KЊИГА ПРВА

(коментари)

ЕУТЕРПА

Египћани — најстарији народ. Опис њихове земље * Како је настала земља Доњег Египта * Плодност земље. Делта * Величина Египта * Поплаве Нила * Нилови извори и ток * Истраживања Насамонаца * Обичаји и вера Египћана * Жртве и свете животиње * Божанства и храмови * Верске свечаности * Египатско порекло грчких божанстава * Шест најзначајнијих верских светковина * Поступање са животињама: мачке, пси * Крокодили — свете животиње * Нилски коњи, видре, птице, рибе, змије * Нарочити обичаји: гозбе, одевање, врачање, лечење * Балзамовање и сахрањивање * Живот у Доњем Египту * Историја Египћана: краљеви Мин, Мерис, Сезострис * Сезострисова освајања * Сезострисова владавина * Краљ Протеј и прича о Хелени * Менелај долази по Хелену * Краљ Рампсинит и његова ризница * Силазак Рампсинитов у доњи свет * Кеопс и градња пирамида * Кеопсов син Микерин * Блудница Родопија * Краљ Анизије и етиопска владавина * Десет хиљада годнна историје * Дванаест краљевина. Подизање Лабиринта * Мерисово Језеро. Псаметих преузима власт * Пророчиште у Бути * Краљеви Неко и Псамис. Копање канала * Краљ Априја. Амазисова побуна. Сталежи и жупе * Амазис ступа на престо * Владавина Амазиса. Његов живот и карактер * Амазисово пријатељство са Хеленима


Египћани — најстарији народ. Опис њихове земље
1) После Кирове смрти дошао је на престо Камбиз, син Кира и Касандане, ћерке Фарнаспове. Она је раније била умрла, и за њом не само да је сам Кир јако жалио, него је наредио и свима својим поданицима да је жале. Као син ове жене и Кира, Камбиз је сматрао Јонце и Дорце за наслеђене поданике и, кад је повео војску на Египат, он је, поред осталих поданика, повео са собом и Хелене, који су били у његовој држави.
2) Египћани су пре владе краља Псаметиха веровали да су они најстарији народ на свету. Али када је Псаметих, за време своје владавине, одлучио да дозна који је народ доиста најстарији, од тада верују да су само Фрижани старији од њих, а они да су старији од свих других народа. Псаметих се о томе распитивао и, кад није могао да сазна који је народ најстарији на свету, он је смислио ово: два новорођена детета неких простих родитеља дао је пастиру да их однегује код стада, и то овако. Наредио је да нико у присуству ове деце не сме проговорити ниједну реч, затим да леже у једној усамљеној кући, па да им у одређено време доводе козе, и кад се насисају њихова млека, да их опет оставе саме. Псаметих је то удесио и заповедио зато што је хтео да чује коју ће реч деца, кад буду после првог муцања проговорила, најпре изговорити. И тако се, дакле, и десило. Пастир је то радио целе две године, и кад је једног дана отворио врата и ушао унутра, истрче пред њега оба детета са раширеним рукама и повичу ''бекос''. Кад је то пастир први пут чуо, није на то ни обраћао пажњу, али кад је, долазећи к њима, ту исту реч увек од њих слушао, јави он то господару и, по његовој наредби, доведе децу пред њега. А кад је то чуо и сам Псаметих, распитивао се који народ има реч ''бекос''. И најзад је сазнао да такву реч имају Фрижани и да она код њих значи ''хлеб''. Зато су Египћани и признали да су Фрижани старији од њих. Ја сам о овоме чуо од Хефестових свештеника у Мемфису. А Хелени причају многе друге, просто невероватне ствари, на пример, да је Псаметих дао децу женама којима је претходно одсекао језик да их оне однегују. То су, дакле, причали о неговању те дечице.
3) У разговору са Хефестовим свештеницима слушао сам у Мемфису и друге приче, па сам нарочито због тога и ишао у Тебу и у Хелиопољ да видим да ли се они слажу са оним причама у Мемфису; а за свештенике из Хелиопоља се мисли да су у Египту најбоље познавали старе приче. Сад ми није ни на крај памети да причам све што сам чуо о боговима, јер то знају и други исто тако као и ја, али ћу навести само њихова имена, а детаљније ћу причати о њима само кад будем морао то да чиним у вези са излагањем приче.
4) У вези људских открића сви се они слажу у томе да су Египћани први пронашли годину и да су је поделили на дванаест месеци. До тога су дошли посматрајући кретање звезда. По моме мишљењу, они су ту паметније поступили него Хелени, јер нису, као ови, после сваке треће године уметали по један месец, него су имали дванаест месеци са по тридесет дана и додавали су свакој години по пет дана, тако да су им се увек, по истеку године, подударала годишња доба. Тврдили су, исто тако, да су они први употребљавали имена дванаест богова (за поједине месеце) и да су Хелени од њих то примили. Они су такође први дизали жртвенике боговима, па кипове и храмове, и први су израђивали слике у камену; они су многим делима доказали да је то истина. А први човек који је владао у Египту, тврде они, био је Мин. За време његове владе, осим Тебе и њене околине, цео Египат био је једна мочвара, и ниже од Мерис језера копна није ни било, а од мора уз Нил било је потребно седам дана вожње лађом до тог језера.

Како је настала земља Доњег Египта
5) И све што су ми рекли о тој земљи изгледа да је сасвим тачно. Свако, наиме, ко има очи и види, и ко има памети, увериће се на први поглед, и да претходно није чуо да је Доњи Египат, куда су Хелени долазили на лађама, настао наносом муља и да је дар реке Нила; па чак и они предели изнад тога језера, у дужини до три дана пловидбе лађом, о чему они никада нису слично причали, исто је таква земља. Ето таква је природа копна у Египту. Већ кад допловиш лађом на један дан удаљености од копна и кад бациш оловно сидро, подићи ћеш на њему блато са дубине од једанаест хвати. То доказује да река тако далеко наноси земљу.
6) Египат је, опет, према мору дуг шездесет схена. По мом мишљењу, Египат се простире од Плинтинетског залива до Сербонидског језера, поред кога се пружа Казијска планина. Од тог језера он је дуг шездесет схена. Народи који имају мало земље мере је хватима; мање сиромашни земљом мере је стадијима; они који имају много земље мере је парасангама, а они који је имају исувише, мере је схенима. Парасанг садржи у себи тридесет стадија, а сваки схен, који је египатска мера, садржи шездесет стадија. И тако би египатска обала била дуга три хиљаде и шест стотина стадија.
7) Египат се одатле, према унутрашњости, простире у ширину до Хелиопоља, и цела земља
је равна, влажна и пуна блата. Од мора па горе до Хелиопоља размак је приближно толики колики је од жртвеника дванаест богова у Атини до Пизе и до Зевсова храма у Олимпији. Кад би неко тачно мерио, нашао би малу разлику дужине тих путева, и то не већу од петнаест стадија. Од Атине, наиме, до Пизе има хиљаду пет стотина стадија мање петнаест, а од мора до Хелиопоља има тачно хиљаду пет стотина стадија.
8) Више Хелиопоља Египат је узак. Са једне му се стране дижу Арабијске планине, које се пружају од севера према југу и протежу се чак до такозваног Еритрејског мора. У тим планинама налазе се каменоломи у којима је вађено камење за пирамиде код Мемфиса. Код тих каменолома се завршавају планине и скрећу онако како је већ речено. На месту где су оне најшире потребно је, како сам сазнао, два месеца хода док се не пређе са њихове источне стране на западну. На крајњим обронцима са њихове источне стране расте дрвеће које даје тамјан. Ето таква је ова планина. А исто тако једна друга египатска планина, пуна камења, протеже се према Либији. И у њој се налазе пирамиде, и она је песком засута, и она се пружа у истом правцу као и Арабијске планине, од севера према југу. Али Египат иза Хелиопоља нема много земље, већ је после четрнаест дана пловидбе лађом сасвим узак. Између поменутих планина налази се равница, и на месту где је најужа изгледало ми је да размак између Арабијских и такозваних Либијских планина не износи више од две стотина стадија. Од тог места даље Египат се опет шири.
9) Ето тако је постала ова земља. Вожња од Хелиопоља до Тебе траје узводно девет дана, и пут је дуг четири хиљаде осам стотина и шездесет стадија, то јест осамдесет и један схен. Ако се саберу сви стадији целог Египта, износили би на морској обали, како сам већ претходно објаснио, три хиљаде и шест стотина стадија, а сада ћу вам рећи да од морске обале кроз унутрашњост земље до Тебе има шест хиљада и сто двадесет стадија, а од Тебе до такозваног града Елефантине има хиљаду и осам стотина стадија.
10) Дакле, већи део поменуте земље, према причању свештеника, а и сам сам у то уверен, добили су Египћани наносом воде. Мислим, наиме, да је простор између поменутих планина, које се налазе изнад Мемфиса, морао некад бити морски залив, као Теутранија и равница око Илијона, затим она код Ефеза и долина реке Меандра, ако се смеју оне мале равнице упоредити с овом великом. Ниједна од река које натапају ове равнице не може се по величини упоредити ни с једним од пет Нилових рукаваца. Али постоје и друге реке које су, иако нису велике као Нил, ипак показале да могу да направе велике наносе. Поред осталих, наводим као најбољи пример Ахелој, који тече кроз Акарнанију и на ушћу у море већ је половину Ехинадских острва спојио с копном.
11) Постоји и у Арабији, недалеко од Египта, један морски залив, који из Еритрејског мора продире дубоко у копно, и његову дужину и ширину ћу одмах навести. Да бисмо дуж њега прошли лађом са веслима, и то од почетка до отвореног мора, потребно је четрдесет дана, а у ширину потребно је пола дана вожње, и то на месту где је најшири. У њему се плима и осека дешавају целог дана. Мислим да је исти такав залив био и сам Египат, само се један пружао од мора са севера према Етиопији, а други (Арабијски, о коме ћу још говорити) од југа према Сирији, те су скоро улазили један у друти; делила их је једна тако уска превлака. Да је Нилу било пало на памет да промени свој ток и да се уливао у Арабијски залив, шта би га спречило да у том случају наносом заспе и овај залив за двадесет хиљада година? Да, ја мислим да би га могао засути и за десет хиљада година. Зар тако велика и вредна река за све време пре мене није била у стању да својим муљем заспе још и већи залив?

Плодност земље. Делта
12) Верујем да је све тачно што се о Египту прича и дубоко сам у то уверен, јер видим да је Египат истурен испред своје позадине, да се на брдима налазе морске шкољке и искристалисана морска со, тако да је нагризла и пирамиде, и да се песак појављује у Египту једино у планини изнад Мемфиса. Каквоћа земљишта у Египту није као у суседним земљама, Арабији и Либији, па ни као у Сирији (јер на морској обали Арабије станују Сирци), већ је она смољница и испуцана, тако да није ништа друго него блато и муљ који је нанела река из Етиопије. Знамо да је у Либији земља црвенкаста и песковитија, а у Арабији и Сирији глинастија и каменитија.
13) Свештеници су ми навели и овај снажан доказ у вези са мојим саопштењима о египатској земљи, а то је да је још за владе краља Мериса, кад је река нарасла најмање за осам лаката, поплавила већ сву земљу испод Мемфиса. А кад су ми свештеници то саопштили, није прошло ни пуних девет стотина година од смрти краља Мериса. Сада пак река не плави земљу ни кад нарасте до петнаест или шеснаест лаката. И мени се чини да ће Египћани, који станују испод Језера Мерис, и нарочито становници такозване Делте, ако се земља и даље буде тако дизала и ширила, доживети у будућности оно што су сами некада Хеленима прорекли, ако им Нил више не буде натапао земљу. Кад су, наиме, чули да цела земља у Хелади добија влагу од кише и да је не натапају реке као њихову земљу, рекли су да ће се Хелени једног дана грдно преварити у лепим надама и запасти у велику глад. Тиме се хтело рећи да ће Хелени, ако им бог не буде хтео дати кише, него им пошаље сушу, помрети од глади, јер не могу добити воду ни са које друге стране, него су упућени једино на Зевса. И Египћани су имали право кад су то рекли Хеленима.
14) Замислите како би се Египћани провели кад би се земља испод Мемфиса (јер је она баш та која се постепено подизала) и убудуће, као што сам већ раније рекао, у истој мери подизала увис као и у прошлости? Зар становници Египта не би гладовали кад не би падале кише и кад река Нил не би била у стању да натапа њиве? Истина је, наиме, да они сада тамо добијају плодове са своје земље лакше него у другим крајевима Египта, и лакше него игде на свету. Не морају да се муче да ору земљу, ни да је копају, ни да раде на пољима оно чиме се муче други људи око усева, него река нарасте сама од себе и натопи је. Кад поново опадне, тада сваки засеје свој комад земље, дотера на њу свиње и, кад ове угазе семе, очекује после тога жетву. После жетве оврше се жито помоћу свиња и уноси се у амбар.

Величина Египта
15) Кад бисмо хтели да се сложимо са мишљењем Јонаца, који кажу да је Египат само делта која се поред мора пружа од такозване Перзејеве осматрачнице до Сушара код Пелузија, што износи четрдесет схена, а у унутрашњост земље протеже се од мора до града Керкасора, где се Нил дели на Пелузијски и Канопски рукавац, док би остала египатска земља једним делом припадала Либији, а другим Арабији, ми бисмо, поводећи се за оваквим мишљењем, онда тврдили да Египћани раније уопште нису ни имали земље. Ова делта је, заиста, како кажу сами Египћани, а и ја тако мислим, само нанесена земља и, да тако кажемо, тек недавно се појавила као копно. Да дакле нису имали уопште земље, како би им пало на памет да тврде да су најстарији људи на свету? Није им такође било потребно да помоћу деце испитују којим ће језиком најпре проговорити, него ја мислим да Египћани нису постали, како то тврде Јонци, тек с делтом, већ су они одувек постојали откад постоји и људски род. А кад се земља постепено повећавала, многи су од њих остали на свом старом месту, а неки су се померали низ реку. У давнини Теба се звала Египат и обим његових граница износио је шест хиљада и сто двадесет стадија.
16) Ако, дакле, ја о томе имам правилно мишљење, онда Јонци нису имали правилно мишљење о Египту; а ако је мишљење Јонаца исправно, онда изјављујем да Хелени, и то посебно Јонци, нису умели да рачунају кад тврде да се цела земља дели на три дела: Европу, Азију и Либију. Требали су, наиме, да додаду и четврти део — Египатску делту, ако она не припада ни Азији ни Либији. Према њихову мишљењу, не дели Нил Азију од Либије, него на врху делте Нил се дели тако да та земља ипак лежи између Азије и Либије.
17) Оставимо Јонцима њихово мишљење, а ја мислим о томе да је Египат сва она земља у којој станују Египћани, као што је Киликија земља у којој станују Киличани, и Асирија земља у којој станују Асирци, а као граница између Азије и Либије није ми заиста познато ништа друго осим, египатске границе. Ако бисмо хтели да се ослонимо на хеленско мишљење, морали бисмо се сложити с тим да се цео Египат, од Слапова и града Елефантине, дели на два дела и да сваки од њих има своје име: један је Либија, а други је Азија. Нил, наиме, тече од Слапова до ушћа и дели Египат на два дела. До града Керкасора он је једна река, а овде се дели на три рукавца од којих један, назван Пелузијско ушће, скреће према истоку, а други, назван Канопско ушће, скреће према западу; а ово је онај Нилов рукавац који тече без скретања. Текући са југа, он долази до врха делте, а одатле дели делту по средини, па се улива у море. И кроз то ушће, које се зове Себенитско, отиче највећа и најзначајнија количина водене масе. Постоје исто тако још два друга ушћа, која се одвајају од Себенитског и уливају се у море. Једно од њих зове се Саитско, а друго је Мендезијско. Али ушћа Болбитинско и Буколичко нису сама од себе настала, него су ископана.
18) Моје мишљење да је Египат толико велик, како сам га већ навео, потврђује једно Амоново пророчанство за које сам дознао тек касније, пошто сам већ био стекао своје мишљење о Египту. Становници египатских градова Мареје и Аписа, који су становали између Египта и Либије на самој граници, нису себе сматрали за Египћане, него за Либијце, и они су се противили верском пропису, те се нису хтели да уздржавају од крављег меса. Због тога су послали изасланике Амону и изјавили да они немају ничег заједничког са Египћанима, јер не станују у Делти и не слажу се ни у чему с њима, па стога хоће да им буде дозвољено све да једу. Али им бог није дозволио да то чине него им је рекао да све што Нил натапа припада Египту, и да су сви људи Египћани који станују испод Елефантине и пију воду из Нила. Такав им је одговор дало пророчиште.

Поплаве Нила
19) Кад Нил нарасте, он не поплави само Делту него понегде и граничне области Азије и Либије, и то у дужину до два дана хода у правцу оба континента, некад више, а некад мање. О самој природи ове реке нисам могао ништа дознати ни од свештеника нити од било кога другог. А још како бих радо хтео да сазнам од њих зашто Нил расте почевши од летње промене сунчева кретања кроз читавих сто дана и, кад је толико времена растао, поново опада и повлачи се у своје корито, а тада до идуће летње промене сунчева кретања остаје кроз целу зиму са ниским водостајем. Али кад сам се распитивао код њих какву Нил има снагу, те чини сасвим супротно од онога што чине друге реке, нико ми од Египћана ништа о томе није могао да каже. Том приликом сам се распитивао и о томе зашто је Нил једина река с које не дува хладан ветар.
20) Али неки Хелени, који су хтели да се прославе својом мудрошћу, изнели су, у вези са овом водом, три разна тумачења, од којих два не заслужују да се о њима говори, али ја ћу их барем поменути. Према једном од тих тумачења излази да годишњи ветрови утичу да вода у Нилу расте, пошто они не дају да вода из Нила отиче у море. Али често се дешава да ти ветрови и не дувају, а вода у Нилу ипак расте. Поред тога, кад би узрок тога лежао у годишњим ветровима, онда би се и с другим рекама које теку против тих ветрова морало то исто да деси што се дешава с Нилом, утолико пре што су оне мање и водена струја им је слабија. Међутим има таквих река у Сирији и у Либији са којима се не дешава то што се дешава с Нилом.

