KЊИГА ПРВА

(коментари)

KЛИЈА

Увод. Ранија историја Лиђана * Кандаул и Гиг * Рат с Милећанима * Чудесно спасење Ариона * Крез * Крезов разговор са Солоном * Крезов сан * Адресг из Фригије. Погибија Крезова сина * Жалост Крезова за сином Атисом * Крез искушава пророчишта у Хелади и Либији * Атина. Порекло Атињана * Пизистратова тиранија * Спарта. Ликург и његов устав * Рат са Тегеаћанима. Крезов савез са Спартом * Санданис одговара Креза од похода на Персију * Почетак рата са Персијанцима * Крезово повлачење. Кир опседи Лиђане под Сардом * Заузеће Сарда * Крез пада у персијско ропство * Крез код Кира * Земља и обичаји Лиђана * Међански тиранин Дејок и други владари * Упад Скита * Астијаг и његови синови * О Кировом рођењу и спасењу * Како је Астијаг дознао да је Кир у животу * Кажњавање Харпага. Астијаг шаље Кира у Персију * Кир наговара Персијанце да се одметну * Побуна Персијанаца. Астијаг губи престо * Живот Персијанаца, њихова вера и празници * Обичаји Персијанаца * Хелени (Јонци и Еолци) у Малој Азији * Јонци и Еолци обраћају се Спарти за помоћ * Побуна Лиђанина Пактија * Пактијева пропаст * Отпор Фокејаца * Судбина Тејаца и осталих Јонаца * Карци и Ликијци * Киров поход на Асирију. Опис Вавилона * Краљице Семирамида и Нитокрида * Опсада и заузеће Бабилона * Асирија: земља и народ * Обичаји Асираца * Масагети и њихова земља * Кир објављује рат Масагетима * Борбе са Масагетима * Кирова смрт. Обичаји Масагета


Увод. Ранија историја Лиђана
1) Ово је преглед историје Херодота Халикарнашанина, који је написан ради тога да се временом не би умањио значај онога што је човечанство створило, те да велика и дивна дела, и она која су створили Хелени, као и она која су створили варвари, не би била заборављена, а најзад, поред осталог, и зато да би објаснио зашто је између Хелена и варвара долазило до ратова.
Садашњи персијски учењаци тврде да су Феничани криви за сукоб. Затим, кажу да су се Феничани доселили са обала Еритрејског мора на обале Средоземног мора, у земљу у којој и данас живе, те да су одмах одатле предузимали замашне поморске походе, па су, тргујући египатском, асирском и другом робом, стигли једном чак и у Арг. А Арг је тада био најпознатији град у земљи која се сада зове Хелада. Дошавши, дакле, у тај Арг, Феничани изложе своју робу на продају. Петог или шестог дана по доласку, када су већ скоро сву робу били распродали, дошле су на морску обалу многе жене, а међу њима је била и краљева кћи, која се звала Ија, и која је, као што и Хелени о томе причају, била кћи краља Инаха. Ове су стале уз крму лађе и забавиле се куповањем робе која им се највише допадала. А Феничани се договоре и навале на њих. Међутим, већина ових жена побегне, а уграбе Ију са још неколико жена, баце их у лађу и отплове за Египат.
2) Тако је, дакле, по причи у Персијанаца, Ија доспела у Египат, а не како то причају Хелени. И то је била прва неправда. Персијанци, даље, причају да су после тога неки Хелени (не могу да кажу који су то били) допловили у фенички град Тир и онде уграбили краљеву кћер Еуропу. То су вероватно били Крићани. На тај начин су Феничанима вратили мило за драго. Касније су Хелени били криви за другу неправду. Отпловили су на великој лађи у Ају, у Колхиди, и на реку Фасид, и онде су, кад су свршили све због чега су били дошли, уграбили и краљеву кћер Медеју. Колхидски краљ је послао изасланика у Хеладу и затражио одштету за отмицу и да му врате кћер. Хелени су му одговорили да он и његови Феничани нису платили одштету за отмицу Ије из Арга, те да ни они њему зато неће да плате одштету.
3) Друго поколење после тога је, кажу, Пријамов син Александар (Парис), чувши о томе, зажелео да отмицом доведе себи жену из Хеладе, пошто је добро знао да неће платити одштету, јер је ни Хелени нису платили. Кад је тако уграбио Јелену, Хелени су одлучили да прво пошаљу посланике да траже да им се Јелена врати и да им се плати одштета за отмицу. Тројанци су на то одговорили подсећајући их на отмицу Медеје:
„Нисте платили одштету нити сте нам је, на наш захтев, вратили, а хтели бисте да добијете одштету од других!"
4) До тог времена дешавале су се међу њима појединачне отмице, а после тога Хелени: су јако много скривили, јер су они први повели рат против Азије, пре него Персијанци против Европе.
Отимање жена је, по њиховом мишљењу, насилнички поступак, и стога нимало није разумно да се наврат-нанос свете због уграбљених. Најпаметније је пак да се не води брига о уграбљеним женама, јер је јасно да оне против своје воље не би никада ни биле уграбљене. Персијанци кажу да Азијати нису уопште правили питање због уграбљених жена, док су, напротив, Хелени због једне једине Спартанке сакупили велику војску, па дошли у Азију и уништили Пријамову државу.
Од тада Персијанци непрестано сматрају Хелене својим непријатељима. Азију пак сматрају за своје подручје и све варварске народе у њој за своје поданике, док су Европа и Хелада, по њиховом схватању, једно посебно подручје.
5) Тако је то било по причању Персијанаца, а повод за њихово непријатељство према Хеленима налазе да је било освајање Троје. А у погледу Ије Феничани се не слажу са Персијанцима. Они кажу да Ија није уграбљена и одведена у Египат, него да се заволела са капетаном лађе, па кад је осетила да је у другом стању, а бојећи се родитеља, добровољно је отпловила с Феничанима да се то не би прочуло.
Видели смо шта о томе причају Персијанци, а шта Феничани. Ја ипак нисам у стању да кажем како се то управо догодило, али знам човека који је први почео да се непријатељски понаша према Хеленима. Пошто га поменем, наставићу са приповедањем, у коме ћу се подједнако осврнути и на велика и на мала људска насеља, јер су многи некада велики градови изгубили свој значај, а опет многи који су у моје време велики , били су некада безначајни. Знајући да је људска срећа нестална, поменућу у свом приповедању подједнако и једне и друге.
6) Крез, један од Алијатових синова, био је пореклом Лиђанин и владао је народима с ове стране Халиса, који тече с југа према северу између Сирије и Пафлагоније и улива се у такозвано Црно море. Колико нам је познато, овај Крез је први од варвара присилио један део Хелена да му плаћају данак, а са другима се спријатељио. Покорио је пак Јонце, Еолце и Дорце у Азији, а успоставио је пријатељске односе са Спартанцима. Пре него што су пали под Крезову власт, сви су Хелени били слободни. Налет Кимеријаца на Јонију — а ови су у Јонију дошли пре Крезова времена — није довео до трајног освајања јонских градова, него су они у том налету били привремено заузети и опљачкани. Власт, која је дотле била у рукама Хераклида, прешла је тако у руке Крезове породице, познате под именом Мермнада.

Kaндаул и Гиг
7) У Сарду је био владар Кандаул, потомак Алкеја, једног од Хераклових синова, кога су Хелени називали Мирсил. Агрон, син Нинов, унук Белов и праунук Алкејев, постао је први од Хераклида краљ у Сарду, док је Кандаул, син Мирсов, био по реду последњи. Владари те земље пре Агрона били су потомци Лида, сина Атисова, по коме је и цео народ добио име Лиђани, а раније су се звали Меонци. Од ових су, на основу једне изјаве пророчишта, добили власт Хераклиди, који воде порекло од Јарданове робиње и Херакла. Владали су за време двадесет и два поколења; пет стотина и пет година прелазила је власт с оца на сина, све до Кандаула, сина Мирсова.
8) Овај Кандаул је страсно волео своју жену и у тој заљубљености сматрао је да му је жена најлепша на свету. Имао је у то време у својој пратњи неког Гига, сина Даскилова, кога је од свих слугу највише волео. Овом Гигу Кандаул је поверавао најважније послове, па му је испричао и о ванредној лепоти своје жене. После кратког времена — јер је Кандаулу било суђено да га задеси несрећа — рече он Гигу:
„Гиге, чини ми се да ти не верујеш да ми је жена тако лепа; а пошто су уши неповерљивије од очију, зато дођи да је видиш голу!"
На то Гиг са запрепашћењем одговори:
„Господару, како ти тако шта пада на памет, те ми заповедаш да гледам своју господарицу нагу! Кад жена скине хаљину, скида са њом и свој стид, Одавно су људи пронашли лепе ствари, и из њих треба извући поуку. Једна од њих је и ова: да свако гледа оно што му приличи. Верујем да је она најлепша на свету, али те молим да не захтеваш од мене оно што је непристојно."
9) Рекавши то, одлучно је одбио тај предлог, јер се бојао да ће се из тога излећи неко зло. Али му Кандаул одговори:
„Буди храбар, Гиге, и немој се бојати да те искушавам; а не бој се ни моје жене, јер ти ни она неће ништа нажао учинити! Ја ћу претходно тако удесити да она неће ни приметити да си је видео. Поставићу те иза отворених врата у ложници. Одмах после мене доћи ће у постељу и моја жена. Близу улаза налази се једна столица. Кад буде скидала једну по једну хаљину, стављаће их на ову столицу и даће ти се прилика да је мирно посматраш. А кад од столице буде одлазила у постељу, и кад јој будеш иза леђа, побрини се да изађеш кроз врата а да те она не примети."
10) Не могавши се извући, Гиг на то пристане. Кад је Кандаул мислио да је време за спавање, уведе Гига у ложницу, а убрзо после тога дође и његова жена. При уласку и за време свлачења Гиг ју је посматрао. Када је био иза њених леђа, у тренутку кад је прилазила постељи, он клисне иза врата и изађе из собе. Међугим, док је излазио, жена га је приметила. Пошто је знала да јој је то њен муж приредио, није од стида повикала; правила се чак да није ништа ни приметила, али је у души смислила да се освети Кандаулу.
Код Лиђана је, наиме, а скоро и код свих осталих варвара, велика срамота да се чак и мушкарац види го.
11) Тада се жена правила равнодушном и била је мирна, а кад је ускоро свануло, позове она своје најоданије слуге, припреми их и нареди им да одмах позову Гига. Овај, не слутећи да она зна оно шта је он урадио, дође на њен позив, јер је и раније навикао да долази кад год га је краљица позивала. Чим је Гиг дошао, она му рече:
„Сада, Гиге, имаш да бираш којим ћеш од два пута да пођеш: или убиј Кандаула и узми мене за жену и лидско краљевство, или ћеш сместа бити убијен да не би, по наговору Кандаула, и даље гледао оно што ти не приличи да гледаш. Дакле, или треба да погине онај који те је на тако нешто наговорио, или ти који си ме видео голу и увредио ме."
Гиг је најпре био у недоумици шта да каже, па затим понизно замоли краљицу да га не тера на такав избор. Пошто је она остала чврсто при свом, и кад је видео да му није преостало ништа друго него или да убије свог господара или да сам буде убијен, он одлучи да остане у животу и запита краљицу:
„Кад ме већ присиљаваш да убијем свог господара и против своје воље, реци ми онда на који начин да то извршим!"
Ова му одговори:
„Напашћемо га за време спавања и убити на оном истом месту на коме је удесио да ме видиш голу."
12) Кад су се тако договорили, и чим је пала ноћ (Гиг, наиме, није отишао нити му је било могуће да се извуче, него је морао да погине или он или Кандаул), пође у ложницу за краљицом. Она му пак да мач и сакрије га иза истих врата. Кад је затим Кандаул заспао, дошуња се Гиг и убије га, те тако добије и престо и краљицу за жену. (Ово спомиње и Архилох с Пара, савременик тих догађаја, у својим јамбским триметрима.)
13) Тако је Гиг добио краљевство и учврстио га на основу пророчанства Делфијског пророчишта. Кад је због Кандаулове смрти у Лидији дошло до немира, а затим и до оружаног сукоба, договориле су се Гигове присталице са осталим Лиђанима да се обрате пророчишту у Делфима. Обе су се странке споразумеле да ће признати Гига за краља ако га и пророчиште призна, а ако га не призна, да ће вратити краљевску власт Хераклидима. Пророчиште га је признало, и тако је Гиг остао на престолу. Сигурно је да је Питија том приликом још рекла да ће се Хераклиди осветити после петог колена иза Гига. Тим речима Лиђани и њихови краљеви нису придавали неки већи значај све док се оне нису обистиниле.
14) Тако су Мермнади осигурали власт коју су отели од Хераклида, а Гиг је за време своје владавине послао не мало, него неизмерно много дарове у Делфе, а највише сребрних. Поред овог сребра даровао је он Делфима и неизмерно много злата. Између осталога, даровао им је шест врло знаменитих златних врчева. Ови се налазе у Коринтској ризници и тешки су тридесет талената. Говорећи истину, ова ризница заправо и није била својина коринтске државе, него је припадала Кипселу, сину Еетијонову. Овај Гиг је, колико ми је познато, после фригијског краља Миде, сина Гордијина, први од варвара слао дарове у Делфе. Мида је поклонио Делфима престо са кога је кројио правду, и који представља нешто особито, што је вредно да се види. И овај престо налази се на истом месту где и Гигови врчеви. А оно злато и сребро што га је даровао Гиг назвали су у Делфима, по имену дародавца, Гигова ризница. За време своје владавине упао је Гиг с војском у Милет и у Смирну и заузео је тврђаву у Колофону. Али за време тридесет и осам година своје владавине он није извршио никакво важније дело, и о њему имамо само толико да кажемо.
15) Поменућемо укратко Гигова сина Ардиса који је владао после Гига. Овај је заузео Пријену и упао у Милет, а за време његове владавине у Сарду, Кимеријци су, протерани из свог завичаја од Скитских номада, дошли у Азију и заузели цео Сард, осим тврђаве.
16) Влада Ардиса трајала је четрдесет година и њега је наследио син Садијат, који је владао дванаест година, а после њега долази на престо Алијат. Овај је ратовао са Кијаксаром, потомком Дејоковим, и са Међанима, протерао Кимеријце из Азије, освојио Смирну, коју су основали Колофоњани, и упао у Клазомену. Из ових градова пак није отишао по својој вољи, него је грдно настрадао. Он је ипак за време своје владавине извршио ова знаменита дела:

Рат с Милећанима
17) Повео је рат против Милећана, што му је отац оставио у аманет; а ратовао је против Милета и његове околине на овај начин: кад би жито било зрело, упадао би у милетску област с војском уз свирку харфи, фрула, таламбаса, пиштаљки и других свирала. Кад год би долазио у милетску област, не би рушио куће по пољима изван града, нити би их спаљивао, и не би им обијао врата, него би их све поштедео. Кад би уништио сва стабла и све плодове у земљи, он би се тада повукао. Милећани су држали у својим рукама море, те војска није могла да врши опсаду. Куће им Лиђанин није рушио стога да би Милећани имали откуда ићи да сеју и обрађују њиве, и да би он имао шта да пљачка приликом свог поновног упада.
18) Тако је ратовао пуних једанаест година, и за то време Милећани су двапут претрпели тежак пораз: први пут код Лименеја, а други пут у долини Меандра. У току ових шест година у Лидији је још владао Садијат, син Ардисов, који је овај рат и започео и сваке године упадао у милетску област.
Следећих пет година ратовао је Алијат, син Садијатов, наследивши, као што сам већ раније објаснио, рат од оца, и наваљивао је на Милет свом силом. Једини су у овом рату притекли Милету у помоћ становници острва Хија. Ови су, враћајући им зајам, дошли Милећанима у помоћ јер су Милећани раније помагали становницима Хија у рату против Еритрејаца.
19) Кад су дванаесте године војници запалили усев, десио се овај догађај. Када је плануло жито, распиривана ветром ватра ухвати и храм Асесијске Атене и он до темеља изгори. У први мах на то се није обраћала нарочита пажња, али кад се војска вратила у Сард, разболи се Алијат. Пошто је болест била дуга и тешка, било по нечијем савету или из властите побуде, пошаље он свештенике у Делфе да питају бога за савет о болести. Али кад су ови били дошли у Делфе, Питија им је рекла да неће прорицати док не оправе Атенин храм који су спалили у милетској земљи Асесу.
20) Ја отуда то знам што су ми о томе причали у Делфима. Поред тога Милећани причају још и то да је Перијандар, Кипселов син, био у најприснијем пријатељству са Трасибулом, тадашњим тиранином у Милету. Кад је Перијандар сазнао шта је пророчиште одговорило Алијату, послао је свог изасланика Трасибулу и обавестио га о томе, да би благовремено знао како да поступи.
21) Милећани кажу да се то овако десило. Чим је Алијату јављено шта је пророчиште одговорило, он сместа пошаље посланика у Милет са намером да склопи примирје са Трасибулом и Милећанима док не сагради храм. И изасланик је дошао у Милет. Али Трасибул је још раније сазнао тачно за цео овај план и за Алијатове намере, па је смислио ово. Наредио је Милећанима да се донесе на трг сва количина жита колико год га је било у приватним и државним амбарима, и да кад он да знак, сви почну да пију и да се међусобно веселе.
22) Трасибул је ово урадио и заповедио ради тога да би изасланик из Сарда видео огромну количину жита и народно весеље, те да би о томе јавио Алијату. То се, доиста, тако и десило. Кад је изасланик све то видео и предао Алијатову поруку Трасибулу, па кад се вратио у Сард, до измирења је заиста било и дошло. Алијат је мислио да је у Милету велика несташица у житу, те да ће народ пасти у крајњу невољу, а примио је од изасланика, кад се овај вратио из Милета, сасвим супротне вести, сасвим друкчије него што се надао. После тога они се измире, чак се спријатеље и постану савезници, а Алијат сагради у Асесу, уместо једног, два храма богињи Атени, и убрзо оздрави. Ето, тако се провео Алијат у рату са Милећанима и Трасибулом.
23) Перијандар беше Кипселов син и он је Трасибула обавестио о изјави Делфиског пророчишта. Он је владао у Коринту као тиранин и њему се, како причају Коринћани (а с њима се слажу и становници Лезба), десило у животу велико чудо. Ариона из Метимне изнео је делфин на својим леђима на копно код Тенара. Арион је тада био најбољи свирач на цитри на свету и, по мом мишљењу, први је састављао песме-дитирамбе, изумео их и увежбавао дитирамбске хорове у Коринту.

Чудесно спасење Ариона
24) Прича се да је овај исти Арион, пошто је дуго времена проборавио на двору Перијандра, зажелео да плови у Италију и на Сицилију. То је једног дана и учинио. Зарадивши онде много новаца, хтео је да се врати у Коринт. Кренуо је, дакле, из Тарента, па пошто је имао највише поверења у Коринћане, најми он једну коринтску лађу. Међутим, посада брода склопи на мору заверу да баци Ариона у море и да му узме новац. Арион сазна за то и понуди им сав новац, само их замоли да му поштеде живот. Али није био у стању да их умилостиви, већ му морнари заповеде или да се сам убије, па да га на копну сахране, или да сместа скаче у море. Дошавши у велику опасност, Арион их преклињаше да му се смилују и, кад већ друкчије не може да буде, да му бар дозволе да им се покаже у целој својој опреми и да им с веслачке клупе отпева једну песму. Ови му, најзад, дозволе да им пева. Обузела их је ипак жеља да још једанпут чују песму најбољег певача на свету, те сви дођу са задњег дела лађе и скупе се на средини брода. Арион обуче сву своју опрему и узме цитру, попне се на клупу и запева из свег гласа. Кад је отпевао песму, баци се са целом опремом у море, а морнари наставе да плове за Коринт. Прича се да је тада делфин узео Ариона на леђа и донео га на Тенар. По изласку на копно упути се он у целој својој опреми пешке у Коринт. Кад је тамо стигао, испричао је све шта се с њим догодило. Перијандар му није поверовао, те га стави под стражу и нареди да никуд не излази, а мотрио је на морнаре. Кад они приспеше, позове их и запита да ли штогод знају о Ариону. Док су они причали да је он жив и здрав негде у Италији и да су га срећног оставили у Таренту, искочи изненада пред њих главом Арион у оној истој опреми. Страшно су се поплашили и нису могли да порекну своју кривицу. То причају сада Коринћани и Лезбијци, а код Тенара постоји један омањи бронзани кип који представља човека како јаше на делфину.

Kрез
25) Алијат, Лиђанин, дакле, заврши рат са Милећанима и затим умре. Владао је педесет и седам година. Кад се био опоравио од болести, поклонио је и он, као други по реду из ове династије, Делфијском пророчишту један велики сребрни врч и ванредно лепо израђено гвоздено постоље за њега, најлепши примерак од свих оних поклона који су се налазили у Делфима. Израдио га је мајстор Глаук с Хија, који је први на свету пронашао вештину заваривања гвожђа.
26) После смрти Алијатове дошао је на престо његов син Крез, кад му је било тридесет и пет година. Први Хелени на које је напао били су Ефешани. Али за време трајања његове опсаде заветују Ефешани свој град богињи Артемиди, на тај начин што су ужетом свезали зидине око града за Артемидин храм. Између старог града, који је тада био под опсадом, и храма био је размак од око седам стадија. После ових напао је Крез редом на све Јонце и Еолце, налазећи једнима једну, а другима другу кривицу. Ако је коме могао да пронађе већу кривицу, имао је убедљивији изговор за напад, а неке је напао скоро без разлога.
27) Чим је Хелене у Азији натерао да му плаћају данак, помишљао је да сагради лађе и да са њима нападне и покори становнике острва. Али кад је све било спремно за грађење лађа, по једнима, дошао је у Сард Бијант из Пријене, а по другима Питак из Митилене и спречио га да гради флоту. Он је, наиме, на питање Крезово има ли шта ново у Хелади, одговорио:
,,О краљу, становници острва накуповали су десетине хиљада коња и намеравају да зарате против тебе и пођу на Сард."
Мислећи да овај озбиљно говори, Крез му рече:
,,О кад би само богови упутили острвљање да на коњима нападну на децу Лидије!"
Али га овај прекине и рече му:
,,Сасвим је разумљиво, о краљу, што желиш да ти падну у руке острвљани са својим коњима. Па шта мислиш да су острвљани, чим су сазнали да имаш намеру да градиш бродове против њих, могли друго да зажеле него да савладају и похватају Лиђане на мору, како би ти се осветили за Хелене који станују на копну, а које си претворио у робове?"
Крез се овим речима јако обрадује и, пошто му је дао за право, послуша га и престане са грађењем бродова. И тако је са оним Јонцима са острва успоставио пријатељске односе.
28) После извесног времена покорио је скоро све народе који су становали са ове стране реке Халиса. Крез је, наиме, покорио све остале народе, осим становника Киликије и Ликије и то: Фрижане, Мисијце, Маријандине, Халибе, Пафлагонце, Трачане, Тине, Битињане, Карце, Јонце, Дорце, Еолце и Памфилце.
29) Кад их је све покорио и присајединио Лидији, долазили су у Сард, који је тада постигао највиши степен богатства, редом сви тадашњи мудраци из Хеладе, па је, између осталих, дошао и Атињанин Солон, онај што је Атињанима, на њихов захтев, написао законе и одмах иза тога отпутовао у свет на десет година. Отпловио је под изговором да иде да види света, а, уствари, да не би био присиљен да укине законе које им је сам био написао. И Атињани се у његову одсуству нису усудили да их укину, јер су се свечаним заклетвама обавезали да ће се десет година служити законима које им је написао Солон.

