Он баци костур преко ограде и погледа за њим не би ли спазио вирове у води. Видео је само његово светлуцање док је тонуо. Затим се окрете и стави обе летеће рибе поред рибљих филета и док је увлачио нож у корице врати се полако прамцу. Леђа му беху повијена под теретом конопца који је водоравно лежао преко њих, а рибу је држао у десној руци.
Када се вратио на прамац стави оба рибља филета на дрво а летеће рибе поред њих. После тога пребаци конопац с једне стране леђа на другу, и држао га је опет левом руком која је мировала на огради. Наже се у страну и опра летеће рибе у води, оцењујући притом брзину воде по томе како се она трала о руку. Рука му беше фосфоресцентна од гуљења рибе и он је посматрао како је вода запљускује. Отпор воде је попустио и када је протрљао руку о даску чамца фосфоресцентне капљице прснуше и падоше полако у воду.
"Уморна је или се одмара", рече старац. "Сада да мало пробам овог делфина, па да се и ја одморим и мало одспавам."
Под звездама и у ноћи, хладнијој но претходној, он поједе пола филета од делфина и једну летећу рибу очишћену, одсечене главе.
"Како је изврстан куван делфин", рече он "а како је страшан сиров. Нећу више никада поћи чамцем без соли или лимуна."
Да сам био паметан сипао бих целог дана воду по прамцу и она би испарила, па бих добио со. Али делфина сам упецао скоро у сам сумрак. Ипак је то грешка. Срећом, добро сам га сажвакао и није ми мука.
Небо се на истоку огрнуло облацима, и звезде, које је познавао, гасиле су се једна за другом. Чинило му се да је упадао у велики кањон облака. Ветар престаде да пирка.
"Кроз три или четири дана промениће се време", рече он. "Али не ни ноћас ни сутра. А сада на спавање, старце, док је риба мирна и сигурна."
Држао је конопац чврсто стиснут у десној руци, затим је под десну руку подметнуо бутину и тада се свом тежином одупро о дрво прамца. Кад се тако наместио, спусти конопац нешто ниже преко леђа, подржавајући га левом руком.
Десна ми рука може издржати све док се тако опире, мислио је. Ако се отпусти у сну лева ће ме пробудити, јер ће се тада конопац подићи. То је напорно за десну руку. Али, она је навикнута на тешкоће. Ако одспавам двадасет минута или пола сата, доста је. Он се наже, супротстави цело своје тело конопцу, и премести сву своју тежину на десну руку и онда заспа.
Није сањао лавове већ велики рој делфина који се разастро по површини од осам до десет миља, у доба парења, а делфини су скакали високо у ваздух и падали у онај ковитлац што се стварао на месту где су искакали.
Затим је сањао да лежи у свом кревету, и да северац дува, да му је врло хладно а његова десна рука утрнула, јер му је глава лежала на њој уместо на јастуку.
После тога је сањао о дугачкој жутој обали и виде како се први лав, у рани сумрак спусти до ње и како за њим дођоше други лавови, и он остаде браде подбочене о ограду чамца који се ту укотвио, док је за то време дувао вечерњи поветарац са мора, а он ишчекивао да види нове лавове, и био је тада срећан.
Месец је већ дуго лебдео на небу, али он је спавао и риба је равномерно вукла, а чамац се кретао према тунелу од облака.
Он се пробуди кад га десна шака удари по лицу а уже му стаде да пече десну руку. Леву руку није осећао, али повуче што је јаче могао десном и збаци конопац. Најзад му лева рука нађе конопац и он се одупре о њега, а конопац му је сада пекао леђа и леву руку, која је сад преузела цео терет и опако га болела. Погледа у клупчад која су се глатко одмотавала. Баш тада риба скочи и запенуша океан и онда тешко паде. Затим поново скочи неколико пута и чамац је пловио брзо, мада се конопац још увек одвијао, а старац га затезао тако да је мислио да ће се прекинути. Био је притешњен о сам прамац а лице му забодено у искомадано месо делфина и он се није могао мрднути.
То смо и очекивали, помисли он. Сада напред.
Наплати јој се за конопац. Наплати јој се.
