом кућом исто што и она са салатом. То га је тако разбеснело да ју је онако у другом стању ударио ногом у трбух, те је од тога побацила и умрла.
33) Тако је Камбиз искаљивао свој бес над својим укућанима било због Аписа или из других разлога због којих људи трпе многе невоље. Прича се да је Камбиз од рођења боловао од неке тешке болести, коју неки називају света болест. А пошто је телесно боловао од једне тако тешке болести, онда није никакво чудо да је био и умно поремећен.
Убиство Прексаспова сина
34) Исто тако је необуздано поступао и са другим Персијанцима. Прича се, наиме, да је Прексаспа, кога је обасипао највећим почастима и који му је лично служио као гласник, а чији је син служио Камбиза за столом, што је такође била не мала част, ово запитао:
''Прексаспе, шта мисле Персијанци о мени као човеку и шта говоре о мени?''
Овај му одговори:
''Господару, у свему другом те јако хвале, само кажу да се одвише одајеш пићу.''
То му је Прексасп рекао о мишљењу Персијанаца, а Камбиз се страшно разбеснео и овако одговорио:
''Тако, сад Персијанци кажу да сам због пијанства полудео и да нисам при чистој свести. То значи да њихове раније речи нису биле истините.''
Раније је, наиме, Камбиз био запитао своје саветнике и Креза какав је он човек у поређењу са његовим оцем, а Персијанци су му одговорили да је он бољи од свог оца, јер држи у својим рукама све што је онај поседовао, а још је уз то освојио и Египат и море. Персијанци му тако одговоре, а Крез, који је био присутан и коме се тај одговор није допао, рече Камбизу:
''Киров сине, мислим да ниси дорастао своме оцу, јер немаш таквог сина каквог је Кир у теби иза себе оставио.''
Чувши то, Камбиз се јако обрадује и похвали Крезов одговор.
35) Сетивши се свега тога, Камбиз у бесу рече Прексаспу:
''Сад ћеш имати прилике да се увериш да ли Персијанци говоре истину или су, говорећи тако, они сами сишли с ума. Ако, кад бацим стрелу, погодим твог сина који стоји пред вратима посред срца, јасно је да Персијанци не говоре истину; а ако промашим, онда Персијанци говоре истину, и ја нисам при здравој памети.''
Рекавши то и натегнувши лук, одапне стрелу на дечака, па кад је дечак пао, нареди да га расеку и виде погодак. Кад су се уверили да се стрела налази у срцу, Камбиз је, смејући се, и усхићен од радости, рекао дечакову оцу:
''Прексаспе, сад ти је јасно да нисам луд и да Персијанци нису при чистој свести. А сад ми још реци да ли си међу људима икада видео таквог стрелца?''
Видевши да пред собом има луда човека и бојећи се за свој властити живот, Прексасп му рече:
''Господару, мислим да ни сам бог не уме тако да гађа стрелом.''
Тада је то урадио, а једном другом приликом је, слично као и раније, ухватио живих дванаест најугледнијих Персијанаца и без икакве кривице закопао их стрмоглавце у земљу.
36) Док је он тако радио, Лиђанин Крез нађе за потребно да га опомене овим речима:
''О краљу, не пуштај у свему на вољу свом младалачком бесу, него се рибери и обуздај се.''
За тебе је добро да будеш опрезан а опрезност је мудрост. Ти пак хваташ и убијаш своје суграђане, невине и без икакве кривице, па убијаш и децу. Ако и даље наставиш то да чиниш, пази да се против тебе не побуне Персијанци! Твој отац Кир ми је често стављао у дужност да те опомињем и да ти саветујем да радиш све што будеш сматрао за добро.''
Крез му је очевидно са добром намером давао овај савет, а он му одговори:
''И ти се усуђујеш да ми дајеш савете! Ти си тај што си добро управљао својом рођеном земљом и што си паметно саветовао моме оцу кад си га наговорио да пређе преко Аракса и пође на Масагете, који су хтели да пређу у нашу земљу! Упропастио си рђавим управљањем државом најпре самог себе, па онда и Кира, који те је послушао. Али нећеш ми умаћи, јер одавно чекам прилику да те дочепам.''
Рекавши то, зграби лук са намером да га стреља, али Крез јурне и побегне напоље. Не могавши га устрелити, он нареди слугама да га ухвате и убију. Слуге пак, знајући његову нарав, сакрију Креза са том намером да га, ако се Камбиз покаје и затражи Креза, опет жива доведу пред Камбиза и да добију награду због тога; а ако се не покаје и не затражи га, да га онда убију. И заиста, Камбиз је после кратког времена и зажелео Креза, па кад су слуге за то дознале, јавише му да је Крез жив. Камбиз је изјавио да се радује што је Крез остао у животу, али да они који су га оставили у животу неће остати некажњени, него ће бити убијени. То је заиста и учинио.
37) Тако је често лудачки поступао и с Персијанцима и са својим савезницима. За време свог боравка у Мемфису отварао је старе гробнице и гледао лешеве мртваца. Ушао је чак и у Хефестов храм и ругао се много и кипу самог бога. Овај Хефестов кип јако је сличан феничким Патекима, које Феничани обично држе на кљуновима својих лађа са три реда весала. Ко ове није видео, ја ћу му их описати. Изгледају као кепеци. Камбиз је улазио и у Кабирски храм, у који, осим свештеника, није смео нико други да улази. И њихове кипове је извргао великом руглу и спалио их је. Они су слични Хефестовим киповима, и за њих кажу да су његови синови.
38) У сваком погледу ми је јасно да је Камбиз био један велики лудак, јер се иначе не би ругао светињама и обичајима. Кад би, наиме, неко дао људима да бирају међу свим обичајима и да одреде који су најбољи, разгледали би их и сигурно је да би изабрао сваки своје. Тако сви људи мисле да су њихови обичаји најбољи. И зато их нико други и не извргава руглу, него само један лудак. А да тако заиста сви људи мисле о својим обичајима, поред осталих доказа може се закључити и по овоме.
За време своје владавине позвао је Дарије неколико присутних Хелена и запитао их за које паре би пристали да поједу своје очеве кад ови умру. Ови су му одговорили да то не би урадили ни по коју цену. А Дарије онда позове Инде, који су се звали Калатијци, и који једу своје очеве, и запита их преко тумача, да би присутни Хелени разумели разговор, за које паре би они пристали да спале своје очеве кад им буду умрли. Ови су дигли велику грају и замолили га да даље не говори. Тако, дакле, стоји ствар са обичајима, и мени се чини да Пиндар има право кад каже да је обичај најмоћнији краљ.
Поход Спартанаца против Поликрата
39) За време Камбизовог похода на Египат предузели су Спартанци један војни поход на Сам, против Поликрата, сина Еакова, који је помоћу једног устанка постао господар Сама. Он је пак испрва био поделио град на три дела и препустио делове града браћи Пантагноту и Силозонту, а затим је једног од њих убио, а млађег, Силозонта, протерао и сам узео власт над целим Самом. Тада је и склопио пријатељство са египатским краљем Амазисом, слао му дарове и од њега, заузврат, примао друге. Кроз кратко време његова се моћ нагло повећавала и ширила чак у Јонију и Хеладу. Куд год је са војском пошао, свуда је имао успеха. Саградио је стотину лађа са пет редова весала и имао је хиљаду стрелаца. Пљачкао је и одвлачио све, не изузимајући никога, јер је говорио да ће и пријатељ бити захвалнији кад му врати оно што му је раније одузео, и то више него да му уопште ништа није одузео. Заузео је много острва, а и многе градове на копну. Између осталих, победио је и Лезбијце кад су са флотом дошли у помоћ Милећанима, и заробио их, те су му у оковима ископали јарак свуда унаоколо зидова Сама.
Прича о Поликратовој срећи. Амазисово писмо
40) Ни Амазису није била непозната велика Поликратова срећа, него га је то чак и јако забрињавало. Кад је срећа овога бивала све већа, напише му овакво писмо и пошаље на Сам:
''Амазис ово поручује Поликрату: мило ми је кад чујем да је мој пријатељ и савезник добро, али ми се твоја превелика срећа не допада кад знам да је божанство пуно зависти. Па зато и желим да и ја и они за које се ја бринем будемо мало у срећним, а мало и у неповољним приликама и више волим да проведем свој живот и са мало невоља, него да ми све буде по вољи и жељи. Нисам наиме, ни за кога чуо да је од рођења па до краја свог живота био у свему срећан, а да, бар није имао сасвим несрећан завршетак. Послушај ме, дакле, и предузми ово против те своје среће. Размисли шта ти је од свега што имаш најмилије и губитком чега ћеш се највише ражалостити, па то одстрани, да никако више не дође људима у руке. Ако ти се, дакле, од овог часа не буде наизменце дешавала срећа и несрећа, онда поступи по мом савету.''
41) Кад је Поликрат прочитао и видео да му Амазис даје добар савет, почне размишљати губитком ког накита би се највише ражалостио, и падне му на памет ово: имао је на руци у злато окован прстен од смарагда, који је израдио Телеклов син Теодор са Сама. Реши се, дакле, да га баци, па уради овако: нареди да се опреми један брод с пет редова весала и укрца се на њега, па затим нареди да исплови на пучину. Кад се удаљио од острва, пред очима свих оних који су се налазили на броду скине прстен и баци га у море. Кад је то урадио, врати се натраг, па кад је дошао кући, био је јако жалостан.
42) Петог или шестог дана после тога догађаја десио му се следећи случај. Неки рибар ухватио је велику и лепу рибу, па је решио да је однесе Поликрату на поклон. Кад је стигао с њом пред врата Поликратова двора, изјавио је да жели да изађе пред Поликрата, па кад су му то дозволили, он уђе и, пружајући Поликрату рибу, рече:
''Краљу, кад сам ухватио ову рибу, решио сам да је не носим на пијацу, иако живим од својих десет прстију, него сам сматрао да је она достојна тебе и твоје власти; ево, донео сам ти је на поклон.''
Поликрат се јако обрадује овим речима и одговори му:
''То је веома лепо од тебе, и двострука ти хвала и на речима и на поклону. Позивам и тебе на ручак.''
Рибар је сматрао да му је тиме указана велика почаст, те оде кући, а слуге распоре рибу и у њеној утроби нађу онај Поликратов прстен. Чим су га угледали, одмах га узму и са великом радошћу отрче и однесу га Поликрату. Кад су му дали прстен, испричају му како су га пронашли. Њему одмах падне на памет да је то било по божјој вољи, па узме и запише све шта је сам урадио и шта је доживео, па то писмо пошаље у Египат.
43) Прочитавши писмо које је стигло од Поликрата, Амазис је дошао до закључка да човеку није могуће спасти другог човека од онога што му је судбина одредила и било му је јасно да Поликрат неће добро завршити, пошто га усвему срећа прати, те чак проналази и оно што је бацио у море. Он му одмах пошаље гласника на Сам и нареди му да раскине пријатељство. А то је урадио због тога да се не би ражалостио кад буде Поликрата, који је његов пријатељ, задесила велика и тешка несрећа.
Размирице Самљана са Спартанцима и Коринћанима
44) На тог, дакле, Поликрата, који је био срећан у свему, напали су Спартанци с војском, када су их позвали у помоћ Самљани, а који су касније основали на Крети град Кидонију. Поликрат, без знања Самљана, пошаље гласнике Камбизу, сину Кирову, кад је овај сакупљао војску против Египта, и замоли га да пошаље изасланике њему на Сам и да затражи да му Самљани пошаљу војску. Кад је то чуо, Камбиз врло радо пошаље посланике на Сам и замоли Поликрата да му пошаље морнарицу у помоћ против Египта. Поликрат изабере оне грађане на које је највише сумњао да припремају устанак против њега и пошаље их с четрдесет ратних бродова од три реда весала, а Камбизу поручи да му ове људе не пошаље натраг.