Kрезов разговор са Солоном
30) Због ових закона, а и да би видео света, отпутовао је Солон у Египат Амазису, а затим и Крезу у Сард. Крез га је у свом двору лепо примио и сјајно угостио. После тога, трећег или четвртог дана нареди Крез слугама да Солона проведу кроз ризнице и да му покажу сву величину и богатство. Кад је овај све то видео и прегледао, Крез га згодном приликом запита:
„Пријатељу Атињанине, до мене је дошао глас о твојој мудрости и да си, путујући као мудрац, обишао и упознао многе земље; сад ме је обузела жеља да те запитам којег човека сматраш најсрећнијим на свету?"
Крез се надао да је он тај најсрећнији човек на свету, па га је због тога то и упитао. Солон му искрено и без ласкања одговори:
„Господару, Тела Атињанина."
Зачудивши се овом одговору, Крез га нестрпљиво запита:
„А зашто баш Тела сматраш најсрећнијим човеком?" —
„Прво, зато," рече му овај, ,,што је тај Тел живео у Атини за време срећних дана и имао добру и лепу децу, те је дочекао да од свих види унуке и сви су га преживели, а онда, што је провео живот у таквој срећи и што је умро најславнијом смрћу. Он је, наиме, кад су се Атињани борили против суседа у Елеузини, дошао својима у помоћ и, натеравши непријатеља у бекство, славно погинуо. Атињани су га сахранили о државном трошку на оном месту где је пао тако му указали највећу почаст."
31) Кад је Солон завршио са приповедањем о великој срећи Тела, Крез га запита кога другог сматра најсрећнијим, мислећи сасвим сигурно да ће то место њему да припадне. Али Солон рече:
„Клеоба и Битона. Ова двојица, наиме, били су пореклом из Арга и живели су у сваком задовољству, а уз то били су телесно снажни. Обојица су били победници на олимпијским утакмицама и о њима се прича ово. Кад се у Аргу одржавала свечаност у част богиње Хере, морала им се мајка хитно да одвезе на колима до храма, а волови им се нису на време вратили с њиве. И младићи су се у последњем тренутку упрегли у јарам и одвукли кола на којима је седела њихова мајка. Вукли су их тако четрдесет и пет стадија док не дођоше у храм. Кад су на очиглед свих учесника свечаности то извршили, умрли су најлепшом смрћу. Бог је тиме дао до знања да је за човека много боље да умре него да остане у животу. Сакупљени Аргејци славили су снагу младића, а Аргејке су благосиљале њихову мајку што је родила такве синове. Пресрећна због тог дела и јавног признања, мајка стаде пред кип и помоли се богу за здравље својих синова, Клеоба и Битона, који су јој одали тако велико поштовање, па замоли богињу да им да да буду најсрећнији људи на свету. После те молитве, чим су принели жртву и најели се, младићи су у храму заспали и нису се више ни пробудили, него им је то био крај. Зато што су били тако добри, Аргејци дадоше да им се израде слике и пошаљу их у Делфе."
32) Кад је Солон дао друго место овој двојици, Крез се јако расрди и упита га:
„Пријатељу Атињанине, ти моју срећу баш тако мало цениш да ме не стављаш у исти ред ни са обичним, малим људима."
А Солон му одговори:
„О Крезу, иако знаш да су богови завидљиви и нестални, ипак ме питаш о људској срећи. У току дугог времена човек мора много да види и против своје воље, а мора много и да претрпи; Граница људског живота иде и до седамдесет година. Тих седамдесет година садрже у себи двадесет и пет хиљада и две стотине дана, не рачунајући ту и уметнути месец у преступним годинама. Кад бисмо, због тачног рачунања, свакој другој години додали по један уметнути месец, било би у седамдесет година тридесет и пет уметнутих месеци, а они би имали хиљаду и педесет дана. За време ових двадесет и шест хиљада двеста педедет дана у току седамдесет година, ниједан од њих није исти као други и сваки од њих доноси сасвим различите догађаје. То значи, Крезу, човек је у свему остављен судбини и случају. Видим да си богат и силан владар, а оно за што си ме питао не могу ти никако рећи пре него што видим да ли ћеш до краја живота бити срећан. Ни најбогатији није срећнији од онога који има само оно што му је најпотребније за живот, ако му, и поред свих лепота и свега блага, не буде дато да до краја живота ужива у свом богатству. Многи људи били су несрећни и поред огромног богатства, а опет, многи срећни и у осредњим, и скромним материјалним приликама. Јако богат и несрећан човек има само два преимућства над срећним и сиромашним човеком, док овај има много више преимућстава над богатим и несрећним човеком. Богаташ не мора да се одрекне својих прохтева и може лакше да подноси штету која га задеси али сиромашан има над богатим следећа преимућства: штету, додуше, не може једнако да поднесе и да задовољи пожуду као богаташ; од штете га пак брани срећа, па није унакажен, здрав је, не зна за банкротства, има здраву децу и леп је. Ако уз све то још и лепу смрт дочека, онда је достојан да се назове онако срећним како ти тражиш, Ни за кога се пре смрти не сме ни помислити ни рећи да је благословен, а камоли срећан.
Човек не може да има све што зажели, као што ниједна земља нема све што јој треба, него нешто има, а у нечему оскудева. Она која од њих има на расположењу већину потрепштина, та је земља најбоља. А тако и једно човечије тело није само себи довољно. с једне стране има што му је потребно, а с друге оскудева у нечему. Кад неко од људи проживи у сваком обиљу и задовољству и умре лепом смрћу, тај је достојан, о краљу, да носи назив срећна човека. Треба безусловно видети каква ће му бити смрт, јер многима прво бог даде срећу, па их онда изненада потпуно упропасти."
33) То је рекао Крезу, а овај му се није ни захвалио, него га отпусти без иједне речи. Помислио је да је Солон нека велика будала, зато што му уз све тадашње благо препоручује да сачека да види каква ће му бити смрт.

Kрезов сан
34) После Солонова одласка бог се страшно осветио Крезу, по свој прилици зато што је сматрао себе за најсрећнијег на свету. Одмах после тога, за време спавања усни, као на јави, да ће му се сину десити несрећа. Крез је имао два сина, од којих је један био богаљ; био је, наиме, глувонем, док је други био међу својим вршњацима први у свему. И овај се звао Атис. За овог, Атиса, предсказао му је сан да ће погинути од баченог гвозденог копља. Кад се Крез пробудио и размислио о томе, а из страха од сна, реши се да га ожени и забрани му да убудуће командује Лиђанима, као шго је раније имао обичај да ради, и нареди да се сва копља, дугачка и кратка, све чиме се људи служе у рату, склоне из мушких одаја и сместе у једну неприступачну одају, да не би нешто с места где је висило пало му на сина.

Aдресг из Фригије. Погибија резова сина
35) Кад је управо био забављен око синовљеве свадбе, дође у Сард неки човек који је био у великој неприлици и чије су руке биле упрљане убиством. Био је родом из Фригије, и краљевског порекла. Дошавши у Крезов двор, замоли да га, према тамошњим обичајима, очисте од греха. И Крез га је очистио. У Лидији постоји приближно исти обичај чишћења од греха као и код Хелена. После завршетка уобичајеног обреда зажели Крез да дозна ко је он и одакле је, па га запита:
''О човече, ко си и из кога места Фригије долазиш да тражиш уточиште на моме огњишту? Кога си убио: човека или жену?''
Овај му одговори:
''Ја сам, краљу, Мидин унук и син Гордијев, а зовем се Адрест; Нехотице сам убио свог рођеног брата, и отац ме је прогнао и лишио свега.''
''Ти си", рече му на то Крез, „потомак мојих пријатеља и дошао си у пријатељску кућу; остани овде у мом двору и нећеш оскудевати ни у чему. Уколико лакше будеш подносио своју несрећу, утолико ће ти бити боље."
И он је тако живео на Крезову двору.
36) У то исто време налазио се на Олимпу у Мисији један огроман дивљи вепар. Силазећи с планина овај је уништио усеве Мисијаца. Често су Мисијци ишли у лов на њега, али му нису могли ништа, него су још и страдали од њега. На крају дођу Крезу изасланици Мисијаца и рекну му:
''О краљу, огроман вепар појавио нам се у земљи и уништава иам труд. И поред свих настојања не можемо да га уловимо. Молимо те сада да нам пошаљеш сина и одреде младића и паса да га истерамо из земље.''
Кад су га за то замолили, Крез им, сетивши се сна, одговори:
,,Не помињите ми више сина мога! Не могу вам га никако послати. Недавно се оженио и сада се налази у меденом месецу. Послаћу вам одмах одреде Лиђана и све ловце и заповедићу им да, кад дођу, што ревносније помогну да уклоните звер из земље."
Тако им је одговорио, и изасланици Мисијаца изјавише да су са овим задовољни.
37) На то уђе Крезов син, који је чуо како је Крез одбио молбу Мисијаца да им пошаље сина, и рече Крезу:
„Драги оче, за мене је раније било нешто најлепше и најплеменитије да стичем славу у ратовима и у лову на дивље звери. Сада си ми ускратио и једно и друго, иако ниси могао приметити да сам постао ни плашљивац ни кукавица. Како ћу сада изгледати кад будем одлазио на јавне састанке и кад се будем враћао са њих? Шта ће о мени да мисле грађани, а шта моја млада жена? Шта ће мислити, за каквог се човека удала? Него, или ме сад пошаљи да идем у лов или ми реци све и увери ме да је за мене боље што тако поступаш!"
38) Крез му на то одговори:
„Драго моје дете, не поступам ја с тобом овако ни због тога што сам видео да си кукавица нити сам ишта незгодно код тебе приметио, већ ми је на сан дошла нека прилика и рекла ми да ћеш бити кратка века и да ћеш погинути од гвозденог копља. Због тог привиђења пожурио сам и с твојом женидбом и нисам те слао на ове походе и приредбе да бих те, бар док сам ја жив, некако могао отети од судбине. Ти си ми једино дете, јер другог сина, онако глувонема, сматрам као да и немам."
39) „Не замерам ти, оче'' одговори младић, „што си ме због сна чувао. Дозволи да ти кажем да ниси добро разумео сан и да си га погрешно протумачио. Кажеш да ти је привиђење у сну рекло да ћу погинути од гвозденог копља. Где су вепру руке и где му је гвоздено копље кога се ти тако бојиш? Да ти је речено да ћу умрети од зуба или да ти се тако нешто слично учинило, било би оправдано то што чиниш, међутим, речено ти је од копља. Пошто нећу ићи у бој против људи, пусти ме!"
40) На то је Крез одговорио:
„Сине, победио си ме износећи своје мишљење о сну. Кад је тако, предомислио сам се и послаћу те у лов."
41) То рече Крез и позове Фрижанина Адреста, па му рече:
„Адресте, ја ти, кад те је снашла невоља нисам ништа пребацивао, него сам те чак очистио од греха, примио те у двор и опскрбио те свим оним што ти је потребно. Сада у овој неприлици дужан си да ми се за раније учињена доброчинства одужиш; треба да ми чуваш сина кад пође у лов, да не би неки зликовци извршили напад на вас и побили вас. Поред тога, и ти треба тамо да пођеш и да се прославиш својим делима. И од дедова си то наследио, а и сам имаш велику снагу."
42) „О краљу", одговори Адрест, „друкчије не бих ни ишао на ту утакмицу, јер ми у овој мојој невољи и не приличи да идем међу честите вршњаке; сам не помишљам на тако нешто. Да, често сам угушивао у себи такву жељу. Али сада кад ти је нужно и кад треба да ти учиним услугу, а добро знам шта ти дугујем, не могу ти то одбити и спреман сам да ти онога кога ми повераваш на чување здрава и читава доведем кући."
43) Одговоривши тако Крезу, пођу опремљени с одабраним младићима и псима. Кад су дошли на Олимп планину, потраже звер, нађу је, опколе и нападну копљима. Тада странац, овај што је био очишћен од убиства, поменути Адрест, баци копље на вепра, промаши га и погоди Крезова сина. Бацивши копље, учинио је да се испунило предсказивање сна. Тада неко отрчи да јави Крезу шта се догодило, дође у Сард и исприча му о боју и о удесу сина.

Жалост Крезова за сином Атисом
44) Креза је синовљева смрт силно потресла. Нарочито је жалио што га је убио баш онај кога је он очистио од греха за убиство. Сав изван себе због несреће, позове Зевса помиритеља, пошто је све то претрпео од странца, а позове и Зевса заштитника куће и заштитника пријатељства; по имену се обрати на истог бога називајући га заштитником и запита га:
„Зашто си ми прећутао да, примивши у двор странца, храним и гостим убицу свога детета?"
Обрати се и на Зевса заштитника пријатељства:
„Зашто се пријатељ, кога сам послао као чувара свога сина, показао као највећи непријатељ?"
45) После тога стигоше Лиђани носећи леш, а иза њих је ишао убица. Стао је пред мртваца, дигао руке и предао се Крезу молећи га да га убију над мртвацем. Помињао је своју ранију несрећу; и у тој несрећи да баш убије онога који га је очистио! Он више не може живети. Чувши ово, Крез је, и поред велике несреће која му је задесила кућу, имао сажаљења према Адресту, те му рече:
„Добио сам од тебе пуну задовољштину, странче, кад сама себе осуђујеш на смрт. Ниси ти крив за ову моју несрећу, коју си нехотице проузроковао, него је крив неки од богова који је давно прорекао да ће се то десити."
Крез је онда, како то приличи, сахранио свога сина. Адрест пак, Гордијев син и унук Мидин, већ дотле убица свог рођеног брата, а сада и убица свог добротвора, пошто се уверио да је најнесрећнији човек на свету, чим се свет са погреба разишао, изврши на гробу самоубиство.

Kрез искушава пророчишта у Хелади и Либији
46) Око две године Крез је остао у дубокој жалости за изгубљеним сином. После тога, кад је власт Кијаксара, сина Астијагова, пала и дошла у руке Кира, сина Камбизова, и кад се персијска држава повећала, престао је Крез са жалошћу. Размишљао је како би некако зауставио напредовање моћи Персијанаца, пре него што постану силни. После таквог размишљања падне му на памет да искуша пророчишта у Хелади и у Либији. Стога је послао изасланике у сва пророчишта: у Делфе и у Абе у Фокиду, а једне у Додону. Неки су били упућени Амфијареју и у Трофониј, па најзад и у Бранхиде код Милета. Ово су хеленска пророчишта у која је Крез слао посланике и њих је намеравао да пита за савет. Друге је, опет, послао у Либију да питају Амона. Разаслао их је са намером да испита веродостојност пророчишта и да после тога у оно које буде најистинитије пошаље још једном своје изасланике да пита да ли да крене војску против Персијанаца.
47) Кад је издао таква наређења Лиђанима, пошаље их да искушавају пророчишта. Нареди им да изброје све дане од оног дана кад су пошли из Сарда и да стотог дана питају пророчиште шта ради и како је лидски краљ Крез, син Алијатов. Што год би неко од тих пророчишта одговорило, нареди да све то запишу и њему донесу. Не каже се нигде да ли су му и сва остала пророчишта том приликом дала одговоре. Кад су Лиђани журећи се ушли у храм у Делфима и кад су запитали бога, као што им је било наређено, Питија им у хексаметарском стиху рече ово:
„Знам за пешчаних зрнаца број и просторе морске;
С глувонемим разговор водим и чујем неизречене речи,
И мирис корњаче с тврдим штитом сад ме голица,
Скуване с овнујским месом у тучаном лонцу скупа.
Туч је и одоле у њему, туч га и одозго покрива."
Лиђани су забележили оно што им је Питија одговорила и вратили се у Сард.
48) Кад су пак и остали изасланици стигли са одговорима пророчишта, Крез их тада редом све отвори и прегледа шта је написано. Ниједан му се од њих није допао. Али кад је прочитао одговор пророчишта из Делфа, он се одмах помоли богу и прихвати га сматрајући да је једино право пророчиште оно у Делфима, јер је знало све што је он у то време радио. Кад је, наиме, разаслао изасланике, он је чекао до једног одређеног дана и онда је измислио следеће: мислећи да се за то не може сазнати и случајно погодити, закоље корњачу и овна и сам их скува у тучаном лонцу поклопивши га тучаним поклопцем.
49) То је, дакле, био одговор који је Крез примио од Делфијског пророчишта. Не могу ништа да кажем о томе шта је Лиђанима одговорило Амфијарејево пророчиште кад су га у његову храму, а по тамошњим обичајима, упитали. О томе се уопште не говори. Међутим, он је и за одговор овог пророчишта мислио да је истинит.
50) После тога Крез је великим жртвама тражио милост од бога у Делфима. Жртвовао је свега три хиљаде животиња. Исто тако је наслагао на велику ломачу позлаћене и посребрене постеље, па златно посуђе, пурпурна одела и огртаче, и све је то спалио, јер је мислио да ће тако добити још већу милост од бога. И Лиђанима је заповедио да принесу на жртву све што је поједини од њих од тих ствари имао. Када је завршио с приношењем жртве, истопио је неизмерно много злата и правио од њега полуопеке. Веће је правио од шест дланова дужине, а поред њих и краће, дуге три судланице, док су све биле дебеле једну судланицу. Излио их је сто и седамдесет комада, а од ових четири од жежена злата, од којих је свака била тешка два и по талента. Остале пак полуопеке изливао је од бела злата и биле су тешке по два талента. Начинио је и кип лава од жеженог злата, тежак десет талената. Овај лав је касније, за време пожара у храму у Делфима, пао са полуопека (јер је раније стајао на овима!) и сад се налази у Коринтској ризници и има тежину од шест и по талената, пошто су се три и по талента отопила од њега.
51) Кад су ове ствари биле готове, Крез их све пошаље у Делфе, а са њима и много других ствари, у првом реду две огромне посуде: једну сребрну и једну од злата. Она од злата стајала је на десној страни од улаза у храм, а сребрна на левој. Оне су после пожара однесене; златна се налази у ризници у Клазомени, и тешка је осам и по талената и дванаест мина, а сребрна стоји пред улазом у углу предворја и садржи шест стотина амфора. Делфијци је пуне вином за време пролетњих светковина у част Аполона. У Делфима кажу да је то дело Теодора са Сама, а и ја тако мислим. Чини ми се да се такво дело не може нигде видети. Послао је и златне ћупове за вино, и то четири на броју, који се, такође, налазе у Коринтској ризници, а поклонио, је и два котлића, један од злата и један од сребра. На златном стоји написано да је он, тобоже, поклон неког Лакедемонца, што не одговара истини. Он је Крезов, а ово је на њему написао неки Делфијац који је хтео да се додвори Лакедемонцима. Ја га, међутим, не помињем, иако му знам име. Али онај дечак, кроз чију руку тече вода, поклон је Лакедемонаца, а не један од котлића. Осим тога Крез је послао и многе поклоне без натписа; између осталог, и округле посуде од сребра за жртве леванице и, пре свега, златан женски кип, три лакта дуг. У Делфима кажу да је то кип који представља Крезову пекарку. Поред овога Крез је још поклонио ђердан с врата своје жене и њене појасеве. Све је то Крез послао у Делфе.
52) Амфијарејевом пророчишту, кад је дознао за његову славу и за његову невољу, поклонио је штит од злата и велико златно копље, а дршка тог копља била је такође од злата. И једно и друго налазило се још до мог времена у Теби, у храму Аполона Исменијског.
53) Крез заповеди Лиђанима, који су били одређени да носе дарове у храмове, да питају пророчиште да ли да Крез поведе рат против Персијанаца и кога да узме за свога савезника. Дошавши куда су били послани, ови Лиђани предаду дарове и упуте пророчишту ове речи:
„Крез, краљ Лиђана и других народа, пошто сматра да су ово једина права пророчишта на свету, послао вам је достојне дарове за прорицања, а сада вас пита да ли да поведе рат против Персијанаца и да ли да поведе са собом неку савезничку војску."
На ово питање оба пророчишта дала су исти одговор. Прорекли су Крезу да ће се, ако поведе рат против Персијанаца, велико краљевство срушити и саветују му да се распита који су међу Хеленима најјачи, па да њих придобије за савезнике.
54) Чим су му стигли одговори и чим се упознао са њима, јако им се обрадовао мислећи да је сигурно да ће уништити Кирово краљевство. Зато је опет послао у Питу људе и даровао Делфијце. Пошто је претходно дознао колико их има на броју, даровао је сваком по два златна статера. Делфи су за узврат дали Крезу и Лиђанима првенство приликом питања пророчишта, ослобођење од свих дажбина, почасно место и да сваки од њих може, кад год то зажели, постати грађанин Делфа за вечита времена.
55) Пославши дарове у Делфе, Крез је и по трећи пут питао пророчиште. Кад се уверио у истинитост пророчишта, питањима није било краја. Сада упита пророчиште да ли ће његова владавина бити дуга века. Питија му ово одговори:
„Кад мазга једном седне на међанских краљева престо,
Тад ти на каменити Хермо остаје сместа да бежиш,
Лиђане танких ногу, и на срам не мисли тада!

Aтина. Порекло Атињана
56) Овим речима, кад су стигле, Крез се највише обрадовао, више него свим дотада, јер је мислио да никада мазга неће владати у Медији уместо човека, и да неће због тога ни он ни они после њега престати да владају. После тога се распитивао који су најмоћнији међу Хеленима, да би их придобио за пријатеље. Распитујући се, дознао је да су Лакедемонци и Атињани испред свих. Лакедемонци су дорског порекла, а Атињани јонског. Оба ова народа истицала су се изнад свих осталих хеленских народа. Атињани су водили порекло од Пелазга, а Лакедемонци су хеленског порекла. Атињани нису никуд излазили из земље, док су Лакедемонци јако познати по својим лутањима и путовањима. За време краља Деукалиона становали су у земљи Фтијотиди, а за време Дора, сина Хеленова, у земљи испод Осе и Олимпа, званој Хистијеотиди. Кад су их Кадмејци протерали, настанили су се у области Пинда под именом Македонци. Одатле су, опет, прешли у Дриопиду, а из Дриопиде дођу тако на Пелопонез и добију име Дорци.
57) Којим су језиком Пелазги говорили, нисам у стању тачно да кажем. Ако је правилно да, закључујемо по оним Пелазгима који и сада постоје и станују изнад Тирсена у Крестону, а који су некад били суседи садашњих Дораца (а становали су у то доба у земљи која се сада зове Тесалиотида), или по Пелазгима који су заједно са Атињанима основали Плакију и Скилаку на Хелеспонту и по многим другим пелашким градовима, који су касније променили своје име, иако се тиме можемо послужити као доказом, — Пелазги су говорили варварским језиком. Ако се заиста тако десило с Пелазгима, онда је атички народ као пелашки, претапајући се у Хелене, заборавио свој стари и научио хеленски језик. И заиста, ни Крестонци ни Плакејци не говоре истим језиком којим говоре народи који сада станују око њих, а то доказује да они још увек говоре као некада кад су се у те земље насељавали.
58) А Хелени, како ми се чини, одувек су говорили истим језиком. Док је био одвојен од Пелазга, овај народ је испочетка био слаб, али од некада малог постао је велик и силан народ, пошто је претопио у себе у првом реду Пелазге и многе друге варварске народе. Чини ми се, насупрот томе, да се пелашки народ баш због тога није никад бројно повећао што је увек остао варварски народ.

