Херодот је, свакако, један од великана који припадају целом културном свету, а његово је име на листи најзначајнијих и најинтересантнијих светских писаца. Иако га од нас дели више од две хиљаде година, он ипак живи кроз своје дело у свакој културној средини. Зато је сасвим на месту што га је исто тако славни Цицерон назвао оцем историје и што су га, као таквог, потврдили и наука и безбројна поколења у току двадесет и четири века.
Дело овог пасионираног путника, неуморног и радозналог приповедача, побожног песника, сликара људских судбина и страсног пропагатора слободе и демократије Периклове Атине, још је увек тражена и драгоцена лектира у скоро свим цивилизованим земљама, иако он није био, у правом смислу те речи, ни први ни прави историчар. Па, и поред тога, о животу тога великана ''оца светске историографије'', остало нам је врло мало, и оскудних, података. По обичају античких великана, он није налазио за потребно да нам прича о себи и о своме животу, као да је знао да ће му слава и име живети докле год човек буде у могућности, и докле год буде осећао потребу да се бави проучавањем своје прошлости и, најзад, докле год буде тежио да васпитава свој подмладак у духу љубави према отаџбини и човеку.
Једини податак који нам Херодот даје о себи јесте то да је био из Халикарнаса. Из самог његовог дела могли су се извести неки закључци о његовом животу и кретању. На пример, види се да је био добро ситуиран човек, из врло угледне и богате породице, и да је много путовао. Затим се види да је био на страни тада моћног трговачког сталежа, који у његово време већ потпуно потискује старо земљопоседничко племство и у целом хеленском свету тога времена доводи до невероватног процвата робовласничке демократске републике атинског типа. На основу богате културне заоставштине из скоро свих важнијих области духовног живота (науке, нарочито уметности, затим политичких институција, друштвених односа, уздизања религије на степен високе моралне свести о потреби једног вишег регулатора деловања људи и односа међу њима као последице тог деловања) лако можемо приметити да је раздобље у коме је Херодот живео и стварао обележено највишим достигнућима до којих је човек, као јединка и као члан колектива, могао у то време и у тим условима да се вине у погледу продирања у тајне природе, државне организације, међународних односа и, најзад, у погледу уметничког стваралаштва.
Све остало што се о Херодоту зна исконструисано је на основу података каснијих хеленских и римских писаца. Основне и најглавније податке дали су историчари: Суида (Џ век н. е.), Плутарх (46—125. г. н. е.) и Ауло Гелије (ИИ век н. е.). Према тим подацима, Херодот се родио 484. год. пре н. е., у граду Халикарнасу у малоазијској покрајини Карији, за време владе мудре Артемизије, коју спомиње са дивљењем и симпатијама на неколико места у својој историји (ВИИ 39, ВИИИ 68, 87, 93, 101—103). Година његовог рођења утврђена је на основу података Аула Гелија (Ноцтес аттицае ЏВ, 23), према коме је Херодот имао 53 године за време избијања пелопонеског рата. То је у ствари цитат из записа Памфиле, учене жене која је живела за време Нерона (И век н. е.). Отац му се звао Ликсе, а мајка Дрио (или Рхоио).
Херодот је био из угледне хеленизиране породице, која је по очевој линији била карског порекла, а по мајци хеленског. Имао је једног брата, Теодора, а ујак (или стриц или брат од стрица) био му је песник Панијасид, аутор једне песме о Хераклу и тумач знамења (пророк). Овај је имао јаког утицаја на Херодота, и вероватно је да се под тим угицајем Херодот упознао са целом дотадашњом хеленском литературом и филозофијом, и почео да се интересује за чудеса и пророчанства. Панијасид га је, вероватно, увукао у политичке и страначке размирице родног града, те је, ваљда, због тога и морао да мења завичај. Овај рођак је, по свој прилици, у њему пробудио и љубав према историји, јер је дао песничку обраду мотива из прастаре историје јонских градова. Као вођа опозиције против Пасинделида, Артемизијиног наследника, Панијасид је морао да напусти Халикарнас и да побегне на острво Сам. То исто је учинио и Херодот око 464. године пре н. е. На Саму је Херодот проживео неколико срећних година младости, заволео то острво, те га се зато у свом делу сећа ца захвалношћу и великом љубављу.