45) Једни причају да ови Самљани које је Поликрат послао нису уопште ни дошли у Египат, него су, кад су допловили до Карпата, одлучили да не плове даље; а други кажу да су они пак допловили у Египат и да су оданде побегли из затвора. Кад су ови допловили натраг у Сам, изађе Поликрат са бродовима пред њих и ступи с њима у борбу. Кад су ови победили, искрцају се на острво и у сувоземном сукобу буду потучени, те тако отплове за Спарту. Има их који кажу да су ови људи, који су се вратили из Египта, победили Поликрата, а ја мислим да они не говоре истину. Да су пак они могли да се супротставе Поликрату, сигурно не би били присиљени да се обраћају Спартанцима за помоћ. Невероватно је, такође, да је Поликрат, који је имао толико мноштво плаћеника и домаћих стрелаца, био побеђен од малог броја Самљана који су се повратили из Египта. Децу пак и жене оних грађана који су били под његовом влашћу затвори Поликрат у склониште за бродове и био је спреман да их, у случају да се његове присталице предаду и пређу на страну повратника, спали заједно с овим склоништима.
46) Кад су Самљани које је протерао Поликрат дошли у Спарту и кад су изашли пред архонте, одржали су један дуг говор о потреби хитне помоћи. Ови им пак, приликом првог пријема, одговоре да су почетак говора заборавили, а крај говора, опет, нису разумели. Кад су по други пут изашли пред архонте, нису том приликом одржали никакав говор, него су понели једну торбу за хлеб и изјавили да торба моли хлеба. Ови им тада одговоре да су са торбом погрешили. Али ипак одлуче да им дођу у помоћ.
47) Спартанци су се после тога припремили и кренули с војском на Сам да би им се, као што причају Самљани, одужили за помоћ коју су им ови пружили својом флотом у борби против Месењана. Спартанци, опет, причају да нису толико пошли с војском на молбу Самљана за помоћ, колико да се освете за отети врч који су возили Крезу, и за отети оклоп који им је послао на поклон египатски краљ Амазис. И овај оклоп су, наиме, Самљани отели годину дана раније него врч. Он је био од ланене тканине, украшен златом и памуком, а на њему су биле извезене многе слике. Оно што је код оклопа изазивало нарочито дивљење, биле су поједине основне нити. Оне су, наиме, биле врло танке, а ипак се свака састојала из триста и шездесет кончића, и сваки се од њих могао да види. Постоји још један такав оклоп, у Линду, и њега је Амазис поклонио тамошњој богињи Атени.
Перијандар и његови синови
48) Десило се да су у том походу против Сама узели радо учешћа и Коринћани, јер су Самљани и над њима извршили насиље, и то три поколења пре овог похода (у исто време када је извршена и отмица врча и оклопа). Перијандар, Кипселов син, послао је Алијату у Сард три стотине синова најугледнијих грађана из Керкире да их овај ушкопи. Кад су Коринћани који су их тамо водили пристали на Саму и кад су Самљани дознали зашто их воде у Сард, најпре су наговорили дечаке да побегну у Артемидин храм, а затим нису дозволили да дечаке на силу одвуку из храма. А кад су Коринћани обуставили давање дечацима хране, приредили су Самљани свечаност, коју и дан данас одржавају. Они су, наиме, за време док су се дечаци налазили у храму ноћу приређивали игранке младића и девојака и том приликом су им наредили да са собом носе слаткише од меда и сезама да би их керкирски дечаци могли да уграбе и да би имали шта да једу. То се дешавало толико дуго док Коринћани који су дечаке пратили нису отпутовали натраг и дечаке оставили на Саму. Самљани су одвезли дечаке натраг у Керкиру.
49) Да су после смрти Перијандрове Коринћани били у пријатељским односима са Керкиранима, не би сад ради тога узели учешћа у походу против Сама. Али они су сад стално, откако су населили Керкиру, у међусобним размирицама и непријатељству, иако су блиски рођаци. И због тога неће Коринћани то никад да забораве Самљанима. А Перијандар је био изабрао синове најугледнијих људи са Керкире и послао их у Сард ради шкопљења да би им се осветио, јер су Керкирани раније први извршили један злочин против њега.
50) Кад је, наиме, Перијандар убио своју жену Мелиту, десила му се, поред ове, још једна несрећа. Имао је од Мелите два сина, од којих је један имао седамнаест, а други осамнаест година. Њих позове у госте дед по мајци, Прокло, који је био тиранин у Епидауру, и дочека их јако љубазно, како и приличи да се дочекају деца рођене кћери. На растанку, кад их је испраћао, рече им:
''Децо, да ли знате ко вам је убио мајку?''
Старији од њих није много обраћао пажњу на ове речи, а млађи, међутим, коме је било име Ликофрон, прими то толико срцу да, кад је дошао у Коринт, није хтео ни речи да проговори оцу, убици његове мајке, нити да се с њим упушта у разговор, па ни да му одговара на питања. Најзад се Перијандар страшно наљути и отера га од куће.
51) Отеравши овог од куће, испитивао је старијег о чему су с дедом разговарали. Овај му исприча како их је љубазно дочекао и није се сетио оних речи које им је Прокло на растанку рекао, јер није обраћао пажњу на њих. Перијандар је тврдио да није по среди ништа друго него да му је он нечим напунио главу, па је упорно наставио са испитивањем. Овај се присети и онога и исприча му и то. Перијандру је сад било све јасно, али није хтео да попусти, него пошаље гласника тамо где се налазио његов протерани син и забрани људима који су га држали у кући да га и даље држе код себе. А кад је, пошто је. оданде протеран, нашао склониште на другом месту, отерали су га и одатле, јер је Перијандар запретио онима који су га примили, наредивши им да изврше његово наређење. Кад је и одатле био протеран, он оде у другу кућу код пријатеља. Пошто је био Перијандров син, иако су се бојали, они га ипак приме.
52) Најзад Перијандар објави јавно да ће сваки онај ко га прими у кућу или буде са њим разговарао, морати да за казну плати извесну суму Аполонову храму, и одреди колику. Због те наредбе није нико више хтео да га прими у кућу нити да с њим разговара. А ни он сам није више ни покушавао да, поред овог наређења, тражи склониште, него се упорно потуцао по предворјима са стубовима. Кад га је четвртог дана Перијандар видео оронулог од глади и неумивања, било му га је жао. Пошто га је срџба била мало попустила, приближи му се и рече му:
''Сине, шта ти је боље, да ли то што сад радиш, или господство и сва добра која сад поседујем, а која као мој рођени син можеш да имаш ако будеш добар према мени? Ти, мој син, који си позван да владаш целим Коринтом, живиш као скитница, јер се супротстављаш и љутиш на онога према коме би најмање требало тако да поступаш. Ако се и десила нека несрећа, због које ме и сумњичиш, она је и мене погодила, и ја сам више био саучесник него извршилац самог дела. А сада, кад из искуства знаш колико је боље бити у положају да ти завиде него да те сажаљевају, а и шта значи љутити се на родитеље и на моћније од себе, хајде кући.''
И тако се Перијандар помирио с њим, а он пак није ништа друго одговорио оцу него само да сад он, отац, треба да плати свету казну што је ступио у разговор с њим. Перијандар, дакле дође до уверења да се у дечака увукло неко велико зло које се не може лако излечити, па га уклони испред својих очију и пошаље га на једном броду на Керкиру, јер се и она налазила у његовим рукама. Пославши га даље од себе, Перијандар поведе војску на свог таста Прокла, кога је сматрао за главног кривца свих својих невоља, заузме Епидаур и Прокла жива зароби.
53) Кад је после извесног времена Перијандар остарео и осетио да није више у стању да води надзор над пословима и да управља њима, пошаље гласнике у Керкиру и позове Ликофрона да преузме власт. Код старијег сина, наиме, није видео да је способан за тај посао, него му је изгледало да је млитавији. Ликофрон није сматрао за сходно ни да одговори оном који му је био донео ту поруку. Пошто је Перијандру било много стало до тог младића, пошаље му његову сестру, своју кћер, мислећи да ће га она најпре моћи да наговори. Кад је дошла к њему, она му рече:
''Младићу, зашто више волиш да власт падне другима у руке и да упропастиш кућу свога оца, него да се вратиш и да је преузмеш. Пођи са мном кући и престани да мучиш сама себе. Тврдоглавост је рђава особина. Не иди са злом против зла! Многи више цене, оно што је корисније од оног што је праведно, а многи су, опет, тражећи материнство, изгубили и очевину. Власт је несигурна ствар. Има их много који чезну за њом, а твој отац је већ стар и оронуо. Не дозволи да твоје добро падне у руке другима.''
Ова му је, по упутствима оца, говорила врло примамљиво, а он јој одговори да неће доћи у Коринт докле год буде чуо да му је отац у животу. Кад је ова то јавила оцу, он му и по трећи пут преко гласника поручи да ће он сам доћи у Керкиру, а да Ликофрон дође у Коринт и да преузме власт као његов наследник. Његов син на то пристане, и Перијандар се спремао да пође на Керкиру, а Ликофрон у Коринт. Кад су Керкирани сазнали за све појединости у вези с тим, и да им долази Перијандар у земљу, они убију младића. И управо због тога је Перијандар хтео да се освети Керкиранима.
Борбе на Саму. Напад Самљана на Сифно
54) Тад су Спартанци дошли са великом флотом на Сам и почну га опседати. Нападну на зид и продру у тврђаву, која се налазила у предграђу на морској обали, али се повуку кад је сам Поликрат са јаком силом дошао својима у помоћ. А код горње тврђаве, која се налазила на темену брда, плаћеници и многи Самљани изврше испад, али су после првог додира са Спартантцима почели убрзо да се повлаче и Спартанци их, приликом повлачења, поубијају.
55) Да су се тог дана сви присутни Спартанци показали као Архија и Ликоп, Сам би сигурно био освојен. Архија и Ликоп су, наиме, гонећи Самљене, једини продрли с њима у град, и, пошто им је била одсечена одступница, погинули су у граду Саму. У Питани сам наишао на једног потомка овог Архије са Сама, из трећег колена, који се и сам звао Архија, и био такође син Архије (а био је из општине Питане). Овај је од свих странаца највише ценио Самљане, и рекао ми је да му је отац добио име Самски зато што је његов отац, Архија, славно погинуо на Саму. Рекао је да Самљане зато поштује што су му свечано сахранили деда.
56) Пошто за четрдесет дана опседања нису постигли никакав успех, Спартанци се врате на Пелопонез. И тако је настала невероватна прича да је Поликрат од домаћег олова исковао велику количину новца, позлатио га и дао Спартанцима, и да су се они, примивши овај новац, због тога и повукли са Сама. То је био први ратни поход који су спартански Дорци били предузели против Азије.
57) А они Самљани који су ратовали против Поликрата, кад су Спартанци одлучили да их напусте, и сами отплове за Сифно, јер нису имали новаца, а Сифно је у то време био на врхунцу своје моћи и једно од најбогатијих острва. На том острву имали су златне и сребрне руднике, да су од десетог дела прихода из тих рудника створили у Делфима ризницу какву су имале најбогатије државе. Чак су сваке године сами између себе делили новац од тих прихода. Кад су хтели да саграде ризницу, упитали су пророчиште да ли ће њихова садашња добра моћи да трају дуже времена. Питаја им је овако одговорила:
''А кад на Сифну градска кућа осване бела
И трг заблиста, потребан тад је мудар муж
Заштиту да даде од дрвене војске и гласника риђег.''
Тад су трг и већница на Сифну били саграђени од парског мрамора.