Пизистратова тиранија
59) Крез је, дакле, дознао да је међу становницима Атине дошло до политичких сукоба и да у то време у Атини влада тиранин Пизистрат, син Хипократов. Томе Хипократу, наиме, док је био приватно лице и док је једном посматрао олимпијске свечаности, десило се велико чудо. Док је приносио жртву, котлови, који су били пристављени пуни меса и воде, и без ватре почели су да кувају и да кипе. Лакедемонац Хилон, који се ту десио и видео то чудо, саветовао је Хипократу да се, прво, не ожени роткињом, друго, ако већ има жену да је отера, а ако има сина да га се сместа одрекне. Хипократ није хтео да послуша Хилонов савет и роди му се после тога овај исти Пизистрат. Он је хтео да постане тиранин и за време грађанског рата између Атињана из приморја, које је водио Мегакле, син Алкмеонов, и оних из равнице, које је предводио Ликург, син Аристоледов, оснује трећу странку и стави се на чело брђана. Том приликом се послужио једним лукавством. Ранио је сам себе и мазге и довезао се на колима на трг, као да бежи од непријатеља који су га, кад се возио на њиву, тобоже, хтели да убију, па замоли од наорда стражу за себе и добије је. Раније се прославио у рату против Мегарана заузимањем Низеје, а извршио је и друге велике подвиге. Атински народ се превари и сакупи му известан број људи. Ови, додуше, нису били наоружани копљима, већ је Пизистратова пратња била састављена од људи наоружаних батинама. Помоћу њих дигне Пизистрат устанак и заузме тврђаву, те је отада владао у Атини. Није укидао постојеће части нити је мењао законе и, придржавајући се устава, лепо и добро је уредио државу.
60) После краћег времена договоре се присталице Мегакла са Ликургом те протерају Пизистрата. Тако је управо Пизистрат први пут заузео Атину и завео тиранију, а пошто је није учврстио, био је збачен. Његови противници су се ускоро поново дигли један против другог. Притешњен са свих страна побуном, Мегакле поручи Пизистрату да се, ако би хтео, ожени његовом ћерком и да поново заузме власт. Кад је Пизистрат примио и пристао на овај услов, они се, да би га вратили у Атину, послуже, по мом мишљењу, необичним и неозбиљним лукавством. Хелени су се, наиме, још одвајкада истицали мудрошћу над варварским народима и били су се давно ослободили бесмисленог сујеверја, па ипак ова двојица овако подвалише Атињанима, за које се уопште мисли да су по мудрости први међу Хеленима. У Пеанској општини била је једна жена по имену Фија, висока, без три прста, четири лакта, и иначе изванредно лепа. Њу опреме свим оружјем и обуку је у сјајне хаљине, украсе је најскупоценијим накитом да би што величанственије изгледала и увезу је у град. Испред себе су послали гласнике који су трком дошли у град и гласно викали оно што им је било наређено. Викали су: „О Атињани, примите са радошћу Пизистрата, коме сама богиња Атена указује највећу почаст и доводи га натраг у своју тврђаву." Док су гласници трчали и гласно понављали наређење, одмах се међу масама у предграђу пронесе глас да Атена доводи натраг Пизистрата. А и сами становници града, уверени да је ова жена сама богиња, помоле се овом женском бићу и приме радосно Пизистрата.
61) Кад је тако Пизистрат поново дошао на власт, он се, према договору са Мегаклом, ожени његовом ћерком. Будући да је имао већ одраслу децу и пошто се сматрало да је на Алкмеонидима још увек лежало проклетство, није хтео да има деце са новом женом и није са њом живео по обичају. То је пак у прво време жена крила, а после, било зато што су је питали или не, каже она то својој мајци, а ова, опет, исприча то своме мужу. Мегакле се страшно наљути због срамоте коју му је нанео Пизистрат и, у љутини, помири се са побуњеницима. Кад је дознао шта се против њега спрема, Пизистрат добровољно напусти земљу и, дошавши у Еретрију, посаветује се са својим синовима. На једном договору примљен је Хипијин предлог да се поново освоји тиранска власт. Ту су сакупљали прилоге из градова који су им били дужни за ранија доброчинства. Међу многима који су им слали своје прилоге нарочито су се истицали Тебанци. После тога, да кажемо укратко, све је брзо било спремно за повратак у Атину. И заиста, дођоше плаћеници из Арга са Пелопонеза, и дошао је са нарочитим одушевљењем добровољац са Накса, који се звао Лигдамис. Он је донео новац и довео борце.
62) Једанаесте године продру они из Еретрије у Атику и заузму Маратон. За време логоровања у овом пределу не само да им дођу побуњеници из града, него им приђу и становници сеоских општина; свима овима била је милија тиранија од слободе. Овакви су се, дакле, скупили. Атињани из града нису испрва обраћали пажњу на Пизистрата док је скупљао новац и кад је заузимао Маратон. Тек кад су дознали да он са Маратона иде на град, пошли су у рат против њега. Атињани пођу са целом војском против устаника, а Пизистратова војска крене са Маратона и нападне на град. Сукобили су се у граду код храма Паленид-ске Атене и ту су се ушанчили једни против других. Ту је, по наговору неког бога, Пизистрату притекао у помоћ пророк Амфилит Акарнанац. Он му је пришао и објавио му у хексаметру ово:
„Бачена стоји мрежа и спремна чека на лов,
Тунина улеће у њу за бледог месеца сјаја."
63) Тако му је овај у божанском надахнућу прорекао, а Пизистрат разумеде пророчанство и изда наређење за напад. Становници града Атине су тада били за ручком и после ручка; неки су се од њих коцкали, а неки су били легли да спавају. Пизистратове присталице упадну изненада у Атину и натерају Атињане у бекство. И док су они бежали, а да се не би поново прикупили, и да би их коначно разбио, смисли Пизистрат врло мудар план. Попне синове на коње и пошаље их за овима. Кад су синови стигли бегунце, рекоше им оно што им је наредио Пизистрат, то јест да се без бојазни врате сваки својој кући.
64) Атињани су га послушали, и тако је Пизистрат по трећи пут заузео Атину и учврстио тиранску власт уз помоћ многобројне телесне гарде и једним делом приходима из своје државе, а делом и приходима оних који станују на Стримону. А синове оних Атињана који су остали у строју и нису одмах побегли узео је за таоце и послао их је на Накс (и ово је острво Пизистрат војском покорио и дао га Лигдамису). Поред тога очистио је, по наговору пророчишта, острво Дел, и то овако: докле год је од храма допирао поглед, са целог тог простора ископао је мртваце и пренео их у други предео Дела. И тако је владао Пизистрат као тиранин у Атини, а од Атињана један део је пао у борби, а други су с Алкмеонидима побегли из домовине.

Спарта. Ликург и његов устав
65) Крез је сада сазнао да су Атињани у то време били у таквим приликама, а за Лакедемонце је, опет, чуо да су се опоравили од великих губитака које су претрпели у рату са Тегеаћанима и да су тада већ били јачи од Тегеаћана. За време владе краља Леона и краља Хегезикла у Спарти, Лакедемонци су у другим ратовима имали среће, само су зло прошли у рату против Тегеаћана. Раније су живели под најгорим уставом и нису имали додира ни с Хеленима ни с другим народима, али су, најзад, дошли до одличног устава, и то на следећи начин. Кад је славни Спартанац Ликург дошао у Делфијско пророчиште, одмах му је при улазу у светилиште Питија рекла:
„Да си нам здраво, Ликургу, у нашем пресветом храму,
Миљенче Зевса и свих што дворе на Олимпу држе!.
Да л' да ти упутим ко богу ил' као смртнику речи?
Ликургу, осећам да више нег' човек божанство ти си."
Неки у вези са тим кажу да му је Питија дала упутство за садашњи спартански устав, док сами Лакедемонци тврде да је Ликург, док је био старалац Леобота, свога синовца, Спартанског краља, донео тај устав са Крете. Чим је постао старалац, увео је нов устав и бринуо се да се он не крши. Поред ствари важних за ратне вежбе војних јединица, рејона и јавних мензи, поставио им је Ликург ефоре и сенаторе, такозване геронте.

Рат са Тегеаћанима. Крезов савез са Спартом
66) Тим изменама добили су Спартанци одличан устав, а Ликургу, кад је умро, подигли су храм и много су га поштовали. У тако доброј и прилично насељеној земљи дошло је одмах до напретка и благостања. И поред свега тога нису хтели да мирују него, мислећи да су јачи од Аркађана, замоле Делфијско пророчиште да им оно да целу Аркадију. Питија им је ово објавила:
„Аркадију би целу? Премного тражиш; дат' ти је нећу.
Тамо станују многи што жиром хране се људи.
Одбијати они ће тебе и никад ти завидет' нећу.
„Једном ћеш повести коло у трагова пуној Тегеји
И мерити ужетом поља и равницу измерит' лепу."
Кад су Лакедемонци чули овај одговор, нису нападали остале Аркађане, него с оковима и ланцима у рукама поведу војску на Тегеаћане, јер су поверовали дволичном пророчанству; хтели су Тегеаћане да претворе у робове. Кад су били у боју савладани и кад су многи од њих живи ухваћени, морали су у оковима, које су сами донели, да раде на премеравању Тегеатске равнице. Ови окови, које су сами донели и у којима су били везани, били су сачувани у Тегеји још и у моје време и висили су о зиду храма Атене Алејске.
67) И у ранијим ратовима увек су се рђаво проводили на мегдану са Тегеаћанима, а за време Креза и за владе Анаксандрида и Аристона већ су Лакедемонци постали у рату надмоћнији, а то се десило овако. Пошто су увек у рату били слабији од Тегеаћана, послали су изасланике у Делфе и запитали кога од богова треба да умилостиве да би у рату надјачали Тегеаћане. Питија им одговори да донесу кости Ореста, сина Агамемнонова. Кад нису били у стању да пронађу Орестову гробницу, пошаљу поново свештенике и запитају за земљу у којој лежи Орест. На ово питање Питија је изасланицима ово одговорила:
„Аркадија има град, Тегеја што се зове.
У њему гоњена великом два ветра дувају силом;
Ту удар на одбојнику лежи и невоља на невољи самој.
Агамемнона славног сина та плодна груда чува.
Ако га пренесеш к себи, у Тегеји победу имаш."
Иако су, дакле, Лакедемонци и ово чули, ипак ни тада нису били мање далеко од проналажења гробнице. Довијали су се на све могуће начине, док га Лих, један од такозваних посланика спартанских, није пронашао. Посланици су увек били најстарији грађани који су одслужили свој рок у коњичкој телесној гарди и било их је по пет сваке године. Они су били обавезни да оне године кад заврше службу у гарди буду увек у приправности да их ради државних потреба пошаљу некуд у иностранство.
68) Као један од тих, Лих је, помоћу среће, а и својом мудрошћу, пронашао тражени гроб у Тегеји. Пошто су у то време имали додира и били у саобраћају са Тегеаћанима, дође он у неку тамошњу ковачницу и, угледавши ковано железо, веома се чудио посматрајући његову израду. Приметивши да се овај зачудио, ковач престаде са радом и рече:
„Свакако, о странче из Спарте, да би се још више чудио да си видео оно што сам ја видео, кад се сад чудиш изради железа. Хтео сам у овом дворишту да ископам бунар и копајући наишао сам на мртвачки сандук дуг седам лаката. Пошто нисам веровао да је некад било већих људи од данашњих, отворио сам га и у њему видео леш исто толико дугачак колико и сандук. Кад сам га измерио, поново сам га закопао."
Исприча му све онако како је видео. Лих се сети шта је пророчиште објавило и закључи да би то могао бити Орест, а овако је изводио закључке: протумачи да су ковачки мехови ветар, наковањ и чекић су удар и одбојник, а ковано железо је пак невоља до невоље, тумачећи то отприлике тако као да је железо пронађено на човеково зло. Дошавши до таквих закључака, оде у Спарту и исприча Лакедемонцима цео овај случај. Ови га оптуже да шири лажне вести и протерају га. Тако Лих дође поново у Тегеју, исприча ковачу своју невољу и замоли га да му изда под кирију двориште. Ковач му га, међутим, није никако хтео да изда. Кад га је временом ипак наговорио, настани се Лих у дворишту, ископа гроб, сакупи кости и оде са њима у Спарту. И од тог времена, кад год су се сукобили, Лакедемонци су били много јачи. А тада су већ били покорили већи део Пелопонеза.
69) Сазнавши за све ово, Крез пошаље изасланике у Спарту с даровима и с молбом за савез, наредивши им све шта треба да говоре. По доласку ови рекоше Лакедемонцима:
„Послао нас је Крез, краљ Лиђана, и поручио вам ово. Спартанци, бог нам је објавио да узмемо Хелене за пријатеље, па пошто сам чуо да сте ви најбољи међу Хеленима, а имајући поверења у пророчиште, обраћам вам се и желим да вам постанем пријатељ и савезник без лажи и преваре."
Крез је пак ово поручио по гласницима, а Лакедемонци су и сами чули за пророчанство објављено Крезу и обрадовали су се доласку Лиђана, па су се заклели на пријатељство и савез. Крез им је и раније чинио нека доброчинства. Лакедемонци су, наиме, били послани у Сард и тамо куповали злато, јер су хтели да га употребе за Аполонов кип што је сада подигнут у лаконској гори Торнаку. Кад су се погађали, Крез им је то злато дао на поклон.
70) Пошто се Крез трудио да стекне њихово пријатељство и највише их поштовао од свих Хелена, Лакедемонци су пристали да склопе са њим савез. И не само да су били спремни да му дођу у помоћ ако их позове, него су од туча направили посуду, украшену сликама животињица на спољној страни око руба, велику три стотине амфора, и послали је у Сард са намером да се одуже Крезу за поклон. Та посуда није никада стигла у Сард, а зашто није, о томе постоје два разна мишљења. С једне стране Лакедемонци причају да су их, када је посуда на путу за Сард стигла до Сама, становници тога острва, дознавши за њу, напали с великим лађама и отели им је. С друге стране пак Самљани тврде да су Лакедемонци, који су носили посуду у Сард, закаснили и, кад су чули да је Крез заробљен, продали је на Саму; а купили су је приватни грађани и даровали Херином храму. А можда су баш сами они што су је продали, кад су стигли у Спарту, испричали како су их, тобоже, Самљани опљачкали. Ето тако је то било с том посудом.

Санданис одговара Креза од похода на Персију
71) Крез пак није добро разумео изјаву пророчишта и кренуо је с војском у Кападокију, надајући се да ће заробити Кира и освојити персијску државу. Док се Крез спремао да са војском крене на Персијанце, један Лиђанин, по имену Санданис, који је још и раније био сматран за мудраца, а после овог свог става још се више прославио у Лидији, саветовао је Крезу ово:
„О краљу, припремаш се да ратујеш против оваквих људи који носе кожне чакшире и другу одећу од коже, једу не шта хоће, него шта имају, а имају кршевиту земљу; уз то, не пију вино, него само воду; немају да једу смокава нити ичег доброг. Пре свега, дакле, ако победиш, шта ћеш моћи да отмеш онима који ништа немају? А затим, ако будеш побеђен, помисли каква ћеш добра да изгубиш! Кад окусе мало нашег благостања, заволеће га и неће моћи бити отерани. Захвалан сам боговима што нису подстакли Персијанце да поведу војску против Лиђана."
Крез се на те речи није ни обазирао. Персијанци пре него што су покорили Лиђане, нису имали ничега ни раскошног ни нарочито доброг.
72) Хелени су Кападочане звали Сирцима. Ови Сирци били су пре персијског господства под влашћу Међана, а у ово време били су под влашћу Кира. Граница између медске државе и Лидије била је река Халис, која извире испод јерменских планина и тече кроз Киликију, а затим се, на његовој десној обали, налазе Матијенци, а на левој Фрижани, па после тога скреће према северу и ту чини с десне стране границу између Кападокијске Сирије и Пафлагоније с леве стране. Ова река Халис пресеца скоро све малоазијске земље, од обале која лежи прекопута Кипра, па све до Црног мора. Халис је кичма целе ове земље. Добар пешак би овај пут превалио за пет дана.
73) Крез нападне на Кападокију из ових разлога: прво, што се полакомио да освоји ту земљу и да је присаједини својој држави; осим тога, нарочито, и зато што је поверовао пророчишту, и, најзад, што је желео да се освети Киру због Астијага. Медски краљ Астијаг, Кијаксаров син, био је, наиме, Крезов зет и Камбизов син. Кир га је збацио с престола. Постао је Крезов зет на овај начин. Одред Скитских номада умакне после једне побуне у Медију. У то време у Медији је био краљ Кијаксар, син Фраортов и унук Дејоков. Овај је са Скитима испрва добро поступао и дао им је уточиште; чак их је веома ценио и дао им своје синове да науче њихов језик и вештину руковања стрелама. Током времена Скити су стално ишли у лов и увек су из лова нешто доносили. Једном им се деси да ништа не улове. Кад су се вратили празних руку, Кијаксар их је (а био је, како се показало, врло строг и суров) јако сурово дочекао и злостављао. Доживевши то од Кијаксара, били су увређени и договоре се да му убију једног од синова који су код њих учили, да га испеку као што су навикли да спремају дивљач и да то изнесу пред Кијаксара, па да га понуде тобоже печењем од дивљачи, а кад га почасте, да што брже побегну у Сард код Алијата, сина Садијатова. Тако се то и догодило. И Кијаксар и присутни гости почасте се овим месом, а Скити после тог злочина добију Алијатову заштиту.
74) После тога Алијат није хтео да изручи Ските на захтев Кијаксаров, и зато између њих дође до рата, који је трајао пет година и у коме су час Међани побеђивали Лиђане, а час Лиђани Међане, а једном су водили чак и ноћну борбу. Наставивши тако нерешено рат, шесте године се деси да, баш у тренутку кад се водила битка, изненада усред дана настаде ноћ. Ово помрачење сунца прорекао је Јонцима Талет из Милета и предвидео чак и дан и годину кад се та промена заиста и догодила. Кад су Лиђани и Међани видели да је уместо дана настала ноћ, престану с борбом и, брже-боље, склопе међу собом мир. Посредници за мир између њих били су Сијенезије Киличанин и Лабинет Бабилонац. Ови су на брзу руку испословали да дође до узајамне заклетве и до узајамне женидбе. Наговорили су Алијата да даде кћер Аријенију за Астијага, сина Кијаксарова, јер без приснијих веза савез неће бити дуга века. Ови народи склапају мировне уговоре као и Хелени, само с том разликом што на раменима засеку кожу и једни другима лижу крв.

Почетак рата са Персијанцима
75) Управо тог Астијага, свога деду по мајци Кир је збацио с престола из разлога које ћу касније навести. Због тога се Крез наљутио на Кира и обратио се пророчишту с питањем да ли да поведе рат против Персијанаца, и, кад је, најзад, дошао дволични одговор пророчишта, у нади да је дата изјава у његову корист, повео је војску на персијску покрајину. Кад је дошао на реку Халис, Крез је, по моме мишљењу, превео војску преко реке користећи мостове који су се тамо налазили, док Хелени често тврде да му је војску превео Талет из Милета. Крез је тобоже био у неприлици како да преведе војску преко реке (до тог времена, наводно, није било тих мостова) и прича се да му је Талет, који се ту нашао с војском, реку која је текла с леве стране логора спровео да тече и с десне стране, а то је урадио овако: почев од горње стране логора, копао је дубок рукавац, који се пружао око логора у облику полумесеца како би логор добио утврђења иза леђа, и довео је воду кроз тај канал из старог корита, па је вода текла даље поред логора и поново се уливала у старо корито. Тако је река била поцепана на два рукавца, који су били тако плитки да су се могли прегазити. Неки, опет, причају да се старо корито реке било сасвим осушило. Али ја се с тим не слажем, јер како су онда прешли реку при повратку?
76) Прешавши реку, дошао је Крез с војском у такозвану Птерију Кападокијску (Птерија је најјачи град у тој земљи и лежи недалеко од града Синопе, који лежи баш на обали Црног мора) и ту се улогорио пустошећи њиве Сираца. Заузео је, дакле, град Птерију и њене становнике продао у ропство; заузео је и сва насеља око ње, а невине Сирце протера из њихове земље. Кир сакупи војску и уз пут јој присаједини и све околне становнике, па изађе на мегдан Крезу. Пре него што је издао наређење за покрет, пошаље изасланике у Јонију и покуша да наговори Јонце да изневере Креза. Јонци га, међутим, нису послушали. Кад је Кир тако дошао и улогорио се против Креза, дошло је код Птерије између њих до жестоке битке. После оштрог сукоба, у коме су обе стране претрпеле велике губитке, најзад, кад је пала ноћ, обуставе борбу а да ниједна страна није успела да постигне победу.

Kрезово повлачење. Kир oпседа Лиђане под Сардом
77) Пошто су тако огледали своје снаге, Крез се, незадовољан што му војска није довољно јака (имао је, наиме, мање војника него Кир), а како идућег дана Кир није нападао, повуче у Сард. Хтео је да, у складу с уговором о савезу, позове Египћане у помоћ (јер је био склопио савез с египатским краљем Амазисом пре него с Лакедемонцима); позвао је у помоћ и Бабилонце (јер је и са Бабилоном, где је у то време владао краљ Лабинет, био склопио савез), а јавио је и Лакедемонцима да дођу у заказано време. Мислио је, дакле, да сакупи и ове и своју војску и, кад зима попусти, да одмах с пролећа удари на Персијанце. Кад је с тим мислима дошао у Сард, послао је изасланике у савезничке земље поручивши им да се скупе после пет месеци у Сарду. Целу своју дотадашњу војску коју је употребио у борби против Персијанаца, а која је била најамничка, демобилише и распусти, јер се никако није надао да ће се Кир, који се једва одржао у борби с њим, икада усудити да удари на Сард.
78) Док је Крез био забављен с овим, цела околина града постала је наједном пуна змија. Кад су се оне појавиле, коњи су их, оставивши пашу, напали и појели. Кад је Крез то видео, помислио је да је то, као што је у ствари и било, неко знамење. Сместа пошаље свештенике у Телмес да му се то знамење протумачи. Свештеници су дошли у Телмес и разумели шта то знамење значи, али нису могли да му јаве, јер је Крез био заробљен пре него што су ови стигли да се врате лађама у Сард. Телмешани су протумачили да Крез треба да очекује долазак туђе војске у своју земљу, а кад ова дође, заробиће домаће становнике. Протумачили су да змија значи дете земље, а коњ непријатеља и дошљака. Телмешани су ово, дакле, тумачили Крезу кад је он већ био заробљен, а нису ништа знали о томе шта се дешавало у Сарду и са самим Крезом.
79) Кад је пак Кир, одмах после повлачења Крезова након битке код Птерије, дознао да Крез намерава да распусти војску, мислио је да је најбоље да што је могуће брже нападне на Сард и да не дозволи да се поново сакупи лидска војска. Како је мислио, тако је, брже-боље, и урадио. Упао је с војском у Лидију и лично је дошао Крезу као гласник. Крез је тада дошао у велику неприлику, јер су се ствари изненада десиле и сасвим другачије него што је очекивао. Упркос томе, изведе он своје Лиђане у борбу. У то време ниједан народ у Азији није био храбрији ни ратоборнији од Лиђана. Борба међу њима водила се с коња, а били су наоружани дугим копљима и били су одлични коњаници.
80) Сукобили су се у голој и пространој равници испред града Сарда (кроз њу пак тече, поред осталих река, и Хил. Ова река се спаја с највећом од њих, такозваним Хермом, који извире из планине свете мајке Диндимене и улива се у море код града Фокеје). Ту се Кир, видевши Лиђане постројене за борбу, поплаши коњице и, по наговору Међанина Харпага, учини ово. Све камиле, које су за војском носиле храну и опрему, сакупи и скине с њих терет, а уместо терета попне на њих људе обучене у коњичку опрему. Кад их је опремио, заповеди им да испред све остале војске крену на Крезову коњицу; затим нареди да иза камила крене пешадија, и иза пешадије построји целу коњицу. Кад је све било постројено, нареди да се немилосрдно убијају сви Лиђани на које војска наиђе, само да не убију Креза, чак ако приликом заробљавања буде давао и отпор. Издао је овакво наређење, а одреде камила постројио је против коњице из следећих разлога. Коњ се боји камиле и не подноси ни њену појаву ни њен мирис. Смислио је све ово баш због тога да Крезу онемогући употребу коњице у коју се Лиђанин једино уздао и којом се дичио. Кад су пак ступили у борбу, чим су коњи осетили и видели камиле, одмах се окрену натраг и Крез изгуби сваку наду. Лиђани се, додуше, тада нису збунили, него, чим су сазнали шта се десило, скоче с коња и као пешаци ступе у борбу с Персијанцима. После дужег времена, и после многих жртава и на једној и на другој страни, нагну Лиђани у бекство, затворе се у зидине тврђаве и Персијанци их опседну.
81) И док су Персијанци припремали и отпочели опсаду, Крез је, мислећи да ће опсада дуго трајати, послао из опседнутог града изасланике у савезничке државе. Они што су раније били упућени, уговорили су са савезницима да се петог месеца скупе у Сард, а ове је послао и поручио им да му је потребна хитна помоћ још за време трајања опсаде.
82) Поред осталих земаља послао је изасланике и у Лакедемон. Ови исти Спартанци били су баш тада у спору са Аргејцима због такозване Тирејске земље. Тирејски град и околину, иако је она била део Арголиде, отели су Лакедемонци. На копну се Аргејска земља протезала према западу све до Малијског рта, и припадала јој је и Китера и остала острва. Кад су Аргејци дошли у помоћ угроженој покрајини, састану се с Лакедемонцима и договоре се да се са сваке зараћене стране одреди за борбу по триста бораца, и чији борци победе, њихова ће бити ова покрајина. Исто тако су се договорили да и једни и други повуку главнину своје војске да не би присуствовале борби, и то због тога да, ако би биле присутне и случајно виделе да су њихови слабији, не би притекле у помоћ својима. Тако се по договору повуку, а оне три стотине и с једне и с друге стране ступе у борбу. Док су се они тако борили с једнаким успехом на обе стране, од шест стотина људи преостало је само три човека: од Аргејаца Алкенор и Хромије, а од Лакедемонаца само Отријад. У борби их је ухватила и ноћ. Она пак два Аргејца отрче као победници у Арг, а Лакедемонац Отријад остане сам на бојишту, опљачка погинуле Аргејце, покупи оружје од њих, пренесе га у своју јединицу и утврди се. Идућег јутра дођоше и једни и други да виде исход битке. И једни и други су неко време тврдили да су победили; Аргејци су говорили да их је више остало, а Лакедемонци су им доказивали да су њихови побегли, а да је Лакедемонац остао, утврдио се и покупио оружје од погинулих Аргејаца. На крају се из препирке изроди битка. После тешких губитака на обе стране, победе на крају Лакедемонци. Аргејци пак од тог времена шишају косу, док су раније носили дугу косу; па чак донесу и закон и закуну се да ниједан Аргејац неће пуштати косу нити ће се иједна Аргејка китити златним накитом пре него што ослободе Тиреју. Лакедемонци, насупрот томе, донесу закон да од тог времена пуштају косу, иако су је раније шишали. Причају да је онај једини што је преостао од три стотине, Отријад, извршио самоубиство у самој Тиреји, јер га је било срамота да се врати у Спарту без својих другова.
83) Кад се баш то у Спарти дешавало, дође изасланик из Сарда молећи да пошаљу помоћ опседнутом Крезу. Ови, и поред свих тих неприлика, кад су саслушали гласника, крену у помоћ Крезу. Док су се спремали, и баш кад су им лађе биле спремне за полазак, дође им друга вест да су освојене тврђаве Лиђана и да је Крез жив заробљен. И тако ови, на своју велику жалост, одустану од овог похода.