Не зна се тачно колико је година Херодот провео на острву Саму и колико се пута враћао у Халикарнас, и да ли је учествовао у обарању Лигдамида 454. године пре н. е. Сигурно је само да је и из Халикарнаса и са Сама путовао по Малој Азији као персијски држављанин и тако упознао најважнија места у том пределу. На путовања је увек ишао са једним циљем: да прикупи што више материјала за своју историју. С обзиром на толико мноштво података, тешко се може претпоставити да су му путовања имала и неки други циљ, на пример трговину. До 444. године пре н. е. пропутовао је значајније пределе у Хелади и обишао важнија бојишта, посетио чувене храмове, пре свега Делфе, па пророчиште у Додони у Епиру, путовао у Македонију, Тракију, Пеонију, на Црно море, па његовим обалама на ушће Дунава и, најзад, у Скитију. Свуда је неуморно скупљао историјски, етнографски и географски материјал. Већ раније је морао путовати у Азију и упознати се са две велике културе, персијском и бабилонском. Вероватно је био и у Сузи, престоници персијских краљева, и у Агбатани и Бабилону. Пре 444. године пре н. е. пада и његово путовање у Египат, за који се нарочито интересовао и који га је посебно привлачио. У Египту је био у свим важнијим местима, посетао све важније споменике, а уз Нил стигао до Елефантине. Описао нам је најважније центре те древне културе: Мемфис, Тебу, Саис, Наукратију, Бубастију, Пелузију, Хелиопољ и Кирену. Описао је Нилову поплаву Египта и покушао да је објасни помоћу здравог разума. Дао нам је, даље, драгоцене цифарске податке о пирамидама. Први је дао етнографски приказ северне Африке, са много фантастичних података. После посете Египту путовао је у Палестину и Феникију. Од ових његових путовања имале су огромну корист историја, географија, етнографија и природне науке. Тако нам је Херодот не само отац историје, него и један од првих географа, етнографа и научника света. Већ 445. године он је у Атини, где пред одабраним скупом чита одломке из свог дела. На основу података неких писаца (Лукијана, сатиричара око 120. године н. е,), Херодот је јавно читао одломке из њега и у другим местима, па чак можда и у Олимпији за време одржавања олимпијских свечаности. У вези с тим је и настала она прича о утицају Херодотова читања на Тукидида, млађег Херодотовог савременика и оснивача научне историографије.
Обично се сматра да све књиге Херодотове историје нису биле писане оним редом којим се данас обично објављују.О томе има много опречних мишљења и тврђења заснованих на извесним противречностима, као што је она о израстању браде Хериној свештеници пре појаве несреће. На једном месту се прича (И 175) да се то десило трипут, а на другом (ВИИИ 104) да се десило двапут. Херодот је у својим четрдесетим годинама, као зрео човек, дошао у Атину, и онде се убрзо спријатељио са чувеним Периклом и славним трагичарем Софоклом. О пријатељству са Софоклом сведочи нам неколико места у Софокловим трагедијама (Антигона и Трачанке), где велики трагичар помиње Херодота. Софокле је чак испевао једну елегију и посветио је Херодоту. У Херодотовом делу се, исто тако, види на неколико места да је био у пријатељству са Периклом и његовом породицом Алкмеонидима (В 62, ВИ 121—124). О томе сведочи и цело ово дело и Херодотов став према најважнијим проблемима тадашње Хеладе.
Већ 444. године пре н. е. Херодот се придружује атинским колонистима и одлази са њима у јужну Италију, где оснивају град Турије на рушевинама старог града Сибариде. Ту, у Туријама, провео је Херодот извесно време радећи у тишини на писању своје историје. Не зна се тачно колико се онде задржавао и када се и колико пута враћао у Атину. Не знамо ништа ни о периоду његова живота после одласка у Турије. Све што је о томе писано само је нагађање и не почива на поузданим изворима. Др Милош Ђурић у Историји хеленске клижевности (стр. 411) мисли да је Херодот ''још једаред из Турија дошао у Атину, јер у свом делу (В 77) спомиње Пропилеје на атинском акропољу које су биле саграђене 433/32. г. пре н. е., а спомиње их тако да се види да их је сам видео''. Није нам, такође, познато ни где је ни кад је умро. Биће ипак највероватније да је умро у Туријама; а анализом његова дела долазимо до претпоставке да би последњи термин његове смрти морала бити година 424. пре н. е.
* * *
Херодот своје дело назива ''хисториес аподексис'' (???????? ????????), што према др Милошу Ђурићу значи: ''приказивање онога што је дознао, доживео и проучио''. Дело је у александријском времену (од краја четвртог века пре н. е. до 30. г. н. е.) подељено на девет књига, према броју муза чија имена поједине књиге носе.