58) Ови нису били у стању да одмах протумаче ово пророчанство, ни тада ни приликом доласка Самљана. Кад су се, наиме, Самљани изненада појавили пред Сифном, пошаљу они једну лађу са изасланицима у град. Одвајкада су сви бродови имали црвено обојене бокове. А то је било оно што је и Питија била прорекла Сифњанима говорећи им да се чувају дрвене чете и црвеног гласника. Кад су гласници дошли у Сифно, затражили су од Сифњана да им позајме десет талената. Кад су Сифњани одбили да им даду зајам, Самљани им опустоше поља. Кад су Сифњани за то дознали, сместа излете из града, ступе са Самљанима у борбу и буду побеђени; а многима од њих Самљани пресеку приступ на Сифно и присиле их да им, затим, исплате сто талената.
59) Самљани купе онда од Хермиоњана острво Хидреју, која се налазила прекопута Пелопонеза, и даду је на чување Трезењанима, а сами оснују Кидонију на Крети, иако нису ради тога тамо пловили, него су хтели да протерају Закинћане са тог острва. Ту им је било добро и остали су пуних пет година, те су саградили све храмове који се данас налазе у Кидонији, међу њима и Диктинин храм. Међутим, шесте године победе их Егињани уз помоћ Крићана у поморској бици, па их заробе и продаду у ропство; одсеку им овнове са кљунова лађа и поклоне их Атенином храму у Егини. Егињани су то урадили из мржње према Самљанима, јер су за време краља Амфикрата на Саму Самљани напали Егињане и нанели им велике губитке, а и сами су том приликом имали много губитака. Ето, то је био разлог.
60) Мало више сам причао о Самљанима, јер су они извршили три најзначајнија дела у Хелади: прокопали су испод једног брда, високог сто хвати, један тунел са отвором на обе стране. Дужина овог тунела износила је седам стадија, а висина и ширина осам стопа. Дуж целог тунела ископан је у њему један канал, дубок двадесет лаката и широк три стопе, кроз који је вода путем цеви довођена у град из једног великог извора. Градитељ овог тунела био је Мегаранин Еупалин, син Наустрофов. То је прво од трију славних дела, а друго је лучки насип у мору, чија је дубина износила двадесет хвати, а дужина више од два стадија. Треће њихово дело је највећи храм од свих које сам досад видео, чији је први градитељ био Рек, син Филејин, са Сама. Ето, због тога сам мало више причао о Самљанима.
Лажни Смердис и владивина мага
61) Док је Камбиз боравио у Египту и тамо изводио своје лудорије, склопе против њега заверу два мага, два брата, од којих је Камбиз једном поверио двор на чување. Овај се побунио зато што је приметио да се Смердисова смрт држи у тајности и да има мало Персијанаца који знају за то, док је већина сматрала да је Смердис жив. Због свега тога, да би се дочепао краљевске власти, смисли ово: имао је брата, за кога сам рекао да се са њим побунио, а који је био врло сличан Смердису, сину Кирову, кога је Камбиз дао убити иако му је био брат. И не само да је био по изгледу сличан Смердису, него се и сам исто тако звао Смердис. Њега обавести маг Патизит о томе како ће он сам све то да изврши и да га постави на краљевски престо. Кад је то урадио, пошаље гласнике на све стране, а нарочито у Египат, и нареди војсци да од тада слуша наређења Кирова сина Смердиса, а не Камбиза.
62) Остали гласници однесу та наређења, па и гласник који је послан у Египат (затекао је, наиме, Камбиза са војском у Агбатани у Сирији) изађе пред средину строја и објави војсци оно што је маг био наредио. Кад је саслушао гласника, Камбиз је поверовао да он говори истину и помислио је да га је издао Прексасп (јер га је послао да убије Смердиса, а да он то тобоже није извршио), па га погледа и рече му:
''Прексаспе, зар се тако извршују моја наређења?''
Овај му одговори:
''Господару, то није истина да се против тебе побунио твој брат; тај човек не може теби нанети ни најмању неприлику. Та ја сам извршио оно што си ми наредио и сахранио сам га својим рукама. Ако сад мртви устају из гроба, онда очекуј да се против тебе побуни и Међанин Астијаг! Ако је онако као што је раније било, можеш са његове стране бити миран да неће устати. Већ мислим да би требало да се гласник стигне и силом доведе на саслушање, те да га питамо ко га је послао да нам нареди да се покоравамо краљу Смердису.''
63) После тих Прексаспових речи (пошто су се оне допале Камбизу) пођу сместа у потеру за гласником и он дође. Кад је дошао, Прексасп га запита:
''О човече, кажеш да си дошао као гласник Кирова сина Смердиса. Сад нам реци истину, па иди с миром. Да ли је Смердис лично изашао пред тебе и то ти наредио, или неки од његових слугу?''
Овај пак одговори:
''Ја, додуше, нисам лично видео Смердиса, сина Кирова, још од онда откад је краљ Камбиз пошао у Египат. То ми је све наредио свештеник кога је Камбиз оставио да управља двором, и рекао ми је да је Смердис, син Киров, наредио да вам то кажем.''
Овај им је све, без трунке лажи, истину рекао, а Камбиз ће на то:
''Прексаспе, видим да ниси крив и да си као поштен човек извршио наређење. Који ли се то Персијанац под Смердисовим именом побунио против мене?''
Прексасп рече:
''Изгледа ми, о краљу, да знам како се то догодило. То су се против тебе побунили свештеници, и то онај кога си оставио да ти чува двор и његов брат Смердис.''
Камбизова смрт
64) Кад је чуо име Смердис, Камбиз је одмах разумео смисао речи које је чуо у сну. Изашла му је, наиме, у сну пред очи нека прилика и рекла му како Смердис седи на краљевском престолу и како главом додирује небески свод. Увидевши да је без икаквог разлога убио свог брата Смердиса, Камбиз га је горко оплакивао. И, док је оплакивао брата и кукао над целом својом несрећом, скочи на коња с намером да што пре пође у Сузу против мага. Али док је скакао на коња, испадне му поклопац са доњег дела мачевих корица и забоде му се го мач у бутину. Кад је био рањен исто онако као што је сам раније ранио египатског бога Аписа, поплаши се да му је рана смртоносна и запита како се зове тај град. Одговорено му је да је то Агбатана. Камбизу је још раније пророчиште у граду Бути прорекло да ће умрети у Агбатани. Мислио је да ће од старости умрети у Агбатани у Медији, која је била и његова престоница, док је пророчиште мислило на Агбатану у Сирији. И чим је, поставивши питање, чуо за име тога града, а због несреће и страха од маговог устанка, и услед ране, дође наједном к себи и опамети се, те рече:
''Судбина је одредила да овде умре Киров син Камбиз.''
65) Том приликом им само толико рече, а отприлике двадесет дана после тога позове к себи најугледније Персијанце и у њиховом присуству изјави:
''Персијанци, одлучио сам да вам одам своју највећу тајну. Ја сам, наиме, за време свог боравка у Египту уснио сан, а камо среће да га никад нисам ни сањао! Сањао сам како ми је дошао од куће гласник и јавио ми да Смердис седи на престолу и да главом додирује небески свод. Уплашио сам се да ће ме брат збацити са престола и брже-боље поступио сам без размишљања, јер није у човечјој моћи да отклони оно што му судбина одреди. Ја, лудак, пошаљем тада Прексаспа у Сузу са налогом да убије Смердиса. Кад је он извршио ово дело, живео сам без бојазни и нисам ни помишљао да ће се, после уклањања Смердиса, неко други да побуни против мене. Тако сам, преваривши се у вези са свим оним што је имало да се деси, заувек и без нужде постао братоубица, а лишен сам и престола. Маг Смердис је био заправо тај за кога ми је божанство у сну било рекло да ће се побунити против мене. Да, то дело сам ја извршио, и ви имајте на уму да син Киров Смердис није више у животу. Краљевску власт су приграбили маги, и то онај кога сам оставио да управља двором и његов брат Смердис. А онај који би се сада најпре требало да освети магима за нанесену ми увреду, доживео је да буде безумно убијен од његових најближих. А сада, кад њега више нема, Персијанци, сматрам за нужно да вам препоручим шта да урадите кад ја умрем. Преклињем вас боговима наше краљевине, и све вас, а нарочито присутне Ахемениде, да не дозволе да власт поново падне у руке Међана; него ако вам је одузму лукавством и на превару, и ви је од њих одузмите преваром; а ако су је силом узели, и ви је морате са што већом силом отети. Ако тако будете радили, земља вам доносила плодове, стада вам се умножавала, а жене вам рађале децу и били заувек слободни! А ако не будете повратили власт и ако бар не покушате да је поново добијете, то вам онда желим сасвим супротно, и желим сваком Персијанцу да дочека овакав свршетак каков сам ја дочекао. Док је изговарао те речи, Камбиз зајеца и почне да оплакује своју судбину.
66) Кад су Персијанци видели краља где плаче, поцепају сви на себи своја одела и ударе у велику кукњаву. Касније, пошто је кост почела да труне и пошто је у бутини брзо наступило тровање, смрт је уграбила Камбиза, сина Кирова, који је владао свега седам година и пет месеци, а да уопште није оставио иза себе ни мушке ни женске деце. Присутни Персијанци нису ипак поверовали да су се маги дочепали власти, него су мислили да је Камбиз намерно измислио причу о смрти Смердисовој да би нахушкао цео персијски народ против њега. Веровали су, дакле, да је на престо заиста дошао Киров син Смердис.
67) Прексасп је, наиме, упорно порицао да је убио Смердиса, јер је за њега ипак било опасно да после Камбизове смрти призна да је својом руком убио Кирова сина. А после Камбизове смрти маг је без устручавања владао кроз преосталих седам месеци, док се није напунило осам година од доласка Камбизова на престо, и то на основу тога што је имао исто име као и Киров син Смердис. За све то време чинио је свима поданицима велика доброчинства да су после његове смрти, осим Персијанаца, жалили за њим сви азијски народи. Маг је, наиме, послао изасланике свима азијским народима који су били под његовом влашћу и јавио им да их ослобађа пореза и војне службе за три године.
Отанова сумња
68) То им је објавио одмах после свог доласка на престо, а у осмом месецу се открило ко је и шта је он, и то на овај начин: Отан је био Фарнаспов син, а својим пореклом и богатством скоро најугледнији међу Персијанцима. И баш овај Отан први посумња да је маг син Киров, као што је у ствари и било, а на такву помисао дошао је због тога што маг није излазио из тврђаве и што никога од угледних Персијанаца није позивао пред своје очи. Пошто му је био сумњив, он овако уради: за Камбизом је била његова кћи, која се звала Федима. Ову исту је и маг узео за жену и живео са њом као са осталим Камбизовим женама. Отан се, дакле, обрати тој кћери и запита је с ким она иде у кревет, са Смердисом, сином Кировим, или са неким другим човеком. Ова му поручи да ни она сама не зна, јер није никада видела Кирова сина Смердиса, а исто тако не зна ни ко је тај са којим она живи. Отан јој се поново обрати и поручи јој:
''Кад сама не познајеш Кирова сина Смердиса, ти се обрати Атоси и питај је да ли она живи са оним истим човеком са којим и ти, јер је сигурно да она познаје свог рођеног брата.''
На то му кћи одговори:
''Нити могу да разговарам са Атосом нити могу да видим икоју од жена које су овде са мном, јер нас је тај човек, ма ко он био, чим је ступио на престо, све раздвојио, и једну сместио на једну, а другу на другу страну.''
69) Кад је то чуо, Отану је та ствар била још сумњивија, те пошаље кћери и трећу поруку, која гласи:
''Кћери моја, у твојим жилама тече племенита крв, и ти мораш да ризикујеш и да извршиш оно што ти отац наређује. Ако он није Смердис, син Киров, него онај за кога га ја држим, мора да буде кажњен што је живео с тобом и што је узео власт над Персијанцима, и све ће то скупо платити. А сад уради овако: кад дође к теби у постељу, и чим приметиш да је тврдо заспао, опипај му уши. Ако се увериш да има уши, знај да живиш са Смердисом, сином Кировим; а ако их не буде имао, онда је то маг Смердис.''