Заузеће Сарда
84) А Сард је овако заузет. Кад је освануо четрнаести дан откад је Крез био опседнут, Кир објави својој војсци преко гласника на коњима да ће дати велику награду оном који први пређе преко зидина тврђаве. После тога војска је јуришала, па кад им није пошло за руком, тада, пошто су већ сви остали били одустали, неки Мард, по имену Хирејад, покуша да пређе зид, и то с оне стране тврђаве с које није био постављен стражар. Сматрало се да се град с те стране не може напасти ни заузети, јер је с те стране тврђава била неприступачна и неосвојива. Чак ни Мелет, ранији краљ у Сарду, није дао да се онуда пронесе лав кога му је родила иноча, иако су му Телмешани прорекли да ће Сард бити неосвојив ако пронесу лава око зидова тврђаве. И Мелет је наредио да се лав пронесе поред осталих делова зида, где је град могао да буде заузет, а за овај део није се много бринуо, јер је знао да је неприступачан и стрм. То је део града који гледа на Тмол. Али је овај Мард Хирејад уочи тог дана видео неког Лиђанина како туда силази с тврђаве по шлем који му се одгоре скотрљао и како га је горе однео. Овај, дакле, примети то и добро запамти. Туда се пак и он попне, а за њим и други Персијанци. Кад су у њега ушли многи Персијанци, Сард је био заузет и сав опустошен.

Kрез пада у персијско ропство
85) Са самим Крезом десило се ово. Имао је сина, кога сам и раније споменуо, иначе у свему здрава и читава, само је био глувонем. У ранијим, срећним пркликама Крез је за њега чинио све; поред осталог, послао је нарочите изасланике у Делфе да о њему питају бога. Питија им је рекла ово:
„Лидски сине, моћни краљу и безумни Крезу,
Не жели сина говор у сјајном двору свом!
Боље ће за те бити да га не чујеш тамо;
Пустиће он глас свој на дан несреће страшне."
За време заузимања тврђаве неки Персијанац пође да убије Креза и не знајући да је то он. Крез је, међутим, видевши га где се приближује, био равнодушан према свему што се око њега дешавало и помирио се с тим да под ударцима овога умре. Али овом његовом глувонемом сину, чим је спазио Персијанца како наваљује на Креза, од великог страха и невоље одреши се језик и он повиче:
„О човече, немој убити Креза!"
И тако је овај први пут проговорио, и после тога говорио је кроз цео свој век.

Kрез код Кира
86) Персијанци заузму Сард а самог Креза, који је владао четрнаест година и био опседнут четрнаест дана, жива заробе. Тако је Крез завршио своју владавину тачно онако како је то пророчанство било предсказало. Персијанци га ухвате и одведу Киру. Овај наслаже велику ломачу и метне на њу Креза, везана у окове, и са њим четрнаест лидских дечака. Кир је намеравао или да неком од богова принесе прву жртву, или је хтео да испуни неки завет, или је, знајући да је Крез био познат као врло побожан човек, ставио га ради тога на ломачу да би видео да ли ће га неки бог спасти да не буде жив спаљен. Кир је све то урадио, а Крезу, док се налазио на ломачи, иако је био у толикој невољи, дођу на памет Солонове речи, исказане као у божанском надахнућу, да се нико за живота не може сматрати срећним. Баш кад му је то пало на памет, он се подигне и, после дужег ћутања, зајауче и трипут повиче име Солон. Чувши то, Кир сместа нареди тумачима да упитају Креза кога то дозива. И ови му приђу и упитају га. Крез је испрва ћутао, а после, кад је био присиљен, рекао је:
„Желео бих више од свег блага на свету да сви владари схвате речи једног човека."
Пошто нису разумели оно што им је он одговорио, поново га запитају шта је рекао. Када су му непрестаним питањима већ били досадили, рече им како му је једном дошао Атињанин Солон и, иако је видео све његово богатство, није му се много дивио, него је рекао шта ће му се десити у животу. И Крезу се све десило баш онако како му је он прорекао. За самог Креза није ништа друго рекао него што би рекао за све оне који сами себе сматрају срећним. Кад је Крез све то испричао, запаљена ломача се већ била распламтела свуда око њега. А када је Кир од тумача чуо шта је Крез рекао, покаје се при помисли да је он, као човек, осудио на спаљивање живог другог човека, који по срећи није ништа гори од њега, а уз то, бојећи се освете и имајући на уму да ништа, од оног што човек има није сигурно заповеди да се ватра сместа угаси и да се скине Крез и они са њим. И мада су покушавали, ипак никако нису били у стању да савладају ватру.
87) Лиђани причају да је тада Крез, приметивши да се Кир покајао, и видевши да сви људи гасе ватру и да никако не могу да је угасе, кроз плач гласно позвао Аполона, подсетивши га на дарове које му је поклонио, да му помогне и да га спасе из ове невоље. Он је кроз плач позвао бога, а из ведра неба и по мирном времену изненада се поче да ваља облак, подигне се олуја и поче да пада врло јака киша која угаси ватру. И тако се Кир својим очима уверио да је Крез побожан и добар човек, па га скиде с ломаче и рече му:
„Крезу, ко те је наговорио да кренеш с војском на моју земљу и да ми уместо пријатеља постанеш непријатељ?"
Овај му одговори:
„Краљу, ја сам то урадио на твоју срећу, а на своју несрећу. Крив је за све ово хеленски бог који ме је навео да ратујем. Нико, наиме, није тако луд да пре изабере рат него мир, јер у миру деца сахрањују своје очеве, а у рату очеви децу. Него, ово се заиста десило по "вољи некога бога."
88) Овај то рече, а Кир га одреши и посади поред себе, те му укаже велике почасти, а истовремено су и он и његова пратња посматрали Креза с чуђењем. Крез је, међутим, дуго седео дубоко замишљен и ћутао. Али чим се после тога пренуо и спазио Персијанце како уништавају и пљачкају лидски град, он рече:
„Господару, дозвољаваш ли ми да кажем шта овог момента мислим или захтеваш да ћутим?"
Кир му одговори да слободно каже што год хоће. Овај га онда упита:
,,Шта то тако марљиво ради ова велика гомила људи?"
Кир пак одговори:
„Пљачка твој град и односи твоје благо."
Крез му на то рече:
„Нити пљачка мој град нити односи моје благо; после свега овога ја немам више ништа. Они то пљачкају и односе твоје добро!"
89) То што је Крез рекао привуче Кирову пажњу и он нареди свима присутним да се удаље, па насамо запита Креза да ли има да му да какав савет у вези са оним што се догађа. Овај му рече:
„Кад су ме богови дали да ти будем роб, сматрам да је праведно да ти скренем пажњу на све што год приметим да је од неке важности. Персијанци су по природи обесни, али су сиромашни. Ако им сад дозволиш да пљачкају и да се обогате, мораш бити с тим начисто да ће се побунити, и што се пре обогате, то ће се пре побунити. А сада, ако ти се допада ово што говорим, учини ово: постави копљанике као стражаре на сва врата и ови нека објасне пљачкашима да им одузимају новац зато што се десети део тога новца мора посветити богу Зевсу. Тако нећеш против себе изазвати њихову мржњу што си им отео новац, а они ће бити уверени да праведно поступаш и радо ће давати."
90) Чувши то, Кир се јако обрадова јер је мислио да је савет добар, па на то пристане и нареди пратњи да изврши оно што је Крез саветовао, те се онда обрати Крезу:
„Крезу, пошто си извршио дела и изговорио речи достојне краљеве милости, затражи какав год хоћеш дар и сместа ћеш га добити."
Крез му на то одговори:
„Господару, учини ми љубав и дозволи ми да најпре пошаљем ове окове хеленском богу и да га запитам, њега кога сам највише поштовао од свих богова, да ли је њихов обичај да варају своје добротворе."
Кир га запита шта му је тај бог тако нажао учинио кад га баш за то моли, па му рече да му то дозвољава. Крез му поново исприча о целој својој намери и о одговорима пророчишта, а нарочито о даровима и о томе како га је пророчиште наговорило да пође с војском на Персију. Говорећи о томе, заврши молећи поново за одобрење да оде и да изгрди бога. Кир се насмеја и рече:
„Одобравам ти и то, Крезу, и све друго што ти икад буде требало."
Кад је Крез то чуо, пошаље Лиђане у Делфе и нареди им да ставе окове на праг храма и да запитају да ли се пророчиште не стиди што је наговорило Креза да ратује против Персијанаца и што му је рекло да ће срушити Кирову државу. Затим им је наредио да покажу окове и да кажу пророчишту да је то прва жртва од победничког плена. Исто тако им је речено да питају да ли је обичај хеленских богова да буду незахвални према својим добротворима.
91) Кад су Лиђани дошли и рекли оно што им је било наређено, прича се да им је Питија овако одговорила:
„Одређеној судбини не може нико да умакне, па чак ни сам бог. Крез испашта за грехе свог претка од пре пет колена, који је као копљаник Хераклида, покоравајући се женском лукавству, убио свог господара и заузео његов положај, који му по закону није припадао. И поред тога што је Локсија (Аполон) желео да не падне сардска несрећа на Креза, већ на његову децу, ипак није могао да одврати судбину. Како је она одредила, извршило се и десило се по њеној вољи. Три године је, наиме, одгађао освајање Сарда, и нека Крез зна да је за толико година касније заробљен него што му је било суђено. Други пут помогао му је кад је требало да буде спаљен. Што се тиче пророчанства које му је било објављено, нема Крез права да се љути. Њему је Аполон прорекао да ће, ако поведе војску на Персију, срушити велику државу (он сам). Крез је морао даље да се посаветује и да запита чију државу је поменуо Локсија, Кирову или његову. Крив је зато што није разумео пророчанство и што није поново питао. А што се тиче оног што му је на крају Локсија прорекао о мазги, и то Крез није разумео. Кир је, заправо, био та мазга. Родитељи му нису били исте народности. Мајка му је била од бољег рода, а отац од незнатнијег. Мајка му је била Међанка и кћи медског краља Астијага, а отац Персијанац и њихов поданик. Иако јој није био раван ни у чему, ипак је живео, са својом господарицом."
То је Питија одговорила Лиђанима, а ови оду у Сард и јаве Крезу. Кад је овај све то чуо, признао је да је његова грешка, а не да је бог погрешио.
92) Толико о Крезовој владавини и о првом покоравању Јоније. Крез је имао у Хелади и друге дарове а не само оне које смо споменули. У беотској Теби имао је златни троножац, који је даровао Аполону Изменијском, у Ефезу златне краве и многе стубове, а у храму Пронаје у Делфима велики златни штит. Неки од ових дарова остали су још до мог времена, а неки су и пропали. Крезови дарови Бранхидима крај Милета, како чујем, једнаки су по тежини и слични онима у Делфима. Они дарови које је послао у Делфе и Амфијарејеву пророчишту били су из његова двора и представљали су све што је било најлепше од прадедовског блага, а други дарови узети су од имања његова непријатеља, који је, пре него што је Крез дошао на престо, дигао побуну и помагао Пантелеону да постане владар Лиђана. Овај пак Пантелеон беше Алијатов син, а Крезов брат, али не и од исте мајке. Крез је био син Алијатове жене Каранке, а Пантелеон син Јонкиње. Када је, према очевој опоруци, Крез узео власт у своје руке, убио је свог противника, пошто га је претходно мучио на некој бодљикавој справи, затим је његово имање, које је још раније обећао да ће принети на жртву, даровао тада, на већ поменути начин, ономе коме је и било обећано. Толико смо имали да кажемо о поклонима.

Земља и обичаји Лиђана
93) Лидска земља нема баш никаквих чуда за описивање, каква имају неке друге земље, осим што се из Тмола наноси златан песак. Постоји један врло знаменит уметнички споменик, који по вредности долази одмах иза египатских и бабилонских чудеса. Тамо се налази гробница Крезова оца Алијата, чија је плоча од огромних блокова камена. Остали делови гробнице су земљана хумка. Саградили су је трговци, занатлије и јавне жене. Свих пет поменутих плоча сачувало се горе на гробу све до мог времена и у њима су урезани натписи о томе ко је шта (од оних троје) саградио. Кад су измерени сви делови гробнице, изгледа да је био највећи онај који су саградиле јавне жене. У Лидији се све кћери широких народних слојева баве блудом и скупљају тако себи мираз, а то чине зато да би се удале; оне, наиме, саме себе удају. Гробница се простирала у дужину шест стадија и два плетра, а у ширину тринаест плетара. Поред гробница налази се велико језеро, и за њега Лиђани кажу да увек отиче. Зове се Гигово језеро. Толико о том споменику.
94) Скоро сви обичаји Лиђана исти су као и хеленски, изузев оног да се женска деца баве блудом. Ови су се, колико ми је познато, први на свету почели бавити трговином, и први су употребљавали и ковали златни и сребрни новац. Кажу да су сами Лиђани пронашли игре које постоје и код њих и код Хелена. Прича се, такође, да су ове игре пронашли онда кад се један део Лиђана селио у Тирсенију. То је било овако. За време краља Атиса, сина Манова, настала је у целој Лидији страшна глад и Лиђани су је неко време храбро подносили. Касније, међутим, кад није никако престајала, у невољи даду се они на посао око проналазака; и један је радио на овом, а други на оном проналаску. Тада је пронађена и једна и друга врста коцке, па лопте и све друге игре, сем шаха, јер проналазак овога Лиђани не приписују себи. Кад су пронашли ове игре, они су за време глади радили ово. Један цео дан проводили би у игри да би заборавили на храну, а другог дана би јели и не би се играли. Овако су живели пуних осамнаест година. Кад ово зло није престајало, него се још и знатно повећало, подели њихов краљ народ на два дела и коцком одреди који ће од њих остати у земљи, а који ће морати да се исели. Коцка је одредила да краљ остане у земљи и да влада онима који остану, а за владара оних који су се исељавали одредила је његовог сина који се звао Тирсен. Они којима је било одређено да напусте земљу оду на морску обалу у Смирну и тамо саграде бродове, па пошто у њих натоваре све што им је било потребно за пловидбу, рашире једра и пођу да траже живот у новој земљи. И кад су прошли многе земље стигли су најзад у Умбрију, где су основали градове где још и данас живе. Име „Лиђани" они су променили и узели име по краљеву сину који их је тамо и довео, те се отада зову Тирсени. А Лиђани су после тога пали под персијско ропство.
95) Остаје ми да даље причам ко је био овај Кир, који је срушио Крезову државу, и како су Персијанци постали господари Азије. Држаћу се података које дају неки персијски писци, који истинито и без улепшавања причају о оном што је Кир урадио, а знам да постоје још и три друге приче о Киру. За време асирске владавине у горњој Азији, која је трајала пет стотина и двадесет година, први су почели против њих да се буне Међани. Ови су се јуначки борили против Асираца, збацили су са себе јарам ропства и ослободили се. После Међана исто су урадили и други народи.

Meђански тиранин Дејок и други владари
96) Нису се честито сви они на копну ни ослободили, а већ су поново пали у друго ропство. Био је код Међана један мудар човек који се звао Дејок и био је син Фраортов. Он је желео да постане тиранин, и то је остварио на овај начин. Међани су становали по селима, и он се, и поред тога што је и раније био славан човек, трудио да праведношћу стекне још већу славу. То је радио зато што је у целој Медији владало велико безакоње, јер је знао да је безакоње непријатељ правди. Кад су Међани из његова села видели његове способности, изаберу га за свог судију. Он је, дакле, имајући стално на уму власт, био стално поштен и праведан. Због таквог рада хвалили су га његови земљаци свуда на сав глас, и кад су Међани из других места, који су били сити неправедних судија, чули да је он једини праведни судија, обраћали су се радо Дејоку да им он суди, док се, на крају крајева, нису ником другом ни обраћали.
97) Пошто су увек све више и више к њему долазили, јер су знали да се код њега све парнице праведно воде, и пошто је Дејок знао да су сви они упућени једино на њега, није хтео више да седи и да суди као раније. Објави да нема никакве користи да по цео дан странцима дели правду, а да при томе занемарује своје послове и обавезе. Кад је по селима настала још већа пљачка и безакоње, сакупише се Међани и посаветоваше се како да стану томе на крај. Мислим да су том приликом Дејокови пријатељи највише ово говорили:
‘’Не можемо даље овако живети у земљи, него хајде да изаберемо себи краља, па да у земљи завлада сигурност и да можемо мирно да радимо, а не да се због безакоња селимо.’’
После тих речи они пристану да им се изабере краљ. Одмах се прешло на избор, и сви су хвалили и предлагали Дејока, док га нису и изабрали за свога краља.
98) Тада им он нареди да му сазидају двор достојан краљевске власти и да га обезбеде телесном гардом. Међани су све то и учинили. Саграде му велики и јаки двор и дозволе му да у целој земљи регрутује себи људе за телесну гарду. Чим је Дејок преузео власт, присилио је Међане да сазидају један град и да се брину о њему, а о осталима да се мање старају. И то су га Међани послушали и саграде му огроман и јако утврђен град, данашњу Агбатану. Њезини зидови уздижу се један изнад друтог у облику кругова, и то тако да се један круг издиже изнад друтог само у висини кула. И сама природа положаја допринела је да је он био такав, јер је град саграђен на једном брежуљку, а још више је за то удешен људским радом. Било је свега седам кругова, а у најгорњем налазио се краљев двор и ризница. Највећи круг обухватао је простор који је по обиму био једнак Атини. Куле првог круга биле су беле, другог пак црне, трећег црвене као гримиз, четвртог мрке и петог отворено црвене. Тако су биле обојене куле свих кругова. А куле двају најгорњих кругова биле су обојене тако да је једна била премазана сребрном, а друга златном бојом.
99) Тако је Дејок утврђењима осигурао и себе и свој двор, а наредио је да остали народ станује изван тврђаве. Кад је све било готово, Дејок прво заведе овакав ред. Нико није могао да улази код краља, и све је обављао преко гласника. Нико није могао да види краља, а уз то је свима било забрањено да се пред њим смеју, да пљују и слично. Он се толико узохолио зато да, кад га буду видели његови вршњаци који су са њиме одрасли и не потичу из горе куће нити поседују мање врлина, не би жалили и склопили заверу, него да би, кад га не буду видели, помислили да је друкчији.
100) Чим је то уредио и учврстио своју власт, Дејок је био строг чувар правде. Тужбе су му морали писмено да шаљу у двор, а он је доносио пресуде и слао их натраг из двора. Тако је поступао с парницама, а друге ствари је уредио на овај начин. Кад би сазнао да је неко нешто скривио, тога би одмах к себи позвао и осуђивао би га према величини преступа. А држао је уходе и шпијуне у целој земљи којом је владао.
101) Дејок је, дакле, ујединио само медски народ и њиме управљао. Постоје ова медска племена: Бузи, Паретакени, Струхати, Аризанти, Будијци и Маги. То су била сва медска племена.
102) Дејоку се роди син Фраорт. Дејок је владао педесет и три године, а после његове смрти дође на престо Фраорт. Кад је примио престо није му било довољно да влада само над Међанима, него је ратовао против Персијанаца; прво је напао на њих и начинио их робовима Међана. Касније је, као владар ова два, и то оба силна народа, покорио Азију, па један за другим све народе, док није напао и на Асирце из Ниниве, који су раније држали под својом влашћу целу Азију, а сада, пошто су се од њих одметнули њихови савезници, били су сами, али су још увек били значајан народ. Али у походу против њих погинуо је Фраорт, са већином својих војника, после владавине од двадесет и две године.

Упад Скита
103) После смрти Фраортове дође на престо Кијаксар, син Фраортов, а унук Дејоков. За њега се прича да је био много храбрији од својих предака. Он је први у Азији поделио војску на чете, према родовима оружја, и први одредио да сваки род оружја буде за себе: копљаници, стрелци и коњаници. А пре тога све је било измешано и збркано. То је онај исти Кијаксар који се борио са Лиђанима кад је усред дана настала ноћ и освојио Азију преко реке Халиса. Он је после тога скупио све своје поданике и напао на Ниниву да би осветио оца и освојио је. На њега нападну Скити са великом војском, под командом краља Мадије, сина Прототијина, у тренутку кад је опседао Ниниву, пошто се претходно сукобио са Асирцима и победио их. Скити су, наиме, протерали Кимеријце из Европе, гонили их у Азију и продрли чак у Медију.
104) Од Меотског језера до реке Фазида и до Колхиде потребно је добру пешаку тридесет дана хода, а из Колхиде нема много да се путује па да се стигне у Медију; али између њих станује још један народ, Саспири, и преко његовог подручја мора да се прође на путу за Медију. Ипак Скити нису продрли овуда, него су окренули горњим, много дужим путем, са леве стране испод Кавказа. Ту су се Међани сукобили са Скитима, били од њих савладани и изгубили власт, а Скити су заузели целу Азију.
105) А оданде су пошли у Египат. Али кад су стигли у Палестинску Сирију, дочекао их је египатски краљ Псаметих и даровима и молбама одвратио их да не иду даље. А кад су после тога, приликом повлачења, били у Сирији у граду Аскалону, већина Скита је прошла кроз град не начинивши никакву штету; само их је незнатан број заостао и опљачкао храм небеске богиње Афродите. Овај је храм, колико сам ја дознао, најстарији од свих храмова посвећених овој богињи; чак и онај храм на Кипру води порекло од њега, као што причају сами Кипрани, па и онај на острву Китери подигли су Феничани који су били из ове исте Сирије. А на оне Ските који су опљачкали храм у Аскалону и на све њихове потомке послала је богиња ‘’женску болест’’. Зато и сами Скити причају да ови због тога и болују. Путници по Скитији могу код њих видети те болеснике које називају „енарејима".
106) После тога Скити су владали Азијом двадесет и осам година, и све је било спремно за устанак због њихове обести и безобзирности. Присиљавали су људе да им плаћају данак који су према свом ћефу одређивали, а осим тога пореза отимали су и односили од сваког све што би ко имао. Кијаксар и његови Међани позову већину ових на гозбу, опију их и побију. Међани су тако не само спасли своје господство и поново узели у руке оно што су имали, него су заузели чак и Ниниву (у другим причама ћу објаснити како су је заузели) и поново целу Асирију, осим Бабилонске покрајине.