У уводном делу прве књиге говори се о сукобима кзмеђу Азије и Европе у митско доба. Карактеристично је да митске личности Ија, Медеја и Европа нису третиране као божанства, па ни као полубожанства, него као смртни људи чији су доживљаји и судбина у вези са обичним смртним људима, трговцима, гусарима и морепловцима. После тога, излаже се историја Лиђана и помиње њихов краљ Крез као први нападач на Хелене и први варварин који је Хелене из Мале Азије претворио у своје робове. Ту се даје кратак преглед атинске исторрце од Солона и спартанске од Ликурга. Није случајно да је Херодот баш на судбини Креза развио своју теорију о пролазности људске среће и о зависности људске судбине од завидљивог божанства. Излагање Крезове историје доводи нас у везу са Киром, оснивачем моћне персијске државе, који је победио и заробио Креза. Одатле се наставља историја персијске државе, што је главна нит целог овог дела. Херодот нам, у вези са Персијанцима, прича о освајању Мале Азије, Бабилона, о Кирову походу против Масагета и о његовој смрти, која је, такође, последица охолости.
Друга књига прича о Камбизову походу на Египат. Она нашироко и надугачко говори о овој земљи, њеним знаменитостима, историји и обичајима. Херодот се диви египатској култури и просвећености и сматра их вишим од хеленске, а Египћане назива ''најмудријим људима на свету'' (ИИ 121, 160). Он нарочито истиче да и Хелени и Египћани имају моногамију, док је многи други народи немају.
Трећа књига говори о Камбизовом освајању Египта. У њој се налази и бајка о Поликрату са острва Сама. Ту се такође прича о владавини лажног Смердиса, о Камбизовој смрти, о завери племића против лажног Смердиса, о Даријеву доласку на престо и о уређењу и установама персијске државе. Даље се говори о подели ове државе на сатрапије, о њеним приходима и о поновном освајању Бабилона помоћу свирепог Зопировог лукавства.
У четвртој књизи описује се Даријев поход на Ските и опширно се говори о животу и обичајима разних скитских племена, међу којима се налазе Неури и Будини, за које се мисли да су преци словенских племена. Затим се говори о припремама Персијанаца за поновни напад на Кирену и Либију, што Херодоту даје повода да исприча историју народа тих предела. У овој књизи детаљно је приказана такозвана скитска тактика у ратовању.
Пета књига описује Даријево заузимање Тракије и Јонски устанак, затим Аристагорин пут у Спарту и Атину, и наставља историју ових држава где је у првој књизи прекинута.
У шестој књизи говори се о угушивању јонског устанка, о Мардонијеву походу на Хеладу, о походу Датиса и Артафрена, о пропасти Мардонијеве војске код Атоса и о поразу Персијанаца на Маратону. Овде се такође прича о краљевима у Спарти, као и о Алкмеонидима у Атини. Даље причање се односи на припреме Персијанаца за борбу против Хелена.
У седмој књизи реч је о Даријевој смрти, о Ксерксову доласку на престо и о његовом походу на Хеладу до Леонидине смрти. У овој књизи набрајају се народи од којих је била састављена Ксерксова војска и детаљно се описују борбе са Леонидом и његовим војницима.
Осма књига говори о борбама код Артемизија и о поморској бици код Саламине, као и о заузимању Атине и о пожару Акропоља.
Девета књига садржи описе битака код Платеје и Микале, па опседање Сеста и завршетак рата на хеленском земљишту. Између осталог прича се о убиству Артаикта, Ксерксова намесника у Херзонеској сатрапији.
О Херодотовој историји написано је на свим језицима цивилизованих народа безброј студија. Сви они који су проучавали ово дело слажу се у томе да оно има велику и научну и уметничку вредност. Иако се савремена историографија не задовољава многим подацима које садржи ово дело, ипак су његови историјски, географски и етнографски подаци од непроцењиве вредности. Ко прочита ово дело, мора просто да се зачуди што је Херодот третиран и познат првенствено као историчар, кад он даје много драгоценије податке из области географије и етнографије. Књижевну вредност овог дела, која га уздиже до вредности једног доброг романа, представљају вешто испричане бајке и реални прикази личности, као и све оне безбројне епизоде, од којих су многе сачуване за потоња поколења. Поред овога, ову Историју приближује роману и њена основна идеја: сукоб између Азије и Европе, Персијанаца и Хелена, у коме, у складу са Херодотовом теоријом о људској срећи, победу односи не онај који располаже грубом силом, израженом у броју људи и средстава, него онај ко поседује моралне квалитете. Историјска критика често је оспоравала вредност многих података овога дела, али, и поред тога, у најбољим историјским делима која нам данас говоре о древној прошлости Египта, Вавилоније, Асирије, Персије и Мале Азије, затим острва у Егејском, Јонском и Средоземном мору, као и о древној историји Хеладе, Тракије и области око Црног мора, највећи број узет је баш из Херодота.