На то му Федима поручи да се излаже великој опасности ако то буде учинила, јер ако он заиста не буде имао ушију, и ако примети да му их је она пипала, он ће је сигурно убити. Али ипак ће она то учинити. Она, дакле, обећа оцу да ће то извршити. А уши овог мага Смердиса одсекао је за време своје владе Кир, син Камбизов, и то због неке не баш незнатне кривице. Ова, дакле, Федима, Отанова кћи, изврши све онако како је обећала своме оцу. Кад је дошао ред на њу да иде код мага (јер Персијанцима жене долазе по реду), она дође и легне са њим у постељу, па кад је маг тврдо заспао, опипа му она уши. И врло се лако и јасно увери да овај човек нема ушију, па чим је, убрзо после тога, свануло, јави оцу како је и шта је.
Завера седморице
70) Отан позове своје најповерљивије људе, најугледније Персијанце Аспатина и Гобрија, и открије им целу ствар. Они су и сами раније слутили да је то тако, па кад им је Отан изнео предлоге, они одмах даду свој пристанак. Договоре се да сваки придобије по једног човека у кога имају највише поверења. Отан придобије Интафрена, Гобрије Мегабиза, а Аспатин Хидарна. Кад се сакупило њих шест, деси се случајно да у Сузу дође Дарије, син Хистаспов, из Персије, јер му је отац био тамо сатрап. Кад је, дакле, и овај дошао, ова шесторица одлуче да и њега придобију за себе.
71) Кад су се ова седморица састала, даду један другом веру и договоре се. Кад је дошао ред на Дарија да каже своје мишљење, он им изјави:
''Мислио сам да ја једини знам да се на краљевски престо попео маг, а да је Киров син Смердис умро, па сам због тога тако журно и дошао да се побуним против мага и да га убијем. А пошто се десило да и ви то знате, а не само ја, мислим да треба одмах прећи на посао да не бисмо били предухитрени, јер то не би било понајбоље.''
На то изјави Отан:
''Хистаспов сине, отац ти је храбар човек и чини ми се да ни ти ниси ништа гори од свог оца; немој, дакле, на брзу руку и неопрезно да се упуштамо у такав подвиг, него га извршимо што опрезније. Треба да нас буде више па да га нападнемо.''
Дарије на то одговори:
''Знајте, људи, који сте овде присутни, да ћете сви најлуђе изгинути ако послушате и урадите ово што вам је Отан предложио, јер ће неко, коме је више стало до своје личне користи, отићи и издати вас магу. Било би најбоље да сте се ослонили само на себе и да сте то сами извршили. Али, пошто сте одлучили да то откријете већем броју људи, па сте и мени то поверили, зато морамо тај подвиг или данас извршити, или знајте добро, ако нам узалуд прође данашњи дан, ја први нећу дозволити да ме неко оптужи магу, него ћу му ја сам отићи и све вас пријавити.''
72) Кад је Отан видео да се Дарију жури, рече на то:
''Кад нас присиљаваш да се пожуримо и не дозвољаваш да будемо предухитрени, дед нам кажи како да уђемо у краљев двор и како да га заузмемо. Знаш, наиме, добро, иако ниси видео, али си могао чути, да се тамо свуда налазе страже. Како ћемо поред њих проћи?''
Дарије пак овако одговори:
''Отане, има много питања на која се не може одговорити речима, него, само делима; с друге стране, има прилика у којима су довољне само речи али се у њима не ствара никакво значајније дело. 3најте да ћемо врло лако проћи поред тамошњих стража! Прво и прво, нико се неће наћи ко ће се смети усудити да нас, тако угледне људе, не пропусти у двор, било из поштовања или из страха, а ја имам и један сјајан изговор за улазак у двор. Рећи ћу им да се управо враћам из Персије и да хоћу да изручим краљу неку поруку од мог оца. Тамо где је потребно да се лаже, треба лагати. Ми, наиме, хоћемо да лажима постигнемо оно исто што хоће да постигну и они који се служе истином; једни лажу онда кад хоће да постигну неку корист, а други говоре истину да помоћу ње дођу до неког циља и што се надају да ће имати неку већу корист. На тај начин разним средствима тежимо једном те истом циљу. Кад не бисмо имали пред очима никакав користан циљ, онда би онај који говори истину био сличан ономе који лаже, а онај који лаже сасвим би личио на онога који говори истину. Који нас од стражара на вратима сад пусти да прођемо, за тог ће временом бити боље, а који буде покушао да нам се супротстави, прогласите га сместа за непријатеља, па пошто га уклонимо, бићемо ми господари ситуације у двору.''
73) На то рече Гобрије:
''Пријатељи, кад ће нам се пружити боља прилика да или повратимо власт или, ако не будемо у стању да је преотмемо, да бар часно умремо? Ми смо Персијанци и над нама влада медски маг, и то маг који нема чак ни ушију. Сви ви, који сте били крај болесног Камбиза, свакако се сећате како нас је на самрти проклео ако не покушамо да преотмемо власт. Нисмо тада примили његов савет, него смо мислили да Камбиз говори ради клевете. Ја сам сада одлучио да послушам Дарија и да се не разиђемо са овог састанка, него да идемо одмах на мага и да га нападнемо.''
То је рекао Гобрије и сви су се са тим сложили.
Прексаспово признање и самоубиство
74) Док су се они тако договарали, догоди се, на срећу, ово: маги су били одлучили да придобију Прексаспа за пријатеља, пошто му је Камбиз, тиме што му је стрелом убио сина, нанео велику увреду, а и због тога што је он једини знао за смрт Кирова сина Смердиса, кога је лично убио, а најзад још и зато што је Прексасп уживао највећи углед код Персијанаца. Због свега тога они га позову и, да би га придобили за пријатеља, затраже од њега да им се свечано закуне да ће ћутати и да ником неће одати да су они преварили Персијанце, и обећају да ће му дати небројено много блага. Кад је Прексасп пристао да учини све на шта су га маги наговарали, они изнесу пред њега други предлог, говорећи му да ће сазвати све Персијанце да се скупе под зидине тврђаве, а њему нареде да се попне на кулу и да објави народу да је њихов владар Смердис, син Киров, и нико други. То су му наредили баш из тих разлога што су знали да ће њему Персијанци најпре да поверују, јер је он често јавно изјављивао да је Смердис жив и порицао да га је убио.
75) Кад је Прексасп рекао да је спреман и то да учини, маги сазову Персијанце и нареде му да се попне на кулу и да им одржи говор. Пропустивши намерно да каже оно за што су га они молили, он им исприча по реду о свим Кировим прецима, почев од Ахемена, па кад је дошао до Кира, подсети их напослетку на сва доброчинства која им је Кир учинио. Кад је са тим завршио, он открије Персијанцима истину и изјави им да је до тада ћутао (јер је за њега било опасно да каже истину), а да је сада присиљен да каже истину. Још им изјави да је био присиљен од Камбиза да убије Смердиса, сина Кирова, и да су се маги попели на престо. Тада баци тешко проклетство на Персијанце ако поново не преотму власт и ако се не освете магима, па се са куле баци доле на главу. Тако је тада завршио Прексасп, који је за време целог свог живота уживао велик углед.
76) Кад су се ова седморица договорила да не чекају, него да сместа нападну маге, помоле се боговима и пођу а да нису ништа знали о томе шта се десило са Прексаспом. Кад су били на половини пута, па кад су дознали шта се десило са Прексаспом, склоне се с пута и почну се поново договарати. Отан и његове присталице предложе да се ствар одложи и да се не предузима ништа све док траје општа гунгула, а Дарије и његове присталице предложе да се пође одмах без одлагања и да се изврши оно што су наумили. Док су се тако препирали, угледају изненада седам пари соколова како гоне два пара орлова, како их черупају и растржу. Видевши то, сва седморица прихвате Даријев предлог и, охрабрени птицама, пођу у двор.
Пад лажног Смердиса и убиство мага
77) Кад су дошли на улаз, десило се баш онако како је Дарије предвидео. Стражари са страхопоштовањем пропусте у двор персијске прваке, који су ушли уздајући се у божанску помоћ, и не слутећи да ће они тако нешто да ураде; чак их ниједан од њих ништа и не упита. Кад су поред ових ушли у двориште, наиђу на евнухе који су краљу носили поруке. Ови их запитају зашто су дошли и, док су их испитивали, запрете стражарима што су их пропустили, те сву седморицу задрже кад су ови хтели да пођу даље. Ова седморица, на дати знак, извуку мачеве и сместа прободу сваког ко их је хтео да задржи, па јурну у мушку одају.
78) Оба мага налазила су се случајно у то време у двору и договарали се о догађају у вези са Прексаспом. Кад су чули галаму и запомагање евнуха, дотрче обадвојица, па дознавши о чему се ради, одлуче да се бране. Један од њих дограби брзо стрелу, а други се лати копља. И ту дође до гушања. Онај са луком у рукама није могао ништа да учини, јер су се непријатељи налазили у непосредној близини, а овај други се бранио копљем и прво рани Аспатина у бутину, а затим Интафрена у око. Интафрен изгуби једно око, али ипак не умре од те ране. Док је један маг ове ранио, други, пошто му лук није био ни од какве користи, побегне у спаваћу собу, из које се улазило у салу за мушке, и покуша да за собом затвори врата, али двојица од ове седморице, Дарије и Гобрије, јурну заједно за њим. Кад је дошло до рвања између Гобрија и мага, Дарије застане и није знао шта да уради, јер је у одаји био мрак, па се бојао да не удари Гобрија. Кад је Гобрије видео да Дарије стоји поред њих беспослен, запита га зашто не удара. Овај му одговори:
''Бојим се да не ударим тебе.''
Гобрије му на то рече:
''Боди, па макар обојицу пробо.''
Дарије га послуша, замахне и случајно погоди мага.
79) Кад су побили маге и одсекли им главе, оставе тамо своје рањенике, пошто ови нису могли да пођу са њима, а и ради заштите тврђаве. Остала петорица уз велику галаму, и вичући, истрче са главама мага у рукама напоље, те позову остале Персијанце, испричају им шта се догодило и покаже им главе. Истовремено убију сваког мага на којег су наишли. А кад су Персијанци дознали шта су ова седморица урадила, и кад су чули да су их маги преварили, сматрали су да и они морају тако нешто да ураде, па изваде сабље и почну да убијају маге где год су кога нашли. Да их није спречила ноћ која је убрзо пала, не би ниједног оставили у животу. Тај дан сматрају Персијанци за највећи свој празник и тог дана одржавају се код њих велике свечаности. Персијанци су тај празник звали ,,Магомора", и тога дана забрањено је сваком магу да се појави пред светом, него морају да проведу цео дан код својих кућа.
Завереници се саветују о облику владавине
80) Кад се стишала галама, која је трајала пуних пет дана, одржавали су побуњеници против мага саветовања о државном уређењу, и ту су одржани говори који неким Хеленима изгледају невероватни, а за које тврдим да су заиста и одржани. Отан предложи да се власт преда јавно Персијанцима и рече:
''Мислим да не треба више дозволити да власт дође у руке једном од нас, јер то није ни добро ни корисно. Наиме, знате добро до чега је довело Камбизово лудило, а сви сте искусили и магову обест. А како би и била добра монархија у којој неодговорни владар може да ради шта му је воља? Јер, ако и најбољег попнемо на престо, он ће променити своју ћуд. Он побесни од силног обиља у коме живи, а завист је урођена човеку од његова постанка. А кад постане обестан и завидљив, стекао је све услове за потпуно неваљалство. Он ће, наиме, час од беса, а час из зависти да чини многе будалаштине. А ипак такав човек не би требало да буде завидљив, јер има на расположењу сва добра. Али он, напротив, поступа са својим поданицима сасвим друкчије. Најбољима завиди зато што су здрави и живи, а воли најгоре грађане, док се клевете и доставе примају као нешто најлепше и најбоље. Али је најчудније од свега ово: ако му се, наиме, одвише не дивиш, он се љути што га у довољној мери не поштујеш; а ако га неко свесрдно подвори, он му пребацује да је улизица. А сад ћу да изнесем оно што је најгоре. Он укида обичаје наших предака, силује жене и убија њихове људе без суда и без оптужбе. Влада народа је, пре свега, и по имену нешто најлепше на свету, и она, пре свега, значи равноправност за све; и друго, под њом се не дешавају ствари какве се дешавају под влашћу једнога. За службу ће бити коцком биран и биће одговоран за свој посао, а све одлуке износиће пред скупштину. Предлажем, дакле, да не примите монархију и да заведете владу народа, јер је у народној маси све.''