Aстијаг и његови синови
107) После тога умре и сам Кијаксар, након владавине од четрдесет година, ако се ту урачуна и време кад су Скити владали. На престо дође Кијаксаров син Астијаг. Овом се роди кћи, којој да име Мандана. Астијаг је сањао како се она помокрила и поплавила цео његов град и целу Азију. Поверивши овај сан свештеницима и тумачима снова, страшно се поплашио кад су му га они протумачили. Касније, кад је Мандана била за удају, није хтео да је да ни за једног свог медског великаша, јер се бојао сна, већ је дао за Персијанца, коме је било име Камбиз. Овога, пошто је био из добре куће и мирне нарави, изабрао јој је за мужа, али га ни близу није сматрао за таква господина као неког Међанина из средњег сталежа.

O Kировом рођењу и спасењу
108) Кад је удао Мандану за Камбиза, Астијаг је прве године уснио други сан. Сањао је како је из Манданиног крила израсла винова лоза и како је та лоза обухватила целу Азију. И тај је сан поверио врачима, па пошаље у Персију по кћер која је била пред порођајем. Кад је ова дошла, стави је под стражу с намером да јој убије новорођенче, јер су му свештеници, на основу сна, били прорекли да ће дете његове кћери краљевати уместо њега. Будући да се хтео да осигура од тога, кад се Кир родио, позове он Харпага, свога дворанина и рођака, највернијег од свих Међана и свих његових доглавника, па му рече:
''Харпаже, немој никако да не извршиш задатак који ти постављам; немој ни мене излагати опасности и немој га поверавати другом, јер ако будеш ухваћен, сам ћеш бити крив за своју несрећу. Узми дете што га је Мандана родила, однеси га својој кући и тамо га убиј! После тога сахрани га како год ти хоћеш!’’
Харпаг му одговори:
’’Господару, ниси ни досада никада имао разлога да будеш незадовољан мноме, и убудуће ћу се чувати да не погрешим. Него, ако је по твојој вољи да тако буде, моја је дужност да те савесно услужим.’’
109) Овако је одговорио Харпаг, а кад му је било предато дете, оде он са сузама у очима својој кући. Кад је стигао кући, исприча све својој жени што му је рекао Астијаг. Ова му рече:
„А сада шта си наумио да учиниш?’’
Харпаг јој одговори:
„Сигурно да нећу извршити оно што ми је Астијаг наредио, па ма он полудео и пукао од беса; нећу га послушати и нећу извршити то убиство. Из много разлога нећу то дете да убијем. Дете је мој рођак, а Астијаг је сасвим стар и нема мушког потомства. Ако пак жели да после његове смрти дође на престо та кћи чије дете он сад убија мојом помоћи, зар може бити откуд веће опасности за мене? Него, дакле, ради моје сигурности, и кад је већ моја дужност да се побринем да се то дете убије, треба свакако да то изврши неко од Астијагових рођака, а не неко од мојих.’’
110) То рече и одмах пошаље гласника једном од Астијагових пастира, за кога је знао да су му пашњаци за то врло згодни, јер су у планинама и пуни су крволочних звери. Тај се пастир звао Митрадат. А био је ожењен робињом којој је било име Кина (Куја), на хеленском језику, а на персијском звала се Спака, јер се код Персијанаца реч „кион" (пас) каже „спака". Пашњаци по којима је Митрадат чувао и напасао своја стада говеда лежали су у подножју планина северно од Агбатане и у правцу Црног мора. Овај део Медије, који се граничи са Саспирима, јако је горовит крај, стрм и обрастао густим шумама, док је сва остала Медија равна. Кад је, дакле, пастир сместа дошао на његов позив, рече му Харпаг:
‘’Астијаг ти наређује да узмеш ово дете и да га оставиш на најудаљенијем месту у планинама како би што пре погинуло. И ово је рекао да ти кажем да ће те, ако га не убијеш, него га на неки начин спасеш, убити најстрашнијом смрћу. Ја сам одређен да проверим да ли си га заиста убио.’’
111) Кад је пастир то чуо, узме дете и врати се истим путем својој кући. Случајно се и његова жена порађала, и то цео дан, и баш се тада, на несрећу, породи кад је пастир отишао у град. Обоје су били много забринути једно због другог. Он је страховао због порођаја жене, а она, што је, преко обичаја, Харпаг био послао по њеног мужа. Кад је на повратку стигао кући, и кад га је са изненађењем жена угледала, прво га је запитала зашто га је Харпаг тако хитно к себи звао. Овај јој одговори:
‘’Жено, кад сам дошао у град, видео сам и чуо то што камо среће да нисам никад видео и да се није никад десило код наших господара. У Харпаговој кући сви су плакали. Са страхом сам ушао унутра. Чим сам ушао, спазим ти ја детенце како се бацака и плаче, а било је окићено златом и обучено у пурпурне хаљинице. Харпаг, међутим, чим ме спази, заповеди ми да сместа узмем дете и да га однесем и оставим на најудаљенијем месту у планинама, те додаде да ми је Астијаг то заповедио и страшно ми запрети, у случају да то не учиним. Мислећи да је дете неког дворанина, ја га узмем и однесем. Нисам ни слутио откуда је. Зачудио сам се кад сам видео да је дете обучено у златом извезене хаљинице, а још и то како код Харпага гласно наричу. Ускоро на путу дознам за цео случај од слуге који ме је допратио до изван града и предао ми дете. Дете је, заправо, било Астијагове кћери Мандане и Камбиза, сина Кирова, и Астијаг наређује да се оно убије. Ево, дакле, то је то дете.’’
112) Изговарајући то, пастир одвије дете и покаже. А кад је жена видела како је дете лепо и велико, заплаче се, падне пред мужа и, грлећи му колена, стане га заклињати да дете никако не убија. А овај рече да не може друкчије него да мора то учинити, јер ће доћи Харпагове уходе да виде и, ако то не учини, да ће бити најстрашнијом смрћу убијен. Кад пак никако није могла да наговори мужа, рече му поново жена:
‘’Дакле, кад не могу да те наговорим да га не носиш у шуму, а ти учини овако, ако се баш безусловно мора видети да је дете остављено у шуми и убијено. И ја сам, наиме, родила дете, али мртво. Однеси ово и остави, а дете Астијагове кћери однегујмо као да смо га ми родили. И тако нити ће те ухватити да ниси послушао господара нити ћемо имати немирну савест. Покојно дете ће добити краљевски гроб, а ово живо неће умрети.’’
113) Пастиру се учини да у овој прилици жена врло паметно говори, те сместа тако и учини. На смрт осуђено дете донесе и преда га својој жени, а оно своје, које је било мртво, узме и метне у колевку у којој је донео оно друго. Пошто је мртвом обукао цело одело и ставио на њега накит оног живога, однесе га у најудаљенији крај планине и тамо га остави. Кад је прошло три дана откако је дете био оставио, пастир, оставивши једног од пастира за свог заменика, оде у град, дође у Харпагов двор и каже му да је спреман да му покаже дечији леш. Харпаг пошаље своје најповерљивије копљанике и тако сахране пастирово дете. Оно пак које ће касније добити име Кир, узме и неговала га је пастирова жена, давши му неко друго име, а не Кир.

Kaко је Астијаг дознао да је Кир у животу
114) Кад је пак дечак имао десет година, десило се са њим нешто што га је открило. Играо се, наиме, са својим вршњацима на путу у том селу у коме су се налазила њихова стада. И дечаци у игри изаберу себи за краља баш овог дечака који је носио пастирово име. Он је заповедио да једни од њих граде куће, други да му буду копљаници, неки од њих да буде ’’краљево око’’, а неком је опет ставио у дужност да доноси вести. Тако је сваком посебно дао неку дужност. Међутим, један од дечака који се са њим играо, син Артембара, угледна човека у Медији, није извршио Кирово наређење и Кир нареди да га остали дечаци ухвате. Кад су га дечаци послушали, Кир га је жестоко избатинао. Кад је овај убрзо после тога пуштен, био је јако озлојеђен због тога што је претрпео понижење, те дође у град и пожали се оцу на Киров поступак, називајући га не именом Кир (јер му тада и није било такво име), него га је просто звао „син Астијагова пастира". Артембар пак јако озлојеђен дође Астијагу заједно са дечаком и каже му да је доживео нечувену увреду и рече:
‘’Господару, ево како нас је увредио син твога пастира!’’ - и покаже му дечакова леђа.
115) Кад је то Астијаг чуо и кад се својим очима уверио, а пошто је хтео да казни дечака због увреде Артембарове части, заповеди да се доведу .и пастир и његов син. Кад су обојица били пред Астијагом, овај погледа Кира и рече:
’’Ти, син тако незнатног човека усудио си се да понизиш и осрамотиш сина једног од мојих најугледнијих људи?’’
А овај му овако одговори:
‘’Господару, ја сам према њему праведно поступио. Сеоска деца, међу којом је био и он, изабрала су ме у игри за свога краља. Сматрала су да сам ја за то најзгоднији. Остала пак деца извршавала су све што им је било наређено, само је овај отказао послушност, и то без разлога, те је због тога и био кажњен. Ако сам, дакле, због тога заслужио да будем кажњен, стојим ти на расположењу.’’
116) Док је дечак то говорио, препозна га Астијаг, јер су га саме црте лица подсећале на њега самог, а и одговор је одавао боље порекло, па и време кад је однесен учинило му се да се подудара са годинама дечака. Он се због овога поплаши и за тренутак занеми. Кад је, најзад, једва дошао себи, пошто је хтео да се отресе Артембара, и да буде насамо са пастиром, рече:
‘’Артембаре, ја ћу се већ потрудити да ни ти ни твој син не будете незадовољни.’’ Артембара отпусти, а Кира, по заповести Астијага, уведу слуге унутра. Кад је пастир остао сам самцат, Астијаг га запита откуд је добио то дете и ко му га је дао. Пастир му одговори да је дете његово и да је она која га је родила још увек код њега. Астијаг му рече да не ради добро што се излаже мучењу, па, док је то говорио, да знак копљаницима да га ухапсе. Кад су га ставили на муке, најзад је рекао истину. Испричао је све од почетка како је било и молио је за милост. И Астијаг је наредио да се он помилује.

Kaжњавање Харпага. Aстијаг шаље Кира у Персију
117) Кад је пастир открио истину, Астијаг га није више испитивао, али је био још огорченији на Харпага и заповеди да га његова пратња сместа позове. Кад је Харпаг изишао пред њега, запита га Астијаг:
‘’Харпаже, како си убио оно дете које сам ти предао, а које је родила моја кћи?’’
Кад је Харпаг видео да се тамо налази и пастир, није лагао, да не би био ухваћен, него исприча ово:
''Господару, кад сам примио детенце, смишљао сам како да урадим по твојој вољи и не прекршим твоје наређење, а да у исто време не учиним нажао ни твојој кћери. Овако сам урадио. Позвао сам овога пастира и предао му детенце, рекавши му да ти наређујеш да се оно убије. И кад ово кажем, нисам слагао. Ти си сам тако наредио. Тада сам га, дакле, предао овом пастиру и заповедио му да га остави у непроходној планини и да га неко време чува док не умре, а уз то сам му запретио да ће зло проћи ако то не учини. Кад је, пошто је овај извршио наређење, детенце умрло, послао сам најверније евнухе, те сам се тако преко њих уверио да је дело извршено и сахранио сам дете. Тако је то било, господару, и тако је дете убијено.''
118) Харпаг је говорио истину, а Астијаг, обуздавши срџбу која га је обузела због свега што се догодило, исприча прво Харпагу све што је од пастира о томе чуо, а затим у току разговора саопшти му да је дете у животу и да се ствар срећно свршила. Због овог поступка према дечаку, рече он у наставку, гризла га је савест, а и пребацивање своје кћери није могао лако да поднесе.
''Тако, дакле, пошто .је судбина ово на добро окренула, пошаљи ми свога сина овом нашем новопридошлом, а исто тако, пошто имам намеру да принесем жртву захвалницу боговима којима иста припада, дођи ми и ти на ручак који ћу приредити у њихову част.''
119) Кад је Харпаг то чуо, падне ничице на земљу, пресрећан што је, и поред своје непослушности, тако срећно прошао, па је чак позван и на тај ручак. Зато оде кући и одмах пошаље свога сина (имао је, наиме, јединца сина коме је било око тринаест година) у Астијагов двор и нареди му да ради све што му Астијаг буде заповедио. И, срећан, пресрећан, исприча жени шта се догодило. Астијаг, међутим, кад је Харпагов син дошао, закоље га, исече на комаде и један део меса испече, а један део скува, па кад је било добро зготовљено, изнесе га на трпезу. Кад је дошло време ручку, дођу сви остали гости, па и Харпаг. Астијагу и другим гостима изнесу на сто пуно јагњећег меса, а Харпагу донесу све месо од његова сина, осим главе, шака и стопала. Ови делови су лежали напољу, сакривени у једној котарици. Чим је изгледало да је Харпаг доста јео, Астијаг га запита да ли му је пријао ручак. Кад је Харпаг одговорио да му је чак јако пријао, донесу котарицу и у њој увијену дечију главу и крајње делове ногу и руку, те му Астијаг заповеди да пред свима открије котарицу и да узме из ње оно што хоће. Харпаг послуша и препозна остатке свог синчића. Видевши то, Харпаг не изгуби присебност и савлада се. Тад га Астијаг запита да ли зна од какве је дивљачи јео меса. Овај рече да зна и да му је све право што краљ уради. Рекавши то, покупи све остатке меса и оде кући. Верујем да је све покупљене остатке и сахранио.
120) Тако је, дакле, Астијаг казнио Харпага. Да би одлучио шта са Киром да ради, позове оне исте свештенике који су му онај сан били протумачили. Кад су дошли, Астијаг их запита како су му то протумачили сан. Ови му на то кажу, исто онако као и раније, да су прорекли како ће дечак постати краљ ако доживи и раније не умре. Астијаг им овако одговори:
''Дете је у животу и није умрло, и сеоска деца су га, док је у селу живео, била изабрала за краља. И он је све послове свршавао као прави краљ. Одређивао је и копљанике, и вратаре и гласоноше и све друго. А сада, шта ви мислите о свему томе?''
И свештеници рекоше:
''Ако је дечак жив и ако је без неке намере био краљ, не треба онда због њега да се бојиш и не узрујавај се; неће никако још и по други пут владати. Нека наша предвиђања догађају се и у шали, и оно што су снови предсказивали испадне на крају крајева као нешто безначајно...
''На то ће им Астијаг:
''И ја сам, свештеници, углавном, тога мишљења да се сан испунио на тај начин што је дечак био именован за краља, и немам више разлога да га се и даље прибојавам. Ипак ме посаветујте и добро размислите о свему како би убудуће било што сигурније и мом двору, а и вама!''
На то му свештеници одговоре:
''Господару, и за нас је од највећег значаја да остане твоја владавина. Дечак се однародио и, ако власт дође у његове руке, а он је Персијанац, ми Међани постаћемо робови и Персијанци ће нас презирати као туђинце. Докле год ти, као наш сународник, будеш на престолу, и ми ћемо дотле имати удела у власти и уживаћемо уз тебе велико поштовање. У таквим околностима ми се морамо бринути и за тебе и за твој престо. И, најзад, ако приметимо неку опасност, све ћемо ти унапред рећи. А сада, пошто се сан није обистинио, ми се не бојимо, и теби кажемо да се не бојиш, и ово друго ти саветујемо: склони овог дечака испред очију и пошаљи га родитељима у Персију!''
121) Кад је Астијаг то чуо, силно се обрадује, па позове Кира и рече му:
''Синко, хтео сам према теби нејаком неправедно да поступим због привиђења у сну, али, на твоју срећу, остао си у животу. Сада, дакле, иди радосно у Персију, а ја ћу ти одмах дати пратиоце. Кад дођеш тамо, наћи ћеш свога оца и мајку, а не пастира Митрадата и његову жену.''
122) То рече Астијаг и пошаље Кира у Персију. А кад овај дође у Камбизов двор, родитељи га радосно приме и, дознавши да је то он, обаспу га великом нежношћу, јер су у своје време били обавештени да је онда био погинуо, те га запитају како је остао у животу. Он им исприча да дотада није о томе имао ни појма и да је био у заблуди, па је тек уз пут дознао о свом страдању. Веровао је за себе да је син Астијагова пастира, а тек је за време овог путовања од својих пратилаца чуо о свему томе. Причао је да га је однеговала пастирова жена, и њу је веома много хвалио; Кина му је у причању била све и сва и највише је о њој говорио. А родитељи кад су чули то име, и да би Персијанцима то што им је син остао у животу изгледало божанственије, протуре причу како је одбаченог Кира однеговала куја.

Kир наговара Персијанце да се одметну
123) Отуд потиче и ова иста прича. Кад је Кир већ одрастао и био међу вршњацима најхрабрији и најомиљенији, јави му се Харпаг и пошаље му дарове, јер је имао намеру да се освети Астијагу. Увидео је да му се он сам, као обичан грађанин, неће моћи да освети. Кад је видео да је Кир одрастао, изабрао га је за свога савезника, јер је упоредио Кирове патње са својим патњама. А пре тога је ово урадио. Пошто је Астијаг био омрзнут код Међана, састајао се Харпаг посебно са сваким од медских првака и наговарао их да збаце Астијага са престола и попну на њега Кира. Кад му је тај посао пошао за руком и кад је све било припремљено, хтео је Харпаг на неки начин да открије своју намеру и Киру, који је живео у Персији. Пошто друкчије није никако могао, јер су на свим путевима биле страже, он је измислио ово лукавство. Набавио је зеца, распорио му трбух и није му очупао крзно, него у онако целог зеца стави писмо у које је написао шта је хтео. Затим је зашио зечији трбух, дао мреже, тобоже као за лов, свом најповерљивијем дворанину и послао га у Персију, наредивши му да преда зеца лично Киру и да му у четири ока каже да својеручно распори зеца, али да нико не буде присутан кад то буде радио.
124) Ово је, дакле, све било извршено и Кир узме и распори зеца. Нашавши у њему писмо, узме га и прочита. Оно је гласило:
''О Камбизов сине, о теби се брину богови, јер како би иначе имао такву судбину? Сада је време да се осветиш Астијагу за своје убиство. По његовој жељи ти си умро, а по вољи богова и мојој остао си у животу. Мислим да си већ давно сазнао шта је све Астијаг са тобом урадио и шта сам ја препатио од њега зато што те нисам убио и што сам те предао пастиру. Ако хоћеш да ме послушаш, бићеш краљ у истој земљи у којој влада Астијаг. Наговори Персијанце да пређу на твоју страну и поведи војску на Међане. Ако ме Астијаг постави за команданта војске против тебе, постићи ћеш оно што желиш, а исто тако ако постави и неког другог од медских првака. Они ће прећи на твоју страну и помоћи ће ти да збациш Астијага. Тако, дакле, буди спреман да ово учиниш, и то што пре!''
125) Чувши то, Кир размисли како најпаметније да наговори Персијанце да се одметну, па дође до закључка да је то дошло у прави час и поступи овако. У једно писмо напише све што је сматрао за потребно и сазове скупштину Персијанаца. На скупштини отвори писмо, погледа у њега и саопшти да га је Астијаг поставио за врховног команданта Персијанаца.
''А сада, — рече у свом говору — Персијанци, наређујем вам да сваки од вас дође са једним српом.''
То им је Кир заповедио. А било је много персијских племена. Кир сакупи само нека од њих и наговори их да се одметну од Међана,. То су следећа племена, од којих зависе сви остали Персијанци: Пасаргаде, Марафијци и Маспијци. Међу њима најбољи су Пасаргаде; њима припада и породица Ахеменида, из које потичу и персијски краљеви. Остала персијска племена су: Пантијалеји, Дерусијеји и Германији. Сви се они баве земљорадњом, док се Даји, Марди, Дропици и Сагартијци баве сточарством.
126) Кад су, дакле, сви дошли са поменутим срповима (у Персији је, наиме, био један предео од око осамнаест до двадесет стадија, сав обрастао у трње), Кир им нареди да ову земљу искрче за један дан. Кад су Персијанци свршили овај тешки посао, он им поново заповеди да дођу идућег дана окупани. Тог дана Кир сакупи очева стада коза, оваца и говеда, покоље их и припреми све да почасти Персијанце, а уз то изнесе пред њих најбоље вино и хлеб. Кад су сутрадан Персијанци дошли, нареди им да се разместе по ливади и да се часте. Кад је, затим, гозба била готова, Кир их запита који им се дан више допада, тај или онај претходни. Они му рекоше да је између њих заиста велика разлика. Првог дана им је било лоше, а другог им је све добро било. Кир их ухвати за реч и открије им целу своју намеру, говорећи:
''Људи Персијанци, сада имате да бирате: ако ме будете хтели да слушате, имаћете овакве и безброј других благодети и нећете имати никаквих ропских невоља, а ако не будете хтели да ме слушате, имаћете безброј невоља, сличних онима јучерашњим. Зато ме послушајте и ослободите се! Изгледа да је сам бог хтео да се ја родим и да то узмем у своје руке, а мислим да ни ви нисте људи ни у чему другом гори од Међана, па ни у погледу ратних вештина. Кад је, дакле, тако, одметните се одмах од Астијага!''

Побуна Персијанаца. Aстијаг губи престо
127) Персијанци га одмах приме за вођу и били су спремни да се ослободе, јер им је већ одавно било додијало медско господство. Кад је Астијаг чуо шта је Кир учинио, пошаље му гласника и позове га к себи. Кир, међутим, нареди гласнику да јави Астијагу да ће пре доћи к њему него што то буде и сам Астијаг желео. Чувши то, Астијаг наоружа све Међане и, као да је сишао са ума, постави на чело војске Харпага, заборавивши при томе шта му је раније био учинио. Кад су Међани ступили са Персијанцима у борбу, неки су се од њих добро борили. То су били они који нису учествовали у завери. Други су пребегли на страну Персијанаца, а већина од њих није хтела да се бори и просто је побегла.
128) Кад је медска војска срамно уништена и чим је Астијаг о томе сазнао, поручи он претећи Киру:
''Али се Кир ипак неће радовати!''
Рекавши то, најпре набије на колац оне тумаче снва који су га наговорили да поштеди Кира, затим све преостале Међане у граду, и старе и младе мобилише за борбу. Кад је на челу ових ступио у борбу са Персијанцима, Астијаг је био побеђен и, пошто је изгубио све оне Међане које је са собом био повео, жив заробљен.
129) Заробљеном Астијагу пришао је Харпаг, ругао му се и грдио га, па га, поред осталих увредљивих речи, запита и за његову гозбу, на којој је пред овога изнео синовљево месо, и да ли му изгледа лепше његово ропство него краљевска власт. Астијаг га запита:
''Јеси ли ти то наговорио Кира?''
„Да, — одговори Харпаг — ја сам ради тога писао Киру и могу се с правом да поносим.''
''Ти си најглупљи и најнеправеднији од свих људи,'' рече му Астијаг, ''најглупљи зато што си, уместо да си сам постао краљ, учинио сада да власт дође другом у руке; а најнеправеднији зато што си због оног ручка гурнуо недужне Међане у ропство. Кад је већ морало тако да буде, да узме краљевску власт неко други, праведније би барем било да је власт дата неком Међанину, а не Персијанцу. Сада су пак невини Међани кривицом твојом постали робови, уместо да остану господари, а ранији робови Персијанци сада су постали господари Међана.''
130) Астијаг је тако свргнут са престола после владавине од тридесет и пет година, а Међани падну под персијски јарам због обести овог човека, пошто су владали у Азији са оне стране реке Халиса пуних сто двадесет и осам година, не рачунајући ту и време скитске владавине. Касније су се покајали што су ово били учинили и одметнули су се од Дарија, али су их Персијанци победили и побуну угушили. А Персијанци, који су под вођством Кира и за време Астијага стресли са себе медски јарам, владају отада у Азији. Кир није ништа урадио Астијагу него га је држао код себе док овај није умро. Тако се Кир родио, одрастао и постао краљем, а после тога покорио је Креза, који га је напао, као што сам већ раније испричао. Тако је, он, најзад, кад је савладао Креза, постао господар целе Азије.