Нилови извори и ток
21) Друго тумачење је још безазленије, тако рећи чудноватије од поменутог. По њему то долази отуд што Нил извире из Океана, а Океан тече око целе земље.
22) А треће тумачење је кудикамо паметније од ових, али је и оно у основи врло неправилно, јер то тумачење не износи никакву истину кад каже да Нил, који тече из Либије кроз средину Етиопије, па улази у Египат, добија воду од истопљеног снега. Како је могуће да он настаје од снега кад тече из најтоплијих предела у много хладније крајеве? Ко је уопште дорастао да мисли о тим стварима, тај с правом не верује да то долази од снега. То пре свега доказују врући ветрови који дувају из тих крајева. Поред тога, та земља нема никад кише ни леда, а уз то, кад тамо пада снег, мора у року од пет дана иза тога да пада киша тако да, кад би падао снег, морало би бити и кише. Најзад, тамо су људи црни од жеге и јаког сунца. Копци и ласте остају тамо кроз целу годину и не селе се, док ждралови, кад дође зима, беже из Скитије и долазе у ове крајеве да проведу зиму. Кад би снег и најмање падао у земљи кроз коју тече Нил, или тамо где он извипе, онда је јасно да о свему овоме не би могло бити ни говора.
23) А онај господин који прича о Океану, залази у мрачно царство бајки и не даје могућности да га побијамо. Ја бар не знам ни за какву реку Океан; и верујем да га је измислио Хомер, или неки други песник, и унео у песму.
24) Ако је потребно да дам своје мишљење, пошто сам одбацио поменута тумачења о необјашњеним појавама, изнећу шта ја мислим о томе зашто вода у Нилу расте за време лета. За време зиме отерају непогоде и ветрови Сунце и оно се премешта са овог пређашњег пута у горњу Либију. Тиме је све речено и до танчина објашњено, јер је у том пределу овај сунчани бог најближе земљи, па је разумљиво што она највише трпи од суше и што реке у том пределу пресушују.
25) Да би се то опширније објаснило, ствар стоји овако: будући да је у горњој Либији велика врућина и ваздух увек чист, без хладних ветрова, то сунце на свом путу чини оно исто што обично чини у лето кад пролази средином неба. Оно, наиме, привлачи воду, а кад је привуче, потискује је у горње пределе где је примају ветрови, деле је и претварају у пару. Стога, разуме се, и они ветрови који дувају у тим пределима, јужни и југозападни ветар, доносе више кише од свих других ветрова. Ја пак мислим да Сунце не враћа сву воду коју преко целе године црпе из Нила, него један део ње задржава код себе. Кад се време стиша и прође зима, враћа се сунце опет на средину неба и тада црпе подједнако воду из свих река. Реке имају велик ток све дотле док у њих тече кишница, јер кад на земљи пада киша, стварају се потоци који се у њих уливају, али у лето, кад киша више не пада, и кад сунце привлачи воду, оне се смањују. Напротив, Нил, на коме кише не падају и чију воду такође привлачи сунце, једина је река која зими има мање воде него лети. То долази отуд што у лето сунце подједнако привлачи воду из њега и из свих осталих река, а зими цео терет пада само на њега.
26) Ја, дакле, мислим да је узрок свему томе сунце. Због њега је, по моме мишљењу, и ваздух тамо тако сув, јер се он од врућине суши кад сунце пролази кроз њега; зато је у Горњој Либији вечито лето. Кад би се једног дана променило место годишњих доба, кад би југ и подне дошли на оно место где се сада налази. зима и север, ако би, дакле, дошло до тога, тада би сунце било отерано од непогоде и ветра са средине неба и можда би дошло горе у Европу, исто онако како сада долази у Либију, и тада би, по мом мишљењу, на свом путу преко Европе радило са Истром (Дунавом) оно исто што сада чини са Нилом.
27) А што са Нила не дува хладан ветар, долази, по мом мишљењу, отуда што ветар уопште никад не дува из топлијих крајева, него више из хладнијих предела.
28) Нека ово сада остане како јесте и како је од давнина било. Али о изворима Нила нису они ништа знали, и то су ми признали сви: и Египћани, и Либијци и Хелени, са којима сам о томе разговарао, осим једног писара свете Атенине ризнице у граду Саису. Мислио сам да се он шалио кад је тврдио да о томе има тачне податке. Рекао је, наиме, да између града Сијене у Тебаиди и Елефантине постоје две планине са оштрим врховима и да се једна зове Крофи, а друга Мофи. На средини између ових планина налазе се извори Нила, који су без дна, и половина њихове воде тече према северу, у Египат, а друга половина према југу, у Етиопију. А да су ти извори без дна, каже да се уверио египатски краљ Псаметих. Он је исплео једно уже дуго много хиљада хвати и спустио га унутра, али није њиме дохватио дна. Овај писар ме је нагнао на помисао да је, ако је наводио тачне податке, доказивао да је тамо морало бити јаких водених струјања и кретања водене масе према површини планина, и да због тога оловно сидро није могло да потоне на дно.
29) Ништа друго нисам могао ни од кога другог чути, и то је највише што сам могао да сазнам: до града Елефантине дошао сам као очевидац, а већ одатле сам до података долазио слушањем и распитивањем. Изнад Елефантине земљиште је стрмо. Због тога се мора са обе стране да веже уже за брод и да се вуче као неко говече а кад се уже откине, однесе брза и снажна река лађу. Овај предео је овакав на дужини од четири дана путовања лађом, а Нил је на том месту крив као Меандар. Потребно је да се прође дванаест схена док се не заврши ова вожња. Тада се долази у једну равницу у којој Нил тече око једног острва које се зове Тахомпсо. Већ изнад Елефантине станују Етиопљани, на једној половини острва, док на другој станују Египћани. Одмах до острва налази се једно језеро око кога етиопски пастири чувају своја стада. Кад се прође то језеро, долази се опет у корито Нила, који се улива у језеро. Али тада се мора сићи са лађе и четрдесет дана ићи пешке поред реке, јер се на овом месту у Нилу налазе многе стене и гребени, те се лађом не може проћи. Кад се пропутује четрдесет дана кроз овај предео, мора се опет укрцати у другу лађу и после вожње од дванаест дана долази се у велики град који се зове Мероја. Тврди се да је то главни град Етиопије. Тамошњи становници верују само у два бога, Зевса и Диониса, али ову двојицу јако поштују. Постоји онде и Зевсово пророчиште. Кад им бог преко пророчишта нареди, они полазе у рат, и то онамо куда им он заповеди.
30) За исто време које је потребно да се дође из Елефантине до главног града Етиопије, стиже се одавде лађом до избеглица. Ове избеглице назване су Асхам, што на нашем језику значи ''људи који стоје са леве стране краља''. Било је две стотине и четрдесет хиљада египатских бораца који су пребегли на страну Етиопљана, и то из ових разлога. За време краља Псаметиха једна је војска чувала границе према Етиопљанима код града Елефантине, а друга у Дафни Пелузијској против Арабљана и Асираца, посебна опет војска код Мареје против Либљана; и данданас, исто онако као и за време Псаметиха, у ту исту сврху стоји персијска војска код Елефантине и Дафне. Пошто су ови Египћани били пуне три године под оружјем, и нико није био ослобођен од војничке службе, одлуче они да се сви заједно одметну од Псаметиха и пређу на страну Етиопљана. Чим је Псаметих за то дознао, пошао је за њима у потеру и, кад их је стигао, преклињао их је да не остављају прадедовске богове и да не напуштају своје жене и децу. Прича се да је један од њих извадио мушки уд и рекао:
''Док буде овога, имаћемо и жена и деце.''
Кад су стигли у Ети-опију, предали су се етиопском краљу. Он их је овако наградио. Пошто је међу Етиопљанима имао много противника, наредио је да се они протерају, а да се на њиховој земљи населе ови. И откад ови живе међу Етиопљанима, примили су Етиопљани и египатске обичаје и постали су питомији.
31) Дакле, отприлике за четири месеца путовања и вожње лађом добија се права слика тока Нила изван Египта. Кад се, наиме, сабере време потребно да се пређе пут од Елефантине до оних пребеглица, изађе баш овај број месеци. Овде Нил тече с оне стране где залази сунце, тј. са запада. А о току од тога места не зна нико ништа сигурно да каже, јер је због жеге овај предео пуст.

Истраживања Насамонаца
32) Али сам ипак о овоме нешто чуо од људи из Кирене, који су ми рекли да су ишли до Амонова пророчишта и да су тамо разговарали с Етеархом, краљем Амонијаца. Том приликом повео се разговор и о Нилу, као и о томе да нико не зна ништа о његову извору. Тада је Етеарх рекао да су једанпут к њему дошли Насамонци. То је један либијски народ који станује на Сиртском заливу и у пределу нешто мало источно од њега. Кад су дошли и кад их је запитао да ли нешто више знају да кажу о Либијској пустињи, Насамонци су му ово испричали. Некада је код њих било обесних младића који су већином били синови народних главара, и ови су, кад су одрасли, предузимали разне необичне подвиге, па су чак једном приликом између себе коцком одредили петорицу и ставили им у задатак да разгледају Либијску пустињу и да сазнају о њој нешто више него што су знали они пре њих. У Либији, наиме, на њеној северној обали, почевши од Египта па све до Солоентског рта, којим се завршава Либија, живе једни до других Либљани, тј. различита либијска племена, осим предела у којима се налазе Хелени и Феничани. Али даље од мора, иза насељених приморских области, налазе се ненасељени предели Либије, у којима има много дивљих звери, а иза ових животињама богатих предела појављује се сам песак, без капи воде и сама пустиња. Прича се, дакле, да су се ови младићи, изаслани од својих вршњака, добро снабдели водом и храном и да су најпре пропутовали кроз насељену приморску област, затим да су дошли у предео дивљих животиња и, путујући према западу, стигли су у пустињу. Пошто су тако много дана путовали кроз сам песак и пустињу, угледају они изненада пред собом равницу обраслу дрвећем и упуте се према њој да наберу плодова који су успевали на дрвећу. Али док су их они брали, пришли су им мали људи, мањи од људи осредње висине, похапсили их и одвели са собом. Нити су они разумели насамонски језик, нити Насамонци њихов. Спроводили су их кроз непрегледне мочваре и, кад су прошли цео тај предео, дошли су у град у коме су сви људи били исте величине као и њихови пратиоци, а боја коже им је била црна. Поред града текла је једна велика река, и то од запада према истоку, у којој су се појављивали крокодили.
33) Толико сам вам изнео о разговорима са Етеархом Амонијевцем у вези са оним што су му испричали Киренци. Осим тога, он је рекао да су се, према тврђењу Киренаца, Насамонци вратили натраг и да су сви људи на које су они наилазили били чаробњаци. А за реку која је текла поред града Етеарх је мислио да је то био Нил, а и сама ова прича то тврди. Нил, наиме, тече из Либије и пресеца саму Либију по средини. Пошто ја према познатим чињеницама изводим доказе за непознате појаве, то он тече из исте удаљености као и Истар. Истар, наиме, извире у келтској земљи, код града Пирене, тече кроз средину Европе и пресеца је на два дела. Келти се налазе даље од Хераклових стубова (Гибралтар) и суседи су са Кинезијцима, који станују у најзападнијим пределима Европе. А Истар се улива у Црно море, код града Истрије, колоније Милећана.
34) Истар је многима познат јер тече кроз насељене пределе, а о изворима Нила не зна нико ништа да каже, пошто је Либија, кроз коју он тече, пустиња и ненасељена. Ево, ја сам изнео све што сам могао да дознам о његову току; и најзад он утиче у Египат, који се налази скоро сасвим преко пута брдовите Киликије. Оданде па до Синопе на Црном мору треба једном добром пешаку најкраћим путем пет дана хода. А Синопа лежи на, мору, прекопута Истрова ушћа. Сматрам да и Нил, који тече средином Либије, тече исто као и Истар. Ово је све што сам имао да кажем о Нилу.

Обичаји и вера Египћана
35) А о Египту ћу опширније да причам, јер је он најчудноватија земља, и у целој тој земљи има ствари које се не могу речима описати; због тога ће о њему бити више говора. Као што египатско небо изгледа друкчије него на другом месту, и као што је и река Нил друкчија него остале реке, тако су тамо и навике и обичаји људи постали сасвим друкчији него што су код других народа. Тако код њих иду само жене на пијацу и баве се ситном трговином, док људи седе код куће и ткају; и док се код других тка тако да провлаче конац од доле на горе, а Египћани раде обрнуто, провлаче конац од горе према доле. Људи носе терете на глави, а жене на раменима. Жене мокре стојећи, а људи чучећи. Врше нужду у кући и једу на улици, тврдећи да непристојне а нужне ствари треба радити потајно, а пристојне јавно. Не узимају жене за свештеничку службу ни мушким ни женским божанствима, док људи врше свештеничку службу свим мушким и женским божанствима. Синови не морају да издржавају родитеље, ако неће, али кћери морају, и када оне то не би хтеле.
36) У другим земљама свештеници носе дугу косу, а у Египту је шишају. У другим земљама је обичај да ожалошћени секу себи косу у жалости, а у Египту у жалости за самртником пуштају косу и браду, иако су је дотле секли. Други људи не живе заједно са својом стоком, док Египћани и то чине. Други се хране пшеничним и јеч-меним хлебом, а за Египћанина би била највећа срамота кад би од јечма или пшенице спремао себи храну, него они месе хлеб од неке житарице која се тамо зове пир. Тесто месе ногама, а блато за малтерисање месе рукама (њима узимају и ђубре). Полне органе остављају други људи онако како су израсли, али Египћани, и они који се на њих угледају, обрезују их. Сваки мушкарац има по два одела, али свака жена има само једно. Код других народа привезују се ужа и карике од једара споља, а Египћани их привезују изнутра. Хелени пишу слова и рачунају тако да им се рука покреће са леве стране на десну, док Египћани, напротив, са десне стране на леву, а упркос томе тврде да они пишу на десну страну, а Хелени на леву. Они се служе двема врстама писама, од којих је једно свештеничко, или хиератско, а друто народно, или демотско.

Жртве и свете животиње
37) Египћани су најпобожнији народ на свету и имају ове обичаје. Пију из бронзаних чаша и перу их преко целог дана, и то сви, а не једни да перу, а други да не перу. Носе ланена, и то увек чиста и опрана одела, на која обраћају велику пажњу. Полне органе обрезују ради чистоће, јер више цене чистоћу него лепоту. Сваког трећег дана шишају се свештеници по целом телу да не би на њима било вашију или чега гадног за време служења службе божје. Свештеници носе једну једину ланену хаљину и ципеле исплетене од папироса. Другу одећу и обућу не смеју да носе. Купају се свакодневно у хладној води, двапут дању и двапут ноћу. Обављају и многе друге, да тако рекнем, обичаје којима се ни броја не зна. Имају и многе угодности. Не троше ништа од свога и немају никаквих издатака, пошто се за њих пече хлеб о трошку храма и сваки добија сваког дана много говеђег и гушчијег меса, а даје им се и вино. Међутим не смеју да једу рибу. Египћани уопште не сеју пасуљ на својим њивама, а онај који расте као дивљи не једу ни сировог нити га пробају куваног. Свештеници не могу ни да га виде; они га, наиме сматрају за нечисто вариво. Сваки поједини бог нема само по једног свештеника, него много њих, и један од ових је њихов старешина, а кад неки од њих умре, наслеђује га његов син.
38) Бикови су, по њиховом мишљењу, посвећени богу Епафу и због тога их прегледају на следећи начин: ако се на њима нађе ма и једна једина црна длака, сматра се да тај бик није чист. Овај преглед врши један, за то одређени свештеник, који бика прегледа и у стојећем ставу и окренутог на леђа, па му чак извлачи и језик да би се уверио да ли је чист од неких белега, о којима ћу другом приликом говорити. Затим прегледа да ли су му длаке на репу правилно израсле. Ако установи да је бик у сваком погледу чист, он га обележи једним комадом папира који му обавије око рогова, на њему размаже земљу за ударање печата и у њу утисне свој прстен, те га тако одведу. Ако неко жртвује необележеног бика, тај се кажњава смртном казном. Кад је животиња тако прегледана, онда се жртва приноси на овај начин:
39) Обележену животињу доводе пред олтар на коме се приноси жртва и потпаљују ватру. После тога пошкропе животињу светим вином, призову бога и закољу је, па јој одсеку главу. После тога одеру кожу са трупа животиње, а главу, пошто су се њоме много чистили од греха, односе и, ако им се пружи прилика, износе је на пијацу и тамо је продаду присутним хеленским трговцима; а ако немају такве прилике, бацају је у реку. Чисте се од греха главама изговарајући при томе ове речи:
''Ако се вама који жртву приносите или целом Египту деси несрећа, нека несрећа и невоља падне на ову главу!''
Главама жртвованих животиња и поливањем вином служе се сви Египћани једнако код свих жртвених обреда, и због тог обичаја неће ниједан Египћанин да окуси меса ни од главе друге неке животиње.
40) Вађење утробе животиња одређених за жртву и спаљивање њихово врши се код разних жртава различито. Говорићу вам о Изиди, коју они сматрају за највеће божанство и њој у част приређују највеличанственије светковине. Кад одеру бика и кад се помоле божанству, изваде дроб оставивши у шупљини срце, џигерицу, плућа и сало, одсеку му бутове, плећке, кичму и врат. Кад су то урадили, напуне преостали део бика чистим хлебом, медом, сувим грожђем, смоквама, тамњаном, измирном и другим зачинима и то све прелију великом количином уља. Пре приношења жртве посте, а док она гори, бију се сви у прса, па пошто се изгрувају, часте се оним што је од жртве остало.
41) Свуда у Египту приносе на жртву чисте бикове и телад, али се краве не смеју приносити на жртву јер су оне посвећене Изиди. Изидин кип је, наиме, приказан у облику жене с крављим роговима, као што је Ија приказана код Хелена; и у Египту највише поштују краву од све домаће стоке. И због тога не би ниједан Египћанин или Египћанка пољубили неког Хелена у уста, нити би употребили нож, ни виљушку, ни котао неког Хелена, а исто тако не би окусили меса ни од чистог бика ако би било сечено хеленским ножем. Угинула говеда сахрањују овако: краве бацају у реку, а бикове закопавају у предграђима, и то тако да им један или оба рога вире из земље, као знаци на гробницама. Када животиња иструне и прође прописано време, долази у сваки град један чамац са острва званог Просопитиде. Ово острво налази се у Делти и велико је девет схена. На овом острву Просопитиди налазе се многи градови; град из кога долази чамац да однесе кости бикова зове се Атарбехида и у њему се налази храм посвећен богињи Афродити. Из овог града одлазе с времена на време многи људи у друге градове, ископавају кости, односе их све на једно место и тамо их сахрањују. И другу угинулу стоку сахрањују као и бикове. И с осталом стоком постоје код њих исти обичаји; не смеју ни њу да убијају.

