Био је то старац што је сам самцит, у малом чуну, рибарио у Голфској струји а да, ето, за осамдесет и четири дана, није уловио ни једну једину рибу. Првих четрдесет дана уз њега се налазио неки дечак. Али, после четрдесет јалових дана, родитељи су рекли своме сину да је старац сада свакако заувек салао, што је означавало несрећу у најтежем виду, и дечак је на њихово тражење прешао на други чамац који је у току прве три недеље уловио богат плен. Дечаку је било жао кад би видео старца како се сваког дана враћа својим малим чамцем празних руку. И он је силазио свакодневно да му помогне, да изнесе ужад намотану у клупчад и куке за рибе или харпуне, као и једро омотано око јарбола. Једро беше закрпљено џаковима од брашна, и савијено у балу, па је изгледало као застава после бескрајних пораза.
Старац је био танак и сув, с дубоким браздама на потиљку. На јагодицама је имао загасите мрље кожног тумора који изазива одсјај сунца са површине тропског мора. Мрље су му покривале добар део лица а на рукама су му се откривали дубоко урезани ожиљци од непрекидног извлачења конопаца са тешким рибама. Али, ниједан од оних ожиљака не бесе свеж. Они су били исто толико стари као и ерозије у каквој пустињи без риба. На њему је све, осим очију, изгледало старо, а очи су му биле боје мора и сијале ведро и непобедиво.
"Сантјаго", рече му дечак кад су се успели уз обалу уз коју је пристао чамац. "Сад могу да ти се вратим. Пуно смо зарадили."
Старац је научио дечка риболову, и дечак га је волео.
"Не", рече старац. "Ти си сад на чамцу који доноси срећу. Па, остани на њему."
"Али сећаш ли се оних осамдесет седам дана када ниси уловио ниједну рибу, па смо затим свакодневно читаве три недеље ловили велике рибе?"
"Сећам се", рече старац. "Знам да ме ниси напустио иако те је нагризала сумња."
"Тата је то безусловно желео, а ја сам још млад те га морам слушати."
"Знам", рече старац. "То је сасвим природно."
"Он нема много вере."
"Нема", рече старац. "Али ми је имамо, је ли?"
"Да", рече дечак. "Да ли те смем позвати на чашу пива на Тераси, а затим да однесемо прибор кући?"
"Зашто да не?" рече старац. "Међу рибарима..."
Седели су на Тераси и многи рибари су пецкали старца, али он се није љутио. Неколико старијих рибара посматрали су га и били тужни. Али, они то нису показивали и говорили су пристојно о морским струјама и дубинама, и о стално лепом времену, и о томе шта су све видели. Рибари, који су тога дана имали добар лов, већ су се вратили с мора, драли своје туњеве и пребацивали их, у целој дужини преко две даске на чијим су крајевима по два човека посртала под теретом, у рибљи магацин где су чекали на кола-ледењачу која је требало да их превезе на пијацу у Хавани. Они, који су уловили ајкулу, односили би је у фабрику на супротној страни залива, где јој се вади јетра, одстрањују пераја, и кожа гули, а месо се черечи и усољава.
Кад се источни ветар смири, шири се пристаништем мирис из фабрике за прераду ајкулиног меса. Али, данас се он једва осећао, јер је ветар дувао према северу а затим се умирио, и на Териси је било пријатно и сунчано.
"Сантјаго", рече дечак.
"Да", изусти старац. Држао је чашу у руци и размишљао о давно прохујалим годинама.
"Хоћеш ли да ти за сутра набавим сардине?"
"Не. Иди играј безбол. Још сам у стању да веслам сам, а Роџељо ће избацити мрежу."
"Радо бих ишао. Ако не смем да рибарим с тобом, онда да ти се барем у било чему нађем при руци."
"Па, ето, платио си ми пиво", рече старац. "Већ си човек."
"Колико сам имао година када си ме повео на море?"
"Пет, и скоро да ниси погинуо када сам се нагнуо, прерано, да извучем рибу, а она замало да размрска чамац. Сећаш ли се тога?"
"Како да не! Реп јој је ударао тамо-амо. Сећам се како се клупа сломила и како је јечала мотка. Сећам се како си ме бацио на прамац где су лежала савијена мокра ужад и како се цео чамац тресао и оног треска када си насрнуо маљем на њу, а у ушима ми је звонило баш као кад се стабло обара у гори, а сећам се и слатког мириса крви свуда око себе."
"Сећаш ли се заиста или сам ти ја причао о томе?"
"Сећам се свега од првог дана кад смо заједнички испловили."