Живот Персијанаца, њихова вера и празници
131) О персијском животу и обичајима знам ово. Кипове, храмове и жртвенике они уопште не праве нити подижу, него сматрају будалама оне који то чине, по мом мишљењу, због тога што богове нису замишљали као Хелени, у облику човека. Имају обичај да се пењу на врхове планина и да приносе жртве Зевсу-Ормузду. Они цео небески свод називају Ормуздовим именом. Исто тако приносе жртве: сунцу, месецу, земљи, ватри, води и ветровима. И само овима приносе жртве, и то још од најстаријих времена. Касније су примили са стране обичај, и то од Асираца и Арабљана, да приносе жртве Уранији, тј. небеској Афродити. Асирци називају Афродиту Милита, Арабљани Алилат, а Персијанци зову то божанство Митра.
132) Персијанци су овако приносили жртве поменутим боговима. Не граде жртвенике, нити пале ватре кад хоће да принесу жртву, нити пију у част богова, и не служе се венцима ни музиком, па ни јечам не употребљавају за жртву. Кад неки од њих хоће да неком од ових принесе жртву, доведе животињу одрећену за жртву на очишћено земљиште и позове бога ставивши себи на главу најчешће чалму са венцем и мрчикових гранчица. Онај који приноси жртву не сме да се моли богу само за себе и за своје здравље, него се моли за добро и здравље краља и свих Персијанаца, јер и он припада целом народу. Кад разделе жртву на комаде и испеку месо, простиру свежу траву, најчешће детелину, и на њу стављају све месо. Кад га пак ставе на траву, при-ступи му свештеник и пева свете песме ''О постанку богова", као што сами Персијанци називају ту песму. Без свештеника они, по обичају, не приносе жртве. Пошто се кратко време задржи на месту где се приноси жртва, човек који је приноси односи месо кући и располаже њиме по својој вољи.
133) Рођендан им је свима највећи празник. По обичају, тог дана се боље једе и части него у остале дане. Тог дана сви богатији испеку у пећима говече, коња, камилу или магарца и износе пред госте, а сиромашнији припремају ситну стоку. Немају много јела за време ручка, али зато имају много слаткиша, али и то не једу све одједном. Због тога кажу Персијанци за Хелене да гладни устају иза ручка, јер код њих нема увек слаткиша, и кад им се слаткиши изнесу, они не престају да једу. Веома воле вино и не смеју да повраћају нити мокре један пред другим. На то се, дакле, код њих обраћа велика пажња. А имају обичај да пијани доносе одлуке, о најважнијим стварима. Што им се за време саветовања допадне, то им сутрадан њихов домаћин, у чијој су се кући договарали, изнесе пред њих да о томе расправљају и кад су трезни. Ако им се допадне и кад су трезни, онда усвајају ту одлуку, а ако им се не допадне, онда је одбацују. О чему су се претходно трезни посаветовали, о томе још једном и пијани размишљају.
134) По томе како се понашају један према другом кад се сусретну на путевима, може се видети да ли припадају истом сталежу. Уместо поздрава, они се љубе у уста, а ако је један од њих из мало нижег сталежа, пољубе се у образе. Ако је пак један од ових из много нижег сталежа, он пада на земљу и љуби ноге оном из вишег сталежа. Одмах после себе највише поштују најближе суседе, а затим оне иза њих и тако даље по реду. Најмање пак поштују оне који су најдаље од њих. За себе мисле да су најбољи на свету, а остале поштују према степену уважавања врлине, а за оне који су најдаље од њих мисле да су најгори на свету. За време Међана народи су имали власт један над другим, а над свима су имали власт Међани, и над онима који су становали одмах до њих, а ови су, опет, имали власт над својим суседима, а ови, опет, над онима до себе, и тако даље. Према томе су и Персијанци ценили народе. И тако је један народ за другим редом владао и управљао.

Oбичаји Персијанаца
135) Персијанци највише од свих народа примају туђе обичаје. Наиме, носе медско одело, јер мисле да је лепше од њиховог, а у рат иду у египатским оклопима, па чим чују за туђа уживања, они их одмах примају. Тако су од Хелена научили да полно опште са дечацима. Сваки од њих се жени са многим законитим женама, а имају још и велики број незаконитих жена иноча.
136) Као највећа врлина, после јунаштва у борби, сматра се имати што више синова. Ономе који докаже да има највише, краљ шаље сваке године нарочите поклоне. Велики број синова сматра се за знак снаге. Синове поучавају од пете до двадесете године овим трима стварима: да јашу, да гађају стрелом и да говоре истину. Пре него што наврши пет година, син не излази оцу пред очи, него живи код жена. Овако поступају зато да, ако би под материном негом умро, не би нанео оцу никакав бол.
137) Тај закон је достојан сваке похвале, а достојан је похвале и онај према коме ни краљ не убија никога због прве кривице, и нико од осталих Персијанаца не осуђује свог роба на смрт због прве кривице, него гледају да ли ће више пута погрешити, па тек онда искаљују свој гњев на њему. Причају да нико никад није убио свог оца или матер, а ако се већ тако нешто негде и десило, кажу да би се пажљивим испитивањем таквог случаја увек на крају крајева утврдило да је то извршило подметнуто дете или копиле. Сматрају да је непојмљиво да дете убије свог правог родитеља.
138) А што је непристојно радити, о томе је непристојно и да се говори. Сматрају да је највећа срамота лагати, а на другом месту задуживати се, поред многих других разлога и због тога што је онај који је дужан најчешће присиљен и да лаже. Кад би неки од грађана имао губу или шугу тај не би имао приступа у град нити би се мешао са осталим Персијанцима. За таквог кажу да се огрешио према сунцу. Сваког странца који се разболи од те болести истерају из земље, а многи из истих разлога не трпе ни беле голубове, У реке нити мокре нити пљују, не перу у њима чак ни руке нити иком другом то дозвољавају, него указују највеће поштовање рекама.
139) Персијанци не знају откуд им један други обичај, али ми Хелени, међутим, знамо. Њихова имена су у складу са њиховим стасом и достојанством и завршавају се сва на исто слово, које Дорци зову „сан", а Јонци „сигма". Ако се проучавају завршеци персијских имена, долази се до закључка да се тако не завршавају само једна имена, а друга не, него се сва једнако завршавају.
140) То су истинити подаци које сам изнео о њиховим обичајима, и ја јамчим за њих. Ћутке прелазе преко обичаја о сахрањивању мртваца, и не говоре о томе да не сахрањују леш Персијанца пре него што га не растргне нека птица или пас. Наиме, знам тачно да свештеници тако поступају, јер то јавно раде. Они, дакле, обложе леш мртваца воском и онда га сахрањују. Персијски свештеници, маги, много се разликују од других људи, па и од египатских свештеника. Ови сматрају да се не сме убити ништа што је живо, док маги, напротив, убијају својом руком све осим пса и човека. Чак се у томе много такмиче и убијају подједнако мраве, змије и све остало што гмиже и лети. Нека ти обичаји остану онакви какви су одувек и били, а ја ћу да наставим ранију причу.

Хелени (Joнци и Еолци) у Малој Азији
141) Чим су Лиђани пали под власт Персијанаца, пошаљу Јонци и Еолци одмах посланике у Сард Киру и поруче му да су вољни да признају његову власт, под истим условима под којима су признавали и власт Креза. Саслушавши. ову поруку, Кир им исприча ову причу:
''Свирач у фрулу — рече он — спазивши рибе у мору, засвира, мислећи да ће оне изаћи на копно. Кад се у томе преварио, узме мрежу, опколи велико мноштво риба и извуче их на обалу. Гледајући их како се праћакају, свирач им рече: ''Престаните да играте коло кад нисте хтеле да уз моју свирку изађете на копно и да поиграте!''
Он је испричао ту причу Јонцима и Еолцима зато што су Јонци раније одбили његову молбу кад их је преко гласника замолио да се одметну од Креза, и што су сада, када се тај поход успешно свршио, спремни да се покоре Киру. Он им то изјави у љутини. Чим су Јонци по градовима за то сазнали, сви одмах утврде своје градове зидовима и уједине се у Свејонски савез, и то сви сем Милећана. Са овима је Кир једино склопио савез, и то исти онакав какав су имали и са лидским краљем. А остали Јонци донесу заједнички одлуку да пошаљу изасланике у Спарту и да моле за помоћ.
142) Ови Јонци, који су били окупљени у Свејонском савезу, изабрали су за изградњу својих градова, колико ми знамо, места са најпријатнијом климом на свету. Наиме, као Јонија нису ни предели више ње, ни они ниже ње (ни они према западу, ни они према истоку). Они пате од претеране врућине и суше, а ови од влаге и хладноће.
Сви Јонци не говоре истим језиком, него имају четири разна наречја. На крајњем југу налази се прво град Милет; затим Мијунт, па Пријена. Они се налазе у Карији и говоре истим језиком, а у Лидији се налазе: Ефез, Колофон, Лебед, Теј, Клазомена и Фокеја. Ови градови не слажу се у погледу језика са малопре поменутим градовима из Карије, док међу собом говоре истим језиком. Има још три јонска града, од којих се два налазе на острвима, а то су Сам и Хиј, а један град, Еритра, лежи на копну. Становници Хија и Еритре говоре истим језиком, а становници Сама имају своје посебно наречје. То су та четири језичка наречја.
143) Од ових Јонаца Милећани су једино због савеза били заштићени од опасности, а и острвљани нису имали чега да се боје, јер Феничани још нису признавали врховну власт Персијанаца, а сами Персијанци нису имали флоте. Ови острвљани нису били одвојени од других Јонаца ни због чега другог него само зато што је тада цео хеленски народ био слаб, а најслабије међу њима било је јонско племе. Осим Атине, ниједан други град није био достојан ни спомена. Зато су пак други Јонци и Атињани избегавали то име и нису хтели да се зову Јонци, па чини ми се да се чак и сада многи од њих стиде тог имена. Ових дванаест градова поносили су се тим именом, основали су код себе светиште и назвали га ''Свејонско'', уз одлуку да у њега не пусте никога од осталих Јонаца (додуше, сем становника Смирне, није нико ни молио да га пусте у савез).
144) Исто тако и Дорци из садашње покрајине од пет градова, а која је раније носила име према броју од шест градова, не примају никог од суседних Дораца у Триопијско светиште, и искључују из друштва чак и своје чланове који су се огрешили о светиште. Приликом такмичења у част Аполона Триопијског одредили су још од давнина као награду за победнике троношце од туча, и они који их добију дужни су да их не износе из храма него да их поклоне богу. Један Халикарнашанин, по имену Агасикле, погазио је, као победник, тај обичај одневши овај троножац кући и обесивши га о клин. Због тога су ових пет градова: Линд, Јализ, Камир, Кос и Книд искључили из друштва шести град Халикарнас. Тако су дакле, казнили овај град.
145) Јонци су окупили око себе дванаест градова и нису, по мом мишљењу, хтели да приме више никог зато што их је, још док су становали на Пелопонезу, било на броју свега дванаест општина, као што и сада Ахејци сачињавају дванаест општина. Ови су Јонце и протерали са Пелопонеза. Те општине су: Пелена, код Сикиона, затим Егира и Ега, у којој се налази вечна река Кратис, а по којој је названа и она река у Италији, па Бура и Хелика. У ову последњу општину побегли су Јонци кад су били савладани од Ахејаца. Ту су биле и општине: Егиј, Рипи, Патреји, Фареји и Олен, у којој се налази велика река Пир, па општине Дима и Тритеји. Једино ова последња лежи у унутрашњости земље.
146) Сада Ахејски савез има ових дванаест чланова, а тада је било толико Јоњана. Ето због тога су Јонци основали дванаест самосталних градова, а нема смисла говорити да су ови Јонци нешто више и боље од осталих Јонаца. Знатан део ових представљају Абанти са Еубеје и они немају ничег заједничког са Јонцима, чак не носе ни заједничко име. Са Јонцима су се измешали и Минијци из Орхомена, а нарочито Кадмејци и Дриопи, поједини Фочани, па Молоси, аркадски Пелазги, Дорци из Епидаура и многи други народи. Атињани, који су кренули из атинског Пританеја и који су мислили за себе да су најчистији Јонци, нису повели жене у нову насеобину, него су узели Каранке, чије су родитеље поубијали. Због тог убиства ове жене су створиле обичај и заклеле се међу собом, и то предале као завет својим кћерима, да никада не ручају заједно са мужевима нити да своје мужеве зову по имену, а то све због тога што су им поубијали очеве, мужеве и децу и после свега тога опет их узели за жене. То се дешавало у Милету.
147) Неки су од ових бирали за краљеве потомке Глаука, сина Хиполохова из Ликије, неки потомке Кодра, сина Мелантова, Кауконце из Пила, а неки опет и једне и друге. Ови су више држали до свог јонског имена него остали Јонци. Они би, заиста, могли и бити чисти Јонци. Јонци су сви они који воде порекло из Атине и који славе Апатуријске светковине. А славе их сви сем Ефежана и Колофоњана. Једино ови од Јонаца не славе Апатуријске светковине, и то, тобоже, због неког убиства.
148) Свејонско светиште је света земља у Микали, која је окренута према северу. Јонци су га подигли о заједничком трошку и посветили Посидону Хеликонском. А Микала је западни рт копна који се пружа према западном делу острва Сама, на коме се редовно сакупљају Јонци из разних градова и одржавају свечаности које носе име ''Свејонске свечаности'. (Пада у очи да се називи за светковине, не само код Јонаца него и код свих осталих Хелена, завршавају, као и персијска имена, на исто слово).
149) То су јонски градови, а ово су еолски: Кима, названа Фриконска, Лариса, тврђава Неон, Темно, Кила, Нотиј, Егируза, Питана, Егеја, Мирина и Гринеја. Ових једанаест градова одвајкада је носило еолско обележје, само један од њих, Смирну, отели су им Јонци. Свих ових дванаест градова налазило се на копну. Еолци су, насељавајући се, наишли на бољу земљу него Јонци, само та земља није имала тако добру климу.
150) Смирну су, међутим, Еолци изгубили овако: грађане Колофона, савладане у побуни и протеране из отаџбине, приме у Смирни. После тога ове избеглице искористе прилику док су грађани Смирне изван града светковали празник у част Диониса, па поседну све улазе у град и тако загосподаре градом. Кад су остали Еолци притекли Смирњанима у помоћ, споразумеју се да Јонци врате Еолцима њихове бродове и да се Еолци иселе из Смирне, Кад су становници Смирне то учинили, буду раздељени између оних једанаест градова и примљени за њихове грађане.
151) То су, дакле, еолски градови на копну, осим оних који се налазе у подручју горе Иде, који сачињавају засебну групу. А од оних градова на острвима пет их се налази на острву Лезбу (шести град на Лезбу, Аризбу, освојили су становници Метимне, иако су им становници Аризбе блиски рођаци). И на Тенеду се налази један еолски град, а на такозваној ''Групи од сто острва'' налази се опет други неки еолски град. Ни Лезбијци ни они на Тенеду, као ни јонски острвљани, нису имали чега да се боје. Остали градови одлуче да се придруже Јонцима и да приме њихово вођство.

Јонци и Еолци обраћају се Спарти за помоћ
152) Чим су дакле, изасланици Јонаца и Еолаца стигли у Спарту (а морали су да се пожуре са овим послом), одреде да у име свих говори један из Фокеје, коме је било име Питермо. Огрнут у гримизни огртач да би се, кад се о томе буде чуло, сакупило што више Спартанаца, он је устао и дуго им говорио молећи их да им притекну у помоћ. Али Лакедемонци га нису слушали нити су пристали да им пошаљу помоћ. Ови оду, а Лакедемонци, иако су одбили јонске изасланике, ипак пошаљу ратни брод с педесет весала с људством да, како ми изгледа, посматрају шта Кир ради у Јонији. Кад су Лакедемонци стигли у Фокеју, пошаљу они најугледнијег између себе, коме је било име Лакрин, који у име Лакедемонаца изјави Киру да они не дозвољавају да се у земљи Хелади неком граду нешто нажао учини.
153) Прича се да је Кир, после речи овог изасланика, запитао присутне Хелене какви су Хелени ти Лакедемоњани и колико их има кад му тако поручују. Кад је сазнао, изјавио је лакедемонском изасланику:
''Никад се нисам бојао таквих људи код којих постоји земљиште насред града, на коме се сакупљени лажно заклињу и једни друге варају. Њих ћу ја, ако будем жив и здрав, научити да не брбљају о невољама Јонаца него о својим властитим.''
Те речи Кир је упутио свима Хеленима ругајући им се што долазе на трг и баве се куповином и продајом. Персијанци се пак не баве трговином нити уопште имају одређеног места за трговину. После тога Кир повери Сард Персијанцу Табалу, а Лиђанину Пактији нареди да му превезе Крезово злато и злато осталих Лиђана. Сам, међутим, крене у Агбатану водећи са собом и Креза, а на Јонце није испрва ни обраћао пажњу. Још су му сметали Бабилон, Бактријанци, Саке и Египћани, те одлучи да на њих поведе војску, а да на Јонце пошаље другог војсковођу.

Побуна Лиђанина Пактија
154) Чим је Кир отишао из Сарда, Пактије побуни Лиђане против Табала и Кира и спусти се на море где, пошто је имао у својим рукама све злато из Сарда, сакупи плаћеничку војску и наговори приморце да ратују на његовој страни. Он поведе војску на Сард, опседне Табала и затвори га у тврђаву.
155) Кад је Кир уз пут за то сазнао, он рече Крезу:
''Крезе, да ли ће ово што ми се дешава икада престати? Изгледа ми да Лиђани неће, по свом обичају, престати да ме узнемиравају и да себи праве неприлике. Мислим да би било најбоље да сам их све распродао у ропство. Чини ми се да сам исто поступио као кад неко убије оца, а његове синове поштеди. Тако и ја водим са собом тебе, који за Лиђане више значиш него отац, а самим Лиђанима сам поверио град, и после тога се чудим што су се побунили против мене.''
Тако је Кир дао свом срцу одушка, а Крез, бојећи се да не уништи Сард, овако му одговори:
''Господару, имаш право што си рекао. Немој се јако наљутити и немој уништавати стари град због његове погрешке, јер он није крив ни за прву ни за другу побуну. Оно раније ја сам урадио, и ево испаштам за то својом главом, а за ово сада крив је Пактије, коме си поверио управу у Сарду, па казни њега. Лиђанима опрости и ово им заповеди, па се неће против тебе ни бунити нити ћеш их се бојати. Поручи да им забрањујеш да носе убојно оружје, а заповеди им да облаче кошуље испод хаљина, да обувају чизме, па им нареди да уче своју децу да свирају у цитру и у харфу и да тргују. И брзо ћеш, господару, видети да су уместо људи постали жене, те се нећеш више бојати њихове побуне.''
156) Крез му, дакле, изнесе ове предлоге мислећи да је за Лиђане боље и ово него да буду распродати у ропство, а знао је да га Кир неће хтети да послуша и да промени одлуку ако не изнесе прихватљив предлог. Исто тако је страховао да ће се Лиђани опет побунити ако се сад олако извуку из свих неприлика, и да ће их Персијанци потпуно уништити. Киру се јако допадне овај предлог, па престаде да се љути и рече Крезу да ће га послушати. Онда дозове Међанина Мазара и нареди му да саопшти Лиђанима оно што је Крез предложио и да све који су са Лиђанима нападали на Сард прода у ропство, а да самог Пактија безусловно жива и неповређена њему доведе.

Пактијева пропаст
157) Кад је уз пут издао и то наређење, одведе војску међу персијска племена. Пактије, међутим, сазнавши да му се приближује војска која иде против њега, поплаши се и побегне у Киму. Међанин Мазар је део Кирове војске којим је располагао одвео на Сард, па кад више није нашао Пактијеве побуњенике у Сарду, прво је натерао Лиђане да изврше Кирова наређења, а после спровођења ове наредбе Лиђани су, заиста, потпуно променили свој начин живота. Затим Мазар пошаље изасланике у Киму и затражи да му се изручи Пактије. Кимејци ипак одлуче да о томе упитају за савет пророчиште у Бранхидима. Тамо се, управо, налазило пророчиште основано у прастара времена и њему су се сви Јонци и Еолци обраћали за савет. Оно се налази у околини Милета и то северно од луке Панорма.
158) Кимејци су, дакле, послали изасланике у Бранхиде да запитају шта да ураде са Пактијем па да угоде боговима. На њихово питање добију од пророчишта одговор да Пактија изруче Персијанцима. Кад су изасланици донели овакав одговор у Киму и кад су Кимејци чули, били су спремни да га изруче. Иако се већина са тим сложила, ипак је Аристодик, Хераклидов син, који је уживао велики углед међу грађанима, сматрао да Кимејци не треба то да учине, рекавши да не верује у то пророчанство и изрази уверење да изасланици нису рекли истину. Због тога су отишли други изасланици да по други пут упитају пророчиште о Пактију, а међу овима био је и Аристодик.
159) Кад су дошли у Бранхиде, сам Аристодик, који је међу изасланицима водио главну реч, упути пророчишту овакво питање:
''Господе, дође нам и затражи од нас заштиту Лиђанин Пактије бежећи да спасе главу од Персијанаца. Ови га сад траже и заповедају Кимејцима да га изруче. И поред страха од персијске моћи, ми се досада нисмо усудили да избеглицу изручимо пре него што нам ти тачно не објасниш шта да учинимо.''
Он је поставио такво питање, а одговор су добили исти као и пре тога, и наређено им је да се Пактије изручи Персијанцима. На то Аристодик намерно овако поступи. Прође око целог храма и повади све врапце и друге врсте птица које су се биле угњездиле у храму. Док је он то радио, прича се да се чуо из светишта храма глас који је Аристодику ово говорио:
''О највећи грешниче међу људима, како се усуђујеш да то чиниш! Зар да моје штићенике тераш из храма?''
Аристодик се тиме није збунио, већ одговорио:
''О господе, зар ти који тако помажеш избеглицама, заповедаш да Кимејци изруче избеглицу који моли за заштиту?''
На то му је опет овако одговорено:
''Да, ја заповедам да ви због вашег безбожништва што пре пропаднете, па да убудуће не долазите и не питате пророчиште о изручењу избеглица.''
160) Кад су Кимејци чули шта им је одговорено, нису хтели ни да га изруче и упропасте, а ни да га даље држе код себе, и да буду опседани, него га пошаљу у Митилену. Становници Митилене, кад им је Мазар послао гласника и затражио да му изруче Пактија, припремаху се да за извесну суму новца то и учине. О томе колика је била та сума немам тачне податке, али до извршења ове намере ипак није дошло. Чим су пак Кимејци чули да Митилењани имају намеру да то учине, пошаљу лађу на Лезбо и пребаце Пактија на Хиј. Оданде су га становници Хија силом извукли из храма Атене заштитнице и предали га. Ови су га дали за град Атарнеј. Овај Атарнеј био је град и предео у покрајини Мизији, прекопута Лезба. Кад су Персијанци примили Пактија, стрпају га у затвор са намером да га изведу пред Кира. Још дуго времена после тога ниједан становник Хија није ниједном богу приносио на жртву јечам са Атарнејских поља, нити је ико од тамошњег жита месио колаче у славу божију, него се избегавало приликом свих жртава да се приноси на жртву све оно што је у тај земљи рађало.
161) Кад су Хијани изручили Пактија, Мазар поведе војску на оне који су помагали Лиђанима при опседању Табала и одмах становнике Пријене претвори у робове, а ускоро после тога, у једном налету, опљачка са војском целу долину Меандра, а исто тако и Магнезију. Одмах после тога разболи се и умре.
162) После његове смрти наследи га на положају врховног команданта Харпаг, такође пореклом Међанин, кога је медски краљ Астијаг почастио оним чудовишним ручком, и који је помогао Киру да се попне на престо. Овог човека је поставио Кир за врховног заповедника, и кад је дошао у Јонију, освајао је градове копањем насипа око зидова града. Чим би грађане затворио међу зидове града, одмах би ископао насипе и јуришао на зидове. У Јонији је прво напао на Фокеју.