Божанства и храмови
42) Сви они који припадају храму Зевса из Тебе, или су из тебанског округа, не приносе на жртву овце, него само козе. Не поштују, наиме, сви Египћани исте богове, изузев Изиде и Озириса, за кога мисле да је Дионис. Ова два божанства уживају једнако поштовање у целом Египту. А, опет, сви они који припадају храму у Мендету, и који живе у Мендетском округу, не приносе козе на жртву, него само овце. У Теби пак, и тамо где се, као и у Теби, не приносе на жртву овце, прича се да је тај обичај овако постао: Херакло је једном зажелео да види Зевса, а Зевс међутим није дозволио да га овај види. Али, најзад, пошто га је Херакло непрестано молио, Зевс је овако поступио: одерао је једном овну кожу и одсекао му главу, па се огрнуо руном и натакнуо себи овнујску главу, те му се тако показао. Зато Египћани и приказују Зевса с овнујском главом, а по угледу на њих и Амонијци, који су пореклом из Египта и Етиопије, а говоре језиком који је пола египатски а пола етиопски. Вероватно су Амонијци по њему и добили своје име, јер Египћани под именом Амона подразумевају самог Зевса. Због тога у Теби и сматрају овнове за свете животиље и не приносе их на жртву. Ипак, једног дана у години, приликом свечаности у Зевсову част, закољу тамо једног овна, одеру га, па на исти начин навуку кожу на Зевсов кип и тада донесу пред њега Хераклов кип. После тога сви присутни се грувају у прса у знак жалости за овном, те га онда сахрањују у један свети сандук.
43) За овог Херакла сам чуо причу да је био један од дванаест богова. О оном другом Хераклу, за кога знају Хелени, нисам у Египту могао ништа да чујем: А имам много доказа за то да нису Египћани примили Хераклово име од Хелена, него Хелени од Египћана, јер су Хелени тако називали Амфитрионовог сина. То нарочито доказује чињеница да родитељи овог Херакла, Амфитрион и Алкмена, воде порекло из Египта, и што Египћани кажу да не знају за имена Посидона и Диоскура, и да их нису примили међу своје остале богове. Јер да су они уошпте примили име неког бога од Хелена, утолико би их пре спомињали, поготово кад су се Египћани већ тада бавили морепловством; а и међу Хеленима је онда било морепловаца, у шта ја верујем и у шта сам чак и дубоко убеђен. У том случају би Египћани још пре сазнали за њихова имена него за име Херакла. Насупрот томе, у Египту постоји једно прастаро божанство Херакло. По причању самих Египћана, било је то седамнаест хиљада година пре краља Амазиса, кад је од осам божанстава постало дванаест, и за једнога међу њима мисле да је био Херакло.
44) У жељи да о томе добијем што је могуће тачније податке, отпловио сам лађом у Тир, у Феникију, пошто сам чуо да храм Херакла с Таса. Упутио сам се, дакле, на Тас и тамо сам нашао један Хераклов храм, који су основали Феничани кад су пловили тражећи Еуропу, па тамо свратили и основали насеље Тас. А то се десило још пет поколења пре него што се у Хелади родио Херакло, Амфитрионов син. Ови подаци јасно указују на то да је Херакло једно прастаро божанство, и мислим да имају право они Хелени који имају два Хераклова храма и у једном од ових приносе жртве божанству које се зове Олимпијски Херакло, а у другом приносе жртве као умрлом хероју.
45) Хелени причају и многе друге невероватне приче. Неозбиљна је и ова њихова прича о Хераклу да су му, тобоже, кад је стигао у Египат, Египћани ставили венац на главу и довели га у свечаној поворци пред Зевсов олтар да га принесу овоме на жртву. Он је био миран све док га нису код жртвеника стали посвећивати, а тек онда је почео да се брани и поубијао је све присутне. По мом мишљењу, они Хелени који тако нешто причају немају ни појма о египатским обичајима и схватањима. Код њих се сматра за злочин приношење на жртву свих животиња, сем свиња, бикова, телади и гусака, и то под условом да су чисте. Па како је онда могуће да људе приносе на жртву? А, поред тога, како је онда сам Херакло, и то још, по њиховим речима, као смртни човек, био у стању да побије толике десетине хиљада људи? Нека нам и богови и хероји опросте што о њима толико говоримо.
46) Поменути Египћани не приносе на жртву козе ни јарце због тога што Мендећани сматрају бога Пана за једног од осам богова, а за ових осам божанстава кажу да су постали пре оних дванаест. Пана пак сликари и кипари приказују са козијом главом и јарчевим ногама, и поред тога што верују да он не изгледа тако него је исти као и остали богови. Није ми пријатно да објасним зашто га баш тако приказују на сликама. У Мендету обожавају све козе, али ипак више јарце него козе, и пастири који чувају јарце уживају веће поштовање. Од свих јараца нарочито се поштују један, и, кад он угине, настаје у Мендетском округу велика жалост. И јарац и Пан каже се на египатском језику ''мендет''. За време мог боравка у овом округу десио се овај чудан догађај. Један јарац је насред улице скочио на једну жену и обљубио је. И за то су сазнали сви становници округа.
47) Египћани сматрају свињу за нечисту животињу. Ако се о неког од њих свиња само уз пут очеше, он у оном оделу које је било на њему улази у реку и купа се. И свињари су једини у Египту којима је забрањено да улазе у храмове, па макар били рођени у самом Египту. Нико не да свињару своју кћер за жену, нити би се ико оженио свињаревом ћерком, него се они сами између себе жене и удају. Другим боговима не смеју Египћани да приносе свиње на жртву, већ само богињи Месеца, Селени и Дионису, и то само у одређено време, наиме за време уштапа, и тада, приликом приношења жртве, једу свињетину. Постоји у Египту једна прича о томе зашто се Египћани чувају приношења жртава на другим свечаностима а на овој их жртвују. Ја ту причу знам, али ме је срамота да је испричам. Свиње се приносе на жртву богињи Месеца на овај начин. Кад је животиња заклана, стави се врх репа, слезина и црева на једну гомилу; све се то обавије сланином са трбуха и спали на ватри. Остало месо једу само за време уштапа, за време чијег трајања се обављало приношење жртве; другог неког дана не би нико ни окусио тог меса. Сиромашнији праве свиње од пшеничног теста, пеку их и приносе на жртву.

Верске свечаности
48) На тој свечаности закоље сваки пред својим вратима једно прасе у част бога Диониса, и то за време вечере, па га онда враћа свињару од кога га је и купио. Иначе Египћани прослављају свечаности у част Диониса у свему исто као и Хелени, само што му још приносе прасиће на жртву. Уместо фалоса (мушки уд) они су измислили неке кипове, дужине једног лакта, који се покрећу помоћу једне жице, и њих носе жене по околним селима, којом приликом се срамотни део мушког тела, који је скоро толико велик колико и цео кип, стално диже и спушта. Пред њима иде један свирач у фрулу, а иза њега иду жене и певају песме о Дионису. А због чега је срамотни део мушког тела тако велик и зашто се једино тај део тела покреће, о томе постоји једна побожна прича.
49) А мени се чини да је Мелампод, Амитеонов син, сигурно знао за ову свечаност, јер је баш он донео у Хеладу и Дионисово име, и жртву, и свечану литију на којој се носио фалос. Изгледа да их он није све разумео и до танчина објаснио, него су то тек после њега боље објаснили мудраци. Али свечаност са фалосом у част бога Диониса установио је Мелампод, и Хелени приређују ту свечаност још увек онако како су од њега научили.
Ја, наиме, тврдим да је Мелампод, који је био мудрац и пророк, поред многих других ствари, упознао у Египту Дионисов култ и, са малим изменама, пренео га у Хеладу. Нећу да тврдим да се случајно подудара и да је овај култ једнак и у Египту и у Хелади. У том случају би се он много раније појавио код Хелена, а не би био уведен тек у новије време. Исто тако ми не пада на памет да тврдим да су Египћани примили тај или неки други обичај од Хелена, али мислим да је. вероватније да је Мелампод сазнао за Дионисов култ од Кадма из Тира и од Феничана, који су са овим дошли у земљу која се данас зове Беотија.

Египатско порекло грчких божанстава
50) И заиста, имена скоро свих богова дошла су у Хеладу из Египта. А да су она заиста дошла из туђине, у то сам се у својим истраживањима уверио, и сматрам да су она долазила баш из Египта, јер, као што сам и раније напоменуо, осим Посидона, Диоскура, Хере, Хестије, Темиде, Харита и Нереида, имена свих осталих божанстава постојала су одувек у Египту. Говорим само оно што причају сами Египћани. А имена осталих богова, за која они кажу да су им непозната, ја мислим да су Хелени примили од Пелазга, осим Посидона, за кога су дознали од Либијаца. Име Посидона јавља се, наиме, најпре код Либијаца, и они су ово божанство одувек поштовали. Египћани уопште не обожавају хероје.
51) Ово пак и још многе друге ствари, о којима ћу још говорити, примили су Хелени од Египћана. Али кад праве кипове Хермеса са укоченим мушким удом, то нису научили од Египћана, него од Пелазга, и пре свих прихватили су то Атињани, а од ових и остали.
Пелазги су се, наиме, населили у Атици међу Атињане, који су се тада већ сматрали за Хелене, а и сами Пелазги су се од тада почели да сматрају за Хелене. Ко познаје верске обреде посвећене Кабирима, које обављају Самотрачани, а које су ови опет примили од Пелазга, тај ће ме разумети. На Самотраци су, наиме, становали још раније ови Пелазги, који су се касније населили међу Атињане, и од њих су и Самотрачани примили овај верски обред. Атињани су, дакле, били први међу Хеленима који су израђивали Хермесове кипове са уздигнутим мушким удом, а то су научили од Пелазга. Код Пелазга је, међутим, постојала једна света прича о томе (она се појављује и у мистеријама на Самотраци).
52) Пелазги су раније приносили жртве и молили се боговима, што сам у Додони чуо и видео, а да при томе нису помињали по имену ни по надимку ниједнога од њих; они, наиме, нису уопште ни чули за њихова имена. Они су се код њих називали боговима због тога што су све тако лепо уредили и дали сваком оно што му припада. Тек много касније примили су из Египта различита имена за богове, а још много касније и име Диониса. Касније су се обратили пророчишту у Додони и питали га о именима богова (ово пророчиште било је, наиме, најстарије и у то време једино у целој Хелади). На њихово питање да ли да приме имена која су пореклом из туђине, одговорило им је пророчиште да приме, и отада их за време приношења жртава дозивају по имену. Овај обичај су касније и Хелени примили од Пелазга.
53) О пореклу сваког појединог божанства, и да ли су они сви одувек постојали и како изгледају, нису они до недавно и, да тако кажем, до јуче знали баш ништа. Мислим, наиме, да су Хесиод и Хомер били од мене старији највише четири стотине година и никако више. Ови су Хеленима први створили приче о постанку богова, дали им имена и објаснили божанске почасти и вештине и, најзад, описали њихове ликове. Мислим да су песници за које се прича да су живели пре ових у ствари живели после њих. Таквог су мишљења свештеници из Додоне, а ја сам мишљења да су Хомер и Хесиод старији.
54) Код Египћана постоји оваква прича о пророчишту у Хелади и оном другом у Либији. У Теби су ми причали Амонови свештеници да су тамо једанпут Феничани уграбили и одвели из храма две жене, и једну су, како су ови чули, продали у Либију, а другу у Хеладу, па да су те жене, заправо, прве основале пророчишта код поменутих народа. А када сам их запитао откуд они то тако поуздано знају, одговорили су ми да су тада много и марљиво трагали за женама, али да их нису могли да пронађу, него су тек касније ипак дознали ово о чему су ми говорили.
55) То сам, дакле, чуо од свештеника из Тебе. Свештенице из Додоне, опет, ово причају: из Тебе у Египту одлетеле су две црне голубице. Једна од њих одлетела је у Либију, а друга је долетела њима у Додону, села на једну букву и људским гласом проговорила да на оном истом месту треба да се оснује Зезсово пророчиште. Оне су то сматрале за наређење самог божанства и сместа су га начиниле. За ону пак голубицу која је одлетела у Либију кажу да је наредила да се и у Либији оснује Амоново пророчиште, дакле још једно Зевсово пророчиште. Најстарија међу свештеницама које су ми то причале звала се Променеја, друга Тимарета, а најмлађа Никандра, а са њима се у томе слаже и остало свештенство у Додони.
56) Ја међутим о свему томе имам ово мишљење: ако су заиста Феничани уграбили свештенице из храма и једну продали у Либију, а другу у Хеладу, то ће бити сигурно да је ова продата Теспроћанима, који су онда становали у данашњој Хелади, а која се раније звала Пелазгија. Затим је, док је живела онде као робиња, начинила себи под једним високим храстом Зевсово светилиште, а то је било природно да га се она која је служила у Зевсову храму као свештеница још добро сећала и овде куда је дошла. Кад је научила хеленски језик, она је од тог светилишта начинила пророчиште, па је испричала да су исти Феничани који су њу продали, продали и њену сестру у Либију.
57) Мислим да су становници Додоне назвали те жене голубицама због тога што су оне биле варварке, па им је изгледало да цвркућу као птице. Кад им је касније жена проговорила језиком који они разумеју, онда су рекли да им голубица говори људским језиком, а док је говорила језиком који они нису разумели, мислили су да она говори птичијим језиком. Па како може голуб да проговори људским језиком!? А што кажу да је голубица била црна, из тога се може закључити да је та жена била из Египта. Пророчишта у Додони и у Теби, у Египту, врло су слична. Цела врачарска вештина пророчишта води порекло из Египта.

Шест најзначајнијих верских светковина
58) У Египту су најпре почели да приређују свечане скупове, поворке и хаџилуке, и то су Хелени од њих и научили. А као доказ за то служи ова чињеница: У Египту се ови обичаји појављују од давнина, а у Хелади тек одскора.
59) Овакве свечане скупове не приређују Египћани само једанпут годишње, него често, а нарочито и са великим одушевљењем у граду Бубастиди, у част Артемидину, затим у граду Бузириди, у част богиње Изиде, јер се у истом овом граду, који лежи у средини Делте, налази највећи Изидин храм. Изида пак на хеленском језику значи Деметра. На трећем месту одржавају се свечани скупови у Саису, у част богиње Атене, а на четвртом у Хелиопољу, у част бога Сунца, на петом у граду Бути, у част богиње Лете и на шестом месту у Папремису, у част бога Ареса.
60) Кад се возе на ту свечаност у Бубастиду, онда се ово дешава: мноштво људи и жена путује заједно у појединим чамцима. Неке од жена имају клепетала и њима клепећу, мушкарци свирају у фруле за време целе вожње, а остале жене и људи певају и тапшу рукама. Кад уз пут наиђу на неки град, пристану уз обалу, сиђу са лађе и раде овакве ствари: једне жене раде оно што сам малопре споменуо, тј. клепећу, а друге вичу и ругају се женама из тог града; неке, опет, играју у колу, а неке устају и дижу сукње увис. Тако оне раде у сваком граду на обали. Кад стигну у Бубастиду, одржавају свечаност и приносе велике жртве, и том приликом више попију вина него у току целе године. Тамошњи људи кажу да се онде слегне маса од око седам стотина хиљада људи, и то само људи и жена, осим деце.
61) Ето то се све дешава у Бубастиди. Већ сам испричао како се прославља свечаност у част богиње Изиде у Бузириди. После жртвеног обреда, наиме, грувају се у груди десетине и десетине хиљада људи, и то сви мушкарци и жене. Не смем да кажем за ким се они бију у груди. А Карци, који живе у Египту, изводе ово још жешће и ножевина парају себи кожу на челу, па се по томе и познаје да су странци и да нису Египћани.
62) Кад се свет сакупи на свечаност у Саис, запале сви једне одређене ноћи напољу око својих кућа кандила. Кандила су шоље са сољу и уљем у њима, а одгоре, на површини, налази се стењак, који гори целу ноћ, а свечаност носи име ''Паљење кандила''. Међутим и они Египћани који нису дошли на ову свечаност не спавају целе те ноћи, него сви пале таква иста кандила, и то се не дешава само у Саису него у целом Египту. Зашто се ове ноћи пали светло и зашто се она тако свечано прославља, о томе постоји једна побожна прича.
63) У Хелиопољу и у Бути приносе жртве само ходочасници. У Папремису такође приносе жртве као и у другим местима и приређују свечаности. Кад год зађе сунце, неколико свештеника служи службу око кипа, а већина њих стане са дрвеним тољагама на улаз у храм, а више од хиљаде људи који хоће да испуне завете, исто тако са тољагама стоје на другој страни у гомили. А кип, који се налази у једном малом позлаћеном ковчежићу од дрвета, односе уочи тог дана у један други храм. Тада се упрегне неколико свештеника, који су остали крај кипа, у кола са четири точка на којима се налази ковчежић са кипом, али остали који стоје на улазу не пуштају их. Тада прискоче верници који су испуњавали завет у помоћ богу и почну да ударају ове што неће да пусте бога у храм, а ови се бране. Ту дође до жестоке битке дрвеним тољагама и до разбијених глава, а мислим да многи и умру од задобијених повреда. Египћани, међутим, тврде да од тога нико још није умро. Домороци кажу да је та светковина настала из ових разлога. У том храму становала је мајка бога Ареса, а Арес, који је у туђини одрастао, хтео је да посети своју мајку. Пошто га свештеници његове мајке никад раније нису видели, нису га пустили него су га отерали, те је он довео људе из неког другог места себи у помоћ, жестоко изударао свештенике и ушао у храм да види мајку. Дакле, ова тучњава је настала у част бога Ареса.
64) Египћани су такође први увели у обичај да се у храмовима не смеју обављати љубавни односи са женама и да после односа са женом не сме нико ступити у храм а да се не опере. Сви остали народи пак, сем Египћана и Хелена, опште са женскињем по храмовима и после сношаја улазе у храмове а да се не оперу. Они мисле да су људи исто што и животиње, и то зато што се види да се и животиње и птице паре у храмовима богова и по њиховим светим гајевима. Кад то боговима не би било по вољи, не би то ни животиње чиниле. Они се на то позивају, али се мени то не допада.
65) Као за све, тако имају Египћани строге верске прописе и о томе како треба поступати са животињама. Иако се Египат граничи са Либијом, ипак он није богзна како богат животињама, али се тамо све животиње сматрају за светиње, и то не само домаће, него и све остале. Кад бих хтео да објасним зашто се оне сматрају за светиње, морао бих се удубити у проучавање њихове вере, а ја то нарочито избегавам; а оно што сам уз пут приметио, о томе сам морао нешто да кажем. Обичај је да се са животињама овако поступа: све животиње имају своје нарочите чуваре који их хране, а то су људи или жене из Египта. И та служба прелази с оца на сина. За време службе богу коме је животиња посвећена, поједини људи из градова приносе им заветне дарове, и то овако. Помоле се богу, чија је животиња, па ошишају деци или целу главу, или половину, или једну трећину, те ставе на вагу онолико сребра колико тежи коса и измерено сребро дају чуварима животиња, који за то купују рибу, секу је и дају животињама да једу. Ето на тај начин се хране животиње. Ако би неко намерно убио неку од ових животиња, кажњавао би се смртном казном; а ако би је убио из нехата, онда му свештеници одређују да плати казну. Ко намерно или нехотице убије ибиса или јастреба, тај мора да плати главом.

Поступање са животињама: мачке, пси
66) И поред многих животиња које живе уз људе било би их тамо још и више да се мачкама не придаје толики значај. Када се мачке омаце, оне не иду више за мачковима, а ови, иако би се радо парили с њима, не могу никако да их добију. У невољи они се довијају овако: отимају мачиће од мачака и краду, па их онда убијају, али их не једу. Кад мачке остану без мачића, њих обузме жеља да добију друге, и тако поново одлазе мачковима, јер ова животиња јако воли младунце. А за време пожара мачке се необично понашају. Док Египћани стоје поређани око ватре и пазе на мачке, и не мислећи на гашење пожара, прокрадају се мачке кроз људе или их прескачу и бацају се у пламен. Кад се то деси, обузима Египћане велика жалост. Кад у некој кући мачка угине природном смрћу, сви становници куће ошишају само обрве, али ако угине неки пас, шишају цело тело и целу главу.
67) Угинуле мачке односе се у посвећене куће, тамо се балзамују и после се сахрањују у граду Бубастиди. Псе сви сахрањују у својим местима, и то у светим ковчезима. Исто овако као и пси сахрањују се и ласице. Текунице и јастребове носе у град Буту, а ибиса у Хермесов град. Медведе пак, који су тамо ретки, и вукове, који тамо нису много већи од лисица, сахрањују на месту где их нађу.