Није могао да види како риба скаче, већ је само чуо како се океан ломи и како тупо пљеска када је риба падала. Због брзине којом се одвијао, конопац му је секао гадно руке, али он је знао да се то мора догодити, те покуша да конопац пребаци на жуљеви те делове пазећи да не повреди длан и прсте.
Да је ту дечко, он би квасио конопац, помисли. Да, да је ту дечко. Да је ту дечко.
Конопац се одвијао, али сада поче да се одмотава спорије и он је приморавао рибу да се бори за сваки палац. Сада је ослободио главу од укљештености међу даском и комадима рибе коју је његов образ згњечио. Затим клече, а онда се усправи на ноге. Конопац се и даље одвијао, али све спорије. Он се дотетура до места где је осетио под ногом резервно клупче конопца, које није био видео. Имао је још много и требало је сада да риба одмота цело ново клупче.
Да, размишљао је он. Скочила је више но дванаест пута и напунила је мехурове на леђима ваздухом и сада не може да потражи смрт у дубинама из које је ја не бих могао извући. Ускоро ће почети да кружи и онда морам на посао. Шта ли ју је то тако изненада уплашило? Да ли је од глади тако очајна или ју је нешто уплашило у ноћи? Можда је изненада осетила страх. Али, она је била тако мирна, снажна риба и изгледала је тако неустрашива и сигурна у себе. Чудновато.
"Боље ће бити да ти сам будеш неустрашив и сигуран у себе, старце", рече он. "Држиш је додуше али ниси у стању да повучеш к себи ни милиметар конопца. Ускоро ће ипак морати да кружи."
Сада је старац држао конопац левом руком и раменима па се саже те захвати десном руком воду да би спрао остатке делфиновог меса с лица. Плашио се да му не позли, јер би тада повраћао и изгубио снагу. Када је умио и опрао лице, десну руку задржа и даље у сланој води посматрајући истовремено и прву светлост која је најављивала јутро. Креће се скоро према истоку, помисли он. То значи да је уморна и да плива низ струју. Ускоро ће правити кругове и онда тек почиње прави посао.
Пошто је дошао до закључка да му је десна рука била довољно у води, он је извади и погледа у њу.
"Није рђава", рече он. "А бол за човека не значи ништа."
Он пажљиво сави конопац да не би закачио свеже озледе и премести га тако да је могао с друге стране чамца загњурити леву руку у воду.
"Кад се радило о каквој ситници ниси била тако лоша", рече он својој левој руци. "Али ипак је било тренутака када си отказала послушност."
Зашто нисам рођен са две добре руке? Можда је грешка што је нисам тренирао како треба. Али, сам Бог зна, да је имала довољно могућности да се поправи. Није била тако лоша ноћас — свега ју је једанпут ухватио грч. Ако се опет згрчи, нека је онда конопац одсече. Тог тренутка, док је о овоме размишљао, осећао је да му се мути свест. Зато му се учини да би требало да поједе још мало делфинова меса.
"Али, не могу", рече самом себи. "Боље је бити при чистој свести него малаксати од бљувања. Једем ли сад, знам да нећу издржати, јер ми је лице било забодено у месо. Сувише је касно сада да помоћу хране останем при снази. Ти си луд", рече самом себи. "Поједи другу летећу рибу."
Била је ту, зготовљена и очишћена, и он је зграби левом руком и поче пажљиво да глође кошчице и поједе је сву сем репа.
Хранљивија је скоро него и једна риба, помисли он. Барем у оним састојцима који су ми и потребни. Учинио сам све што сам могао. Нека почне да кружи и нека отпочне борба.
Сунце се рађало трећи пут откако се отиснуо на море, и риба је тада почела да кружи.
По нагибу конопца није могао приметити да риба кружи. Било је сувише рано за то. Осетио је само да је притисак конопца нешто попустио и он га поче лако вући десном руком. Конопац је био крајње затегнут као и увек, али баш кад је хтео да се прекине поче да излази из воде. Он извуче главу и рамена испод конопца и стаде га извлачити полако и сигурно. Радио је обема рукама покушавајући да вуче и телом и ногама што је више могао. Његове старе ноге и рамена окретала су се у ритму извлачења.
"Прави врло велики круг", рече. "Али кружи."