81) То је био Отанов предлог. Мегабиз, међутим, предложи да се уведе влада неколицине, такозвана олигархија, па рече:
''Слажем се са Отаном што тражи да се укине тиранија, али изјављујем да је јако погрешио кад је предложио да се заведе влада народа, јер нема ничега глупљег ни обеснијег него што је непросвећена гомила. Ако смо се спасли владе и насиља тираније само зато да, бисмо пали у раље необузданој и бесној гомили то би тек било неподношљиво! Јер кад тиранин нешто ради, он бар разуме шта ради, а бескрајна гомила није у стању да нешто зна. А како би и могла да зна кад ништа није ни научила нити је ишта од куће донела? 3ар се неће устремити на послове без икаквог разумевања, као нека набујала река? Дакле, ко Персијанцима жели зло, тај ће предлагати да се да власт народу, а ја мислим да би требало да изаберете савет од најбољих људи и да му предате власт, јер и ми спадамо међу те. Најбољи ће сигурно знати да дају и најбоље савете.''
То је био предлог који је изнео Мегабиз, а трећи је изнео свој предлог Дарије, изјавивши:
82) ''Мислим да је правилно оно што је Мегабиз рекао за гомилу, али није правилно оно што је тврдио за владу неколицине, тј. олигархију. Од три постојећа облика владавине, за које тврдим да су и најбољи, а то су влада целог народа, или демократија, па влада најбољих, или олигархија, и влада једног, или монархија. Ја ипак тврдим да монархија има највећа преимућства. Нема, дакле, ничег бољег од владавине најбољег човека. Уживајући, наиме, толики углед, он би се и те како бринуо о народу, и, пре свега, држао би у тајности планове против непријатеља. У олигархији, тј. под управом неколицине, напротив, где многи теже да се истакну у раду за заједничко добро, лако долази до међусобних сукоба. Пошто сваки од њих хоће да је први и да победи његово мишљење, долази међу њима до жестоких сукоба, који се претварају у побуне а ове опет у покољ, а из покоља се прелази на власт једног човека, монархију и тиме се јасно доказује да је овај облик владавине најбољи. Кад је опет гомила на власти немогуће је да најгори не, избију на површину; не само да мећу њима не долази до сукоба него, напротив, међу њима долази до присног пријатељства, јер ти најгори сложно обављају све послове, и у тајности. Овако стање траје све дотле док на власт не избије један човек из гомиле и не учини овима крај. Због тога га светина и обожава, а ускоро се обожавани проглашује за монарха, тј. јединог госдодара. Ето, и на основу тога је јасно да је најбоља монархија. Једном речи, да укратко кажемо, откуд нам је дошла слобода и ко нам је њу дао? Да ли нам је слободу дала гомила, или влада неколицине, или поједини владар? Пошто смо стекли своју слободу захваљујући једном човеку, мислим да и сада треба да прогласимо монархију, а да при томе пазимо да нам се не укидају обичаји предака јер то не би било најбоље.''
83) Дакле, ова тројица изнесу ове предлоге, а остала четворица од њих седморице прикључе се овом последњем, Даријевом мишљењу. Отан, који је за Персијанце предлагао равноправност, кад је његов предлог био одбачен, устане и изјави им:
''Другови завереници, јасно је да један од нас треба да буде краљ, било да буде коцком изабран или да се обратимо персијској јавности да га она изабере већином гласова, или, најзад, на неки други начин. Ја се, наиме, нећу са вама такмичити за власт, јер нити хоћу да владам над неким, нити да неко нада мном влада, и ја се одричем власти, под условом да никада не дођем под власт ниједног од вас, ни ја нити моји потомци.''
Кад је овај то изјавио, остала шесторица пристану на његов услов. Он се, дакле, једини од њих није отимао за ,власт, него је напустио њихово друштво. Иста та кућа је и данданас једина у Персији која ужива потпуну слободу и живи по својој вољи, али не ради ништа што би било противно персијским обичајима и законима.
Дарије постаје краљ.
84) Остала шесторица почну се договарати о томе како би најправилније изабрали краља. Прво су одлучили да онај који од њих седморице буде изабран за краља, сваке године даде на поклон Отану, и свим његовим потомцима, најфиније медско одело и да им укаже све највеће почасти какве се обично указују у Персији. Одлучили су да му укажу те почасти због тога што је први организовао заверу и њих увео у њу. То су одлучили само за Отана, а за себе су одлучили да сваки од њих може улазити у двор без пријаве, у времену кад краљ не спава са краљицом, и да се краљ не сме женити са друге стране, него само из куће завереника. А о избору краља одлуче ово: да изјашу у предграђе и чији коњ приликом изласка сунца први зарже, тај да буде краљ.
85) Дарије је имао једног мудрог коњушара, који се звао Ебар. Кад су се разишли, Дарије рече овоме:
''Ебаре, одлучили смо да овако изаберемо краља: да изјашемо, и чији коњ приликом изласка сунца буде први зарзао, тај ће бити краљ. А сада, ако си мало довитљив, удеси да нама припадне то достојанство, а не неком другом.''
Ебар му овако одговори:
''Господару, ако од тога само зависи да ли ћеш бити краљ или не, немој се ништа бојати и сматрај за сигурно да ћеш само ти постати краљ и нико други. Такво средство ја имам.''
На то му Дарије рече:
''Ако заиста знаш тако нешто, време је да се припремиш и да не закасниш, јер ујутру рано имамо такмичење.''
Чувши то, Ебар уради овако: кад се смркло, одведе он једну Даријеву кобилу у предграђе, и то ону коју је Даријев ждребац нарочито волео, привеже је и доведе пастува, те га је дуго водио сасвим близу кобиле, да је се дотицао, па га је најзад и пустио да скочи на њу.
86) У свануће идућег дана појаве се сва шесторица, као што су се били договорили, на коњима. Кад су изјахали у предграђе, па кад су пролазили поред оног места где је претходне ноћи била везана кобила, ту се заигра Даријев коњ и зарже. Истовремено, док је коњ то радио, севне муња и загрми из ведра неба. Пошто се то десило, то се протумачило као да је виша сила потврдила Дарија за краља, те сви присутни скоче са својих коња и поклоне се Дарију.
87) Једни кажу да је то Ебар тако био удесио, а други, опет, причају (јер су у Персији кружиле две приче) да је Ебар ухватио кобилу руком за полни уд и ставио руку у џеп од чакшира, па кад је приликом изласка сунца требало да коњи крену, он је принео руку ноздрвама Даријева пастува, који је одмах чим је то омирисао почео да фрче и да рже.
88) Тако је Хистаспов син Дарије признат за краља, и признавали су му власт сви азијски народи, осим Арабљана, иако их је био покорио прво Кир, а после њега и Камбиз. Арабљани нису никад доспели у ропство Персијанаца, него су им постали савезници, пошто су пустили Камбиза да прође кроз њихову земљу против Египта. Јер да су се Арабљани успротивили, не би Персијанци могли упасти у Египат. Дарије се прво оженио двема најугледнијим Персијанкама, и то двема Кировим кћерима, Атосом и Аристоном. Атоса је била удата за свог брата Камбиза, па затим за мага, а Аристону је узео као девојку. Други пут се оженио ћерком Смердиса, сина Кирова, која се звала Пармија. Имао је за жену и Отанову кћер, ону која је раскринкала мага. И његова моћ постаде потпуна. Тада је прво дао да се направи и постави један камени кип који је представљао коњаника и на њему је био урезан овај натпис:
''Дарије Хистаспов син, помоћу овог коња (назначено је и његово име) и помоћу свог коњушара Ебара постао је персијски краљ.''
Дарије уводи порез. Подела земље на сатрапије
89) Кад је то урадио, поделио је Персију на двадесет покрајина или, како их они зову, сатрапија. Установивши сатрапије и поставивши сатрапе, одреди колико ће који народ да плаћа пореза, а поред ових наметне порез и суседима, па је чак отишао даље од суседа и присајединио својим покрајинама народе који су били удаљени од њега. Овако је поделио годишњи порез на поједине покрајине: наредио је да они који су плаћали порез у сребру врше обрачун у талентима, који су имали бабилонску меру, а да они који су плаћали у злату обрачунавају таленте по еубејској мери. Бабилонски таленат садржи у себи седамдесет (и осам) еубејских мина. За време Кирове владе, а исто тако и Камбизове, није био одређиван никакав порез, него су доношени дарови. Због овог разрезивања пореза и других сличних ствари Персијанци кажу да је Дарије био ситни трговац, Камбиз господин, а Кир отац, јер је Дарије у свему водио трговину, Камбиз био неприступачан и безобзиран, а Кир милостив и мислио је увек о њиховом добру.
90) Од Јоњана, Магнећана у Азији, Еолаца, Караца, Ликијаца, Милијаца и Памфиљана (пошто су они сачињавали једно пореско подручје) добијао је четири стотине талената сребра. То му је била прва сатрапија. Од Мизијаца, Лиђана, Ласоњана, Кабаљана и Хитењана добијао је пет стотина талената. То му је била друга сатрапија. Од хелеспонћана, који се налазае на десној страни при улазу у Хелеспонт, Фрижана, Трачана из Азије, Пафлагонаца, Маријандина и Сиријаца добијао је на име пореза три стотине и шездесет талената. Ово му је била трећа сатрапија. Киличани су му давали три стотине шездесет белих коња, дакле по једног дневно, и пет стотина талената у сребру. Од тога је трошио сто и четрдесет талената на коњицу, која се налазила у Киликији као гранична посада, а осталих триста и шездесет талената доношено је Дарију. Ово је била четврта сатрапија.
91) Почев од Посидејева града који је основао Амфилох, син Амфијарејев, на граници између Киликије и Сирије, па све до египатске границе, изузев земљишта које је припадало Арабљанима (јер овоме није био наметнут порез), одатле је добијао триста и педесет талената. А у састав ове сатрапије улазили су и цела Феникија, такозвана Сирска Палестина и Кипар. То је била пета сатрапија. Из Египта и из суседне Либије, Кирене и Барке (јер је ове покрајине био спојио с Египтом) добијао је седам стотина талената, осим сребра који се добијао од риболова на Мерис језеру. Дакле, осим овога сребра, и поред приноса у житу, добијао је и седам стотина талената. Морали су, наиме, да дају сто двадесет хиљада мерица жита оним Персијанцима који су били смештени у Белој тврђави у Мемфису и њиховим најамницима. То је била шеста сатрапија. Сатагиде, Гандаријци, Дадици и Апарите плаћали су заједно сто седамдесет талената. То је била седма сатрапија. Из Сузе и осталих кисијских покрајина добијао је три стотине. То је била осма сатрапија.