Крокодили — свете животиње
68) Особине крокодила су ове: за време четири зимска месеца он ништа не једе, па иако је четвороножац, ипак живи и на копну и у води. Носи и леже своја јаја на копну и већи део дана борави на суву, а целу ноћ проводи у води, тј. реци, јер је тада вода топлија него роса и ваздух. Од свих нама познатих животиња ова од најмање постаје највећа. Његова јаја, наиме, нису много већа од гушчијег јајета, и младунче није веће од самог јајета, а када одрасте, достигне дужину седамнаест лактова, па још и већу. Има очи као свинче, па велике зубе и оштре кљове (према ве-личини тела). То је једина животиња која нема језика и која доњу вилицу не може да покреће, а такође је то и једина животиња која покреће и отвара горњу вилицу према доњој. Има снажне канџе, а кожа му је покривена љуском и на леђима је непробојна. У води не види, а на копну има врло оштар вид. Пошто живи у води, његова су уста пуна пијавица. Све птице и животиње беже од њега, само вивак живи у пријатељству са њим, јер му чини велике услуге. Кад год, наиме, крокодил изађе из воде на копно и чим зине (он то чини по навици пред почетак дувања западног ветра), тада му вивак уђе у уста и поједе пијавице. Крокодил је задовољан том услугом и не дира вивка,
69) У неким крајевима Египта крокодили важе као свете животиње, а у неким не, него их прогоне као опасне непријатеље. У околини Тебе и око Мерис језера становници их јако поштују. И једни и други имају по једног крокодила који је припитомљен да га можеш руком водити. Увлаче му минђуше од стакла и злата у уши, стављају гривне око предњих ногу, хране га одабраним јелима; припремљеним у храму, и јако га лепо негују, стварајући му за живота све могуће удобности. Кад угину, балзамују их и сахрањују у светим сандуцима. У околини града Елефантине становници их чак једу и не сматрају их за светиње. Они се овде не зову крокодили, него ''хампсаи''. Јонци их називају крокодилима због сличности са гуштерима у џбуну.
70) Много их лове, и то на разне начине. Описујем ону врсту лова за коју мислим да је највреднија помена. Стави се свињска плећка на удицу и то се баци у средину реке, а ловац стане на обалу реке са једним живим прасетом и туче га. Кад крокодил чује скичање свинчета, он иде према звуку, наиђе на свињска леђа и прогута их. Тада га ловац извуче напоље и чим га извуче на суво, мора да му баци блато у очи: после тога остало све иде лако; а кад не би то учинио, имао би муке са крокодилом.

Нилски коњи, видре, птице, рибе, змије
71) Нилски коњи се у области Папремис по обичају сматрају за светиње, али у другим пределима у Египту они не важе као свете животиње. Што се тиче изгледа, он је четвороножац, са два папка, ногу као у говечета, прћасте њушке, гриве као у коња, а из чељусти му вире оштри зуби; реп и глас му је као у коња, а величине је као највеће говече. Кожа му је тако дебела да се од ње, кад је осушена, праве мотке за копља.
72) У Нилу има и видри, и њих сматрају за светиње. Од риба обожавају јегуљу и једну рибу покривену љускама. А прича се да су оне посвећене богу Нилу, као што су му од птица посвећене лисичије гуске.
73) Постоји још једна света птица, која се зове феникс. Њу саму, додуше, нисам видео, него сам видео само њену слику. Она, наиме, по причању људи из Хелиопоља, ретко долази, свега једном за пет стотина година, и то само кад јој је отац умро. Ако заиста изгледа онако како је приказана на слици, онда је ево оволика и оваква. Перје јој је делимично златножуте, а делимично црвене боје. Али по спољном изгледу и величини врло је слична орлу. За њу причају, у шта ја не верујем, да долази из Арабије и доноси са собом свога оца, облепљеног измирном, и сахрањује га у Хелијеву храму. А носи га овако: најпре начини од измирне јаје које може да понесе, па се затим увери да ли може да га носи, па кад се увери, направи шупљину у јајету и у њу стави свога оца, затим га опет залепи измирном, па пошто са оцем има исту тежину, онда га тако залепљеног носи у Египат у Хелијев храм. Они причају да ова птица овако ради.
74) У крају око Тебе постоје свете змије које нису опасне за људе. Ове су малене и на врху главе имају два рога. Кад угину, сахрањују их у Зевсову храму, јер кажу да су оне посвећене овом богу.
75) Али у Арабији постоји један предео који се налази недалеко од града Буте и тамо сам путовао да нешто дознам о крилатим змијама. Дошао сам тамо и видео непрегледно мноштво змијских костију и хрптењача, и то толико да се не може испричати; читаве гомиле, веће, па мање и још мање; било их је јако много. Овако је изгледао предео у коме су лежале ове разбацане кости: то је била једна клисура која води из брдовитог предела у широку равницу, која се спаја са египатском равницом. Прича се да крилате змије почетком пролећа лете из Арабије у Египат, али их у овој клисури сусрећу ибиси и не пуштају их у Египат него их убијају. Због тога, по причању Арабљана, и поштују Египћани ибиса; а и Египћани се с тиме слажу и веле да поштују ове птице баш због тога.
76) А ибис пак изгледа овако: сасвим је црн, ноге су му као у ждрала, кљун му је јако савијен, а велик је као крекс. Тако изгледају црни ибиси, који уништавају змије. Друга врста ибиса, која се више налази у близини људи (има, наиме, две врсте ибиса), нема перја на глави ни на врату, а бело перје има свугде, осим на осталом делу главе и врата, на крају крила и на врху задњице (на поменутим местима је сасвим црно); кљун и ноге су му као и код оних других. Змије изгледају као водене змије, али им крила нису покривена перјем као код птица, него су слична крилима код слепих мишева. Толико о светим животињама.

Нарочити обичаји: гозбе, одевање, врачање, лечење
77) А сад да пређемо на саме Египћане. Они који станују у засејаном Египту труде се да најбоље сачувају успомену на прошле догађаје, и знају боље своју историју од свих људи које сам икада упознао. Начин живота им је овакав: узимају сваког месеца узастопце у току три дана средства за чишћење и помоћу средстава за повраћање и испирањем брину се за своје здравље, јер верују да све болести долазе од исхране. Египћани су уопште, после Либљана, најздравији људи, и то, по мом мишљењу, због здраве климе, јер им клима није променљива. Већина болести, наиме, долази од променљивости времена, а нарочито од промене времена у односу на годишња доба. Хране се хлебом и праве га од ситне проје и зову га ''килестис''. Троше вино које праве од јечма, јер код њих не успева винова лоза. Рибе једу или сирове, осушене на сунцу, или само на сољене сољу од морске воде. А од птица једу препелице, патке и неке мале птице, и то сирове, само посољене. Али све остале рибе и птице, које не сматрају за свете, једу куване или печене.
78) На гозбама код богатих људи одмах после јела носи један од њих у ковчегу мртваца, направљеног од дрвета, који лепом израдом и бојама јако подсећа на правог мртваца, а који је дугачак свега један или два лакта, и показује га сваком госту говорећи:
''Погледај овога, пиј и ве-сели се, јер кад умреш, бићеш као и овај овде!''
Тако они раде на њиховим гозбама.
79) Чувају обичаје својих предака и не примају ниједан туђ. Поред осталих омиљених песама истиче се нарочито једна, ''Линос'' песма, која се пева и у Феникији, на Кипру и на другим местима, и она се код сваког народа зове друкчије. Јако је слична једној песми која се пева у Хелади и која се и тамо зове ''Линос'', тако да сам се, поред осталога, чудио и томе откуд су у Египту узели баш тај назив ''Линос''. Вероватно је да је они одувек певају, и она се на египатском језику зове ''Манерос''. У Египту су ми рекли да се тако звао јединац син првог египатског краља и да су му Египћани, после његове преране смрти, овом песмом указивали поштовање, те да је то била њихова прва и једина песма.
80) Још нешто имају Египћани слично с Хеленима, али само с Лакедемонцима. Кад се млади сусретну са старијим, склањају им се с пута, устају са својих седишта кад ови дођу и дају им место да седну. Али имају и један обичај који се не налази нигде у Хелади. Кад се сусретну на улицама, не поздрављају се речима, као у Хелади, већ се дубоко једни другима клањају и спуштају руку до колена.
81) Носе ланене кошуље, украшене око колена ресама, које они зову ''каласирис'', а преко њих бели вунени огртач. Али се у вуненој одећи не иде у храм нити се ико у њој сахрањује, јер се то сматра за грех. Слажу се у томе с Орфејевим и Баховим мистеријама, које су, у ствари, египатске и Питагорине. Наиме, ко је посвећен у дотичне мистерије не сме никако бити сахрањен у вуненом оделу. И о томе постоји једна побожна прича.
82) Египћани су, даље, пронашли којем је богу који месец и дан посвећен, шта ће сваки човек, који се родио одређеног дана, доживети, како ће умрети и какав ће ко бити. Тиме су се касније послужили и хеленски песници. Више су у Египту пронашли знамења и чуда него игде на свету. Ако би се појавило неко знамење, бележе они марљиво шта се после тога дешава и, ако се касније нешто слично деси, верују да ће се десити оно исто што се десило после првог знамења.
83) Са вештином врачања стоји код њих овако: ниједан човек не, познаје ту вештину, него је познају само неки богови. Тако постоји тамо пророчиште Хераклово, Аполоново, Атенино, Артемидино, Аресово и Зевсово, а највеће почасти од свих пророчишта ужива Летино пророчиште у граду Бути. Начин прорицања у овим пророчиштима није исти, него је сасвим различит.
84) Лекарски посао подељен је код њих овако. Један лекар лечи само од једне, а не од више болести. Иначе, имају много лекара. Постоје очни лекари, зубни лекари, лекари за уши, за стомак и лекари за унутрашње болести.
85) Жалосне песме и сахране су им овакве: ако умре у кући неки угледан човек, онда сва женска чељад из те куће намажу главу и лице блатом, те оставе мртваца у кући и одлазе у град са припасаном хаљином испод недара и до појаса голе, бијући се у груди и показујући дојке, а за-једно с њима чине то исто и све њихове рођаке. Исто тако су потпасани и мушкарци, и они се бију у груди. После тога износе мртваца и носе га у радњу где се врши балзамовање.

Балзамовање и сахрањивање
86) Постоје нарочити људи који се разумеју у тај посао. Ови, кад им се донесе мртвац, пока-зују онима који су га донели древне кипове као мустре, које су израђене и обојадисане као праве лешине. И најуспешније балзамовање зову по имену онога чије име у вези с тим не смем да поменем, затим им показују другу класу, која је простија и јевтинија, а најзад и трећу најјевтинију. Тада их питају према којој мустри желе да им балзамују мртваца. Кад се договоре и погоде, рођаци одмах одлазе кући, а они остају у радионицама и сместа се прихватају посла. Ако леш треба да се балзамује по првој класи, извуку му најпре помоћу једног кривог гвожђа мозак кроз ноздрве, и то само један део, а у други улију у шупљину неку јаку течност. После тога расеку једним оштрим ножем, направљеним од етиопског камена, мишиће на трбуху и изваде желудац, очисте га, исперу вином од палме и поспу истуцаним мирисима. Кад трбушну дупљу напуне чистом истуцаном измирном, циметом и свим другим мирисима, осим тамњана, онда је поново зашију. Кад то све сврше, ставе леш у со и оставе га у њој седамдесет дана. Не смеју га нипошто оставити дуже времена у њој. Кад прође седамдесет дана, оперу леш и умотају га целог финим ланеним тракама, залепивши их гумом, коју су Египћани употребљавали уместо туткала. Иза тога својта поново односи леш и поручује један кип људског облика, у који стављају мртваца, па га тада сахрањују у гробницу, где га остављају у стојећем ставу поред зида. Тако поступају код најскупљег балзамовања.
87) А ако су изабрали други, јевтинији начин балзамовања, пошто им је први био сувише скуп, онда се балзамовање врши овако. Улију кедрово уље у штрцаљке и њима напуне трбух лешине, те не секу нити ваде из ње желудац, него убризгавају течност кроз стражњицу и у њу стављају чеп да не би течност исцурила, а затим је остављају у соли онолико дана колико је било напред одређено. Последњег дана извуку убризгано кедрово уље напоље. Уље је пак тако јако да раствори сва црева и желудац и избаци их са собом напоље. Меснате делове растопи натријева цеђ тако да од целог тела остану само кожа и кости. Кад то ураде, даду леш родбини и не раде над њим више ништа.
88) Трећи начин балзамовања, који врше они најсиромашнији, састоји се у овоме: стављају леш у со, пошто су га претходно испрали уљем од неке репе, и држе га седамдесет дана, па га после тога дају родбини да га однесе.
89) Кад умру нарочито лепе и угледне жене или жене виђенијих људи, њих не носе да балзамују одмах после смрти, него се са балзамовањем чека три до четири дана, па их тек онда предају стручњацима за балзамовање. То чине због тога да стручњаци за балзамовање не би над њима вршили обљубу. Причају, наиме, да је једанпут ухваћен један такав који је извршио обљубу над једном умрлом женом, која се није била још ни укочила, а одао га је један његов колега.
90) А кад би се неки Египћанин или странац удавио у Нилу или би га крокодил уграбио, морали би га балзамовати становници оног града где би га вода избацила, а исто тако су били дужни да га што лепше опреме и сахране у светој гробници. Нико га не би смео додирнути, па чак ни његови пријатељи ни рођаци, него га Нилови свештеници морају својим рукама да сахране, као да је он нешто више него обичан леш.
91) Избегавају да се служе хеленским обичајима и, уопште говорећи, не примају никада ничије обичаје. Једини изузетак у томе зацело представља Хемис, велики град у области Тебе, у близини града Неапоља. У овом граду налази се четвороугласт храм Перзеја, сина Данаје, окружен палмама. Камено предворје храма је огромно и на њему се налазе два велика камена кипа. У средини овога налази се храм и у њему Перзејев кип. У Хемису се прича да им се чешће јавља Перзеј у пољу, често и у храму, и да су нашли једну његову нанулу, која је била дуга два лакта, и да је увек, кад год се појављивао, било у Египту велико благостање. Тако причају тамошњи људи, и исто, као и у Хелади, приређују у његову част рвачке и друге утакмице, на којима дају као награду за победнике: стоку, огртаче и учињену кожу. Кад сам их запитао зашто се Перзеј само код њих појављује, а не и на другим местима у Египту, и зашто му се само код њих приређују утакмице, рекли су да Перзеј води порекло из њиховог града. Данај и Линкеј били су, наиме, из Хемиса и оданде су лађом отпловили за Хеладу. И тада су ми изређали све своје претке од Данаја и Линкеја до Перзеја. Перзеј је дошао у Египат, као што и сами Хелени причају, да донесе Горгонину главу из Либије. Тада је уз пут свратио и у Хемис и упознао се са свим својим рођацима. А управо је зато дошао у Египат јер је о Хемису већ раније био чуо од своје мајке и по његовој нарочитој жељи тамо се одржавају гимнастичка такмичења.

Живот у Доњем Египту
92) То су све обичаји Египћана који станују горе изнад мочварних предела. Они што станују у мочварама имају исте обичаје као и они из горњег Египта и, између осталог, сваки има по једну жену, као и Хелени. Да би имали бољу храну, они су пронашли ово: кад се река разлије и поплави поља, расте у води у великим количинама љиљан, који Египћани зову лотос. Они га секу и суше на сунцу, па га онда млате и ваде из њега семенке сличне зрну мака, и од њих пеку на ватри хлеб. И корен лотоса се једе; сладак је, округао и велик као јабука. Постоји и друга врста љиљана, који је сличан ружи и који исто тако расте у реци, а његов плод се налази на једној чашици која расте из корена и јако је слична осињаку. На њему се налазе велика и укусна зрна, велика као коштица од маслине, а једу се свежа или осушена. Али библос, који расте сваке године, кад почупају из мочваре, одсецају његов горњи део и употребљавају за друге сврхе, а доњи део, који је дуг отприлике један лакат, једу (или продају). Гурмани и сладокусци ставе га изнад дима на ужареној мангали, те га онда једу. Неки опет од њих хране се само рибом. Кад ове улове, изваде им утробу, суше их на сунцу и тако суве једу.
93) Рибе селице не размножавају се само у рекама него расту и у барама, и с њима се ово дешава. Кад им дође време да бацају икру, одлазе у јатима у море. На челу јата стоје мужјаци и избацују мушко семе, а женке, које иду за њима, гутају семе и њима се одмах оплођавају. Кад су се у мору задовољиле и умириле, пливају натраг свака у своје боравиште. Али сада их не предводе мужјаци него женке, које чине оно исто што су малопре радили мужјаци; оне, наиме, сад избацују икру која је велика као зрно од проса, и њу гутају мужјаци, који иду иза њих. Али та мала зрна су такође рибе, јер од зрна, која су ппеостала и нису прогутана, постају и нарастају рибе. Ако се риба улови за време њеног излажења у море, види се да јој је глава са леве стране без љуске, а кад се врате натраг, онда им је огуљена љуска на десној страни главе. То им се дешава због тога што се за време пливања у море и за време пливања натраг тискају уз леву обалу и додирују је да због струје не би залутале и изгубиле пут. Кад Нил почне да расте, речном се водом прво испуне рупе и удубљења у околини саме реке и та вода продире подземним путем. Сва су та места одмах пуна ситне рибе. Откуд оне настају, ја то овако објашњавам: кад је Нил прошле године опао, рибе су избациле јаја у глиб и са последњом водом отишле у реку; а кад је следеће године вода опет нарасла, одмах су од тих јаја постале рибе. Толико о рибама.
94) Египћани у мочварним крајевима добијају уље од плода чудотворног дрвета, које Египћани зову ''кики'', и то овако. На обалама река и бара сеју семе те биљке која у Хелади сама расте. Засејана у Египту даје она богате плодове, који имају непријатан мирис. Кад сакупе плодове, они их или муљају и исцеде или кувају на ватри и узимају оно уља што из тог плода исцури. Оно је масно и гори у светиљци исто тако добро као и маслиново уље, али има тежак мирис.
95) Против комараца, којих тамо има јако много, измислили су следећа средства. У пределима изнад мочварних области пењу се у куле и у њима спавају и помоћу њих се бране од комараца, јер комарци због ветра не могу високо да лете. У мочварним областима не знају за такве куле, али су измислили друга средства против комараца. Сваки човек има мрежу са којом дању лови рибу, а ноћу је овако употребљава: обавије њоме кревет на коме спава, и улази под њу и спава. Кад би се увио у неки огртач или поњаву, комарци би га уједали, али кроз мрежу и не покушавају да га гризу.
96) Теретне бродове праве од неког трна који, отприлике, изгледа као лотос у Кирени и од чијег сока постаје гума. Од овог трна секу они око два лакта дуге даске и слажу их као опеке, те их закуцавају јаким и великим клинцима. А кад их тако закуцају, метну преко њих попречне греде од два лакта. А ребрима за лађе се не служе. Жлебове са унутрашњих страна запушавају на саставцима папиросом. Брод има само једну крму, која је протурена кроз једну рупу на задњој греди лађе. Катарку употребљавају од багрема, а једра од папироса. Ти бродови могу да плове и узводно и то само по лепом времену, а иначе морају да се вуку са копна. Низ реку плове овако: узме се једна даска од тамарисковине, на којој је причвршћена исплетена трска и један пробушен камен који је био тежак највише два талента и један статмос. Даска је везана за једно уже и са предњег дела лађе спуштена у воду, а камен за друго уже са задње стране лађе. Кад струја ухвати даску, тера је брзо напред и вуче лађу (''барис'' се зове ова врста лађе), а камен, који се иза лађе вуче по дну, даје лађи правац. Имају велики број таквих бродова и неки од њих имају носвост и по неколико хиљада талената.
97) Кад Нил поплави земљу, виде се изнад воде само градови, који јако подсећају на острва у Егејском мору. И сва египатска земља постане тада море, а једино су градови изнад воде. Тада не плове лађе једино кроз корито реке, него и посред поља. Када се путује лађом из Наукратиде за Мемфис, уз пут се пролази поред пирамида; а то управо није прави пут, него поред врха Делте и поред града Керкасора. Ако се човек вози лађом из Каноба на мору преко копна до Наукратиде, пролази се поред градова Антиле и Архандрупоља.
98) Од ових ова Антила је славни град, који је, откад је Египат пао у руке Персијанаца, одређен за радионицу ципела за супругу вечног краља Египта. Овај други град изгледа ми да је добио име по зету Данаја Архандру, сину Фтијеву, и он се зато и зове Архандрупољ. Вероватно да постоји и неки други Архандар, али свакако да то није египатско име.