Тад се конопац затеже, а и он га је затезао све док са њега капљице нису почеле прскати на сунцу. 'Затим конопац поче падати и старац клече и преко воље га пусти да нестане у тамној води.
"Сада се у кружењу највише удаљила", рече. Морам држати што чвршће, помисли. Услед напрезања смањиваће круг. Можда ћу је видети кроз један сат. Сада је морам савладати а потом убити.
Али је риба наставила да кружи полако и старац је два сата доцније био мокар од зноја и мртав уморан. Али, сада су кругови били много краћи и по нагибу конопца могао је закључити да се риба непрекидно дизала пливајући.
Већ се читав сат смркавало старцу пред очима, а зној му је пекао очи и опекотину изнад очију на челу. Није се плашио светлаца који су му играли пред очима. То је било разумљиво због напорног извлачења конопца. Али двапут је осетио вртоглавицу и несвестицу — а то га је забрињавало.
"Не смем малаксати и умрети због овакве рибе", рече. "Сад кад ми се тако лепо приближава, нека ми Бог помогне да издржим. Очитаћу стотину Оченаша, и стотину Богородице дјево. Али нисам у стању да их очитам."
Рецимо да сам се помолио, помисли. Наглас ћу се молити доцније. Баш тада осети изненадно трзање конопца, који је држао обема рукама. Било је оштро и тешко.
То она удара о жицу на конопцу својим копљастим кљуном, помисли. То је неминовно, морала је то учинити. То ће је можда натерати да скочи, а ја бих више волео да сад настави да кружи. Скокови су јој потребни да би узела ваздуха. Али сваки скок може јој проширити рану и онда би могла да се ослободи удице.
"Не скачи, рибо", рече. "Не скачи."
Риба је ударила о жицу још неколико пута, и кад год је затресла главом, старац је помало попуштао конопац.
Не сме јој се повећати бол, помисли. Не мари што мене боли. Овај бол могу поднети. Али она би могла побеснети од њеног.
После кратког времена риба престаде ударати о жицу и опет стаде да кружи полако. Сад је старац непрестано извлачио конопац. Али несвестица га обузе поново. Он захвати мало морске воде левом руком и сасу је себи на главу. Затим сасу још мало и протрља потиљак.
"Не хвата ме грч", рече. "Опет ће се ускоро појавити, али ја ћу издржати. Мораш издржати. Немој то ни спомињати."
Он клече, одупревши се о прамац, и за тренутак пребаци опет конопац преко леђа. Ја ћу се сад одмарати а она нека кружи, па када се примакне устаћу и наставићу да извлачим конопац, одлучи он.
Било је то право искушење одмарати се на прамцу и пустити рибу да сама кружи, не извлачећи конопац ни за милиметар. Али, кад је попуштање напетости показало да се риба окренула према чамцу, старац скочи на ноге и поче да се окреће и њише, извлачећи олабављени конопац.
Уморнији сам него што сам икад био, помисли он. А, ето и пасат се подиже. Али, све ће бити у реду кад је видим у чамцу. То ми је страшно потребно.
"Одмараћу се док се она буде удаљавала у идућем кругу", рече. "Осећам се много боље. Још два-три круга и моја је." Шешир је забацио на потиљак, и он се спусти на прамац, осећајући како се конопац затеже, док се риба кружећи удаљавала.
Бори се сад, рибо, помисли. Ја ћу те извући кад се будеш окретала.
Море се осетно узбуркало. Али, то је био поветарац, безопасан и користан, старцу преко потребан да би доспео до куће.
"Управићу чамац једноставно према југозападу", рече. "Човек никад није изгубљен на мору, а и моје острво је велико."
Рибу је угледао кад је започела трећи круг.
Видео ју је прво као тамну сенку, којој је требало толико дуго времена да прође испод чамца да просто није могао веровати својим очима.
"Не", рече. "Тако огромна ипак не може бити."
Али, она је била тако велика и кад је описала потпун круг нађе се свега тридесет метара удаљена од њега и човек виде њен реп како стрци из воде. Био је већи од оштрице највеће косе и јасно светлољубичаст изнад тамноплаве воде. Он пљушну опет по мору, и док је риба пливала тик испод површине, старац је могао да види њен огромни труп и пурпурне линије које су га обмотавале. Њено леђно пераје било је оборено, а џиновска грудна пераја широко раширена.