92) Из Бабилона и остале Азије добијао је хиљаду талената у сребру и пет стотина ушкопљених дечака. Ово је девета сатрапија. Из Агбатане и остале Медије, од Парикањана и Ортокорибанћана четири стотине и педесет талената. Ово је била десета сатрапија. Каспијци, Паусике, Пантимати и Дарите плаћали су заједно две стотине талената. То је била једанаеста сатрапија. Из Бактрије, у пределу од Бактрије до Егла, порез је износио три стотине и шездесет талената. Ово је била дванаеста сатрапија.
93) Из Понтијске покрајине и Арменије и суседа до Црног мора добијао је четири стотине талената. Ово је тринаеста сатрапија. Од Сагарћана, Сарангејаца, Таманејаца, Утијаца, Мика и становника острва у Еритрејском мору, на којима је краљ населио такозване пресељенике, од свих ових добијао је шест стотина талената. То је била четрнаеста сатрапија. Саке и Каспијци плаћали су две стотине и педесет талената. Ово је била петнаеста сатрапија.
94) Парти, Хоразмијци, Согди и Аријци три стотине талената. Ово је била шеснаеста сатрапија. Парикањани и Етиопљани из Азије плаћали су четири стотине талената. То је била седамнаеста сатрапија. Матијенцима, Саспирима и Аларођанима одредио је две стотине талената. Ово је била осамнаеста сатрапија. Мосхима, Тибаренима, Макронима, Мосиничанима и Марима разрезао је три стотине талената. Ово је била деветнаеста сатрапија. А Инди, којих, колико ја знам, има највише на свету, морали су да плаћају већи порез од свих, и то три стотине шездесет талената злата у праху. Ово је двадесета сатрапија.
95) Кад се саберу бабилонске и еубејске мере сребра, то износи девет хиљада осам стотина и осамдесет талената. Ако одредимо вредност злата према сребру са тринаест према један, онда излази да је злата у праху било четири хиљаде шест стотина и осамдесет еубејских талената. Тако је Дарије, кад се то израчуна у еубејским талентима, имао годишње четрнаест хиљада пет стотина и шездесет талената прихода. Ту још нисам урачунао мање приходе.
96) Ово је био приход од пореза који је Дарије добијао из Азије и од малог броја земаља Либије. Касније је он примао порез и с острва и од становника Европе све до Тесалије. Ове приходе остављао је Дарије у ризницу овако: истопио је све и уливао у земљане ћупове, па кад је посуда била пуна, он ју је онда разбио. Кад год би му затребало новаца, он би сваки пут одсекао онолико колико би му требало.
97) То су биле сатрапије и порез који су морале да плаћају. Једино нисам споменуо Персију и њено пореско задужење, јер су Персијанци живели у земљи која је била опроштена пореза. Још и овим народима није било одређено да плаћају порез, него им је остављено да добровољно шаљу дарове. То су били: Етиопљани на египатској граници, које је на походу против дуговеких Етиопљана покорио Камбиз, а који станују у околини светог града Низе и приређују светковине у част Диониса. (Ови Етиопљани и њихови суседи хране се истим усевима као и Каланћани из Индије и граде куће под земљом.) И једни и други од ових плаћају порез сваке треће године, а плаћају га и данданас, по три мерице сувог злата, двеста трупаца абоносова дрвета, пет етиопских дечака и двадесет великих слонових зуба. Колхима и њиховим суседима до планине Кавказа остављено је да добровољно шаљу дарове (јер се персијска власт простирала до те планине, а северно од планине Кавказа још се не зна за Персијанце). Ови још и данданас сваких пет година добровољно шаљу дарове, и то по сто дечака и сто девојчица. Арабљани шаљу сваке године по хиљаду талената тамњана. То су, дакле, ти поклони које је краљ примао осим пореза.
Индуси. Њихови обичаји
98) А Индуси ову велику количину злата, од кога смо рекли да праве златни прах и шаљу краљу, добијају овако. На истоку од Индије почиње, колико нам је познато, пустиња, а Индуси живе најдаље на истоку од свих народа у Азији о којима се нешто сигурно зна. На истоку од Индије налази се, наиме, због песка, гола и ненасељена пустиња. У Индији има много народа и они сви не говоре истим језиком. Једни су од њих сточари, а други нису. Неки други опет живе у речним мочварама и хране се пресном рибом, на коју иду у лов на чамцима од трске, а сваки ча-мац направљен је од једног чланка трске. Ови Индуси носе одело од сите. Кад покосе ситу у реци и излупају је, плету од ње грудњак, сличан кошари, и облаче га на себе као оклоп.
99) Други Индуси који станују источније од ових, сточари су, хране се сировим месом, а зову се Падејци. За њих се прича да имају овакве обичаје. Кад се неки њихов земљак разболи, било жена или човек, онда мушкарца убијају његови најближи пријатељи под изговором да ће им, ако умре од болести, покварити месо. А ако он каже да није болестан, ови му не верују, него га убијају и приреде од њега гозбу. Ако се пак разболи жена, тако исто поступе са њом жене као што су тамо поступили мушкарци. А онога који дочека старост закољу и прождеру. Многи од њих и не доживе дубоку старост. Сваког они убијају и пре него што се разболи.
100) А код других Индуса постоји опет овакав обичај. Они не убијају ништа што је живо, нити што сеју, нити им пада на памет да граде куће. Хране се само биљкама а код њих расте нека махунаста биљка, по величини слична просу, која сама расте из земље и њу скупљају, па је заједно са махуном кувају и једу. Кад се неки од њих разболи, он оде у пустињу и тамо лежи, а нико се не брине о њему ни кад умре ни док је болестан.
101) Полно опћење код свих Индуса које сам споменуо врши се јавно, као код стоке, и сви имају једнаку боју коже, скоро исту као и Етиопљани. Њихово семе којим оплођавају жене није исто као код других људи, него је црно као и боја коже. Исто такво семе избацују и Етиопљани. Ови Индуси станују даље према југу од Персије и нису никад признавали власт Дарија.
102) А други Индуси, који станују северније од осталих Индуса, у близини града Каспатира и на граници Пактијске земље, имају скоро исти начин живота као и Бактријанци. Ови су истовремено и најхрабнији народ у Индији и вештаци у проналажењу злата, јер од њих почиње да се протеже пустиња и песак. А у песку ове пустиње расту мрави који су по величини мањи од пса, а већи од лисице. Има их, наиме, неколико и код персијског краља, и они су или ухваћени у тој пустињи. Ови мрави граде себи станове под земљом и при том избацују песак на површину земље, као и мрави у Хелади, а и по изгледу су слични овима. Песак који они избацују има у себи злата. Индуси иду по овај песак у пустињу и сваки спрегне по три камиле, и то са леве и десне стране веже за уже по једног мужјака, а у средини женку. Он јаше на њој и најрадије упреже ону која се недавно ождребила и мора да остави ждребе код куће. Камиле су им, наиме, брзе као и коњи и, осим тога, могу да носе и веће терете.
103) Оним Хеленима који знају како изгледа камила нећу је описивати, али ћу споменути оно што код ње није познато. На стражњим ногама има четири бута и четири колена, а полни органи између стражњих ногу окренути су према репу.
104) На тај начин, дакле, и са таквом запрегом крећу Индуси по злато и удешавају то тако да се тај посао обавља по највећој врућини, јер због претеране топлоте мрави се сакрију под земљу. А тамо је највећа жега изјутра, а не у подне, као у другим крајевима, и она страшно пржи отприлике до десет сати. Сунце је у то време много јаче него у Хелади у подне, тако да се морају још ујутру рано да освежавају водом. Око подне је пак у Индији врућина скоро иста као и у другим крајевима, а после подне тамо је сунце као на другом месту изјутра. И од тада, са спуштањем сунца, бива све свежије, док за време његова заласка буде баш јако хладно.
105) Чим Индуси са врећама стигну на ово земљиште, они напуне вреће песком и што брже се враћају натраг, јер их, по причању Персијанаца, мрави осете по мирису и почну одмах да их гоне. А нема на свету нечег бржег од њих, тако да, ако Индуси довољно не одмакну док се мрави не сакупе, ниједан од њих не изнесе живу главу. Тада мужјаке од камила, пошто су слабији у трчању од женки, пуштају из запреге, додуше не обадва у исто време, а женке, које мисле на своју остављену младунчад, никако не попуштају. Ето, по причању Персијанаца, Индуси већином тако долазе до злата, а мању количину добијају копањем.
106) Тако су крајњи предели земље обдарени најскупоценијим благом, као што је Хелада обдарена најлепшим поднебљем. Тако је, као што сам већ малопре напоменуо, Индија најисточније насељена земља на свету. Тамо, прво, живе много веће четвороножне животиње и птице него ма у којој земљи на свету, осим коња (јер су они мањи него медски, који се још зову и несејски); затим, тамо има злата у неизмерним количинама, које се делом ископава, а делом га наносе реке или га, како сам већ показао, отимају од мрава. Дивље дрвеће рађа неком врстом вуне, која је по каквоћи и издржљивости боља од овчије, и од те вуне с дрвећа праве Индуси себи одела.
Арабљани и њихово богатство
107) А најјужније насељена земља је Арабија, у којој једино на свету успевају: тамњан, измирна, касијски ловор, цимет и гума. До свих тих ствари, осим измирне, долазе Арабљани великим и тешким трудом. Тамњан сакупљају тако што стављају на ватру стираксово дрво, које Феничани увозе у Хеладу; долазе, дакле, до тамњана изгарањем тог дрвета. Та стабла пак на којима се ствара тамњан чувају мале шарене крилате змије, што у јатима налећу и на Египат. Оне се ничим другим не могу отерати са тих стабала него само димом од стиракса.
108) А Арабљани и то тврде да би се и цела земља напунила овим змијама да се с њима не дешава оно исто што знамо да се дешава с отровницама. Мудра божанска промисао некако је правилно удесила да се све плашљиве животиње, које људи једу, јако размножавају да их не би нестало, а све дивље и опасне се мало множе. Тако, на пример, зец рађа много младих зато што га тамане све звери, птице, па и човек. Он је једина животиња чија женка пре него што се окоти постаје још једном скотна, те је једно младунче већ длакаво у утроби, друго је голо, треће се тек ствара у материци, а четврто се тек зачиње. Ето таква је ова животиња. С друге пак стране, лавица, најстрашнија и најјача звер, за време целог свог живота рађа само једно младунче, јер за време рађања избацује са младунчетом и своју материцу. То се дешава због овога: кад младунче у мајчиној утроби почне да се миче, па пошто има најоштрије нокте од свих звери, оно цепа материцу, и што више расте, то је више исцепа; пред сам порођај од материце не остане скоро ништа.
109) Тако, кад би се у Арабији и змије отровнице и крилате змије размножавале по томе како је то природа удесила, не би имали људи где да живе; овако, за време парења женка шчепа мушкарца за шију, кад он после свршеног полног опћења сиђе с ње, и чврсто га држи зубима док му је не прегризе. На споменути начин завршава мужјак свој живот, а женка мора да испашта за убиство мужјака. Још у мајчиној утроби младунци се свете за очеву смрт. Они прогризу материцу и долазе на свет на тај начин што прогризају мајчин трбух. А оне друге змије, које нису опасне по људе, носе јаја и легу јако много младих. Отровница има у свакој земљи, а крилатих змија има само у Арабији у већем броју и нигде на другом месту. Због тога и изгледа да их има тако много.
110) Тако долазе Арабљани до тамњана, а до касијског ловора долазе на следећи начин. Пошто цело тело огрну сувим говеђим и другим кожама, а исто тако и лице, осим очију, одлазе по касијски ловор. Он расте у плитким мочварама, у којима и око њих, живе неке крилате животиње које су врло сличне слепим мишевима, које страшно циче и опасно нападају на човека. За време брања касијског ловора они морају да се бране од њих.