Историја Египћана: краљеви Мин, Мерис, Сезострис
99) До сада сам причао о ономе што сам властитим очима видео и што сам сам сазнао, а одсад ћу причати све онако како сам чуо да Египћани причају, али ћу ипак ту и тамо додати и понешто што сам и сам видео. Свештеници причају да је египатски краљ Мин први ископао насипе око Мемфиса. Пре тога је река целим својим током текла даље према Либији баш уз сама Песковита брда, али је Мин, отприлике на једно сто стадија изнад Мемфиса, тамо где Нил савија према југу, ископао насипе, исушио старо корито и спровео корито реке кроз средину између брда. Још се и сада, под влашћу Персијанаца, ова Нилова окука, пошто тече преко устава, стално држи под стражом и поправља се сваке године. Кад би, наиме, овде река пробила насип, и кад би поплавила земљу, дошао би и сам Мемфис у велику опасност да га прогутају таласи. Када је овај први краљ Мин насипима осигурао земљу, саградио је на њој онај град који се сада зове Мемфис (Мемфис се, наиме, налази тамо где је Египат већ узак). Споља око града са северне и западне стране ископао је и спровео из реке језеро (јер га с источне стране довољно штити сам Нил) и у граду је саградио Хефестов храм, ону величанствену и знамениту грађевину.
100) Свештеници су из књиге прочитали имена неких три стотине и тридесет других краљева после њега. Међу тим краљевима толиких поколења било је и осамнаест Етиопљана, једна жена из Египта, а остали су били мушкарци из Египта. Ова се жена звала Нитокрида, као и она у Бабилону. Причају за њу како је — да би осветила брата који је владао пре ње, а кога су убили Египћани и њу попели на престо — многе Египћане убила на превару. Ископала је, наиме, под земљом једну велику и широку дворану и, тобоже да би је осветила, а у ствари са сасвим другом намером, позвала је тамо на ручак велики број познатих Египћана, за које је знала да су припремили убиство њеног брата, и тада, када су они били за столом, пустила је у ту дворану воду из реке кроз један тајни канал. Даље су ми причали о њој само још то да је после тога, да би се сачувала од освете, скочила у једну просторију пуну усијана жара.
101) Нису знали ништа нарочито да испричају о делима осталих краљева, изузев једног, и то последњег краља, Мериса. Он је подигао себи споменик сазидавши предворје на северној страни Хефестова храма и ископао једно језеро, о чијој ћу величини и колико стадија износи касније говорити, и у њему подигао пирамиде, о чијој ћу величини такође касније говорити, кад будем причао о језеру. Осим њега, сви остали нису ништа урадили.

Сезострисова освајања
102) Њих ћу да изоставим и одмах ћу да споменем Сезостриса, који је постао краљем после њих. За њега свештеници причају да је први испловио на дугачким лађама из Арабијског залива и покорио народе на обали Еритрејског мора, али да се онда морао вратити, пошто је доспео у море по коме се због плићака није могло пловити. Када се с тог похода вратио у Египат, прокрстарио је, како свештеници причају, с великом војском копно и покорио све народе на које је наишао. Тамо где су се народи јуначки бранили и борили за своју слободу, он је у њиховој земљи подигао стубове са натписом у коме је било његово име и име његова оца, и да је он дотичну земљу оружјем покорио. А тамо где је земљу заузео без борбе и без по муке, поставио је стубове са истим таквим натписом, а осим тога је дао да се на њима нацртају срамотни делови женског тела, као знак да су људи у тој земљи били кукавице.
103) Радећи тако, прокрстарио је копно, па је најзад из Азије прешао у Европу и тамо покорио Ските и Трачане. Мислим да египатска војска није даље допрла. У земљи ових народа виде се исти онакви стубови, а даље од Скитије и Тракије они се не могу видети. Одатле се он почео да повлачи и стигао је на реку Фасид, али не могу са сигурношћу рећи да ли је сам Сезострис оставио један део војске да се тамо насели или је известан број његових војника био озлојеђен његовим лутањем, те сам одлучио да остане на реци Фасиду.
104) Очевидно је, наиме, да су Колхиђани пореклом из Египта, и у то сам се ја лично уверио пре него што сам о томе од других чуо. Да бих био начисто с тим, распитао сам се о томе и код једних и код других, и Колхиђани се боље сећају Египћана, него Египћани Колхиђана. Кажу да су Египћани сматрали Колхиђане за потомке Сезострисових војника; ја пак мислим да је то могуће, пошто Колхиђани имају црну кожу и кудраву косу. То, додуше, још не представља неки убедљив доказ, јер с тим особинама има људи и у другим крајевима света. Али је убедљивији доказ то што се на целом свету једино Колхиђани, Египћани и Етиопљани одувек обрезују (око мушких полних органа). Феничани и Сирци из Палестине слажу се у томе да су то научили од Египћана, а Сирци с реке Термодонта и Партенија и њихови суседи Макрони кажу да су тај обичај недавно примили од Колхиђана. То су, наиме, једини народи који се обрезују, и они то врше исто као и Египћани. Да ли су то сами Египћани примили од Етиопљана, или обратно, нисам у стању да установим; свакако је ово прастари обичај. Као важан доказ за то да су ти народи примили тај обичај од Египћана долазећи у додир с њима, видим нарочито у томе што Феничани који живе међу Хеленима не поступају као Египћани и своју децу не обрезују.
105) Најзад ћу споменути још нешто по чему су Колхиђани слични с Египћанима. Једино они праве ланену тканину исто као и Египћани, а сличан им је и језик, као и цео начин живота. Колхидска ланена тканина зове се у Хелади сардонска, а ланена тканина која се довозила из Египта зове се египатска.
106) Стубови које је у разним земљама подигао краљ Сезострис, већином више не постоје, али сам ипак у Сиријској Палестини видео неколико њих са натписом и насликаним женским полним органом. Исто тако у Јонији постоје два кипа овога краља, који су исклесани из стене; један се налази на путу из Ефеса у Фокеју, а други на путу из Сарда за Смирну. Обадва представљају човека високог четири и по лакта с копљем у десној и луком у левој руци, а цела опрема му је исто тако египатска и етиопска. Преко груди од једног рамена до другог стоји натпис исписан светим египатским писмом, исклесан у камену, и он гласи:
''Ја сам ову земљу стекао својим раменима.''
Ко је и одакле је он, не објашњава се овде, али је на другим местима објашњено. Многи који су га видели мисле да је то Мемнонов кип, али је то далеко од истине.

Сезострисова владавина
107) Кад се овај египатски краљ вратио из покорених земаља с многим заробљеницима, и кад се у Дафни крај Пелусија састао са својим братом, кога је оставио за свог намесника у Египту, свештеници причају да га је овај брат позвао да заједно са синовима дође код њега на ручак, па је наредио да се око куће нанесе гомила дрва и да се запали. Опазивши то, Сезострис се договори са својом женом, која је такође била поред њега, и она му је саветовала да узму двојицу од својих шест синова и да их ставе преко ватре, те да направе мост преко запаљеног дрвета и да тако преко њих пређу и спасу се. То је Сезострис и учинио, и два су му сина изгорела, а остали су се спасли заједно с оцем.
108) Вративши се у Египат и казнивши брата, Сезострис је мноштво заробљеника које је довео, из покорених земаља овако искористио: морали су вући велико и тешко камење, које је набављено за време овог краља, у Хефестов храм и да ископају све канале којима је сад Египат испресецан; тиме су и нехотице учинили да се сада не може јахати нити возити колима кроз Египат као раније. Отада, наиме, у Египту, иако је сав раван, због мноштва канала који пресецају земљу у свим правцима, нема ни кола ни коња. Краљ је испресецао земљу каналима због тога што становници, који не станују на обали Нила него у градовима у унутрашњости земље, кад Нил опадне, у оскудици воде, пију воду из бунара која није за пиће. Због тога је сав Египат испресецан каналима.
109) За овог краља кажу да је разделио цео Египат и дао сваком Египћанину један четвороугласт део земље и од те земље створио себи приходе, одредивши да се даје годишњи порез. Сваки коме би река однела нешто земље, морао би то одмах да јави краљу. Тада би овај послао своје чиновнике да прегледају и измере за колико се земља смањила и да према томе одреде колику ће порезу убудуће плаћати. Изгледа ми да је у вези с тим пронађена и геометрија, и да је одатле касније доспела и у Хеладу. Хелени су, наиме, примили од Бабилонаца сунчани сат, сказаљку на сунчаном сату и поделу дана на дванаест сати.
110) Сезострис је једини египатски краљ који је владао Етиопијом. Он је оставио иза себе значајне споменике: два камена кипа, висока тридесет лаката, један његов и други његове жене, и то испред Хефестова храма, а такође и кипове својих синова, који су сви били високи дванаест лаката. Много година касније свештеник овог Хефестовог храма није дозволио персијском краљу Дарију да постави свој кип испред Сезострисовог, пошто он није остварио дела каква је оставио Египћанин Сезострис. Сезострис је, наиме, покорио разне народе, па чак и Ските, док Дарије није био у стању да их покори. Због тога, дакле, и није било право да Дарије постави свој кип испред Сезострисових, пошто није учинио више јуначких дела него овај. И прича се да му је Дарије то опростио.
111) Причају да је после Сезострисове смрти дошао на престо његов син Ферон. Овај се није показао као ратник, јер му се десила несрећа да је ослепео, и то због овог поступка: када је у то време једанпут Нил јако нарастао, око осамнаест лаката, и поплавио поља, дигла се олуја тако да су се на реци подигли таласи. Прича се да је тада краљ, разјарен, дограбио копље, бацио га усред. речног вртлога, али су га одмах после тога заболеле очи и ослепео је. Био је слеп десет година, а једанаесте године објавило му је пророчиште из Буте да му истиче време казне и да ће опет прогледати ако опере очи мокраћом жене која је опћила само са својим мужем, а није имала односе и с другим људима. Прво је покушао да се умије мокраћом своје жене; затим, пошто није прогледао, мокраћом свих жена редом. Кад је најзад прогледао, сакупио је све жене чијом је мокраћом прао очи, осим оне од чије је мокраће прогледао, одвео их у један град, који се сада зове Еритребол, па их је све спалио заједно са градом. Ону од чије је мокраће прогледао узео је за жену. Кад се излечио од очне болести, дао је свима чувеним храмовима заветне поклоне, међу којима су вредни спомена оба обелиска које је поставио испред храма бога Сунца-Хелиоса; сваки од њих је висок сто и широк осам лаката, а направљени су од једног комада камена.

Краљ Протеј и прича о Хелени
112) Кажу да је његов наследник био један краљ из Мемфиса, који се на хеленском језику звао Протеј. Још и сада се у Мемфису налази његов лепи и уређени свети гај, на јужној страни Хефестова храма. У његовој околини станују Феничани из Тира, а цео тај део града зове се Тирски рејон. Али у Протејеву гају постоји један храм који се зове храм Афродите Странкиње. Претпостављам да је то био храм Хелене, кћери Тиндареја, пошто сам, прво, чуо причу о томе како је Хелена неко време боравила код Протеја, а, друго, закључујем и по томе што он носи име храм Афродите Странкиње, јер има тако много Афродитиних храмова и нигде се она не зове странкиња.
113) Свештеници су ми, кад сам се распитивао о Хелени, испричали да се са њом ово догодило: кад је Александар извршио отмицу Хелене и одвео је из Спарте, отпловио је својој кући. Њега су пак неповољни ветрови одбацили у Египатско море, а одатле (пошто бура није попуштала) дошао је у Египат, и то у рукавац Нила, који се сад зове Канопски, и у Тарихеју. На обали се налазио, а и сада се тамо налази, храм Херакла, у који кад би ма чији роб побегао и ударио на себе свети жиг, те се тако ставио под заштиту бога, није га онда нико смео ни такнути. Сличан овоме, постоји и данас један обичај који је пореклом врло стар. Наиме, неколико Александрових одбеглих робова, који су чули о заштити коју овај храм даје, и пошто су се ставили под заштиту бога, у намери да нашкоде Александру, оптуже га и испричају потанко све: како је извршио отмицу Хелене и како се злочиначки понео према Менелају. Туже га свештеницима и чувару овог рукавца, који се звао Тон.
114) Чим је ово сазнао, Тон сместа пошаље Протеју о томе овакав извештај:
''Дошао је овамо странац, неки Теукранин, који је у Хелади починио један тежак злочин. Завео је жену домаћина код кога је био у гостима, украо њу и многе скупоцености и донео овамо, пошто га је бура бацила у нашу земљу. Да ли да му дозволимо да отплови даље или да му запленимо све што има?''
На то му Протеј овако одговори:
''Тог човека, ма ко он био, а који се тако понео према оном који му је указао гостопримство, ухватите и доведите га к мени да видим шта он има да каже.''
115) Чувши то, Тон ухапси Александра и задржи му бродове, а затим њега и Хелену, са драгоценостима и одбеглим робовима, упути лађом у Мемфис. Кад су сви били стигли, запита Протеј Александра ко је и откуда је. Овај му тачно каже своје порекло, своју отаџбину и исприча му о свом путовању и одакле је дошао. Затим га Протеј запита где је нашао Хелену. Тада су Александра, који је замуцкивао и није говорио истину, издали робови и испричали све о његову злочину. Најзад му Протеј рече:
''Да се нисам једном заувек зарекао да нећу убити ниједног странца кога бура донесе у моју земљу, осветио бих ти се, зликовче један, за то што си учинио Хелену који ти је указао гостопримство, а ти си му за његово гостопримство насрнуо на жену! И није ти ни то било доста што си је отео и са њом потајно побегао, већ си свог домаћина чак и опљачкао. Сада, дакле, пошто ја из начела не убијам странце, ипак те нећу пустити да одеш са женом и драгоценостима, него ћу њу задржати за пријатеља у Хелади, док он не дође, ако буде хтео, и не узме је. А теби и твојим друговима наређујем да у року од три дана напустите моју земљу и да одете у другу земљу; у противном случају, поступићу с вама као са непријатељима.''
116) Свештеници причају да је Хелена овако дошла Протеју. По свој прилици је и Хомер знао за ову причу, али му она није била згодна за његову песму као друге приче којима се у њој послужио. Због тога је он њу и изоставио, показавши да му је и ова прича била позната. То се види и из онога што он прича у Илијади (и нигде се на другом месту није осврнуо на то) о лутањима Александра, како је он са Хеленом залутао и, између осталих места, стигао и у Феникију, у Сидон. То он спомиње у песми о Диомедовим јунаштвима, где се каже:
''Бејаху онде шарене хаљине, радови жена.
Сидонских, што их Александар божанског лика главом.
Доведе Сидонског из краја, пловећи широким морем,
Куда је Хелену лепих образа довео некад.''
Исто тако и у Одисеји кад каже:
''Такве је напитке Зевсова ћерка имала мудре,
И снажне, што јој их супруга Тонова на поклон даде
Полидамна на тлу Египта, где биље најбоље расте,
Напитке што добре даје, а међ' њима опасне каткад.''
Или кад Менелај говори Телемаху:
''Богови држаху мене на земљи Египта дуго,
И поред жарке жеље да пловим овамо одмах,
Јер нисам принео жртву од стотине бикова тустих.''
Из ових стихова се види да је Хомер знао да је Александар залутао у Египат, јер се Сирија граничи с Египтом, а Феничани, у чијој земљи се налази Сидон, станују у Сирији.
117) Из овога се сасвим јасно види да песме под насловом Киприја нису Хомерове, него су од неког другог песника. У њима се, наиме, прича да је Александар са Хеленом по мирном мору и уз повољан ветар за три дана стигао из Спарте у Илиј, док је, према причању у Илијади, са њоме дуго лутао. А сад оставимо Хомера и Кипријске епске песме.
118) Када сам запитао свештеника да ли је оно тачно што Хелени причају о тројанском рату, казали су ми да су у Египту питали самог Менелаја о томе и да су од њега чули ово: одмах после отмице Хеленине дошли су Хелени са великом војском у земљу Теукра да помогну Менелају. Кад су се искрцали на копно и заузели положаје, послали су посланике у Илиј, а с њима је пошао и сам Менелај. Ови су затим ушли у град и затражили да им се врати Хелена и благо које је украо и однео Александар, и тражили су да им се накнади штета. Теукри су им тада без заклетве изјавили, као и касније под заклетвом, да ни Хелена ни поменуто благо није код њих, него да је све то у Египту, и да није право да они полажу рачун о ономе што је узео египатски краљ Протеј. Хелени су мислили да им се ови подсмевају и почну да опседају град све док га нису заузели. Пошто се Хелена није појавила ни после заузимања града, и пошто су им исто рекли што и раније, уверили су се да су им Теукри први пут истину говорили и послали су Менелаја Протеју.

Менелај долази по Хелену
119) Кад је Менелај дошао у Египат и отпловио горе за Мемфис, па пошто је потанко испричао све како је било, био је врло лепо примљен и угошћен и добио је натраг не само здраву и живу Хелену него и све своје благо. И упркос свему томе, Менелај се врло рђаво понео према Египћанима. Кад је хтео да отплови натраг, задржавало га је мирно море, без ветрова, и кад је то тако дуже потрајало, учинио је нешто ужасно. Ухватио је, наиме, два тамошња детета, заклао их и принео боговима за жртву. Кад је затим настало време по коме се могло пловити, озлојеђени због тога пођу Египћани за њим у потеру, а он побегне са својим лађама у Либију. Камо је оданде кренуо, о томе ни Египћани нису могли ништа да кажу. Рекоше да се о томе нешто зна из приповедака, али да је тачно све оно што су сазнали да се у њиховој земљи догодило.
120) То су ми испричали египатски свештеници. И ја верујем да је све истина што су ми они испричали о Хелени, али бих додао једну примедбу. Да је Хелена заиста била у Илију, њу би, хтео Александар или не хтео, сигурно вратили Хеленима. Наиме, ни Пријам ни његови рођаци нису били тако луди да би свој живот и живот своје деце и свој град ставили на коцку само зато да би се Александар оженио Хеленом. Па ако су испрва и мислили тако, али је у борбама с Хеленима погинуло много Тројанаца и, ако се може веровати песницима, у борби су изгубили своје животе два, три, па чак и више Пријамових синова; под таквим околностима верујем да би је Пријам сигурно вратио Хеленима, па чак кад би била и његова жена, само да се отараси ових неприлика и невоља. Затим, Александар није био ни наследник Пријамов, нити би за време Пријамове старости управљао државом, него је после Пријамове смрти требало да дође на престо Хектор, који је старији и сасвим друкчији човек од онога. Овај не би дозволио неваљалцу брату да ради шта хоће, нарочито кад је својом кривицом нанео велике јаде и њему самом и свим осталим Тројанцима. Али пошто Хелена није била код њих, они је нису могли ни вратити Хеленима, што им ови нису веровали, иако су говорили истину. Изнећу своје мишљење о томе: све је то бог тако удесио да потпуним уништењем покаже људима да су за велике злочине и неправде богови одредили и велике казне. То је заправо моје мишљење.