Док је кружила, старац је могао да види њено око и две сиве ремора-рибе које су пливале око ње. Каткад су се качиле о њу. Каткад су хитро одлетале. Каткад су безбрижно пливале у њеној сенци. Свака је била тридесетак сантиметара дугачка и кад су брзо пливале извијале су као јегуље својим телима.
Старац се сад знојио не само због сунца него и због нечег другог. Сваки пут кад би се риба мирно и полако окренула, он је вукао себи конопац и био је сигуран да ће је после још два окрета моћи пробости харпуном.
Морам је привући сасвим близу, мислио је. Не смем је гађати у главу. Морам је погодити у срце.
"Буди миран и јак, старче", рече.
У идућем кругу рибина леђа су била над водом, али је она била сувише далеко од чамца. У следећем кругу била је још сувише далеко, али јој је труп излазио нешто више из воде и старац је био сигуран да ће је привући кад привуче и конопац.
Сад је риба тиха и лепа прилазила кружећи, покрећући само своју репину. Старац је вукао што је јаче могао, да би је примакао ближе. За тренутак риба се окренула њему. Исправила се затим и започела други круг.
"Узнемирио сам је", рече старац. "Прерано сам је узнемирио."
Сад је опет осетио вртоглавицу, али се напрезао свом снагом да надјача велику рибу. Узнемирио сам је, мислио је. Можда ћу је овог пута моћи да савладам. Вуците, руке, мислио је. Држите се, ноге! Истрај, главо моја! Истрај за мене! Никада ме ниси издала. Овог пута ћу је извући.
Али кад се напрегао из све снаге и вукао што је јаче могао, знатно раније но што се приближила чамцу, риба надвуче, а затим се исправи и отплива.
"Рибо", рече старац. "Рибо, ти ћеш у сваком случају умрети. Мораш ли и мене убити?"
Тиме ништа није учињено, помисли. Уста су му била сувише сува да би могао говорити, али сад није могао да дохвати воду. Овај пут је морам привући чамцу, помисли. Нисам у стању да издржим још неколико кругова. "Јеси" рече самом себи. "Добар си ти."
У идућем кругу скоро ју је савладао. Али се риба опет исправи и полако отплива.
Убићеш ме, рибо, помислио је старац. Али имаш и право на то. Никад нисам видео веће, лепше, мирније и племенитије створење од тебе, брате. Дођи и убиј ме. Свеједно ми је ко ће кога убити.
Сад ти се све збркало у глави, помисли. Мораш бити присебан и спретан као човек. Или као риба, помисли.
"Разбистри се, главо", рече једва чујно. "Разбистри се."
Још двапут га је хватала вртоглавица приликом окретања.
Не схватам, мислио је старац. Сваки пут је био на ивици свести. Не схватам. Али ћу покушати још једанпут. Сву своју пажњу, све оно што му је још остало од снаге и давно изгубљеног поноса, супростави сад агонији рибе, и риба му приђе и заплива лагано, скоро додирујући кљуном даске чамца, и поче да пролази крај њега, дугачка, висока, широка, сребрнаста с пурпурним пругама, и бескрајна у води.
Старац испусти конопац, стаде на њега ногом и подиже харпун што је више могао, забоде га свом својом снагом коју је у том тренутку добио, и још једном у бок рибе, баш тамо иза великог грудног пераја, које се дизало високо у ваздух до висине човечјих груди. Он осети како гвожђе улази и наже се над њега и жаби га још дубље, а онда се навали на њега читавом тежином свог тела.
Тада се риба појави жива, мада је смрт била у њој, и диже се високо из воде показујући сву своју огромну дужину и ширину, сву своју снагу и лепоту. Изгледало је као да виси у ваздуху изнад старца у чамцу. А онда паде пљеснувши у море и прели водом старца и цео чамац.
Старац осети несвестицу и муку и скоро обневиде. Али ипак је очистио уже харпуна и пустио га полако кроз рањаве шаке и кад је опет прогледао, видео је да риба лежи на леђима, показујући свој сребрнасти трбух. Држак харпуна је стрчао укосо из рибиног тела, а море се било обојило црвеном крвљу из њеног срца. Крв је прво била тамна као понор у плавој води, дубљој од једне миље. А онда се рашири као облак. Риба је била сребрнаста и мирна и љуљала се на таласима.