111) А цимет скупљају на још чудноватији начин. Откуд он долази и у којој земљи успева, то не знају да кажу. Једино је вероватно што причају да расте у оним пределима у којима је одрастао и бог Дионис. Причају да те суварке, које смо ми од Феничана научили да зовемо цимет, доносе неке огромне птице, стављају их у гнезда саграђена од блата на стрмим стенама, до којих људи никако не могу да допру. Арабљани су се, у погледу овога, овако сналазили: исеку лешеве угинулих крава, магараца и друге стоке на што веће комаде, па их односе на места која се налазе у близини гнезда, те се онда удаље. Тада птице слећу и односе месо од споменуте стоке у своја гнезда која, пошто не могу да издрже тежину, откидају се и падају доле. Ови онда долазе и скупљају цимет, а кад га покупе, доспева одатле у друге земље.
112) А још је чудноватије како скупљају леданон, који Арабљани називају ладанон. Он се, наиме, ствара на месту које највише смрди, а ипак има најлепши мирис. Налази се под брадом јараца, где цури као смола из дрвета. Употребљава се највише као маст за мазање, и Арабљани највише миришу на њега.
113) То сам имао да кажем о мирисима на које величанствено и пријатно мирише Арабија. Имају две значајне врсте оваца достојних дивљења, какве се не могу видети нигде на другом месту. Једне од њих имају дуге репове, и то не краће од три лакта. Кад неко дозволи да им се репови вуку по земљи, они им се израњаве од трења по земљи. Али сад сваки пастир, који зна да теше дрво, направи једна мала колица, те свакој овци везује испод репа по једна таква колица. А код других оваца репови су, опет, један лакат широки.
Богатство осталих крајева
114) На крајњем југозападу налази се Етиопија. У њој има много злата, огромних слонова, свакојаког дивљег дрвећа, између осталог и ебоноса, па лепих, врло великих и дуговечних људи.
115) То су, дакле, насељене земље на крајњим границама Азије и Либије; али о земљама у крајњим западним пределима Европе нисам у стању ништа тачно да кажем. Не слажем се, наиме, с тим да постоји река коју барбари зову Еридан, а која се на северу улива у море и са које нам, како се прича, долази јантар, а не знам такође ни за Коситерска острва, са којих нам опет долази коситер. Већ само име Еридан доказује да он није варварска реч, него хеленска, и ту је реч први створио неки песник. Исто тако нисам могао да чујем ни од кога, иако сам се око тога много трудио, ко је лично видео та места, да ли постоји море у том делу Европе. У сваком случају је истина да нам коситер и јантар долазе из оних најудаљенијих предела.
116) Изгледа да у северној Европи има јако много злата. Али не могу ништа поуздано да кажем о томе како се оно добија. Прича се да га једнооки људи, Аримаспи, отимају од јастребова. Не верујем ни у то да се рађају људи са једним оком, а да у свему другом изгледају као и остали људи. Изгледа да ове земље на крају света окружују целу осталу земљу и скривају у себи све оно што је за нас најлепше и најдрагоценије.
117) Постоји у Азији равница, окружена са свих страна планинама, и у којој се налази пет клисура. Лежи на граници Хоразмије, Хирканије, Партије, Сарангије и Таманеје, и некада је припадала Хоразмијцима, а откад је власт у рукама Персијанаца, она припада краљу. Испод брда које је опкољава извире велика река која се зове Акес. Ова река текла је раније кроз пет рукаваца и натапала њиве поменутих народа, јер им је сваки од тих рукаваца долазио кроз једну од оних клисура, а откад су пали под власт Персијанаца, доживели су ово. Краљ је ове клисуре у планинама зазидао и на сваку од њих наместио врата, па кад вода није могла да отиче, претворила се долина међу планинама у море, јер је река притицала у њу, а није никуд отицала. Тако су ови људи дошли у велику неприлику, јер су раније били навикли да ту воду употребљавају за наводњавање, а сад је нису имали. Бог им, наиме, за време зиме шаље много кише, као и другим људима, али им је лети неопходно потребна вода, пошто сеју сезам и пиринач. Кад им понестане воде, долазе са женама у Персију, па дигну кукњаву и вичу пред краљевим вратима. Краљ обично наређује да се прво отворе врта на клисурама код оних који су у највећој оскудици. Кад им се земља довољно напије воде, та се брана затвара, па се онда нареди да се отварају бране редом код оних осталих, према томе кад је коме нужније. Како сам чуо, отварањем ових брана зарађује он силан новац, поред редовног пореза. Тако је с тим.
Смрт Интафренова
118) А Интафрен, један од седморице завереника против мага, морао је да плати главом за злочин, и то ускоро после збацивања мага. Хтео је, наиме, да уђе у двор и да се посаветује с краљем, јер је по закону сваки од завереника имао право да уђе у двор без пријаве, осим у случају кад је краљ био у кревету с краљицом. И тако Интафрен није сматрао за потребно да се пријављује, него је, пошто је и он био један од те седморице, хтео да уђе. Стражар и дежурни слуга нису хтели да га пусте и рекли су му да је краљ у кревету с краљицом. Мислећи да они лажу, Интафрен учини ово: тргне мач и одсече овима уши и носеве, обеси их на узду од коња, привеже им то за врат и отера их. Ови пак изађу пред краља и кажу му због чега су то претрпели.
119) Дарије пак, бојећи се да то ова шесторица раде по договору, позове к себи једног по једног и запита их да ли одобравају тај поступак. Кад се уверио да Интафрен није то урадио с њиховом помоћу, ухапси њега, синове му и све рођаке, баци их у тамницу и осуди на смрт, јер је сумњао на њега и његове рођаке да припремају побуну против њега. Али је Интафренова жена стално долазила на краљевска врата и тамо плакала и јаукала. Пошто је стално то радила, Дарије се на њу сажали, пошаље јој гласника и запита је:
''Жено, краљ Дарије ти дозвољава да ослободиш једног од својих рођака из тамнице. Кажи кога хоћеш?''
После кратког размишљања она одговори:
''Кад ми краљ поклања живот једног од њих, молим да ми од свих њих ослободи брата.''
Дознавши за то и зачудивши се, Дарије јој преко гласника рече:
''Жено, пита те краљ зашто ниси тражила да ти ослободи мужа или децу, него тражиш да ти поштеди брата, који ти није ни тако близак као деца, ни тако драг као муж.''
Ова му овако одговори:
''Господару, ако бог да, могу имати и другог мужа и могу родити друге синове, ако ове будем изгубила, али другог брата не могу никако стећи, пошто ми ни отац ни мати нису више у животу.''
Кад је изрекла своје мишљење, Дарије је помислио да жена има право и пусти јој оног за кога је молила и, пошто му се допала, поклони јој и најстаријег сина, а све остале погуби. Ето тако је убрзо погинуо један од ове седморице.
Сатрап Орет одлучује да освоји Сам
120) Некако баш за време Камбизове болести десило се ово. У Сарду је био Персијанац Орет, кога је још Кир био поставио за сатрапа. Овом је пало на памет да изврши један необичан злочин. Одлучио је да убије Поликрата са Сама, који му није ништа нажао учинио, нити је, како се то обично каже, могао да чује да је Поликрат икад ма и једну рђаву реч о њему рекао, нити га је икада пре тога видео, и то из ових разлога. Кад су седели пред краљевим вратима Орет и један други Персијанац, коме је било име Митробат, сатрап Даскилејске сатрапије, из разговора почну они и да се свађају. Препирали су се око тога ко је од њих двојице бољи, па је Митробат подругљиво добацио Орету:
''И ти си ми неки човек, кад ниси био кадар да освојиш за нашег краља острво Сам, које се налази поред твоје сатрапије, а које је било тако лако освојити да је један од домородаца био у стању да изазове побуну и да га освоји са петнаест наоружаних људи и да још и сад тамо влада.''
Једни кажу да Орет, чувши то и увредивши се јако, није решио да се освети овоме који му је то рекао, него се реши да убије Поликрата, због кога је ту увреду добио.
Поликратова смрт. Орета стиже казна
121) Мањи број њих причају да је Орет послао изасланика на Сам да моли Поликрата за нешто (а не каже се за шта). И овај је нашао Поликрата где седи у мушкој одаји са Анакреонтом са Теја. Поликрат је или намерно омаловажио Оретову поруку или се то можда и случајно десило. Кад је, наиме, Оретов гласник дошао, Поликрат је (пошто је био окренут зиду) и даље разговарао и није на њега ни обраћао пажњу, нити му је одговорио.
122) То су, по причању, била та два узрока Поликратове смрти, и сваки ће по свом нахођењу да поверује у један од њих. Овај, дакле, Орет, који је имао двор у Магнезији, на реци Меандру, пошаље писмо на Сам по Гиговом сину Мирсу, Лиђанину, пошто је знао за Поликратове намере. Поликрат је, наиме, колико нам је познато, био први од Хелена коме је пало на памет да завлада морем, поред Миноја из Кноса и оних који су пре њега владали морем. Али у историји Поликрат је први имао добре изгледе да ће завладати Јонијом и острвима. Сазнавши за ове његове намере, Орет му пошаље писмо и поручи му:
''Орет Поликрату ово поручује: чујем да се спремаш на велике подвиге и да немаш потребног новца за своје планове. Ако ме послушаш и урадиш оно што ти будем саветовао, моћи ћеш да оствариш своју замисао, а и мени ћеш помоћи. Сазнао сам, наиме, из поузданих извора да ми краљ Камбиз ради о глави. Дођи, дакле, и одведи мене, а са мном узми и новац, па половину задржи за себе, а другу половину остави мени; с тим новцем постаћеш господар целе Хеладе. А ако ми у погледу новца не верујеш, пошаљи неког од својих најповерљивијих људи, па ћу му показати.''
123) Чувши то, Поликрат се обрадује и да свој пристанак, па пошто је јако био лаком на новац, прво пошаље једног грађанина, Меандријевог сина Меандрија, који је био код њега писар, да види; а то је онај који је ускоро после тога све скупоценије предмете из Поликратове мушке одаје поклонио Херином храму. Кад је Орет чуо да ће неко доћи да ово разгледа, удеси овако: напунивши осам сандука камењем, а оставивши сасвим мало места на врху око руба сандука, наспе изнад камења злата, па закључа сандуке и припреми их. И заиста, Меандрије дође, прегледа сандуке и о томе поднесе извештај Поликрату.
124) И поред тога што су га свештеници саветовали да не иде, а исто тако и пријатељи, он је одлучио да лично пође; чак му је и кћи сањала један сан. Сањала је, наиме, да јој отац виси у ваздуху и да га Зевс купа, а Сунце га маже помадом. Због тог сна све је предузела само да одврати Поликрата да не иде Орету, па га је чак и кад се укрцао на бојни брод са пет реди весала преклињала да се врати. А Поликрат јој је запретио да се неће дуго времена удати ако се жив и здрав врати. Девојка је молила да се и то испуни, јер је више волела да се и то деси, чак да девује и целог века, само да не остане без оца.
125) Не обазирући се на сва ова саветовања, Поликрат отплови Орету водећи са собом велику пратњу, у којој се налазио и Калифонтов син Демокед, из Кротона, који је био лекар и на том се послу показао као најбољи од свих. Дошавши у Магнезију, Поликрат је срамно погинуо, што није било достојно ни њега ни његова угледа, јер се ни тирани из Сиракузе, нити икоји хеленски тиранин, не може у погледу раскоши ни упоредити са Поликратом. Орет га је убио на неисказано недостојан начин и затим га набио на колац. А оне од пратилаца који су били са Сама пусти да иду кући, саопштивши им да њему имају да захвале што су постали слободни; а оне из пратње који су били странци или робови задржао је код себе као робове. Тиме што је Поликрат доспео да виси на колцу испунио се цео сан његове ћерке. Зевс га је, кад је падала киша, окупао, а Сунце га је помазало тако што је из самог његовог тела лио зној. Тако се завршила велика срећа Поликратова (управо онако како му је прорекао египатски краљ Амазис).