Старац га погледа својим од сунца потамнелим и искреним очима.
"Да си мој син повео бих те собом, па како буде", рече он. "Али, ти си син свога оца и своје мајке, а налазиш се у чамцу који доноси срећу."
"Смем ли да се побринем за сардине? Знам и где ћу набавити четири мамца."
"Имам их још од раног јутра. Усолио сам их и ставио у сандуче."
"Дај да ти донесем четири нова."
"Једног", рече старац. Наду и сигурност није никада сасвим губио. Али, сада, и нада и сигурност се надимаху у њему као да их је ветар узвитлао.
"Два", рече дечак.
"Два", старац пристаде. "Ниси их украо?"
"Не презам од тога", рече младић. "Али ове сам купио."
"Хвала", рече старац. Био је сувише простодушан да би се упитао откад је постао тако скрушен и покоран. Али, знао је да је такав постао и био је свестан да то није било понижавајуће и да у томе нема губитка правог поноса.
"Сутрашњи дан биће плодан у овој струји", рече он.
"Где ћеш ловити?" запита дечко.
"Далеко на пучини, а када ветар промени правац, вратићу се натраг. Испловићу још пре но што сване."
"Покушаћу да и онога мога приволим да лови далеко на пучини", рече младић. "Па ако наиђеш на какву велику рибу, тада ћемо моћи да ти притекнемо у помоћ."
"Он не рибари радо далеко на пучини."
"Не", рече дечак. "Али ја ћу се направити као да сам угледао нешто што он не може видети, рецимо неку рибу грабљивицу и тада ће се он дати у потеру за делфинима."
"Зар му је вид тако слаб?"
"Скоро је слеп."
"Чудновато", рече старац, "није ишао никада у лов на корњаче. У том лову се обично изгубе очи."
"Али, и ти си ишао годинама у лов на корњаче крај Москитове обале, а очи су ти ипак добре."
"Ја сам необичан старац."
"Само, да ли си сада заиста довољно снажан да изађеш на крај са великом рибом?"
"Мислим да јесам. А поред тога, знам ти ја и пуно мајсторија којима човек све савлада."
"Хајде да прибор однесемо кући", рече дечак, "па да узмем мрежу и да пођем у лов на сардине."
Узели су алат из чамца. Старац је носио јарбол на леђима, а дечак дрвени сандук са мрким, савијеним, чврсто испреплетаним конопцима, куком и харпуном са ручицама. Сандуци са мамцима су лежали под крмом чамца, поред маља који је служио да се дотуку велике рибе. Нико ништа не би украо старцу, али је ипак било боље да се једро и тешки конопци пренесу кући, јер роса није добра за њих, а и поред тога што је био сасвим сигуран да га нико од мештана неће покрасти, старац је сматрао да људе излаже непотребном искушењу ако остави куку и харпун у чамцу.
Пошли су заједнички уз улицу која води до старчеве колибе и ушли кроз врата која су била отворена. Старац наслони јарбол са обавијеним једрима о зид, а и младић ту спусти сандук и остали алат. Јарбол беше скоро исто толико дуг колико и ова једина просторија колибе. Колиба је била саграђена од жилаве коре пупољка краљевских палми, зване "гуано", и у њој се налазио кревет, сто, столице као и огњиште на земљаном поду где се могло кувати на дрвеном угљу. На мрком зиду од пресованог, испреплетеног лишћа жилавог гуана висила је слика светог Исусовог срца у боји као и слика Госпе од Кобре. Ове реликвије су припадале његовој жени. Раније је висила на зиду и фотографија његове жене у боји, али ју је скинуо, јер се под погледом са слике осећао сувише усамљен, и сада је слика његове жене била на полици у углу под његовом чистом кошуљом.
"Шта имаш за јело?" упита младић.
"Лонац жутог пиринча са рибом. Хоћеш ли пробати?"
"Не, јешћу код куће. Да наложим ватру?"
"Немој, наложићу ја касније. А могу појести хладан пиринач."
"Да узмем мрежу?"
"Наравно."
Мреже нигде није било, и младић се сети часа када су му је продали. Али, ова комедија се одигравала сваког дана. Није постојао никакав лонац жутог пиринча са рибом, а дечко је и за то знао.
"Осамдесет пет је срећан број", рече старац. "Како би ти се допало кад бих донео рибу, тешку хиљаду фунти?"
"Узећу мрежу и отићи по сардине. Седи ти ту на сунцу поред ватре. Хоћеш ли?"
"Да. Имам јучерашње новине и читаћу вести о безболу."