Старац је пажљиво гледао у пролазну визију пред собом.
Онда двапута обмота уже харпуна око пречке на чамцу и спусти главу у руке.
"Разбистри се, главо", рече ослањајући се на дрво чамца. "Ја сам уморан старац. Али сам убио рибу која је моја сестра и сад морам да обавим ропски посао."
Сад морам припремити замке и ужад да би је привезао уз чамац, помисли он. Чак да смо и двојица па да је утоваримо на чамац, чамац ипак не би издржао под њом. Морам све припремити, па да је привучем, добро свежем, исправим катарку и развијем једра за повратак.
Он стаде да вуче рибу к себи у намери да је привеже уз чамац по целој дужини и да јој провуче конопац кроз шкрге и уста, а главу јој приљуби уз прамац. Хоћу да је гледам, мислио је, и да је додирујем и да осећам њено присуство. Она је мој иметак. То ипак није разлог што желим да осећам њено присуство. Чини ми се, да сам осетио њено срце када сам други пут потегао харпуном. Довући је и причврсти и набаци једну омчу око њеног репа, а другу око средине трупа да би је чврсто привезао за чамац.
"На посао, старце", рече он. Сркнуо је само мало воде. "Још треба добро кулучити после ове борбе."
Он погледа у небо а затим у рибу. Гледао је пажљиво у сунце. Подне није много одмакло а пасат се диже. Конопци ме се сада не тичу много. Дечак и ја намотаћемо их кад се вратим кући.
"Дођи, рибо", рече он. Али риба не дође. Уместо тога лежала је љуљајући се на мору и старац привуче чамац.
Када јој се приближио и њена се глава налазила уз сам прамац, још једном га силно изненади њена величина. Он одвеза затим конопац од харпуна са кочића, провуче га кроз рибљу шкргу, намота јој га једанпут око кљуна и онда провуче конопац кроз другу шкргу, омота га још једанпут око кљуна и веза га двостуким чвором о кочић. Затим одсече конопац и врати се на задњи део чамца да привеже реп. Првобитна пурпурна и сребрна боја рибе постала је сада сребрнаста а пруге су јој биле исте бледољубичасте боје као и реп. Биле су шире од човечје шаке раширених прстију а очи рибе изгледале су укочене као огледало перископа или као светац у литији.
"Постојао је само један начин да је убијем", рече старац. Осећао се боље после гутљаја воде а глава му је била бистрија. Тешка је преко 1.500 фунти, таква каква је, помисли он. Можда још и тежа. Шта мислиш ако чиста мера износи две трећине њене тежине и то по 30 центи за фунту?
"Не могу без оловке", рече он. У глави ми није све у реду. Али, чини ми се, да би данас велики Димаџо био поносан на мене. Није ме болела петна кост. Зато ме руке и леђа прописно боле. Хтео бих да знам како боли петна кост, помисли он. Можда нас и боли а да ми то не знамо.
Он причврсти рибу уз прамац и крму и поред средњег седишта. Била је тако велика да је чамац поред ње изгледао мали. Одсече парче конопца и привеза горњу вилицу рибе за шкрге да јој се уста не би отварала и да би пловила што лакше. Затим намести јарбол на мотку, у ствари његову куку, и затегну летве, а искрпљено једро се напе, чамац пође и он је полулежећи на крми, управљао према југозападу.
Компас му није био потребан да одреди где се налази југозапад. Требало је само да осети пасат као и да види где једро вуче. Биће боље да избацим какву малу специјалну удицу и да покушам да ухватим нешто за јело и пиће. Али, удицу није могао наћи, а сардине се беху уквариле. Зато он извади куком мало жутог морског корова и тресао га је све дотле, док ситне гармеле, које су се налазиле унутра, не падоше на дно чамца. Било их је више него једно туце и оне су скакале и вртеле се као пешчане буве. Старац им откиде главе палцем и кажипрстом и поједе их, испљува њихове љуске и репове. Биле су врло танке али знао је да су врло хранљиве и укусне.