Краљ Рампсинит и његова ризница
121) По њихову причању, после Протеја дошао је на престо Рампсинит, који је оставио знамените споменике: предворје на западној страни Хефестова храма и насупрот предворју два камена кипа висока двадесет и пет лаката; северни кип зову Египћани лето, а јужни зима. Клањају се ономе који називају лето и указују му велике почасти, а с оним који називају зима поступају сасвим супротно. Причају да је овај краљ имао толико сребра да га ниједан од краљева после њега није могао ни достићи, а камоли престићи. Да би га сачувао на сигурном месту, сагради ризницу од камена и њезин један зид се сучељавао са спољном страном његова двора. Градитељ је био досетљив и урадио је ово: удесио је тако да један камен могу лако да изваде из зида два, па чак и један човек. Кад је ризница била готова, склонио је краљ у њу све своје благо. Али кад је, после извесног времена, градитељ био на самрти, позове он своје синове (имао је два сина) и открије им како је, бринући се за њих да буду богати, удесио камен на краљевој ризници. Описао им је тачно величину камена и како га треба извадити, па им рече:
''Ако тако урадите, бићете господари краљевог блага.''
После тога он умре, а синови се одмах дадоше на посао. Оду ноћу у краљев двор, пронађу на ризници камен, подигну га без по муке и однесу много блага. Кад је краљ случајно отворио ризницу и видео да у сандуцима недостаје новца, зачудио се и није могао ни на кога да посумња, пошто је ризница била запечаћена и печати недирнути. Пошто се он затим, долазећи у ризницу, уверио по други и по трећи пут да је новца бивало све мање (јер су лопови и даље крали), заповеди да се направи замка и постави крај сандука у којима се налазио новац. Лопови су, као и раније, дошли и, кад се један од њих провукао и стао на сандук, одмах се ухватио у замку. Чим је видео у какву је невољу доспео, викнуо је свог брата и објаснио му у каквој се неприлици налази, па га је замолио да се провуче кроз отвор и да му одсече главу, да и он не настрада кад овог нађу и виде ко је. Овом се учини да брат паметно говори и послуша га. Затим поново намести камен, а братовљеву главу понесе кући. Кад је идућег дана краљ дошао у ризницу и у замци видео тело лопова без главе, а ризница је била неоштећена и није имала ни улаза ни излаза, он се јако уплашио. Пошто је био у неприлици и није знао шта да уради, нареди да се тело лопова обеси о зид, постави стражаре поред њега и заповеди им да ухапсе сваког кога виде да онде плаче или кука, и да га к њему доведу. Али мајка није могла да поднесе да тело њеног сина тако виси и захтевала је од сина који је остао у животу да, како год зна, уради да тело братовљево скине и донесе. И запретила му је, ако то не изврши, да ће отићи краљу и рећи да се новац налази код њега. Пошто се мати била јако наљутила на преосталог сина, и пошто је овај и после многог убеђивања није могао наговорити да попусти, он је овако поступио; опремио је своје магарце, натоварио на њих мешине напуњене вином и терао их је пред собом. Кад је пролазио поред људи који су чували стражу покрај обешене лешине, повуче он мешине и отвори два три грлића који су доле висили и, чим поче вино да цури, зајауче и стаде се ударати по глави, као да не зна коме магарцу пре да приђе. А стражари, кад су видели да се просипа много вина, дотрче са лонцима на пут да скупе проливено вино и да се провеселе. Он се пак правио љут и јако их је псовао. Међутим, кад су чувари лепо ступили са њим у разговор, он се, тобоже, мало-помало умирио и престао да се љути, па је најзад сврнуо са магарцима са пута и довео све у ред. Пошто је онда дошло међу њима до већег разговора, и један се чак и нашалио са њим, па кад су се почели смејати, поклони им он једну мешину са вином. Одмах они ту поседају, спремни да пробају вино, па замоле и њега да остане са њима и да заједно са њима пије. Он то једва дочека и остане са њима. Док су у добром расположењу седели са њим уз вино, да им он још једну мешину и, кад су већ попили доста вина, стражари су се изопијали и, савладани од сна, заспали су на оном месту где су пили. А он, пошто је већ била дубока ноћ, скине леш свога брата и, да им се наруга, ошиша сваком стражару десни образ. Затим натовари леш на своје магарце и отера их кући. И тако је урадио оно што му је мајка била заповедила. Чим је краљ чуо да је леш украден, страшно се наљути и, пошто је на сваки начин хтео да дозна ко је то урадио, пошаље своју кћер (у шта ја никако не верујем) у једну јавну кућу и заповеди јој да се пода сваком мушкарцу без разлике, али под условом да јој, пре него што легне са њим, исприча оно што је најпаметније и најбезбожније урадио у свом животу, и онога који јој буде рекао нешто у вези са овом крађом да ухвати и да га не пусти напоље. И кћи је онако урадила како јој је отац заповедио. Али је лопов дознао због чега је краљ то учинио, па пошто је хтео да се покаже лукавијим него краљ, урадио је ово: одсече од свежег леша руку у рамену, сакрије је под свој огртач и оде са њом краљевој кћери. Кад га је, као и све остале, испитивала, рече јој да је његов највећи злочин што је одсекао главу своме брату, који се у краљевој ризници био ухватио у клопку, а да му је најмудрије дело што је опио стражаре и скинуо обешен леш свога брата. Чим је ова то чула, хтела је да га ухвати, али јој он у мраку подметне мртвачку руку, коју је она чврсто држала мислећи да је то његова рука. Лопов јој пусти руку и побегне кроз врата напоље. Кад је и ова вест дошла до краља, био је запањен мудрошћу и дрскошћу овог човека. Најзад заповеди да се објави у свим градовима да му неће ништа учинити и да ће га богато наградити ако изађе пред љега. Лопов му поверује и дође. Рампсинит га је са дивљењем посматрао и дао му је своју кћер за жену, јер га је сматрао за најмудријег човека. Египћани су били мудрији од других народа, а он је био најмудрији од свих Египћана.

Силазак Рампсинитов у доњи свет
122) Причају да је после тога овај краљ сишао у доњи свет, где Хелени мисле да је Хад, и тамо се коцкао са Деметром; у игри је час добијао, а час губио; затим се поново вратио и донео као поклон од ње један златни пешкир. Причају да су Египћани одржавали свечаност од часа кад је Рампсинит сишао у доњи свет до његовог повратка, а знам да ту светковину прослављају још и у моје време, али нисам у стању да кажем да ли је баш због тога светкују. Том приликом за један дан откају свештеници један огртач којим огрну једног између себе и вежу му очи неком марамом, па га онда изведу на пут који води за Деметрин храм. а они се врате натраг. Причају да тог свештеника са везаним очима одвуку два вука у Деметрин храм, који је од града удаљен дванаест стадија, па га онда оданде опет довуку на то исто место.
123) Нека свако узме из свега онога што Египћани причају само оно у шта се може веровати. Мени је, међутим, стало само до тога да забележим све што сам од њих чуо. Египћани причају да у подземном свету владају Деметра и Дионис. Они су први тврдили да је људска душа бесмртна и да се, кад тело умре, она сели у друго биће, које се у том тренутку рађа, али да онда, кад прође кроз тела свих копнених и морских животиња, и свих птица, долази поново у тело новорођенчета. И та селидба траје три хиљаде година. Ово су схватање имали и неки Хелени, и то неки раније, а неки касније, па су се понашали као да су га они сами измислили. И поред тога што су ми позната њихова имена, нећу их ипак овде спомињати.

Кеопс и градња пирамида
124) До краља Рампсинита, причају они, били су у Египту добри закони и било је благостање, али с његовим наследником Кеопсом дошла су тешка времена. Овај је одмах затворио све храмове, па је чак забранио Египћанима да приносе жртве и све их отерао на присилни рад. Причају да су једни морали да вуку камење из каменолома у Арабијској пустињи све до Нила, а други су морали тај донесени камен да примају и да одвлаче бродовима преко Нила до Либијских планина. У свакој је смени, која је трајала три месеца, радило увек око сто хиљада људи. Десет година је радио тај измучени народ само на изградњи пута којим је требало да се превози камен. Тај посао, по мом мишљењу, није био много мањи него изградња самих пирамида (јер је дужина пута износила пет стадија, ширина десет хвати, а висина је на највишем месту износила осам хвати, а био је сав од тесаног камена у коме су биле изрезане слике разних животиња). Десет година је трајао рад на том путу и на изградњи брежуљка на коме се налазе пирамиде, као и на подземним дворанама у које је спровео један канал из Нила, па је на једном острву у једној таквој дворани саградио себи гробницу. На изградњи саме пирамиде радило се двадесет година. Она је четвороугласта, и са сваке стране је широка осам плетара, а и висина јој је исто толика; сва је од тесаног камена који је био изванредно лепо сложен, и ниједан комад није мањи од тридесет стопа.
125) Ова пирамида је саграђена као степенице, које неки зову и скалине или басамци. Кад су изградили први басамак, дизали су са земље остало камење помоћу једне справе, начињене од истесаних кратких греда, на степеницу изнад овог. Кад су подигли камен на прву степеницу, стављали су га на другу справу, која је стајала на првој степеници, и вукли га на другу степеницу, па опет на другу справу, и тако редом; било је онолико справа колико и степеница. А била је и једна справа која се, кад је камен био истоварен, могла лако преместити на следећу степеницу. Причали су ми о оба ова начина, па сам их и ја навео. Најпре је био готов врх пирамиде, па испод њега средњи део, а на крају је завршен онај најдоњи део, који лежи на самој земљи. На пирамиди је на египатском језику било написано колико су репе, лука и чешњака потрошили радници, а колико се још сећам, рекао ми је тумач који ми је преводио овај натпис да су трошкови око изградње ове пирамиде износили хиљаду шест стотина талената сребра. Ако је то тачно, колико су тек онда морали износити остали трошкови за гвожђе, за алат са којим су радили, па за одело и исхрану свих радника, који су толико дуго, како је речено, морали на њој да раде, а сем тога мислим да су још не мало времена морали да тешу камен, да га преносе, па су чак морали да копају и подземни канал.
126) Кеопс је био тако рђав човек да је, кад му је нестало новаца, послао своју рођену кћер у јавну кућу и заповедио јој да заради за њега извесну своту новца; нису, наиме, рекли колико. Она је и зарадила онолико новца колико јој је отац био наредио, па је и сама хтела да подигне један споменик, те је сваког ко ју је посетио молила да јој барем поклони и један камен за ту грађевину. Од тог камена, како причају, саграђена је средња од трију пирамида, која се налази испред велике и чија је свака страна широка један и по плетар.
127) Кажу да је овај Кеопс владао педесет година, а после његове смрти дошао је на престо његов брат Хефрен. Он је исто тако поступао као и брат му, и он је саградио једну пирамиду, али је она мања од братовљеве, јер сам и ову лично измерио. Под њом нема подземне гробнице и у њу није спроведен канал из Нила, као код оне друге, у коју је спроведена вода из Нила кроз један изидан ходник и која у гробници тече око једног острва на коме, како причају, почива сам Кеопс. Темељ јој је саградио од шареног етиопског камена, а она је нижа за четрдесет стопа од оне друге. Обе се налазе једна поред друге, на истој узвишици, која је висока највише сто стопа. Хефрен је владао педесет и шест година.
128) Тако је прошло редом сто и шест година, и Египћани су за све то време живели у великој невољи, а и храмови су им за то време били затворени и нису се отварали. Египћани због мржње нерадо спомињу ове краљеве, па чак и пирамиде називају по пастиру Филитију, који је у то време чувао стада у том пределу.

Кеопсов син Микерин
129) Кажу да је после овога у Египту владао краљ Микерин, Кеопсов син. Овоме се није допадало поступање његова оца, па је отворио храмове и дозволио је дотле угњетаваним поданицима да обављају своје послове и да приносе жртве; он је и у парницама њиховим судио праведније него сви краљеви. Због таквог поступања хвале га и радије га се сећају него иједног краља који је владао у Египту. Не само да је био праведан судија, него је био увек спреман да из свог џепа извади и умири онога који би се жалио на његову пресуду. Овом благом и према народу милостивом Микерину, који се бринуо за добро својих поданика, десила се прва несрећа да му је умрла јединица кћи. Тај губитак га је страшно ражалостио и он, да би кћер сахранио сјајније од других, начини од дрвета краву која је изнутра била шупља, позлати је и у њу сахрани леш своје кћери.
130) Ову краву није закопао у земљу, већ се још за моје време могла видети у Саису, где је стајала у краљевском двору, у једној раскошној дворани. Свакодневно се крај ње приносе на жртву и спаљују разни мириси, а целе ноћи стално гори кандило. Недалеко од ове краве, у једној другој дворани, налазе се кипови Микеринових љубавница, и, према причању свештеника у Саису, било их је око двадесет дрвених, све самих голих женских фигура у натприродној величини. Ко су оне биле, не могу да кажем ништа друго, него само оно што су ми они рекли.
131) Неки, опет, причају о овој крави и о великим киповима сасвим другу причу: да је Микерин био заљубљен у своју кћер и да ју је силовао кад му се није хтела да пода. Затим причају да се девојка у очајању обесила и да ју је он сахранио у ову краву, а да је мајка одсекла руке слушкињама које су девојку одвеле оцу, и да су оно исто што су оне претрпеле у животу, претрпели и њихови кипови. Мислим да је то само празно брбљање, а нарочито да су киповима биле одсечене руке. Ја сам се, наиме, својим властитим очима уверио да су оне услед зуба времена саме отпале и у моје време су још лежале пред њиховим ногама.
132) Цела крава покривена је једним пурпурним огртачем, само јој се виде врат и глава, који су дебелим слојем боје позлаћени, а између рогова је такође од злата израђена слика која приказује сунчев круг. Крава није у стојећем ставу, него лежи на коленима, а велика је као обична, жива крава. Њу сваке године износе једанпут напоље, за време светковине, кад се Египћани бију у груди у част једног непознатог бога, кога овом приликом нећу да именујем. Том приликом и износе краву напоље зато што кажу да је кћи, кад је умирала, замолила свог оца Микерина да јој дозволи да сваке године једанпут види сунце.
133) После губитка кћери десила се овом краљу још једна несрећа. Стигло му је пророчанство из града Буте да ће живети још само шест година и да ће у седмој умрети. То га је страшно узрујало, те је послао изасланике у пророчиште и изгрдио бога зато што су његов отац и стриц, који су затворили храмове, занемарили богове, и унесрећили људе, живели толико дуго, а он, побожан човек, мораће тако брзо да умре. Затим му из пророчишта дође друга порука: да он баш зато мора брзо да умре што није радио оно што је требало да ради. Египат је морао да проживи тешких сто и педесет година, и два његова претходника су знала за то, а он није. Кад је Микерин разумео да му је то судбином одређено, направи многе светиљке и упали их кад је настала ноћ, па поче да пијанчи и да ужива без престанка, и дању и ноћу, лутајући по пољима и шумама, где год би сазнао да има најзгодније забаве. То је чинио зато да би доказао да је пророчанство лажно, па је од ноћи направио дане, да би од шест година направио дванаест година.

Блудница Родопија
134) И он је саградио пирамиду, али она је била много мања од пирамиде његова оца; била је четвороугласта, широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до половине од етиопског камена. Неки Хелени кажу да је то пирамида блуднице Родопије, али то није истина. Изгледа ми да нису ни знали ко је била та Родопија, јер јој не би приписивали да је подигла такву пирамиду која је, тако рећи, коштала безброј хиљада талената; а крај свега тога, Родопија је живела за време краља Амазиса, а не за време ових владара; дакле, много година после краљева који су сазидали ове пирамиде. Била је родом из Тракије, и робиња Јадмона, сина Хефестополијева са Сама, и другарица у ропству са баснописцем Езопом. И овај је, наиме, био Јадмонов роб, што се нарочито добро види из следећег. Кад су из Делфа често позивали оног који има да прими одштету за убиство Езопа, нико се други није јавио него баш Јадмон, унук оног Јадмона, и он је добио одштету. Дакле, по томе се види да је Езоп био Јадмонов роб.
135) Родопија је дошла у Египат са Ксантом са Сама, који ју је овамо довео да помоћу ње направи добар пазар. Њу је, међутим, откупио за велику своту новца Харакс, син Скамандронима из Митилене, брат песникиње Сафе. Тако је ослобођена, па је остала у Египту и зарадила много новца, јер је била изванредно лепа; то значи много новца за једну Родопију, али још увек недовољно да тим новцем подигне једну пирамиду. Па и данас може свако, ко год хоће, да види десети део њеног имања, и не треба мислити да је јако много новца поклонила храму. Хтела је, наиме, да остави у Хелади неку успомену, и на крају је измислила нешто што дотле још ником није пало на памет, те је послала у Делфе поклон једном храму да се, као успомена на њу, постави у Делфе као заветни дар. За десети део свог имања дала је да се направи много железних ражњева, довољно великих да се на њима може испећи један во, и послала их је у Делфе, где и сада леже на гомили иза олтара који су подигли становници Хија, баш прекопута самог храма. У Наукратији је радо вршило свој занат више ванредно лепих блудница, пре свега ова о којој је овде било говора, а која је била тако чувена да је у Хелади свако знао за име Родопије, а после ње је била нека Архидика, о којој се такође много говорило у Хелади, али ипак мање него о оној првој. А Харакса, који је био откупио Родопију, кад се вратио у Митилену, исмејала је оштро у једној својој песми песникиња Сафа. А сад да прекинем причу о Родопији.
136) После Микерина, причали су свештеници, Азихис је постао краљ у Египту и саградио је предворје на источној страни Хефестова храма, које је било најлепше и највеће од свих осталих предворја. У свим предворјима налазили су се, додуше, многи рељефи и безброј дивних зграда, али се у овом налази далеко више. Кад је за време његове владе скоро нестало новца у оптицају, причају да је у Египту донет закон по коме је приликом узимања дуга свако морао давати леш свога оца као залог. А у додатку тога закона дато је право повериоцу да располаже са сахраном дужника. Дужнику који је дао залог и није хтео да плати дуг одређена је казна да не може бити сахрањен у породичној гробници кад буде умро, па ни на неком другом месту, а исто тако не може сахранити никога из своје породице. Желећи да надмаши све раније краљеве, Азихис је оставио за успомену на себе једну пирамиду, саграђену од опека, на којој је у камену био изрезан овај натпис:
''Немој да ме потцењујеш у поређењу са каменим пирамидама, јер сам ја већа од њих онолико колико је Зевс већи од осталих богова! Гурали су, наиме, мотку у бару и блато, које се прилепило за. мотку, скупљали га, па су од њега направили опеке и на тај начин су ме саградили.''
Ето, то је он иза себе оставио.