Дечак није знао да ли су и јучерашње новине његова измишљотина. Али старац их извади испод кревета.
"Перино ми их је дао у 'бодега' ", објасни он.
"Вратићу се чим ухватим сардине. Ставићу на лед и своје и твоје а ујутру ћемо их поделити. А када се вратим, причаћеш ми нешто о безболу."
"Јенки не могу изгубити."
"Али, плашим се Индијанаца из Кливленда."
"Само се поуздај у Јенкије, младићу мој. Сети се Великог Димаџа."
"Плашим се оба тима, Тигрова из Детројта као и Индијанаца из Кливленда."
"Чувај се, јер ћеш се иначе плашити и Црвених из Чинчинатија као и Вајт Сокса из Чикага."
"Проучи то добро и испричај ми све када се вратим."
"Шта мислиш, како би било да купимо лоз који се завршава са осамдесет пет. Сутра је осамдесет пети дан."
"Можемо", рече дечак. "Али шта мислиш о осамдесет седам? — због твог великог рекорда."
",А, то се не догађа два пута. Него, шта мислиш да ли би могао купити један са бројем осамдесет пет."
"Могу да погледам."
"Лоз, мој брајко. За њега ти треба два и по долара. Ко би нам позајмио?"
"Лако је за то. Два и по долара могу добити увек на зајам."
"Па и ја мислим да би их можда могао добити. Него, ја покушавам да се не задужујем. Прво се задужиш. А после си обрао бостан."
"Утопли се, стари", рече дечак. "Не заборави да је ово септембар."
"То је месец великих риба", рече старац. "У мају свако може бити рибар."
"Сада идем по сардине", рече дечак.
Када се дечак вратио старац је спавао на столици, а сунце беше већ зашло. Дечак узе са кревета старо војничко ћебе и преко наслона столице огрну њиме старчева широка плећа. Била су то необично лепа плећа, још увек пуна снаге упркос старости, и врат је био још снажан, и боре беху невидљиве кад је старац спавао а глава му падала на груди. Његова кошуља је била толико пута крпљена да је личила на једра, а закрпе беху од сунца избледеле. Старчева глава је изгледала врло стара, а како су му капци били пали на очи, човек би посумњао да нема и трунке живота у његовом лицу. Новине су му лежале на колену, а тежина његове руке држала их је чврсто на вечерњем поветарцу. Био је босоног.
Дечак га је ту оставио, а када се вратио, старац је још увек спавао.
"Пробуди се, стари", рече дечак, и стави своје руке на старчево колено.
Старац подиже капке и за часак је изгледало као да се враћа из далеких крајева. Затим се насмешио.
"Но, шта си то донео?" заусти.
"Вечеру", рече дечак. "Вечераћемо."
"Нисам, знаш, ни гладан."
"Хајде, само једи. Не можеш рибарити ако не једеш."
"Већ сам јео", рече старац па устаде, узе новине и пресави их. Затим поче да пресавија ћебе.
"Ама огрни се тим ћебетом", рече дечак. "Док сам ја жив, нећеш ми, вала, ловити рибу а да претходно што не поједеш."
"Онда, живео ми дуго, а води рачуна и о себи", рече старац. "Добро, шта има за јело?"
"Црни пасуљ, пиринач, печене банане и кувано поврће."
Дечко је све то донео са Терасе у једној двострукој порцији. Два прибора за јело, — ножеви, виљушке и кашике — налазили су му се у џепу и сваки од њих био је омотан папирном сервијетом.
"Одакле ти то?"
"Од Мартина. Његови су."
"Морам му се захвалити."
"Већ сам му изразио захвалност", рече. "Није потребно да му захваљујеш."
"Даћу му месо са трбуха неке велике рибе", рече старац. "Да ли је то чинио за нас више него једанпут?"
"Да, чини ми се."
"Онда му морам дати нешто вредније од меса са трбуха. То је велика пажња са његове стране."
"Послао је и пиво."
"Пиво из конзерви ми је најдраже."
"Да, знам. Али, ово је из боце. Хетијево пиво, и морам му вратити боцу."
"Врло си љубазан", рече старац. "Да једемо?"
"Већ сам те позвао", рече му дечак срдачно. "Не бих хтео отварати кутију док не седнеш за сто."
"Спреман сам", рече старац. Требало би још само да се умијем."
Где да се умије? размишљао је дечко. Сеоска чесма се налазила још две попречне улице ниже. Морам му донети воде, мислио је дечак, и сапун, и убрус. Зашто сам тако небрижљив? Треба да му набавим још једну кошуљу и један капут за зиму и било какве ципеле и још једно ћебе.