Oтпор Фокејаца
163) Ови Фокејци су се први од Хелена служили великим лађама и они су пронашли Јадранско море, Тирсенију, Иберију и Тартес. Нису пловили на трговачким лађама него на бојним бродовима са педесет весала. Дошавши у Тартес, спријатеље се са тамошњим краљем, коме је било име Аргантоније. Овај је владао у Тартесу осамдесет година и живео је свега сто двадесет година. Овај човек је толико заволео Фокејце да им је предложио да напусте Јонију и дозволио им да се населе у његовој земљи где сами желе. Али касније, кад није успео да их на то наговори, а пошто је од њих дознао како се Међанин (Харпаг) осилио, дао им је новаца да саграде зид око града. Морао им је дати много новаца, јер је зид био дуг много стадија, а сав је био саграђен од великих блокова камена, добро сложених и повезаних. Ето тако су Фокејци дошли до свог зида.
164) Кад је Харпаг са војском стигао, опседне их и поручи им да ће му бити доста ако Фокејци буду хтели да поруше само једно утврђење на зиду и ако му, у знак покорности, посвете једну кућу. Фокејци су ужасно мрзели ропство, те му одговоре да имају намеру да се посаветују у току дана, па ће после одговорити. Замолили су га да повуче војску од зида док се они буду саветовали. Харпаг им поручи да им дозвољава да се посаветују, иако добро зна шта намеравају да учине. Док је Харпаг повлачио војску од зида, Фокејци спусте у море ратне лађе са педесет весала, укрцају у њих жене и децу и све остало што се могло лађама отпремити, а уз то и кипове богова и све дарове из храмова, осим предмета од туча и камена и осим слика; све остало натоваре, па се и сами укрцају и отплове за Хиј. Фокеју, међутим, заузму Персијанци не нашавши у њој ниједног човека.
165) Пошто им становници Хија нису хтели да продаду такозвана Енузијска острва (Винска острва), бојећи се да ће она постати трговачко средиште, а да ће трговине на њихову острву због тога нестати, Фокејци због тога отплове на Кирн, јер су на Кирну, по савету пророчишта, пре двадесет година били основали град који се звао Алалија. Аргантоније је у то време већ био умро. Пре него што су отишли на Кирн, отпловили су још једном у Фокеју и тамо побили персијску посаду која је од Харпага примила град на чување, а затим, кад су то извршили, баце тешко проклетство на оног који је крадом остао и није се заједно са њима одселио. Том приликом баце један велик комад гвожђа у море и закуну се да неће поново долазити у Фокеју док ово гвожђе само не изађе из мора. Али кад је дошло време да се плови за Кирн, више од половине грађана обузме жеља и туга за градом и старим завичајем, те прекрше заклетву, спреме се и отплове натраг у Фокеју. Они који су били остали верни заклетви спреме се и отплове са Енузијских острва.
166) Дошавши на Кирн, живели су онде пуних пет година са ранијим досељеницима, подизали храмове и предузимали гусарске походе против свих околних суседа. Али се Тирсени и Картагињани договоре и нападну на Фокејце са шездесет лађа. Фокејци пак опреме и сами лађе, којих је било шездесет на броју, и у такозваном Сардинијском мору крену против њих. Ту је дошло до битке, и Фокејци однесу ''кадмејску победу''. Уништено им је, наиме, четрдесет бродова, а преосталих двадесет било је онеспособљено, јер су на бродовима били искривљени кљунови. Тада отплове у Алалију, укрцају жене и децу и сав остали иметак који су лађе биле у стању да приме, па се затим повуку са Кирна и отплове за Региј.
167) Картагињани и Тирсени заробе људе са уништених бродова и поделе их. Агиљани добију коцком огромну већину њих, искрцају их на копно и побију камењем. После тога је у Агили све што би прелазило преко земљишта где су почивали каменовани Фокејци, и људи и стока, постало богаљасто, унакажено и болесно. А становници Агиле пошаљу изасланике у Делфе у намери да се очисте од греха. Питија им саветује да чине оно што још и данас раде становници Агиле: да приређују свечане помене погинулим Фокејцима и да на поменима приређују атлетска такмичења и коњске трке. Такву је судбину имао овај део Фокејаца, а они пак од њих који су били побегли у Региј, крену оданде и оснују у земљи Енотрији онај град који се сада зове Хијела. Оснују га зато што су од једног човека из Посидоније чули да Питија, кад им је саветовала да оснују Кирн, није тиме мислила на острво него на истоименог хероја, заштитника овог места. Тако је било са Фокејцима из Јоније.

Судбина Тејаца и осталих Јонаца
168) Готово исто тако су урадили и становници Теја. Кад им је Харпаг помоћу насипа заузео тврђаву, укрцају се и они сви на лађе и отплове у Тракију, те тамо населе град Абдеру, коју је пре њих основао Тимезије из Клазомене, али није имао срећу да живи у њој, јер су га Трачани протерали, а сада га бивши становници Теја поштују као свог хероја-заштитника.
169) Дакле, само ови од Јонаца нису подносили ропство и напустили су отаџбину, док су остали Јонци, изузев Милећана, изашли на мегдан Харпагу, као и они који су се већ били одселили, и показали су се као добри јунаци, јер се сваки од њих јуначки борио за своје огњиште и своју слободу. А кад су били савладани и заробљени, остали су сваки у својој земљи и извршавали су наређења. Милећани су пак, како сам и раније рекао, са Киром склопили савез и били су мирни. Тако је по други пут Јонија пала у ропство. Кад је Харпаг покорио Јонце на копну, поплаше се од тога и Јонци на Острвима и сами се предају Киру.
170) У време кад су Јонци били ослабљени и кад су се, и поред тога, састајали у Свејонском савезу, чуо сам да им је Бијант, човек из Пријене, дао врло користан савет. Да су овај савет послушали, били би срећнији од свих Хелена. Саветовао им је, наиме, да се сви Јонци заједно опреме, да отплове на Сардинију и да тамо оснују један свејонски град. Тамо, на том огромном острву могли би да живе ослобођени од ропства и у срећи, чак и да буду господари других народа, док, ако остану у Јонији, он не види да ће више икада угледати слободе. Ово је савет Бијанта из Пријене, који је дао Јонцима после њихове пропасти. А још раније, док су још били независни, саветовао им је Талет из Милета, чији су преци водили порекло из Феникије, да се оснује један савезнички савет за целу Јонију, и то у Теју (као средишту целе Јоније), а остали градови да се сматрају као села. То су били савети које су Јонцима предлагали и Бијант и Тал.

Kaрци и Ликијци
171) Кад је Харпаг покорио Јонију, нападне са војском на Карце, Каунијце и Ликијце, водећи са собом Јонце и Еолце. Од ових су Карци дошли с острва на копно. Они су се у давним временима налазили под влашћу Миноја и звали су се Лелези. Становали су на острвима и, колико сам могао да сазнам, нису плаћали Миноју данак, него су му, кад год му је затребало, стављали на расположење момчад за бродове. Пошто је Миној предузимао велике војничке походе и водио успешне ратове, уживали су Карци у то време међу свим народима највећи углед. Они су пронашли три ствари које су после и Хелени употребљавали. Карци су, наиме, били први који су завели обичај да се перјанице везују за шлем, а исто тако и да се грбови израђују на штитовима; такође су први употребљавали дршке на штитовима. Где год су се до тог времена штитови употребљавали, били су без дршке и њима се руковало помоћу кожних каишева. Каишеви су били пребачени преко левог рамена и око врата. Тек много касније Јонци и Дорци протерали су Карце с острва, те су они на тај начин дошли на копно. Тако отприлике причају Крићани о томе шта се десило са Карцима. Сами се Карци никако не слажу с њима, него за себе мисле да су староседеоци на копну и да су се одувек овако звали. Показују један стари храм карског Зевса у Миласи, у коме су се заједно са Карцима скупљали Лиђани и Мизијци, као њихова браћа, јер за Лида и Миза кажу да су били Карова браћа. И заиста баш ови су се ту и састајали са Карцима, а не други народи који су од Караца примили њихов језик.
172) Мислим да су Каунијци староседеоци на копну, док они сами за себе тврде да су дошли с Крете. Примили су језик од Караца, а није искључено ни то да су Карци примили каунијски језик (ово нисам у стању тачно да одредим), али својим обичајима не само да се много разликују од Караца, него и од свих других народа. Њихово је највеће уживање да се пријатељи: људи, жене и деца, сви заједно скупљају на гозбе и да пију вино. Када су и страним боговима подигли храмове, па се због тога покајали (мислило се да треба поштовати само домаће богове), наоружали су се сви одрасли Каунијци, махали су копљима по ваздуху, и то су тако чинили све до Калиндичких планина да би, по њиховим речима, протерали туђе богове. Ето такве су обичаје имали Каунијци.
173) А Ликијци су били пореклом с Крете (јер су на Крети у најстарија времена становали варвари). Кад су се Еуропини синови, Сарпедон и Миној, борили за власт на Крети, победио је Миној и протерао Сарпедона и његове присталице. Протерани су дошли у азијску покрајину Милијаду, јер се земља у којој сад станују Ликијци раније звала Милијада, а Милијци су се некад звали Солими. Док је Сарпедон био њихов краљ, били су задржали име које су донели, па још и данас суседи називају Ликијце Термилима. Али кад је Лик из Атине, Пандионов син, кога је у то време протерао његов брат Егеј, дошао у Термилу Сарпедону, названи су они временом, по имену истог Лика, Ликијцима. Обичаји су им делом као у Крећана, а делом као у Караца. Али и код њих постоји један нарочит обичај какав се нигде не може наћи: носе имена по мајкама, а не по очевима. Кад би неки међу њима запитао неког другог ко је он, овај би му прво казао своје име по мајци, затим име своје бабе, па прабабе итд. А ако би се пак нека слободна жена удала за роба, деца би била слободни људи. Ако би се пак слободан човек, па чак и неки првак у држави, оженио неком странкињом или јавном женом, деца не би уживала часна права.
174) Харпаг је, дакле, покорио Карце и да они том приликом нису извршили никакав славнији подвиг, па ни они ни тамошњи Хелени. Између осталих, тамо станују и спартански исељеници Книђани, чија земља задире дубоко у море и зове се Триопиј. Она почиње да се простире од полуострва Бибасије и опкољена је са свих страна морем, сем једног уског земљоуза (јер се са севера граничи Керамичким заливом, а са југа Симејским и Родским морем). Онај једва пет стадија широки земљоуз хтели су Книђани да прокопају кад је Харпаг покоравао Јонију, да би своју земљу претворили у острво. Цео простор на полуострву до земљоуза припадао је њима, а земљоуз који су хтели да прокопају налази се баш тамо где се полуострво граничи с копном. Кад су се Книђани свим снагама латили посла, рањавали су се радници више него обично, очевидно услед неке више силе, по целом телу, а нарочито око очију, и то каменом који се распрскавао. Због тога пошаљу људе у Делфе да питају пророчиште зашто им се омета рад. Питија им, како они сами причају, одговори у јамбском триметарском стиху ово:
„Не сец'те Истам јарком нити га паш'те зидом!
И Зевс би, да је хтео, њега ко острво саздо."
Пошто им је Питија објавила пророчанство, Книђани су престали с копањем и предали се Харпагу без борбе кад је овај с војском на њих дошао.
175) Даље у унутрашњости земље, изнад Халикарнаса, становали су Педазејци. И кад год је овима или њиховим суседима претила нека несрећа, добијала би Атенина свештеница дугачку браду. И то им се трипут десило. Они су једини у Карији Харпагу неко време пружали отпор и задали му много муке, пошто су се утврдили на једном брду које се звало Лида. Временом су и Педазејци били покорени.
176) Ликијци ступе у борбу против Харпага кад је он са војском упао у долину реке Ксанта и неколицина њих борила се храбро против надмоћнијег непријатеља. Кад су ипак најзад били побеђени и опкољени у свом граду, затворе се сви са женама и децом, са покућством и робовима у тврђаву, потпале је и она изгори. Кад су то урадили, положили су страшну заклетву, јурнули на непријатеља и у херојској борби изгинули до последњег човека. А садашњи Ксанћани, који тврде да су Ликијци, већином су се тек касније овамо доселили, сем осамдесет породица. Ових осамдесет породица налазило се баш тада случајно изван земље и због тога су остале у животу. Тако је Харпагу пала у руке цела долина Ксанта, а скоро исто тако и Каун, јер су се Каунци скоро у свему угледали на Ликијце.
177) И док је Харпаг освајао предњу Азију, дотле је Кир у унутрашњости покоравао један народ за другим и није поштедео никога. Већи део тога ја ћу изоставити и ограничићу се у свом причању само на оно што му је задавало нарочито много муке и што је највредније спомена.

Kиров поход на Асирију. Oпис Вавилона
178) Кад је Кир покорио све народе на копну, напао је на Асирце. У Асирији има много великих градова, али је међу њима био најславнији и најјачи град Вавилон, у коме се после разарања Ниниве налазио и сам краљевски двор и који је био овакав град. Лежи у једној пространој равници и има облик четвороугла чија је свака страна дуга сто двадесет стадија. Обим града износио је дакле свега четири стотине и осамдесет стадија. То је, дакле, била величина града Бабилона. Он је, колико ми је познато, и један од најлешпих градова на свету. Он је, пре свега, са спољне стране опасан једним широким и дубоким каналом, испуњеним водом, а иза тога једним зидом који је широк педесет краљевских лаката и две стотине лаката висок. А краљевски лакат је још за три прста дужи од обичног.
179) Овде морам рећи за шта је употребљена земља из јарка и како су саграђеи зидови. Одмах приликом избацивања земље из јарка правили су од ње опеке и њих су, кад их је израђена довољна количина, пекли у пећима. Као малтер употребљавали су врућу смолу, а после сваког тридесетог слоја узиђиван је плетер од трске. На тај начин је грађен најпре руб канала, а касније и сам зид. Горе на зиду, на самом његовом рубу, грађене су једноспратне куле, и то све по две, једна према другој, а између њих би се остављало доста простора за пролаз кола са четири коња. Свуда унаоколо у целом зиду има сто врата, а она су сва од бронзе, а прагови и рагастови су им такође од бронзе. Постоји и један други град, удаљен од Бабилона осам дана хода. и зове се Ис. Тамо протиче једна мала речица која се такође зове Ис. Она се улива у реку Еуфрат. Ова река Ис наноси много грумења асфалта са муљем, па се одатле и добија асфалт за зидине око Бабилона. Ето тако је, дакле, подигнут зид око Бабилона.
180) Постоје два дела града. Дели га, наиме, по средини река која се зове Еуфрат, велика, дубока и брза река, која тече из Арменије и улива се у Еритрејско море. А и један и други зид угловима се ослањају на реку, а одатле кривуда дуж обе обале, и са једне и са друге стране, зид од опека. Овај град је пун троспратних и четвороспратних кућа и испресецан је правим улицама, од којих се једне пружају упредо с реком, а друге излазе на реку под правим углом. Према свакој овој улици налазило се у градским зидинама онолико капија колико је било улица. Оне су биле од бронзе и излазиле су на саму реку.
181) Онај први зид био је као нека врста оклопа, а изнутра пружао се око града још један други зид који је био нешто мало нижи, а био је и тањи од оног првог. Усред сваког од поменутих делова града саграђена је по једна утврђена зграда. У једном је краљевски двор, окружен високим и чврстим зидинама, а у другом храм Зевса-Бела, са бронзаним вратима, који се сачувао до мог времена, а има облик квадрата чија је свака страна дуга два стадија. У средини овог храма саграђена је јака кула, широка и дуга један стадиј, а на њој друга, на овој још једна, и тако редом: свега осам кула, све једна на другој. Са спољне стране око свих кула горе су водиле спиралне степенице. На половини успона степеница налази се одмаралиште са клупама, где је, при успону, могло да се седне и да се одмара. На највишој кули налази се велики храм и у њему велики и раскошан кревет, а крај њега стоји златан сто. У храму се не налази никакав кип, а од људи не ноћива у њему нико, сем једне једине жене, коју је, како причају Халдејци, свештеници овог бога, сам бог себи изабрао међу женама у земљи.
182) Ови исти свештеници тврде, такође, (али им ја не верујем) да сам бог с времена на време навраћа у храм и одмара се на оном кревету, а исто то се, према причању египатских свештеника, дешава и у Теби (и тамо, наиме, нека жена спава у кревету у храму Зевса, али се тврди да ова жена не општи са људима). Исто тако и у Патари, у Ликији, закључава се свештеница ноћу у храм са богом кад год се бог појави и објављује пророчанства. Ово пророчиште није увек тамо, него само онда кад се појави божанство.
183) У светишту у Бабилону налази се нешто ниже и други храм, и у њему велики златан кип Зевса-Бела у седећем ставу, а поред њега стоји; сто од злата, и постоље од злата, и клупица од злата и, како кажу Халдејци, све је то начињено од осам стотина талената злата. Испред овог храма налази се златан жртвеник. Постоји и други велики жртвеник, и на њему се приносе на жртву одрасле животиње, док се на златном жртвенику смеју приносити на жртву само младунчад. На већем жртвенику приносе Халдејци сваке године, приликом прославе у част бога, на хиљаде и хиљаде талената тамњана. Постојао је још у оно време у гају код храма кип од сувога злата, дуг дванаест лаката. Ја га, додуше, нисам видео и наводим само оно што причају Халдејци. Дарије, Хистаспов син, и поред жарке жеље, није се усудио да га узме, док га је Даријев син Ксерксе узео пошто је убио свештеника који није дао да се дира кип. То светиште било је (нарочито украшено, а у њему је било поклона и од приватних лица.

Kраљице Семирамидаи Нитокрида
184) Међу многим краљевима, који су владали у Бабилону и који су онде украсили храмове и зидине, а о којима ћу говорити у историји Асираца, биле су и две жене. Прва се звала Семирамида и владала је пет поколења пре оне иза себе. Она је подигла оне необичне и спомена достојне насипе у широкој равници, коју је пре тога река обично плавила и претварала у непрегледно море.
185) Друга краљица иза ове, по имену Нитокрида, била је још паметнија од своје претходнице, и не само да је иза себе оставила величанствене споменике, о којима ћу још говорити, него је у највећој могућој мери умела да се заштити од Међана кад је видела да се њихова сила стално повећава и не мирује, већ да осваја све градове око себе, па чак и саму Ниниву. Најпре је натерала Еуфрат, који је дотле текао кроз средину града и без кривудања, да од тада кривуда, и то на тај начии што је дала да се ископају канали испред самог града, тако да је, на пример, у свом току трипут додиривао неку асирску варошицу, а име је тој варошици коју је Еуфрат додиривао било Ардерика. Па и данас они који путују од мора у Бабилон, ако путују Еуфратом на броду, пролазе у току три дана у три маха поред тога истог места. Тако је, дакле, то учинила. А подигла је са обе стране реке оне насипе чијој се величини и висини људи диве. Али далеко испред града Бабилона дала је да се, недалеко од корита реке, ископа огромна јама за језеро, и то дубока до живе воде, и тако велика да јој је обим износио четири стотине и двадесет стадија. А ископану земљу из ове огромне рупе одмах је употребила за грађење насипа уз реку. Чим је језеро било ископано, дала је да се довезе камење и да се свуда унаоколо око језера сазида обала. И једно и друго, и скретање реке и докопавање језера, урадила је зато да река спорије тече и да се бродом, на путу за Бабилон, прво мора провести кроз окуке и да би се после пловидбе далеко обилазило око језера. Ови објекти су зато израђени у оном делу земље у коме се налазио најбољи прилаз земљи, и кроз који је пролазио најкраћи пут из Медије, да Међани не би тако лако могли да долазе у ту земљу и да се обавештавају о томе шта се онде ради.
186) Тако је град био заштићен широким појасом, а поред тога начинила је још и ово. Пошто је река делила град по средини на два дела, морало се, за време ранијих краљева, ако се из једног дела града хтело да пређе у други, на лађи прелазити, и то је, по мом мишљењу, било досадно. Краљица је и ово предвидела. Наредивши да се ископа базен за језеро, она је, поред овог, саградила и један величанствен споменик. Дала је да се истеше врло дугачко камење и, кад га је имала у довољној количини и кад је базен био ископан, наредила је да се у базен пусти сва вода из реке. Док се језеро пунило водом, и кад се старо корито реке осушило, не само да је озидала печеним опекама обале реке у граду и силазе који су водили од врата зидова до воде, као и саме зидове, него је, отприлике у средини града, начинила један мост од тесаног камена, а камен повезала са железом и оловом. Кад год би свануло, постављали би четвороугласте греде по мосту, и по овима би Бабилонци могли да прелазе преко моста, а ноћу су склањали те греде, зато да не би прелазили једни другима и вршили међусобне крађе. Кад се језеро напунило водом из реке и кад је мост био готов, довела је она поново Еуфрат у старо корито из језера. И тако ископана јама постала је у добар час језеро, а грађани су добили један мост.
187) Али иста ова краљица умела је да смисли отприлике и овакву подвалу. Изнад саме градске капије кроз коју је пролазило највише народа начинила је она себи гробницу и на њој урезала овај натпис:
''Ако неки од краљева који буду после мене владали у Бабилону не буде имао новаца, нека отвори овај гроб и нека узме новаца колико џохе. Али нека га отвори само у највећој нужди, јер ће се иначе зло провести.''
И овај гроб остао је нетакнут све док није дошао на престо Дарије. Овај није могао да разуме зашто се врата не употребљавају и зашто да не узме оданде новац који га сам зове да то учини. Али врата није могао да употребљава, јер би му изнад главе био њен леш кад би се кроз њих возио. Он, дакле, отвори гроб, али тамо не нађе новац, него само леш и овај натпис:
„Да те није вукла незаситљива жудња за новцем, не би отварао мој гроб."
Таква је, прича се, била ова краљица.
188) Кир је ратовао са сином ове жене који се звао, исто као и његов отац, Лабинет, који је владао у Асирији. На поласку у рат велики краљ не само да се код куће добро опскрбио житом и стоком за клање, него и водом из реке Хоаспа, која тече поред Сузе, јер краљ ни из једне друге реке није употребљавао воду за пиће, него само из ове. И куд год би он ишао, увек би га пратио врло велики број кола са четири точка и са упрегнутим мазгама, натовареним сребрним посудама пуним куване воде из реке Хоаспа.

Oпсада и заузеће Вавилона
189) Приликом похода на Бабилон доспе Кир на реку Гинд, која извире у Матијенским планинама, протиче кроз земљу Дарданску и улива се у неку другу реку, Тигрис, која опет протиче поред града Опија и улива су Еритрејско море. Кад је Кир хтео да пређе преко ове пловне реке Гинда, помами му се један од светих белаца и скочи у реку, те покуша да пређе на другу обалу, али га ухвати матица, потопи га и однесе са собом. Тада се Кир јако наљути на побеснелу реку и запрети јој да ће је толико ослабити и смањити, да ће убудуће и жене моћи да је прегазе а да не загазе у воду до колена. После те претње одустане он привремено од похода на Бабилон и подели војску на два дела, а затим обележи конопцем сто осамдесет правих јама с обе стране Гинда, које су биле различито окренуте према Гинду, и нареди да се војска построји и отпочне с копањем. Због учешћа великог броја радника посао је завршен, али се, и поред тога, на рад ипак утрошило цело лето.
190) Кад је Кир, за казну, поделио реку Гинд на три стотине и шездесет јама, крене он на Бабилон почетком идућег пролећа. Бабилонци су такође изашли с војском и пошли му у сусрет. Кад је стигао близу града, дође до битке. Бабилонци буду побеђени и повуку се у град. Пошто су већ раније знали да се Кир неће смирити, а видели су како је покоравао један народ за другим, обезбедили су се још раније храном за много година, и зато се нису тада много узнемиравали због опсаде. Кир се нашао у великој неприлици, пошто је време пролазило, а његов посао око опсаде није нимало напредовао.
191) Али, најзад, било да му је неко саветовао, било пак да је сам дошао на мисао шта треба да учини, он ово уради. Построји један део војске изнад града, тамо где река улази у град, а други испод града, где река излази из града, и нареди војницима да, кад буду видели да је река тако плитка да се по њој може газити, уђу кроз корито реке у град. Поделивши их тако и издавши заповести у вези са тим, повуче се са неборачком војском. Кад је дошао на језеро, учини исто оно што је раније урадила краљица са реком и језером: наиме, помоћу једног прокопа доведе воду из реке у језеро, које се временом било претворило у мочвару, услед чега је река опала и могло се ићи кроз њено корито. И тада, када се то догодило, кад је вода у Еуфрату била толико опала да је била људима нешто изнад колена, продру Персијанци, који су за то били постројени код Крита, у сам Бабилон. Да су Бабилонци сазнали или приметили шта им Кир спрема, они би се обезбедили и пустили би Персијанце да продру у град, те би их до једног уништили. Они би, наиме, закључали све капије које воде према реци, и посели би сва утврђења и зидове на обе обале реке и похватали би их као рибе у вршке. Уместо тога, њих су сада Персијанци изненада угрозили. Али због огромног пространства града, како се међу становницима града прича, у средини града нису ни слутили да је непријатељ већ продро у предграђа града и заузео их, него су у то време играли (управо је тада била нека свечаност) и веселили се све док нису сазнали за ову ужасну вест. И тако је Бабилон тада први пут био заузет.