Данашњег читаоца Херодотовог дела привлаче наивност и простосрдачност, непосредност и ведрина пишчева, особине којима Херодот освоји читаоца одмах после неколико прочитаних страница. И поред толиког временског размака, ми осећамо, читајући ово дело, да имамо пред собом човека који нам је, по многим цртама карактера, по радозналости и интересовању за људске судбине, врло близак. Али оно што и овом и другим делима антике даје нарочиту вредност, јесте став према човеку, заправо разумевање човека у свим животним ситуацијама, и кад је захваћен страстима и кад мудрошћу суверено влада собом.
На основу извесних чињеница сматра се да ово дело није било завршено. Поред осталог, на такав закључак наводи нас Херодотово обећање да ће касније обрадити историју Асирије (И 106, 184). Обично се мисли да је Херодот план за своју Историју начинио у Атини, и то под утицајем Перикла. Атина је у то време, после сјајних победа над Персијанцима, постала центар и господар једног моћног савеза, познатог под именом Делског или Атинског савеза. У Атини је у то време цветало занатство и трговина, те је овај град као велика поморска сила долазио у додир са многим прекоморским земљама и народима. Баш у тој и таквој Атини Херодотово дело је могло добро послужити Атињанима да се упознају са удаљеним земљама и народима, о којима су дотада знали само разне, често фантастичне бајке, које су их више одвраћале од путовања у те земље него што су их привлачиле. Осим тога, Атина је у то време била главно упориште напредних снага у целом хеленском свету, јер се у њој већ била завршила борба између робовласника — власника великих земљишних поседа, такозваног родовског племства, с једне стране, и робовласника —обртника и трговаца с друге стране, у корист ових последњих, па је Херодотово дело, које толико слави Атину и њене установе, имало да олакша победу робовласничке демократије у свим хеленским државама и градовима.
Није познато ни кад је ово дело у целини издато, ни ко га је издао. И у погледу композиције и у погледу језика дело је писано под утицајем великих Хомерових епоса. Као Хомер, и Херодот приказује своје личности кроз њихове говоре, које у целини саопштава. Ти говори су састављени по свим законима тадашње реторике. А опште је познато да је изучавање реторике, и теоријско и практично, у античком свету представљало основу образовно-васпитног рада. И код Херодота су, као и код Хомера, дела људи одређена вољом богова. Богови се свете људима за њихова недела, и за злочине отаца испаштају чак и њихови далеки потомци, као што је био случај са Крезом и Алкмеонидима. Богови путем снова, знакова и пророчанстава наговештавају људима судбину коју нико не може избећи, па чак ни сама божанства. Херодот настоји да то схватање докаже као исправно и да га оправда, те се прави као да не примећује да су та пророчанства дата тек после догађаја (ех евенту), а њихову двосмисленост и сам често истиче.
Већ деценијама осећала се потреба за преводом овог дела, јер је превод Аугуста Мусића из 1887. и 1888. године нестао из књижарских излога и јавних библиотека. Сем овог, практично недоступног превода, на нашем језичком подручју нико га није издао у целини; ово је први такав превод. Издавани су, ту и тамо, поједини одломци из овог дела, и то искључиво за потребе школа, али се није прихватило посла да се ово значајно дело приближи нашој широј читалачкој публици.
Ми смо, међутим, прихватајући се овог посла, имали пред очима баш ту ширу читалачку публику. Зато смо се трудили да, где год је то било могуће, стил превода приближимо стилу наших народних приповедака. Због тога смо и све изјаве пророчишта у стиховима мало слободније преводили. Тежили смо да се приближимо ритму оригинала, а нисмо настојали да дамо хексаметре са свим њиховим стопама и цезурама. На читаоцима је да оцене колико смо у томе успели.
Приликом превођења служио нам је као основа текст Н. Калемберга, у Тојбнеровом издању из 1931. године.

У Сремцким Карловцима, Милан Арсенић 1. Х 1958.