Краљ Анизије и етиопска владавина
137) Његов наследник кажу да је био један слепи краљ из града Анизиса, по имену Анизије. За време његове владе упадне Сабак, етиопски краљ, са великом војском у Египат. Овај пак слепи краљ побегне у мочварни предео, а етиопски краљ владаше у Египту око педесет година. Он је за то време објавио да ниједног Египћана који буде згрешио неће убити, него ће сваког извести пред суд и, према величини кривице, биће сваком одређено да ископа и подигне насипе у близини града из кога је окривљени био. И на тај начин су градови постали још виши. Први су, наиме, пут били уздизани копањем насипа и канала за време краља Сезостриса, а други пут за време овог Етиопљанина, па су се јако увис уздигли. У Египту је било, додуше, много високо уздигнутих градова, али ни у једном земља није била тако високо насута као у граду Бубастиди, у коме се налази и значајан помена храм богиње Бубастије. Има, додуше, и већих и скупоценијих храмова, али нешто пријатније од овога не може се нигде видети. Богиња Бубастија на хеленском језику значи Артемида.
138) Њен храм изгледа овако: цео храм, сем улаза, представља једно острво. Из Нила, наиме, долазе до улаза два ископана канала, који нису међу собом спојени, и то један с једне, а други с друге стране. Сваки од њих је широк сто стопа и засенчен крошњама дрвећа. Предворје му се налази на висини од десет хвати и украшено је знаменитим киповима, високим по шест лаката. Храм се налази у средини града и за време шетње може одгоре да се посматра са свих страна. Одгоре може да се посматра зато што је град доношењем земље уздигнут, а храм је остао доле на првобитном месту. око њега се пружа један зид са рељефним сликама, а унутра се налази једна шумица с високим дрвећем и у њој се налази храм, а у храму је богињин кип. Дужина и ширина храма износи један стадиј. До улаза води једна камењем поплочана цеста, дугачка око три стадија, а широка четири плетра; она води према истоку преко трга до Хермесовог храма и с њене обе стране уздижу се до неба висока стабла. Ето, тако изгледа овај храм.
139) Најзад, причају да су се ослободили од овог Етиопљанина на овај начин. Он је побегао из Египта, пошто је уснио овакав сан: учинило му се да је крај њега стао неки човек и саветовао му да сакупи све свештенике у Египту и да их све пресече по средини. После тога сна рекао је да му изгледа као да га богови хоће да наведу да се огреши о светиње, па да настрада било од богова било од људи. И рекао је да он то неће учинити, већ да је истекло време за које му је, према пророчишту, било одређено да влада у Египту, а после да оде. Још док је био у Етиопији, пророчишта којима се служе Етиопљани, била су му прорекла да ће у Египту владати педесет година. Будући да је сад ово време прошло, а и сан га је узнемирио, Сабак је добровољно напустио Египат.
140) Кад је Етиопљанин отишао из Египта, дошао је поново на власт слепи краљ из мочварних предела Доњег Египта, где је живео педесет година на неком острву које је сам начинио насипањем пепела и земље. Кад су му, наиме, долазили Египћани који су морали, кријући од Етиопљанина, да му доносе храну, он их је молио да му доносе и пепела на поклон. Ово острво није нико могао да нађе пре Амиртеја, него су се ранији краљеви мучили више од седам стотина година, али га нису могли наћи. То се острво зове Елбо и обим му је у свему био десет стадија.
141) После овога краљем је постао Хефестов свештеник, коме је било име Сетон. Он је потцењивао египатске ратнике, као да му неће никад бити потребни, па се није устручавао и да их увреди, те им је одузео дванаест најбољих јутара земље, које су им дали ранији краљеви. После тога арабијски и асирски краљ Санахариб нападне на Египат са великом војском; и египатски ратници нису хтели да помогну Сетону. Када је свештеник видео да му је запретила велика опасност, отишао је у храм и пред кипом бога тужио се и кукао због опасности која му је претила. Док је он јадиковао, ухвати га сан, те заспи и усни како је крај њега стао бог и храбрио га је да се не боји и да само храбро иде у сусрет арабијској војсци, јер ће му он послати помоћ. Поверовавши сну, он се улогори са свима онима који су му се у Египту били прикључили, у Пелузију (ту је кланац кроз који се улазило у земљу). Нико од ратника није пошао с њим, него само трговци, занатлије и беспосличари. Кад је тамо стигао, навале ноћу на непријатеље небројени пољски мишеви и изгризу им лукове и тоболце за стреле, па дршке од штитова, тако да су идућег јутра, пошто су били без оружја, нагли у бекство и многи од њих изгинули. Још и сада се у Хефестовом храму налази кип овог краља са једним мишем у руци и на њему се може прочитати овај натпис:
''Погледај ме и буди побожан!''

Десет хиљада година историје
142) Египћани и њихови свештеници толико су причали своју историју и открили су ми да је од првог до последњег краља, до овог Хефестовог свештеника, било три стотине четрдесет и једно поколење, и да је за то време владао исти број и краљева и врховних свештеника. А три стотине поколења износило је десет хиљада година, јер три људска поколења чини стотину година. Ако се остало четрдесет и једно поколење дода на оних три стотине, то онда све износи још даљих хиљаду три стотине и четрдесет година. За време ових једанаест хиљада три стотине и четрдесет година, причају они, није се никад ниједан бог појавио у човечјем облику; па ни касније, за време краљева који су пре или касније владали у Египту, то се, колико они знају, никада није догодило. У току овог времена, кажу они, сунце четири пута није изашло на оном месту на коме обично излази, двапут је изашло тамо где залази, а двапут зашло тамо где се рађа. У Египту нису због тога наступиле никакве промене ни у погледу плодности земље ни у вези поплава реке Нила, а нису наступиле промене ни у погледу болести нити се смртност повећала.
143) Кад се историчар Хекатеј, приликом свог боравка у Теби, похвалио својим пореклом и своје колено по очевој грани у шеснаестом колену довео у везу са неким богом, поступили су с њим Зевсови и Амонови свештеници исто као и са мном, иако се ја нисам разметао својим пореклом. Одвели су ме, наиме, у одају великог храма и тамо су ми редом показали огромне дрвене кипове свих раније поменутих врховних свештеника, јер је сваки од њих још за свога живота оставио тамо свој кип. Бројећи и показујући их, скренули су ми свештеници пажњу на то да су се ређали син до свог оца, и то почевши од кипа последњег умрлог првосвештеника, па редом док ми све нису показали. И кад се Хекатеј позвао на своје порекло и тврдио да у шеснаестом колену пре њега потиче од неког бога, изнели су пред њега (и то у бројевима) своје претке и нису се сложили с њим да неки човек може да води порекло од бога. Казали су му своје порекло овако. Рекли су да је сваки од ових огромних кипова био један ''пиромис', и син ''пиромиса'', па су му показали три стотине четрдесет и пет (једног за другим) огромних кипова, и ниједан од њих није потицао од неког бога или хероја. Пиромис пак значи на хеленском језику образован и васпитан човек, из добре породице.
144) Такви су били сви људи чији се кипови тамо налазе и далеко су били од тога да буду богови. Пре њих су вероватно богови владали у Египту и живели међу људима на овај начин: увек је један од њих био врховни владар. Последњи владар био је Орос, син Озириса, и њега Хелени зову Аполон. Он је учинио крај владавини Тифона и био је последњи краљ Египта. Озирис се на хеленском језику зове Дионис.
145) Код Хелена се сматра да су Херакло, Дионис и Пан најмлађа божанства, док је Пан код Египћана најстарије божанство и један од такозваних осам првобитних богова, а Херакло је један од такозване друге групе од дванаест богова, док је Дионис припадао трећој групи богова, која је постала од оних дванаест. Колико је, по причању Египћана, прошло година од Херакла до краља Амазиса, ја сам већ раније објаснио. А за Пана кажу да је старији од Херакла, за Диониса да је млађи од свих њих, па се ипак рачуна да је између њега и краља Амазиса било петнаест хиљада година. Египћани исто тако тврде да они то тачно знају, јер бележе и броје све године. Али је Дионис, за кога се мисли да је био син Семеле, Кадмове ћерке, до мога доба имао највише хиљаду и шест стотина година, а за Херакла, сина Алкменина, сматра се да је имао око девет стотина година, док за Пана, сина Пенелопина (Хелени сматрају Пана за сина Хермеса и Пенелопе), мисле да нема ни толико година колико има од Тројанског рата до мога времена, тј. око осам стотина година.
146) Читаоцима остаје на расположењу да се одлуче за једно од два тврђења и то за оно у које ко више верује; ја сам, међутим, изнео своје мишљење. Да су се, наиме, Херакло, син Амфитриона, Дионис, син Семеле, и Пан, син Пенелопе, родили и остарели у Хелади, могло би се рећи да су били само људи и да су само задржали имена оних старих божанстава. Сада пак Хелени причају да је Зевс Диониса, одмах чим се родио, зашио у своје бедро и однео га у Низу која се налази испод Египта, у Етиопији, али нису у стању да кажу куда је Пан отишао после свог рођења. Мени је, дакле, постало јасно да су Хелени за имена ових богова дознали касније него за имена осталих. А Хелени мисле да су богови онда настали кад су они за њих сазнали.

Дванаест краљевина. Подизање Лабиринта
147) То је, дакле, оно што сами Египћани причају. Сада ћу прећи на оно што и други људи причају шта се у тој земљи дешава, а у чему се и Египћани слажу са њима, али ћу и ја томе додати оно што сам властитим очима видео. Кад су се Египћани ослободили, изабрали су после владавине Хефестовог свештеника (јер нису могли да живе без краља) дванаест краљева и поделили су Египат на дванаест делова. Ови краљеви су се ородили помоћу женидби и владали су у својим областима, па су се споразумели да између себе не ратују и да неће радити на томе да један има више од другога, него да живе у највећем пријатељству. Тај споразум су направили и савесно га се придржавали због тога што им је пророчиште, чим су ступили на власт, предсказало да ће онај који од њих буде принео жртву у Хефестову храму из бронзане посуде, постати краљ целог Египта. Стога су сви заједно ишли у све храмове.
148) Исто тако су одлучили да заједнички оставе иза себе један споменик, па су саградили славни Лавиринт, који се налазио нешто изнад Мерис језера, у близини града који се звао Крокодилопољ. Ја сам га својим очима видео, и то је неописиво лепа грађевина. Кад би се, наиме, сабрало све што су Хелени урадили на грађењу тврђава и грађевина, видело би се да је у њих уложено мање труда и трошка него у овај Лавиринт, иако су и те како вредни помена и храм у Ефезу и онај на Саму. Биле су, дакле, и пирамиде необично значајна дела, и свака од њих вредела је онолико колико много хеленских дела заједно, али овај Лавиринт надмашује чак и саме пирамиде. Он, наиме, има дванаест покривених тремова, чија су врата била окренута једна према другима, по шест у реду са северне и по шест с јужне стране, а са спољне стране су сви били опасани једним зидом. У њему је било две врсте одаја. Постојале су подземне одаје и над њима друге, које су биле изнад земље, свега три хиљаде, и то хиљаду пет стотина једних и исто толико других. Горње сам видео својим очима и прошао кроз њих, те могу о њима говорити као очевидац, а о подземним сам дознао по причању. Ове ми египатски чувари нису никако хтели да покажу, говорећи да се тамо налазе гробнице краљева, који су пре много времена саградили овај Лавиринт, и гробови светих крокодила. Према томе, о подземним одајама говорим оно што сам чуо, а оне изнад земље, те надљудске творевине, видео сам својим очима. Пролази кроз дворане и они вијугави ходници кроз тремове, који су украшени разним сликама и рељефима, изазивају бескрајно дивљење. Из једног трема улази се у дворану, из дворане у галерије, из галерија у друге одаје и из њих опет у друге тремове. Таванице свих ових су од камена, као и зидови, а зидови су пуни рељефа, док је сваки трем окружен правим редовима стубова од белог мермера, који је изванредно лепо сложен. На крајњем углу Лабиринта уздиже се једна пирамида, висока четрдесет хвати, с великим рељефима, а улаз у њу направљен је испод земље.

Мерисово Језеро. Псаметих преузима власт
149) Док је Лавиринт једно величанствено ремек-дело, такозвано Мерис језеро, на коме је саграђен Лавиринт, представља још нешто величанственије. Обим му износи три хиљаде шест стотина стадија, тј. шездесет схена, дакле исто толико колико цела египатска морска обала. Уздуж се пружа у правцу од југа према северу, а на најдубљем месту дубина му износи педесет хвати. Одмах се види да је ископано и направљено човечјом руком. Отприлике у средини језера налазе се две пирамиде, и обе се дижу изнад воде за педесет хвати, а исто толико дубоко грађен је и онај део под водом, и на обе се налази по један огроман камени кип који седи на каменој столици. Висина пирамида износи, дакле, сто хвати, а сто хвати је исто што и један стадиј од шест плетара; један хват износи шест стопа или четири лакта, а једна стопа четири шаке, док један лакат износи шест шака. Вода у језеру није изворска (јер је цела земља у том пределу врло сиромашна водом), него је доведена из Нила кроз један канал. Она тече шест месеци у језеро, а шест месеци отиче натраг у Нил. Кад вода отиче из језера, тада риболов даје краљевској благајни приход од једног талента сребра дневно, а кад тече у језеро, приход износи само двадесет мина.
150) Домороци кажу да језеро отиче једним каналом испод земље у Сиртски залив у Либији, који пролази на запад према средини земље, изнад Мемфиса, поред самих планина. Будући да нигде нисам видео ископану земљу из овог канала, и пошто ми то није дало мира, распитивао сам се код људи који су становали око самог језера, куд се дела ова ископана земља. Рекли су ми куда су је однели, и ја сам им одмах поверовао, јер сам чуо да су то исто већ раније урадили у Азији, у граду Ниниви. Краљ Ниниве Сарданапал чувао је, наиме, велику количину новца у подземним ризницама и лопови су намеравали да му га одатле украду. Копали су од својих кућа у правцу краљева двора један подземни ходник, а земљу коју су том приликом ископали бацали су ноћу у реку Тигрис, који је текао поред града; и тако су радили док нису извршили оно што су намеравали. Ови ми рекоше да се тако радило и у Египту приликом копања овог језера, само не ноћу, него дању. Египћани су, наиме, односили ископану земљу у Нил, а он ју је разносио и таложио. Дакле, прича се да је на тај начин ископано ово језеро.
151) Дакле, оних дванаест краљева придржавало се својих обавеза. Али баш кад су хтели да принесу још једну жртву у Хефестову храму, последњег дана светковине, којом приликом им је првосвештеник износио златне посуде, којима су се обично служили за време изливања жртве, десило се да је првосвештеник погрешио у броју и изнео само једанаест посуда, иако их је било дванаест. Тада Псаметих, који је стајао последњи у реду, пошто није добио пехар, скине свој шлем, који је био од бронзе, и њиме излије жртву. И други краљеви су носили шлемове и имали их тада на главама. Но Псаметих није ништа рђаво мислио кад је узео шлем, али су остали приметили шта је он урадио. Сетили су се онога што им је било проречено да ће онај од њих који буде излио жртву бронзаном посудом сам завладати у Египту. Нису се одлучили да га убију, већ га позову на одговорност. Међутим, кад се на саслушању испоставило да он то није намерно урадио, одлуче да му одузму већи део његове власти и да га протерају у мочварне пределе, па му нареде да се не миче оданде и да не долази у Египат.
152) Овог Псаметиха већ је раније једанпут протерао из Египта Етиопљанин Сабак, који му је убио и оца Нека, па је Псаметих, бежећи од њега, дошао у Сирију, а после тога, кад је Етиопљанин због привиђења у сну напустио Египат, довели су га натраг у Египат становници Саиског округа. И кад је по други пут постао краљем, десило му се да је опет због шлема морао да бежи у мочварне области од оних једанаест краљева. Пошто је био убеђен да су му они учинили велику неправду, одлучи да им се освети. Обрати се за савет, Летином пророчишту у Бути, које је у Египту важило као најбоље, и оно му одговори да ће це освета остварити када са мора дођу бронзани људи. Није никако могао да верује да му бронзани људи могу доћи у помоћ. Али ускоро после тога невоља натера Јонце и Карце, који су били испловили ради гусарења, и донесе их у Египат. Кад су се онде искрцали у својим бронзаним оклопима, дође неки Египћанин и јави Псаметиху, пошто овај никад раније није био видео људе у бронзаним оклопима, да су дошли неки бронзани људи и да пљачкају земљу. Тада се Псаметих сети да се пророчанство остварује, лепо прими Јонце и Карце, те их великим обећањима почне наговарати да ступе у службу код њега. Ови на то пристану, и он тада, помоћу плаћеника и својих присталица из Египта, збаци и протера краљеве.
153) Завладавши сам у целом Египту, Псаметих сагради предворје на југозападној страни Хефестова храма у Мемфису и прекопута предворја један трем за Аписа, у коме га хране кад се појави. Трем је унаоколо окружен .редовима стубова на којима се налазе многи рељефи. У трему се, уместо стубова, налазе огромни кипови, дванаест лаката високи. Апис се на хеленском језику зове Епафос.
154) Псаметих је Јонцима и Карцима, који су му учинили услуге, дао да се населе на земљишту које се налазило са обе стране Нила, управо једни прекопута других, и тој су земљи дали име ''Логори''. Дао им је, дакле, то земљиште а испунио је и све остало што им је обећао. Поверио им је чак и египатску децу да их ови науче хеленски језик, и од ове деце, која су тада код њих научила хеленски језик, потичу садашњи тумачи у Египту. И Јонци и Карци су дуго времена становали на том земљишту. Оно се налази недалеко од мора, мало испод града Бубастиде, на такозваном Пелузијском рукавцу у Нилској делти. Касније их је краљ Амазис оданде преселио у Мемфис, начинивши од њих телесну гарду ради обезбеђења од Египћана. Од њиховог насељавања у Египту почео је саобраћај између Хеладе и Египта, и отуда имам тачне податке о свему што се од Псаметиховог доба и касније, дешавало у Египту. Они су, наиме, били први људи који су говорили страним језиком, а који су се населили у Египту. А у пределу пак из кога су касније пресељени још су у моје време постојале дизалице за бродове и остаци њихових насеља. Ето, тако је Псаметих завладао у Египту.

Пророчиште у Бути
155) Иако је већ много пута било поменуто оно пророчиште у Египту, ја ћу о њему и посебно да говорим, јер оно то заслужује. Ово египатско пророчиште посвећено је богињи Лети и налази се у великом граду, у који се долази кад се од мора плови уз Нилску делту такозваним Себонитским рукавцем. Град у коме се оно налази зове се Бута, као што сам већ раније рекао. Овде, у Бути, налази се храм Аполона и Артемиде. Храм богиње Лете, у коме се налази и пророчиште, врло је велики и предворје му је високо десет хвати. Напоменућу и оно што ме је од свега што сам видео највише задивило. Тај се храм налази у светом Летином гају и зидови су му начињени од једног комада камена, а сваки је дуг и висок четрдесет лаката, па је и кров таванице изнад њих од другог камена, а стреха му је од четири лакта.
156) Дакле, ова зграда је нешто најзначајније у гају од свега што сам тамо видео, а одмах после ње долази такозвано острво Хемис, које се налази у једном великом и дубоком језеру крај храма у граду Бути, а Египћани причају да то острво плива по води. Ја додуше нисам видео ни да плива ни да се креће, него сам се јако зачудио кад сам чуо да стварно постоји острво које плива. На овом пак острву налази се један велики Аполонов храм и у њему су подигнута три олтара на њему расту густи редови палми и друго дрвеће, с плодом и без плода. А у вези с тим што Египћани кажу да то острво плива, причају у Египту ово. Једно од првобитних осам божанстава, Лета, која је становала у Бути, баш тамо где се сада налази њено пророчиште, сакрила је Аполона, кога јој је Изида предала на чување, на овом, сада наводно пливајућем острву, а које у то време није било пливајуће, и спасла га кад је Тифон прокрстарио и претражио цео свет да би пронашао Озирисова сина. Египћани тврде да су Аполон и Артемида деца Диониса и Изиде, а да их је Лета однеговала и спасла. На египатском језику Аполон се зове Орос, Деметра Изида, а Артемида Бубастија. Мислим да је и Есхил, Еуфорионов син, баш из ове приче, а не из неке друге, узимао материјал за своје трагедије, и једини је од старијих песника сматрао да је Артемида Деметрина кћи. И због тога ово острво плива.
157) Псаметих је владао Египтом педесет и четири године. Од тога је двадесет девет година провео у опседању великог града Азота, у Сирији, док га није заузео. Колико знам, од свих нама познатих градова овај Азот је најдуже издржао опсаду.