Aсиријa: земља и народ
192) A kolika je bila moc i bogatstvo Babilonaca, navescu, izmedu mnogih drugih primera, i ovaj. Pojedine pokrajine, koje su bile pod njegovom upravom, morale su, osim poreza, da daju hranu za velikog kralja i njegovu vojsku, i to prema odredenoj stopi. Od dvanaest meseci, dakle, u godini cetiri meseca hrani ga i izdrzava Babilonija, a za vreme ostalih osam meseci cela ostala Azija. Uprava nad ovom zemljom, koju, Persijanci nazivaju satrapija, kudikamo je unosnija od uprave nad svim drugim pokrajinama. Odatle je Tritantehmo, Artabazov sin, kome je kralj dao ovu pokrajinu na upravu, imao svakog dana prihod od jedne artabe srebra (artaba je jedna persijska mera koja je veca od aticke medimne za tri henihe). On sam pak, osim vojnickih konja, imao je osam stotina pastuva i sesnaest hiljada kobila. Svaki pastuv morao je da opasuje dvadeset kobila. Isto tako odgajao je ogroman broj indijskih pasa, tako da je cetiri opstine moralo da daje hranu za njih, i zato su bile oslobodene ostalih dazbina. Toliko prihoda donosila mu je uprava nad Babilonom.
193) U zemlji asirskoj pada nesto kise i od toga psenicno korenje dobija hranu. Useve u polju zalivaju vodom iz reke, i tako psenica zri i donosi rod. Ne izliva se sama reka na njive, kao u Egiptu, nego zalivaju rukama iz bunara na deram. Cela babilonska zemlja ispresecana je, kao i egipatska, kanalima, a najveci kanal je plovan za lade i pruza se prema jugoistoku, te spaja Eufrat sa Tigrisom, na kome se nalazi i grad Niniva. Ovo je zemlja u kojoj, koliko ja znam, zito kudikamo bolje uspeva nego u svim drugim zemljama. Istina je da tamo nisu od davnina ni pokusali da donesu druge biljke: ni smokve, ni vinovu lozu, pa ni masline. Zito ovde tako dobro rada da daje dvestostruki plod, a kad je najbolji prinos, onda daje i tristostruki. Listovi psenice i jecma budu tamo lako i cetiri prsta siroki. A koliko naraste stablo sezama i sitne proje, o tome necu uopste da govorim, iako mi je poznato, posto sigurno znam da u to nece nikako verovati oni koji nisu dolazili u Babilon. Ne upotrebljavaju maslinovo, nego samo sezamovo ulje. Po celoj toj ravnici rastu palme, i vecina od njih daje plod od koga prave hranu, vino i med. Neguju ih kao i smokve, a plod muskog palminog stabla, kako ga nazivaju Heleni, narocito se vezuje za grane na kojima vise urme da bi zolje ulazile u urme i pomogle im da sazru i da plodovi ne bi otpadali. Zolje se, naime, nalaze u plodu muskih palmi, kao sto se nalaze i u plodu divljih smokava.
194) Sada cu vam ispricati ono sto smatram da je u ovoj zemlji, posle samog grada Babilona, najveca znamenitost. Camci su im, naime, na kojima plove niz reku u Vavilon, okrugli i sve im je od koze. U Armeniji, koja se nalazi iznad Asirije, prave ljudi skelet za lade od istesanih vrbovih stabala, pa ih sa spoljne strane prevlace kozom, kao i dno od lade. Lada nema ni kljuna ni krme. (Ladu ne prosiruju kod krme niti je suzavaju kod kljuna.) Ona je okrugla kao stit i sva je napunjena slamom. Tada na nju natovare robu i puste je da plovi niz reku. Najcesce prevoze palmovu burad napunjenu vinom. Ladom upravljaju dva coveka u stojecem stavu, pomocu dva vesla, i jedan od njih vesla pod ladu, a drugi je otiskuje. Izraduju se vrlo velike lade, a i manje. Najvece od njih imaju nosivost i do pet hiljada talenata. U svakoj ladi nalazi se jedan ziv magarac, a u vecim ih je i po nekoliko. Kad, dakle, doplove u Babilon i rasprodaju robu, glasnim dozivanjem kupaca rasprodaju i drveni kostur lade, i svu slamu, pa natovare koze na magarce i vracaju se u Armeniju. Uz reku se, naime, nikako ne moze ploviti, posto je ona brza. Zbog toga i ne prave brodove od drveta, nego od koze. Kad se na magarcima vrate u Armeniju, prave na isti nacin druge brodove. Takvi su im bili brodovi.
195) A odelo im je ovakvo. Nose dugacku lanenu kosulju do stopala, iznad toga oblace drugu, vunenu haljinu, a preko nje belu kratku kabanicu. Imaju domacu obucu, slicnu beotskim papucama. Nose dugacku kosu i oko glave povezuju calme, a celo telo mazu mirisavim uljem. Svaki ima prsten sa pecatom i jedan rukom izraden stap. Gore na svakom stapu nalazi se ukras: ili jedna jabuka, ili ruza, ili ljiljan, ili orao ili nesto drugo. Oni obicno ne nose stap bez znaka.

Oбичаји Асираца
196) Толико о њихову облачењу. А обичаје су имали овакве. Према моме мишљењу, најпаметнији им је овај обичај; а исти такав постоји, како сам чуо, и код илирског племена Венета. У сваком селу дешава се једанпут годишње ово. Кад девојке дорасту за удају, доводе их све заједно на једно место ради удаје, а око њих се окупи мноштво мушкараца. Тада устане гласник и нуди једну по једну девојку на продају, и то: прво најлепшу од њих, а затим, пошто ову неки младожења купи за много новаца, нуди другу, која по лепоти долази иза најлепше, али увек под условом да се онај који купи девојку мора њоме и да ожени. Најбогатије бабилонске младожење надмећу се који ће више дати за најлепше удаваче. Али сиромашне младожење не маре баш много за лепоту удавача, већ се жене ружним девојкама и уз њих добијају мираз. Кад гласник, наиме, заврши са распродајом најлепших удавача, изведе он најружнију удавачу, или неку сакату, ако би се нашла, и пита ко ће ову узети за жену уз најмањи мираз, све док је не добије онај који је пристао на најмањи мираз. Мираз дају оне најлепше удаваче. И тако оне лепе помажу ружним и сакатим удавачама да се и оне удају. Нико није могао да уда своју кћер за кога хоће, нити је ико смео без јемца одвести купљену девојку својој кући, и морао је дати јемство да ће купљену девојку заиста узети за жену, и тек тада ју је могао водити својој кући. А ако се не би у браку слагали, морао је младожења, опет по закону, да намири новац. Тада је, исто тако, било омогућено и онима из других села који би хтели да учествују у дражби. Овог врло лепог обичаја данас је, свакако, нестало, и они су у најновије време измислили други обичај (да се девојкама не би учинила неправда и да се не би морале удавати у друго место). Откад је, наиме, земља пала у руке непријатеља и људи осиромашили и пали у невољу, сваки је грађанин, због сиромаштва, упућивао своју женску децу да се продају за новац.
197) А ово им је био други мудар обичај. Износили би, наиме, болеснике на трг, јер нису имали лекара. Прилазећи болеснику, давали би му неки користан савет, ако је неко сам преболео ту болест од које и болесник болује, или је од неког чуо ко је од исте болести боловао, и препоручују болеснику оно што је њему или његовом познанику у таквом случају помогло да оздрави. Не сме се ћутке проћи поред болесника, и дужност је свакога да га упита од какве болести болује.
198) Гробнице код њих преливају медом, а надгробне тужбалице сличне су онима у Египту. При сношају са својом женом, Бабилонац седне крај запаљеног светог тамњана, а исто тако и његова жена. Кад сване следеће јутро, обоје се окупају, и пре него што се окупају не дирају никакву посуду. Исто то чине и Арабљани.
199) А ово је најружнији обичај код Вавилонаца. Свака жена тамо мора једном да седне крај Афродитина храма и да се једанпут у животу да неком странцу. Многе, охоле због богатства, нису хтеле да имају посла са другим људима, па би се довозиле до храма у затвореним колима и са великим бројем послуге. Већина пак овако поступа. Многе жене седе у гају Афродитином са венцем од узица на глави. И непрестано једне долазе, а друге одлазе. По правим стазама, које воде поред жена у свим правцима, лутају страни људи и бирају. Кад жена онде седне, не може да оде кући пре него што би је имао неки странац изван храма и гурнуо јој у крило сребрни новчић. Кад јој новац баци у крило, он мора да каже:
''Позивам те у славу богиње Милите'',
јер су Асирци Афродиту звали Милита. Није важно колики је комад новца, жена не сме одбити да га прими; то би био злочин, јер је тај новац сад светиња. Жена иде за оним који јој први убаци новчић и не сме ништа да му одбије. После обљубе, пошто је испунила своју дужност према богињи, одлазила би кући и не би после тога ни по коју цену више пристала на то. Лепе и згодне брзо одлазе својим кућама, али ружне чекају дуго времена и не могу да испуне обичај. Чак се деси да неке чекају по три и четири године. Сличан обичај постоји и у неким местима на Кипру.
200) Овакви су били бабилонски обичаји. Код њих постоје три племена која се једино рибама хране. Кад ови улове рибу, осуше је на сунцу, па је истуцају у авану ступом и просеју кроз ланену тканину. И ко је од њих хтео, могао је од тога да направи или тесто или да од тога испече хлеб.

Maсагети и њихова земља
201) Кад је овај народ пао Киру у руке, зажели он да покори и Масагете. Прича се да је то велики и храбар народ и да станују на истоку, с оне стране реке Аракса, прекопута Иседонаца. А има их који кажу да су они једно скитско племе. За Аракс час кажу да је већи, а час да је мањи од Истра (Дунава, примедба преводиоца).
202) У њему, како причају, има много острва, великих као Лезбо, а на њима станују људи који се лети хране разним ископаним корењем, а зими зрелим плодовима, обраним с дрвећа и спремљеним у оставу. Али они су пронашли и друго дрвеће, које доноси такве плодове које сакупе на једно место на гомилу, потпале ватру и, седећи један крај другога у кругу бацају га у ватру и од њиховог мириса се опијају, као Хелени од вина. Што их више бацају у ватру, то се све више опијају, док не почне коло да игра и док не дође до песме. Такав је, како се прича, њихов живот. А река Аракс извире из Матијенских планина, као и река Гинд, коју је Кир разделио на триста шездесет канала. Аракс се рачва у четрдесет рукаваца и сви се они, осим једног, губе у мочварама и барама, где по причању, станују људи који се хране пресним рибама и носе одело од кожа морских паса. Онај један рукав Аракса тече право у Каспијско море.
203) Каспијско море је пак само за себе и нема додира са другим морем. Јер море по коме плове Хелени, и оно изван Хераклових стубова, такозвано Атлантско море, заједно са Еритрејским морем чине једну целину. Међутим, Каспијско море чини за себе једну целину. Оно је толико дуго да је потребно петнаест дана времена док га не пређе лађа с веслима, а на најширем месту ширина му износи осам дана веслања. На западној страни овог мора пружа се планина Кавказ, једна од највећих и највиших планина. На Кавказу се налазе многи и разноврсни народи, и већином живе од лова и шуме. А прича се, такође, да тамо има чудноватог дрвећа, чије лишће они трљањем иситне и, мешајући га са водом, цртају њиме слике на свом оделу, које се не могу опрати, као да су одмах још са вуном биле уткане. Ови се људи паре јавно, баш као стока.
204) Са западне стране, дакле, граничи се такозвано Каспијско море са планином Кавказом, а са источне стране почиње једна непрегледна и бескрајна равница. На тој великој равници станују већим делом Масагети, против којих је Кир намеравао да ратује. Постојали су и многи и важни разлози који су га на то гонили и мамили. Најпре његово порекло, јер је веровао да је он нешто више него обичан човек, затим ратна срећа коју је имао у свим ратовима. Ниједан народ против кога је он окренуо своје оружје није могао да побегне од своје судбине.

Kир објављује рат Масагетима
205) Kod Masageta je, posle smrti svoga muza, vladala jedna zena, kojoj je bilo ime Tomirida. Kir joj poruci da hoce da je prosi za zenu. A Tomirida, primetivsi da on ne prosi nju nego masagetsko kraljevstvo, odbije ga. Kir posle toga, posto mu lukavstvo nije uspelo, dovede vojsku na Araks i objavi rat Masagetima. On napravi mostove preko reke radi prebacivanja vojske, i sagradi zastitne kule na ladama na kojima je trebalo da prevozi vojsku.
206) Dok je bio u poslu oko toga, posalje mu Tomirida glasnika i poruci mu ovo:
''Medski kralju, nemoj da zuris s tim poslom, jer ne znas da li ce se on svrsiti u tvoju korist. Prestani s tim i budi zadovoljan sa vladavinom nad svojim podanicima i pusti mene da na miru vladam u svojoj zemlji. Ako pak neces nikako da poslusas taj savet i sve pre zelis nego da sedis s mirom, i ako ti je bas toliko stalo do toga da okusas srecu sa Masagetima, onda nemoj da se mucis i da pravis most preko reke, vec predi u nasu zemlju, a mi cemo se povuci tri dana hoda od reke. Ako pak vise volis da nas docekas u svojoj zemlji, a ti ucini to isto.''
Cuvsi to, Kir pozove k sebi persijske prvake i, kad ih je sakupio, objasnivsi im situaciju, zapita ih za savet sta da ucini. Ali ovi jednoglasno odluce da prime borbu sa kraljicom Tomiridom i njenom vojskom na svojoj zemlji.
207) Medutim, Lidanin Krez, koji je takode bio prisutan i bio drugog misljenja, iznese suprotan predlog govoreci:
''Kralju, vec ranije sam ti obecao, onda kad me je Zevs dao tebi u ruke, da cu, kad god budem video da tvom domu preti opasnost, koliko budem mogao nju spreciti. Moje muke, ma koliko da su bile teske, naucile su me pameti. Ako verujes da si besmrtan i da imas u rukama besmrtnu vojsku, onda zacelo ne bi imalo smisla da ti kazem svoje misljenje. A ako si ipak uveren da si covek i da ljudima zapovedas, onda treba, pre svega, da imas na umu da se tocak ljudske srece okrece i ne dozvoljava da uvek isti ljudi budu srecni. Ja sam, dakle, suprotnog misljenja nego sto su ova gospoda. Ako bismo hteli da sacekamo neprijatelja u ovoj zemlji, izlazes se opasnosti, u slucaju da budes; pobeden, da izgubis celu svoju drzavu, jer je jasno da Masageti, ako oni pobede, nece pobeci natrag, nego ce nastaviti sa napadom na tvoju drzavu. Ali ako ih pobedis, tvoja pobeda nece biti takva kakva bi bila kad bi Masagete pobedio preko, u njihovoj zemlji, i kad bi ih naterao u bekstvo i gonio. Ovo je bolje i zbog toga sto ces pobedom nad neprijateljem moci da prodres pravo u drzavu kraljice Tomiride. Ali, i pored svega navedenog, bila bi sramota i nedostojno da se ti, Kir, Kambizov sin, povlacis pred jednom zenom i da joj dozvolis da ti prodre u drzavu. Ja mislim da ti sada treba da predes preko reke i da s vojskom napredujes dokle god se oni budu povlacili, a tada pokusaj da ih pobedis na ovaj nacin. Koliko sam obavesten, Masageti ne znaju za zivotne udobnosti kakve su u Persiji, i ne znaju za velika uzivanja. Tim ljudima, dakle, treba, ne stedeci, zaklati mnogo stoke, zgotoviti i staviti pred njih raznovrsne dakonije i cupove cista vina. Posle toga ostavi tamo najlosije vojnike, a sa ostalima se povuci na reku. Ako se ne budem prevario, oni ce, kad opaze jela i pica, navaliti na njih, a vama ce se dati prilika da izvrsite velika dela.''
208) Od ova dva predloga Kir odbaci prvi i, prihvativsi Krezov, poruci Tomiridi neka se ona samo povlaci, a on ce sa svojom vojskom preci preko reke i udariti na nju. Ona se, dakle, kao sto je prethodno i obecala, odmah povuce. Kir preda Kreza u ruke svome sinu Kambizu, koga je odredio za svoga naslednika, i naredi mu da ga postuje i pazi, u slucaju da se pohod protiv Masageta ne svrsi srecno. Posto mu je to preporucio, posalje ih obojicu u Persiju, a sam sa svojom vojskom prede preko reke.
209) Kad je presao preko Araksa, odmah sledece noci, cim je zaspao na masagetskom tlu, sanjao je ovakav san. Ucinilo mu se kao da u snu vidi najstarijeg Histaspovog sina sa krilima na ramenima, od kojih jedno senkom svojom pokriva Aziju, a drugo Evropu. Ali najstariji sin Histaspa, sina Arsamova, iz roda Ahemenida, bio je Darije, koji je tada imao najvise oko dvadeset godina i koji je ostao kod kuce u Persiji, jer jos nije bio dorastao za vojsku. Kad se, dakle, Kir iz sna probudio, setio se sna i razmislio je o njemu, pa posto mu je pridavao veliki znacaj, pozove k sebi nasamo Histaspa i rece mu:
''Histaspe, otkrio sam da tvoj sin kuje zaveru protiv mene i moje drzave. A reci cu ti otkud ja to znam. O meni se brinu bogovi i javljaju mi unapred sve sto ce mi se dogoditi. Tako sam prosle noci sanjao tvog sina s krilima na ramenima, i jedno mu je krilo bacalo senku na Aziju, a drugo na Evropu. To ne moze nista drugo da znaci nego samo to da on sklapa zaveru protiv mene. Ti se, dakle, sto brze vrati u Persiju i postaraj se, kad ja pokorim ovu zemlju i vratim se tamo, da mi posaljes svog sina na odgovornost.''
210) Ovo mu je Kir rekao jer je bio ubeden da Darije sklapa zaveru protiv njega, a, u stvari, bozanstvo mu je time nagovestilo da ce on poginuti u ovoj zemlji i da ce njegovo kraljevstvo doci u ruke Dariju. Histasp mu pak ovako odgovori:
''Kralju, ne bilo takvog Persijanca koji bi protiv tebe mogao da sklapa zaveru; a kad bi takav i postojao, neka bi ga smrt sto pre progutala! — Pa ti si Persijance od robova nacinio slobodnim ljudima i tvoja je zasluga sto oni, umesto da robuju drugima, gospodare nad drugima. Ako ti je u snu nagovesteno da moj sin u poslednje vreme hoce da se pobuni protiv tebe, ja cu ti ga predati pa radi s njime sto god hoces.''
Odgovorivsi mu ovako, Histasp prede preko Araksa i vrati se u Persiju da za ljubav Kirovu uhapsi svog sina Darija.

Борбе са Масагетима
211) Кир је од Аракса напредовао с војском један дан хода и учинио је оно што му је Крез саветовао. Кад се са главнином вратио на Аракс, оставивши оне који су неспособни за борбу, нападне једна трећина масагетске војске на остатак Кирове војске и побије све војнике, који су се јуначки бранили, па пошто после извојеване победе угледају за њих спремљену гозбу, навале на јело и вино и, сите и пијане, ухвати их сан. Тада дођу Персијанци и многе од њих побију, а још више их живе заробе, а међу овима и врховног заповедника масагетског, сина краљице Томириде, коме је било име Спаргапис.
212) Кад је Томирида сазнала шта се десило с војском јој и сином, послала је изасланика Киру и ово му је поручила:
''Крвожедни Кире, немој мислити да си учинио неко велико јунаштво што си на превару заробио мога сина помоћу вина које и сами пијете толико док не изгубите памет, па онда свашта булазните, а не у часној и јуначкој борби. Чуј, дакле, сада мој добронамерни савет! Врати ми мога сина и губи се из ове земље док си читав и док не будеш одговарао за зулум који си извршио над трећином моје војске. Ако то не учиниш, кунем ти се сунцем, великим масагетским богом, да ћу ти та крвожедна уста напунити крвљу.''
213) Кир није придавао никакву важност овим речима, али син краљице Томириде, Спаргапис, кад се отрезнио и видео у какву је невољу упао, замоли Кира да му одреши лисице и сместа, чим су му руке биле слободне, убије се. Тако је овај завршио свој живот.

Kирова смрт. Oбичаји Масагета
214) А Томирида, кад је Кир није послушао, сакупи сву своју војску и ступи у борбу с њим. Мислим да је ово била најкрвавија и најљућа битка од свих које су варвари икад између себе водили, и о току те битке дознао сам ово. Прича се да су најпре једни друге обасипали стрелама, а затим, пошто су их истрошили, ухватили су се у коштац мачевима и копљима. Дуго времена борили су се и једни и други и ниједна страна није хтела да узмакне. На крају су ипак Масагети победили. Изгинула је скоро сва персијска војска, па је чак и сам Кир погинуо после владавине од двадесет и девет година. Томирида је међу мртвим Персијанцима тражила Киров леш и, кад га је нашла, бацила му је главу у једну мешину коју је напунила људском крвљу. Затим је, ругајући му се мртвом, рекла:
''Ја сам жива и победила сам те у боју, а.ти си мог сина на превару заробио и лишио живота. Зато ћу да те напојим крвљу, као што сам ти и обећала.''
Од многих прича о Кировој смрти мислим да је ова највероватнија.
215) Масагети се облаче и живе као и Скити. Иду у рат на коњима и без коња (били су вешти и у једном и у другом), с луком и копљем, а имају обичај да носе са собом и двосеку секиру. Све им је од злата и бронзе. За копља, стреле и секире употребљавају бронзу, а све оно што носе око главе, затим појасеве и гривне украшавају златом. Исто тако стављају коњима око груди оклоп од бронзе, али узде, ђемови и оглавине су од злата. Гвожђе и сребро они не употребљавају, а и немају га код себе у земљи, док злата и бронзе имају много.
216) Овакви су им обичаји. Сваки се, додуше, жени једном женом, али су оне ипак код њих заједничка својина. Што Хелени, наиме, тврде да чине Скити, то у ствари не чине они него Масагети. Ако се неком Масагету прохте да буде са неком женом, он обеси свој тоболац о њена кола и ашикује са њом без устручавања. Нема код њих одређене границе живота, али кад неко јако остари, сакупе се сви његови рођаци и закољу га, а с њим и друге домаће животиње, па месо скувају и часте се. И то они сматрају за највећу срећу. Ако је неко умро од болести, њега не једу, него га сахрањују и жале само зато што није могао да буде заклан. Не сеју ништа, него се хране месом и рибама, које им Аракс даје у изобиљу, а пију и млеко. Сунце им је једино божанство и њему приносе коње на жртву. Ово је тумачење значења те жртве: најбржем богу приносе на жртву најбржу од свих животиња.