"Јело ти је изврсно", рече старац.
"Причај ми о безболу", замоли га дечак.
"У америчкој лиги Јенки су као што рекох", поче старац сав озарен.
"Данас су изгубили", рече му дечак.
"То је ситница. Велики Димаџо је опет онај стари."
"Али у тиму сада играју други."
"Наравно. Али он их све превазилази. У другој лиги, у мечу између Бруклина и Филаделфије, навијам за Бруклин. И, тада, мислим увек на Дик Сислера и његове дуге ударце преко старог игралишта."
"Били су јединствени. Тукао је најдуже лопте које сам икада видео."
"Сећаш ли се кад је долазио на Терасу? Хтео сам га повести у риболов, али сам се сувише устручавао да му то предложим. Тада сам замолио тебе да га ти позовеш, али ни ти ниси имао смелости."
"Знам. Била је то велика грешка. Можда би пристао. И тога бисмо се сећали целог живота."
"Повео бих радо у риболов великог Димаџа", рече старац. "Кажу да је његов отац био рибар. Можда је био сиромашан као и ми и можда би нас разумео."
"Отац великог Сислера није био никада сиромашан, већ је и он, отац, играо у мојим годинама, у великим лигама."
"У твојим годинама путовао сам на неком једрењаку у Африку и увече сам гледао лавове на обали."
"Познато ми је, већ си ми причао о томе."
"Да говоримо о Африци или о безболу?"
"Радије о безболу. Причај ми о великом Јон Мек Гроу." Изговорио је Ј место Џ.
"И тај је имао каткад обичај да долази на Терасу. Али, био је неотесан и груб, и несносан кад би попио коју више. У глави су му се стално вртели поред безбола и коњи. У сваком случају носио је увек у џепу листу са именима коња и често их је помињао на телефону."
"Беше то велики менеџер", рече дечак. "Мој отац га сматра највећим."
"Зато, што је овде боравио најчешће", рече старац. "Да је Дерочер продужио да и даље сваке године долази овамо, твој отац би га сматрао за највећег."
"Па ко је заправо највећи менаџер? Лик или Мајк Гонзалес?"
"Мислим да су једнаки."
"А најбољи рибар си ти."
"Не, познајем друге боље."
"Љуе ва", рече дечак. "Има много добрих, рибара а неких и сасвим великих. Али, ниједног као што си ти."
"Хвала. То ме чини поносним и срећним. Надам се да нећу наићи на баш тако велику рибу па да све наше пређашње причање испадне лаж."
"Такве рибе нема, само ако си још увек јак као што тврдиш."
"Можда више и нисам тако јак као што ми се чини", рече старац. "Али ја знам разне мајсторије а поред тога сам још вичан и упоран."
"Сада треба да легнеш да би ујутру био свеж. Ја ћу вратити ствари на Терасу."
"Онда, лаку ноћ. Доћи ћу ујутру по тебе."
"Ти си мој будилник", рече дечак.
"Старост је мој будилник", рече старац. "Зашто се стари људи буде тако рано? Да ли зато да продуже свој дан?"
"Не знам", рече дечко. "Знам само да младићи као што сам ја спавају чврсто и дуго."
"Сећам се тога", рече старац. "Пробудићу те на време."
"Не волим да ме онај мој буди. Чини ми се онда као да сам тада далеко испод њега."
"Знам."
"Спавај добро, стари."
Дечак изађе. Док су јели, светлост није горела на столу, и старац свуче панталоне и у помрчини приђе кревету. Он сави панталоне и од њих направи јастук. Затим се уви ћебетом и леже преко старих новина које су покривале федере кревета.
Заспао је за тили час и сањао о Африци, када је био још млад, и о дугим златножутим обалама, као и о белим обалама које беху тако светле да их је болно било гледати, и о високим гребенима и великим тамним брдима. Сада је већ сваке ноћи живео на тој обали и у својим сновима слушао је хујање мора и гледао како чамци урођеника плове по њему. Док је спавао осећао је мирис катрана и кучине са палубе, и удисао мирис Африке који је јутром доносио ветар с копна.
Будио се обично када би осетио ветар са копна и онда се облачио и одлазио да пробуди дечака. Али те ноћи ветар са копна је дунуо сувише рано, и он је у сну знао да је сувише рано, и зато настави са својим сновима и виде како се бели врхови острва уздижу из мора, а затим је сањао о разним лукама и пловидбама по Канарским острвима.