126) Није прошло много времена после тога, а Орета стиже казна због Поликрата. За време владе мага, а после Камбизове смрти, Орет је, наиме, остао у Сарду и није помагао Персијанцима кад су им Међани преотели власт. Он је у општој забуни и смутњи убио Даскилејског сатрапа Митробата, који га је, у вези са Поликратом, увредио, а затим и Митробатова сина Кранаспа, два најугледнија Персијанца. А извршио је и разне друге злочине. Између осталог убио је и Даријева поштара, кад му је дошао од Дарија и донео непријатне вести, и то на тај начин што је послао за њим, кад се овај враћао, своје људе да га убију, па кад су га убили, нестало је и њега и коња.
127) Чим је Дарије дошао на власт, одлучи да казни Орета за све његове злочине, а нарочито за убиство Митробата и његова сина. Сматрао је да није згодно да отворено пошаље војску на њега, пошто се узбуђење још није било стишало и што је пре кратког времена дошао на престо, а знао је да Орет, као сатрап Фригије, Лидије и Јоније, располаже великом силом и има у пратњи под оружјем хиљаду Персијанаца. У таквој ситуацији Дарије је смислио ово. Сакупи најугледније Персијанце и изјави им ово:
''Персијанци, ко ће се од вас примити да ми изврши један задатак ни силом ни помоћу војске, него мудрошћу? Јер тамо где се тражи мудрост, није потребна сила. Ко би ми од вас могао да доведе Орета жива или мртва? Овај не само да није ништа учинио за Персијанце, него је чак извршио велике злочине. Прво је убио двојицу између вас, Митробата и његова сина, а после тога је убио гласника кога сам послао да га позове да дође к мени. Његови злочини превалишли су све границе. Морамо га, дакле, ухватити и убити пре него што изврши још који злочин према Персијанцима.''
128) Чим им је Дарије упутио ово питање, одмах се јавило тридесет присутних, и сваки од њих изјави да је спреман да то учини. Кад је међу њима дошло до препирке око тога, Дарије предложи да се одреди коцком. Коцка падне на Багеја, сина Артонтова. После овог успеха Багеј уради ово. Напише много писама свакојаке садржине и запечати их све Даријевим печатом, па затим са тим писмима оде у Сард. Дошавши тамо, изађе пред Орета и преда једно по једно писмо краљевским писарима да их прочитају (сви су сатрапи, наиме, имали краљевске писаре). Багеј им је дао писма да би могао искушати стражу да ли би пристала да се одметне од Орета. Кад је приметио да писмима указују велико поштовање, а још више ономе што им је у писмима прочитано, извади им и да друго писмо, у коме је стајало:
''Персијанци, краљ Дарије вам забрањује да служите у гарди код Орета.''
Кад су ови то чули, одмах одложе своја копља. Видевши да се они толико покоравају писменом наређењу, Багеј се онда ослободи и преда писару последње писмо, у коме је било написано:
''Краљ Дарије наређује Персијанцима који се налазе у Сарду да убију Орета.''
А стражари, чим су то чули, истргну мачеве и одмах га убију. Тако је Персијанца Орета стигла казна за убиство Поликрата.
Демокед, хеленски лекар код Дарија
129) Кад су се ови вратили и донели у Сузу Оретово благо, десило се убрзо после тога да је краљ Дарије за време лова на дивље звери, силазећи са коња, ишчашио ногу. Повреда је била врло тешка, јер му је зглавак био изашао из зглоба. Лечили су га египатски лекари, које је, по обичају, од раније имао уз себе, а за које се сматрало да су најбољи лекари на свету. Ови су силом истезали и савијали ногу, те су ствар још и погоршали. Од те невоље Дарије није могао да спава пуних седам дана и седам ноћи, а осмог дана, када му је било јако рђаво, јави му неко за Демокеда из Кротона, за чију је вештину чуо још раније у Сарду. Дарије нареди да му га што пре доведу. Кад су га пронашли међу Оретовим робовима, где је био презрен и одбачен, доведу га пред краља са оковима на ногама и у ритама.
130) Кад је изишао пред краља, Дарије га упита да ли се разуме у лечењу. Овај изјави да не зна, јер се бојао да, ако се открије, никад више неће видети Хеладе. Дарију се учини да се овај прави да не зна, па нареди онима што су га довели да донесу бичеве и батине. Тада он призна и изјави да баш није сигуран у своје знање, а да је дружећи се с лекарем нешто мало научио. А затим, кад му се Дарије поверио, он га је најпре лечио јаким, па онда благим хеленским лековима, те је Дарије могао да заспи, и за кратко време га је излечио, иако је Дарије мислио да никад неће моћи ни да стане на ногу. Дарије га зато награди са два златна ланца. Овај пак том приликом запита Дарија да ли га зато што га је излечио жели да окује двоструким ланцима. Дарија ове речи развеселе и он га пошаље својим женама. Евнуси га доведу и кажу женама да је то човек који је спасао краљу живот. Тада свака од њих заграби тањиром из сандука злата и обдари Демокеда тако богато да је слуга, који се звао Скитон, ишао за њима и сакупљао статере који су падали из тањира, и сакупио велику суму новца.
131) Овај Демокед је овако доспео из Кротона на Поликратов двор. Живео је у Кротону с оцем који је био јако џандрљив. Пошто није могао више да издржи код њега, напусти га и оде у Егину. Настанивши се ту, он је одмах прве године претекао све остале лекаре, иако се раније није за то ни припремао, а није имао при руци ниједан од потребних лекарских инструмената. А друге године поставе га Егињани за свог лекара, са платом од једног талента, док га треће године изаберу Атињани за свог градског лекара, са платом од сто мина; четврте пак године узме га Поликрат за свог личног лекара, са платом од два талента. И тако је доспео на Сам. По овоме човеку прочули су се највише кротонски лекари, јер се, наиме, сматрало да су Кротоњани најбољи лекари, најбољи у Хелади, а после њих долазе одмах Кирењани. А чујем да су у то време Аргејци били најбољи музичари у Хелади.
132) А када је излечио Дарија, стекао је Демокед величанствену кућу у Сузи и био је стално гост за краљевим столом, и, изузев жеље да се врати у Хеладу, имао је све што му је срце желело. И прво му је пошло за руком да спасе египатске лекаре који су раније лечили краља, а који су, зато што су се показали гори од хеленског лекара, требали да буду разапети на крсту. После тога је испословао да буде ослобођен један пророк из Елиде, који се такође налазио у Поликратовој пратњи и био занемарен међу робовима. Демокед је уживао највећи углед код Дарија.
133) Ускоро после тога између осталога десило се и ово. Атоси, Кировој ћерци и Даријевој жени, израстао је чир на грудима, који је био пукао, па почео све више да се шири. Док је био мали, она га је крила и од срамоте није никоме ништа говорила; али кад се погоршао, позове она Демокеда и покаже му. Овај јој обећа да ће је излечити ако му она да реч да ће му учинити оно за шта је буде замолио, а обећа јој да је неће молити ни за шта што би било срамотно.
134) Кад је после тога лечио и излечио, онда Атоса, по наговору Демокеда, каже Дарију, док су били у кревету, ово:
''Краљу, имаш тако велику снагу, па ипак седиш мирно; још ниси покорио ниједан народ и ниси проширио персијску моћ. Сасвим би било на месту да такав млад човек, који има у својим рукама толика средства, покаже шта може, да би Персијанци видели да имају једног снажног човека за краља. Имаш два разлога да то учиниш: прво, да Персијанци осете да им на челу стоји један човек, а затим да их запослиш ратом, да не би имали времена да склапају заверу против тебе, јер управо сад, док си млад, треба да извршиш неко значајно дело. Док ти, наиме, тело јача и расте, јача ти и памет; а кад оно остари, остариће ти и мисли, а ослабиће ти сасвим и воља.''
Ова му, по наговору, рече ово, а он јој одговори:
''Жено, рекла си управо све оно што и сам мислим да учиним. Хоћу, наиме, да направим мост између наше земље и оне са друге стране и да поведем војску на Ските, и то ће се за кратко време и десити.''
На то му Атоса рече:
''Јао, чувај се, и никако немој прво да идеш против Скита, јер ће ти они пасти шака кад год будеш хтео, већ ти поведи војску на Хеладу. Слушајући приче о њој, желим, наиме, да ми Спартанке, Аргејке, Атињанке и Коринћанке буду робиње. Имаш врло способна човека који ће бити у стању да ти да обавештења о свему и да ти буде водич а то је онај што ти је излечио ногу.''
Дарије одговори:
''Жено, кад, дакле, мислиш да је боље да прво заратим против Хеладе, мислим да је најбоље да пошаљем једног од угледних Персијанаца са овим човеком кога си споменула да извиде тамошњу ситуацију, па да нам јаве о свему што су видели и чули. А онда кад будем имао све податке, кренућу с војском против њих.''
То рече и сместа се да на посао.
Демокедово бекство
135) Кад је, наиме, убрзо освануо дан, позове петнаест најугледнијих Персијанаца и нареди им да пођу са Демокедом и да пропутују сва места на хеленској обали, али да пазе да им Демокед не побегне, него да га свакако натраг доведу. Кад им је дао ова упутства, позове и самог Демокеда и замоли га да, кад буде Персијанце провео и показао им целу Хеладу, дође са њима натраг. Предложи му да понесе са собом и поклони све своје покућанство оцу и браћи, и обећа му да ће му за све то дати богату накнаду. Уз то изјави да је вољан да му да и једну теретну лађу, пуну разне робе да с њим отплови. Изгледа ми да му је Дарије то рекао без икакве задње намере, али Демокед, из страха да га Дарије вешто не искушава, не полакоми се да одмах прими све дарове, него изјави да ће своје покућанство радије оставити у Персији да му се нађе кад се врати, а да ће теретну лађу коју му је Дарије понудио примити на дар браћи. Кад је и њему дао ова упутства, нареди им да отплове.
136) Они отпутују доле у Феникију, и кад су стигли у фенички град Сидон, укрцају одмах посаду на две лађе с три реда весала, а истовремено с овима укрцају сваковрсну робу на једну велику теретну лађу. Кад је све било припремљено, отплове у Хеладу, па кад су тамо стигли, пописивали су и разгледали места на обали. Разгледавши најзнаменитија места, стигну најзад и у италски град Тарент. Али овде тарентски краљ Аристофилид, да би учинио услугу Демокеду, нареди да се поскидају крме са медских лађа, а Персијанце пак похапси као тобожње уходе. Док се с овима то дешавало, Демокед побегне у Кротон. Кад је Демокед стигао у своје родно место, пусти Аристофилид Персијанце и врати им оно што им је са бродова био узео.
137) А Персијанци отплове одатле, па крену у потеру за Демокедом и стигну у Кротон, где га нађу на пијаци и покушају да га ухапсе. Један део Кротоњана беше спреман да им то дозволи, пошто су се бојали персијске моћи, а други га узму у заштиту и навале батинама на Персијанце који су им упутили ове речи:
''Кротоњани, пазите шта радите! Отимате нам човека који је побегао од краља. Шта ће о тако неодговорним поступцима рећи краљ Дарије? Какве ћете користи имати од тога ако нам га отмете? Против кога града ћемо повести војску пре него против вашег? Кога ћемо пре покушати да заробимо?''
Пошто их Кротоњани нису послушали, него су им чак отели Демокеда и запленили теретну лађу коју су били довукли са собом, Персијанци отплове натраг у Азију и, пошто су остали без вође, нису ни покушавали да још и даље прикупљају податке о Хелади, ради чега су и дошли. Али им је Демокед при одласку само ово наредио да поруче Дарију да се Демокед верио са ћерком Ми-лоновом. Име рвача Милона спомињало се, наиме, често на краљеву двору. Чини ми се да је Демокед пожурио с том женидбом и изложио се великим трошковима само зато да би пок