Краљеви Неко и Псамис. Копање канала
158) Псаметихов син и наследник на египатском престолу био је Неко, који је први почео да копа канал у правцу Еритрејског мора, а који је Персијанац Дарије наставио и завршио. Био је дугачак четири дана вожње лађом, а у ширину је ископан тако да су могле две лађе са три реда весала истовремено да прођу једна поред друге. У њега је спроведена вода из Нила, на месту које се налази нешто изнад града Бубастиде, и пролази поред арабијског града Патума, па се улива у Еритрејско море. Канал је ископан најпре кроз египатску равницу која се простире крај Арабије, а изнад ове се уздиже планина која се пружа чак до Мемфиса и у којој се налазе каменоломи. Даље иде он дуже времена испод подножја ове планине, од запада према истоку, а затим пролази кроз клисуре и скреће од ове планине према југу и улива се у Арабијски залив. Туда је најкраћи и најпречи пут од северног до јужног, такозваног Еритрејског мора, и од Казијске планине, на граници Египта и Сирије, па до Арабијског залива износи хиљаду стадија. То је најкраћи пут, а канал је много дужи уколико више кривуда. Ту је платило својим животом сто двадесет хиљада Египћана, који су за време владе Нека копали овај канал. Неко је, међутим, обуставио копање тог канала, јер му се успротивило једно пророчиште и јавило му да тиме само иде на руку и помаже варварима. Египћани варварима називају све који не говоре њиховим језиком.
159) Кад је одустао од копања канала, Неко почне да води ратове. Саградио је ратне бродове са три реда весала, једне на Северном мору, а друге у Арабијском заливу, на Еритрејском мору (још се и данас виде места где су они били извлачени на копно) и употребио их је кад су му затребали. На копну се Неко сукобио са Сирцима код Магдола и победио их, а после те битке освојио је велики сиријски град Кадитију. И тад је посветио Аполону свој огртач који је имао на себи за време овог похода и послао га је Бранхидима у Милет. Умро је после владавине од шеснаест година, оставивши престо своме сину Псамису.
160) За време његове владе дошли су у Египат изасланици из Елиде и хвалили се да су закони по којима се суди за време олимпијских игара најправеднији и најбољи на целом свету, и том су приликом изразили своје мишљење да ни најмудрији људи на свету, Египћани, не би могли нешто боље да измисле. Кад су Елиђани саопштили краљу ради чега су дошли у Египат, овај је наредио да му дођу сви за које се говорило да су најмудрији у Египту. Кад су се скупили, чули су све што су им Елиђани причали о томе шта они све чине за време такмичења на олимпијским играма. Испричавши све то, изјавили су да су дошли да виде да ли су Египћани пронашли нешто боље од тих закона. Пошто су се међу собом посаветовали, запитају они Елиђане да ли и њихови суграђани смеју да учествују у такмичењима, на што им Елиђани одговоре да је и њима, као и свим осталим Хеленима, дозвољено да учествују, само ако они то желе. Тада им Египћани рекоше да су им прописи скроз погрешни, јер нису предвидели чиме ће спречити да се за време такмичења не навија за њихове суграђане, а на штету такмичара са стране. Него, ако им је већ стало до тога да се праведно суди, и ако су ради тога дошли у Египат, они им саветују да убудуће дозволе само странцима да учествују у такмичењима, а ниједном Елиђану. Такав су, дакле, савет Египћани дали Елиђанима.

Краљ Априја. Амазисова побуна. Сталежи и жупе
161) После Псамиса, који је владао у Египту свега шест година и који је био предузео један ратни поход на Етиопију, али је одмах после тога умро, дошао је на престо Псамисов син Априја. Овај је, после свога деда Псаметиха, био најсрећнији од свих ранијих краљева и владао је двадесет и пет година. За то време водио је рат против Сидона и поморски рат против Тираца. Најзад је требало да и он зло прође, а шта је проузроковало ту његову неприлику, о томе ћу опширније причати тек у либијској историји, а овде се само мало осврћем на то. Априја је, наиме, послао једну војску у Кирену и ова му је претрпела тежак пораз. Због тога се Египћани, огорчени, окрену против њега, јер су мислили да их је Априја намерно послао у очигледно зло да би изгинули и да би тако лакше и сигурније владао над преосталим Египћанима. Заверили су се у првом реду они који су се са тог похода вратили, а и пријатељи погинулих, и јавно су се побунили.
162) Чим је Априја за то сазнао, пошаље им Амазиса да их умири лепим речима. Али кад је овај к њима дошао и почео да их наговара да то не чине, приђе му, за време његова говора, с леђа један Египћанин, стави му на главу шлем и рече да га је тиме крунисао за краља. Овоме то није баш било криво, као што се ускоро и показало. Чим су га, наиме, устаници прогласили за краља, он се одмах почне спремати да удари на Априју. Кад је Априја то чуо, пошаље му једног свог доглавника, који се звао Патарбемис, и овоме нареди да му Амазиса жива доведе. Али кад је Патарбемис дошао и позвао Амазиса, овај се подигне (јер је у том тренутку седео на коњу), пусти ветар и рече:
''Ово носи Априји.''
И поред тога Патарбемис му је рекао да, по заповести краљевој, мора да иде краљу. Али Амазис одговори да је већ давно имао намеру то да учини, и да ће Априја са тим већ бити задовољан, јер неће само он доћи, већ ће и друге са собом повести. Али Патарбемис одмах разумеде шта је он тиме хтео да каже, и пошто је видео да се овај на то и припрема, сместа се врати да што пре обавести краља о томе шта се догађа. Али, пошто је дошао и није довео Амазиса, Априја му не рече ниједне речи, већ у јарости нареди да му се одсеку уши и нос. Кад су Египћани, који су му дотле били верни, видели како је унаказио једног од њихо-вих најугледнијих људи, нису ни часа пропустили, већ су се, као и остали, побунили против њега и прешли на страну Амазиса.
163) Кад је Априја и за то сазнао, наоружа своје плаћенике и поведе их против Египћана. Имао је са собом тридесет хиљада карских и јонских плаћеника, а у његовим рукама се налазио велики и диван краљевски двор у Саису. Тако Априја крене са својим плаћеницима против Египћана, а Амазис са својим присталицама против туђинаца. Војске су се сукобиле код града Момемфиса и ту је дошло до главне битке.
164) У Египту има седам сталежа: свештеници, ратници, говедари, свињари, трговци, тумачи и лађари. Ови су сталежи добијали своја имена према послу који обављају. Ратници су се звали Каласиријци и Хермотибијци, према жупама из којих су били, јер је цео Египат био подељен на жупе.
165) Хермотибијске жупе биле су ове: Бусиријска, Саиска, Хемиска, Папремиска, такозвано острво Просопитис и пола жупе Нате. Из ових жупа су Хермотибијци, и њих је било, кад су се највише размножили, сто шездесет хиљада. Ниједан од њих не бави се неким занатом, већ само војничким послом.
166) А Каласиријске жупе су ове: Тебанска, Бубастијска, Афтиска, Танитска, Мендетска, Себенитска, Атрибитска, Фарбетска, Тмуитска, Онуфитска, Анисијска и Миекфоритска; ова последња је на једном острву преко од Бубастиде. То су Каласиријске жупе које су имале, кад су се највише намножили, двеста педесет хиљада људи. Ни они не смеју да се баве неким другим занатом, него се само посвећују војничком позиву, и учи га увек син од оца.
167) Да ли су сад Хелени и ово примили од Египћана, не могу тачно да одредим, пошто и Трачани, и Скити, и Персијанци, и Лиђани и скоро сви страни народи сматрају људе који се баве неким занатом, па и њихову децу, за нешто ниже него остале сталеже; а оне који се не баве занатом, а нарочито оне који се баве војничким послом, сматрају нечим вишим. Па и Хелени су се у томе на њих угледали, а нарочито Спартанци. Занате су највише неговали и ценили Коринћани.
168) У Египту су, поред свештеника, и ратници уживали право да сваки добије као награду дванаест јутара изабране земље, ослобођене пореза. Египатско јутро је широко сто лаката и дугачко сто лаката, а египатски лакат је исти као и на Саму. То је била награда коју су сви уживали, а ово су били приходи које су имали редом једни после других. Наиме, сваке је године по хиљаду Хермотибијаца и хиљаду Каласиријаца сачињавало краљеву телесну гарду, и они су, поред оних дванаест јутара, докле год су вршили ту дужност, добијали дневно по пет мина хлеба, две мине говедине и четири флаше вина. То су стално давали гардистима.
169) Када су се Априја са својим најамницима и Амазис на челу свих Египћана срели код Момемфиса, дошло је до битке у којој су странци, иако су се храбро борили, били побеђени, јер их је по броју било много мање. А Априја је, наводно, веровао да му је престо тако сигуран да га ниједан бог не може збацити с њега. Па ипак је у овој бици побеђен и жив заробљен, те је одведен у Саис, тамо у његов стари замак који је сад постао Амазисов двор. Овде у краљевском двору живео је он неко време лепо, и Амазис је са њиме лепо поступао, све док се Египћани нису побунили због тога, јер су сматрали да је неправедно што храни и свог и њиховог најљућег непријатеља. Тада га Амазис преда Египћанима, а ови га удаве и сахране у прадедовску гробницу, која се налазила у Атенином храму, и то лево од улаза у храм. Саишани су све краљеве из своје жупе сахрањивали у овом храму. Чак је и Амазисов гроб, иако се налазио даље од главног дела светиње него гроб Априје и његових предака, био смештен у предворју храма; а то је једна пространа одаја од камена, украшена стубовима који подсећају на палмова стабла и разним другим скупоценим украсима. У овој дворани налази се једно удубљење са двокрилним вратима и у том удубљењу налази се гробница.
170) У Саису постоји нечији гроб чије име овде не смем да споменем. И он се налази у Атенином храму, иза самог храма, сасвим уза зид храма. У дворишту храма уздижу се два висока камена обелиска и налази се једно језеро, украшено каменом оградом, а око језера је земљиште лепо обрађено и одржава се у реду. Велико је, како ми изгледа, као оно такозвано Округло језеро на Делу.
171) На овом језеру се ноћу приказују његова (Озирисова) страдања, и Египћани то зову мистерије. Знам добро како се све то обавља, али о томе нећу да говорим. Нећу такође да говорим ни о Деметриним мистеријама, које Хелени називају Тесмофорије, него ћу, само говорити о оном о чему није забрањено да се говори. Те мистерије су Данајеве кћери пренеле из Египта и посветиле у њих и пелашке жене. А кад су касније Дорци протерали све становнике Пелопонеза, нестало је и ових мистерија, а сачуване су на Пелопонезу само код Аркађана, који нису били протерани.

Амазис ступа на престо
172) Када је Априја овако уклоњен, дошао је на престо Амазис, родом из жупе Саис, из града који се звао Сиуф. Из почетка су Египћани са омаловажавањем гледали на Амазиса и нису га много ценили, пошто је раније био обичан грађанин и није потицао из неке угледне породице. Касније их је Амазис придобио мудрошћу, а не насиљем и глупошћу. Он је, наиме, међу многим драгоценостима имао и једно коританце за прање ногу, све од сувог злата, у коме су и он и сви његови гости редовно прали ноге. Ово он претопи и од њега направи кип неког божанства, па га постави на најживље место у граду. А Египћани који су поред кипа пролазили указивали су му велико поштовање. Кад је Амазис чуо шта раде његови грађани, сакупи Египћане и открије им како је тај кип, коме сад указују толико поштовање, направљен од коританцета у које су они раније повраћали, мокрили и у њему прали ноге. И тада настави:
''Ето, са мном се исто десило што и са коританцетом. Пре сам био само обичан грађанин, али сам сад постао ваш краљ и због тога ме морате ценити и поштовати.''
Тако је придобио Египћане и они су му се добровољно покорили.
173) Имао је овакав дневни распоред рада. ујутро, док је на тргу било много света, марљиво је посвршавао текуће послове, а после тога је пијанчио и шалио се са својим гостима или је правио свакојаке лудорије и забављао се с њима. Али његови пријатељи, незадовољни оваквим његовим понашањем, опомињали су га и говорили му:
''Краљу, не приличи ти да се тако непристојно понашаш; требало би да целог дана седиш на узвишеном престолу и да обављаш свој узвишени посао да би Египћани видели да имају на престолу великог човека и да о теби стекну боље мишљење. А овако се понашаш како не доликује једном краљу.''
Али им он одговори:
''Стрелци напну своје лукове кад хоће да се њима послуже, а отпусте их поново кад су се њима послужили. Јер кад би лукови увек били натегнути, покварили би се тако да их не би могли да употребе баш онда кад би били преко потребни. Исто је тако и с човеком. Кад би хтео увек само да ради и да се никад не нашали и не освежи, он би полудео или би га кап ударила. Пошто то све знам, ја обично поступам и на овај и на онај начин.''

Владавина Амазиса. Његов живот и карактер
174) И то је био његов одговор пријатељима. Прича се такође да је Амазис, још пре него што је постао краљ, био једна пијандура и подсмевач, и да никада није био нарочито вредан човек, те је, у случају да није имао новаца, а да би могао да настави свој безбрижни живот, чак ишао около и крао. Кад су му људи рекли да се код њега налазе њихове ствари, и кад би он то порекао, одводили су га у пророчиште и тамо су питали где се налазе њихове ствари. Често су га пророчишта означавала као лопова, а понекад су га огласила и за невиног. Кад је постао краљ, урадио је ово: није се бринуо баш за оне богове који га нису прогласили за лопова, а ни за њихове храмове; није им давао ништа за њихово одржавање нити је у њима приносио жртве, пошто то нису заслужили, јер су објављивали лажна пророчанства. Указивао је, напротив, велико поштовање онима који су га били огласили за лопова, јер су то истинити богови, пошто су објављивали истинита пророчанства, па се за њих много и бринуо.
175) Прво је у Саису саградио оно величанствено предворје у Атенину храму, које је висином и величином, као и огромношћу и каквоћом камена, надмашавало сва друга предворја. Затим је подигао огромне кипове и дугачке сфинге са мушком људском главом, па је донео огромно камење за грађење. Донео га је делом из каменолома код Мемфиса, а оно највеће донео је из града Елефантине, од које вожња лађом до Саиса траје двадесет дана. Оно што је изазвало највеће чуђење у мојим очима била је једна зграда, начињена од једног комада камена, донесеног из града Елефантине, који су преносили пуне три године, и на том послу је морало да ради две хиљаде људи, и то сами изучени и спремни лађари. Ова зграда је била споља дугачка двадесет и један лакат, широка четрнаест, а висока осам лаката. То је величина ове зграде од једног комада камена, измерене са спољне стране, а изнутра је била дуга осамнаест лаката, широка дванаест, а висока пет лаката. Ова зграда налази се на улазу у храм. Кажу да је нису увукли у храм зато што је руководилац радова на тој грађевини, кад су је вукли у храм и дуго се око тога мучили, озлојеђен због тог тешког посла, гласно протестовао, па је то увредило Амазиса и он није дозволио да се даље ради на увлачењу. Други опет говоре да је погинуо један од оних који су се упињали да је увуку, па да због тога није увучена у храм.
176) И у свим другим познатијим храмовима подигао је Амазис споменике који својом величином изазивају дивљење, као што је на пример, у Мемфису пред Хефестовим храмом огроман кип у лежећем положају, и то на леђима, чије су ноге дугачке седамдесет и пет стопа. На истом постољу налазе се још и друга два огромна кипа, израђена од етиопског камена, дугачка двадесет стопа, и то један с једне, а други с друге стране великог колоса. Постоји још један овакав камени колос и у Саису; и он је израђен у истом положају као и овај у Мемфису. У Мемфису постоји и један храм који је Амазис саградио у част богиње Изиде; и он је велик, и заслужује да га човек види.
177) Прича се да је за време Амазисове владе Египат живео у највећем благостању, да је и река Нил и сама земља пружала становништву свега у изобиљу, те да је тада у Египту било свега два-десет хиљада насељених градова. Амазис је донео закон по коме је сваки Египћанин морао сваке године да пријави старешини своје жупе од чега живи. Ко то не би урадио и ко не би доказао да живи поштено, био би осуђен на смрт. Атињанин Солон је узео тај закон од Египћана и унео га у атинско законодавство, и тамо је, као врло благотворан, још увек на снази.

Амазисово пријатељство са Хеленима
178) Амазис је био велики пријатељ Хелена, и показао се у многим приликама као такав. Тако је дозволио Хеленима који су дошли у Египат да се населе у Наукратиди, а онима који нису хтели да се тамо стално населе, већ који су хтели да се баве трговином и да долазе бродовима, доделио је земљиште на коме су могли да подигну олтаре и храмове својим боговима. Највеће, најславније и. најпосећеније од ових светишта је такозвани ''Хелениј'', које су заједничким средствима подигли ови градови; то су, наиме, јонски градови: Хиј, Теј, Фокеја и Клазомена, а дорски градови су: Род, Книд, Халикарнас и Фаселида, док је еолски град био само Митилена. Ово светиште припадало је овим градовима, и они су заједнички именовали и надзорнике пристаништа. И многи други градови би зацело хтели да се за њих каже да су међу овима, али немају права да то траже. Поред тога, Егинци су сами основали још и Зевсово светиште, Самљани једно светиште посвећено Хери, а Милећани Аполону.
179) Наукратида је раније била једина трговачка лука, и у Египту није било друге. Ако би неко упловио у неки други Нилов рукавац, морао би се заклети да је у нужди упловио у њега, а затим би отпловио са својим бродом у Канопски рукавац, или, ако се због неповољних ветрова не би могло пловити, робу би морао претоварити у барке и превозити је око Делте док је не би пренео у Наукратиду. Толико је лука у Наукратиди била значајна.
180) Кад су се Амфиктионци погодили са предузимачима да им саграде онај храм у Делфима за три стотине талената (онај стари храм се сам од себе запалио и изгорео), четвртину те своте имали су да даду Делфијци. Они су онда ишли од града до града и скупљали добровољне прилоге, па су и из Египта, сакупљајући и тамо прилоге, донели врло обилате дарове. Амазис им је, наиме, поклонио хиљаду талената стипсе, а Хелени настањени у Египту — двадесет мина у злату.
181) Са Кирењанима је Амазис склопио уговор о пријатељству и савезу, и сматрао је за добро да се ожени оданде или зато што је желео да се ожени Хеленком, или из пријатељства према Кирењанима. По причању једних, оженио се ћерком Бата; према причању других — ћерком Аркесилеја; а према причању неких — ћерком Критобула, једног од најугледнијих грађана, која се звала Ладика. Али кад је са њом легао у постељу, није могао са њом полно да општи, већ је и даље општио са другим женама. Пошто се то много пута дешавало, рече он Ладики:
''Жено, ти си ме омађијала и неће ти ништа помоћи да се спасеш и не умреш бедном смрћу, каквом ниједна жена није умрла.''
Ладика је то порицала, али је Амазис остао неумољив, и она се у себи заветовала Афродити да ће јој, ако Амазис буде са њом те ноћи општио, па се на тај начин буде спасла од смрти, направити један кип и послати га у Кирену. Чим се она тако заветовала, дође Амазис и сврши с њом успешно посао. И од тада је увек, кад год је к њој долазио, успешно свршавао тај посао и много је заволео. И Ладика је испунила завет богињи. Дала је да се изради кип богиње и послала га у Кирену, где је читав стајао и у моје време пред самим улазом у град. Ову исту Ладику је Камбиз, кад је освојио Египат и кад је дознао ко је она, здраву и читаву послао у Кирену.
182) Амазис је слао заветне дарове и у Хеладу; у Кирену је послао један позлаћен кип Атенин и једну своју слику израђену у боји, а Атени у Линду два камена кипа и један изванредно леп ланени оклоп, Хери на Саму два своја кипа, израђена од дрвета, који су још у моје време стајали у великом храму иза врата.На Сам је слао дарове у знак пријатељства према Поликрату, сину Еакову, а у Линд не ради неког пријатеља, него зато што се прича да су Атенин храм у Линду основале Данајеве кћери кад су побегле од Египтових синова и тамо се искрцале. Толико о Амазисовим заветним даровима. Он је био први који је освојио Кипар и натерао га да му плаћа данак.