У боци је имао воде још само за два гутљаја, и он попи пола од тога када је појео гармеле. Чамац је добро једрио с обзиром на све тешкоће и он је крманио, ручицама под мишком. Гледао је у рибу и било је потребно да види само своје руке и додирне леђима дрво, да би му било јасно да се то све заиста догодило и да то све није био сан. У једном маху, када се при крају осећао врло мучно, учинило му се да је све само сан. И када је угледао како риба излази из воде и како, пре него што је пала, виси непомично у ваздуху, био је сигуран да је све то необично и није могао веровати. Онда му вид није био најбољи док сада види исто тако добро као и раније. Сада је знао да се ту налазила риба и да његове руке и леђа нису само сан. Руке ће брзо зарасти, мислио је. Добро су крвариле а слана вода ће их излечити. Слана вода овог залива је најбоље средство за лечење. Најважније је да ми се не помути у глави. Руке су учиниле своје и ми добро једримо. Устију затворених, и усправног репа пловимо као браћа. Тада му се у глави поче лако да мути и он помисли, да ли ме она вуче или ја њу. Да је ја вучем не би било ништа необично. Ни да се риба налази у чамцу, лишена свога достојанства, не би ни то било ништа необично. Али, они су пловили заједно, везани једно уз друго и старац је мислио, — нека ме вуче ако хоће. Бољи сам од ње само због свога лукавства а према мени она нема зле намере. Пловили су добро и старац умочи руку у слану воду и трудио се и даље да му свест не мркне. Било је облака кумулуса и цируса изнад њих и старац је знао да ће поветарац дувати преко целе ноћи. Старац је гледао непрекидно у рибу да би био сигуран да је све то јава. Било је то један сат пре него што га је напала прва ајкула.
Морски пас се није појавио изнебуха. Дигао се из дубине кад је тамни облак крви потонуо и раширио се по мору добоком једну миљу. Испливао је тако брзо и тако одлучно да је разбио површину плаве воде и обрео се на сунцу. Онда се спустио у море и омирисао крв и почео пливати у правцу чамца и рибе.
Каткад би изгубио траг. Али би га опет нањушио или само наслутио и онда је пливао брзо и без оклевања правцем којим га је траг водио. Био је то врло велики мако, морски пас, грађен да плива брзо као најбржа риба у мору, и све на њему је било дивно осим чељусти. Леђа су му била плава као и леђа рибе сабљарке, трбух сребрнаст, а кожа глатка и лепа. У свему је био грађен као и риба сабљарка, сем огромних чељусти, које су биле чврсто стегнуте док је брзо пливао испод саме површине, а високо непокретно леђно пераје му је парало воду као нож. Иза затворених дуплих усана његових чељусти, свих осам редова белих зуба су били савијени унутра. Нису имали облик пирамиде, као у већине морских паса, личили су на људске прсте, згрчени попут канџа. Били су дугачки скоро као старчеви прсти и са обе стране ивице оштри као сечиво. Била је то риба створена да се храни свим морским рибама, чак и оним брзим, јаким и тако добро наоружаним да им ниједан други непријатељ не би могао наудити. Морски пас је сад брзао, осећајући јачи мирис а његово плаво леђно пераје парало је воду.
Кад га је старац угледао како се приближује знао је да је то морски пас који не зна за страх и који чини тачно оно што хоће. Он спреми харпун и причврсти уже, гледајући како се морски пас приближава. Уже је било кратко, јер је недостајало парче које је одсекао да би њиме везао рибу.
У старчевој глави било је сад све потаман, осећао се одлучан, али с мало наде на успех. Било је сувише лепо да би могло да траје, помисли. Бацио је поглед на велику рибу, истовремено посматрајући како се морски пас приближава. Можда је све само сан, помислио је. Не могу га спречити да ме нападне, али ћу можда успети да га савладам. Дентусо, помисли, проклет да си!
Морски пас брзо приђе задњем делу чамца и кад нападе рибу, старац му виде разјапљене чељусти и чудне очи и чу како му шкљоцнуше зуби кад их забоде у месо баш изнад репа. Глава морског пса била је изнад воде, а и леђа су се појављивала и старац је чуо како чупа кожу и месо велике рибе баш кад му заби харпун у главу, у тачку где се пресеца линија између његових очију са линијом која му иде право од носа. Тих линија није ни било. Постојала је само тешка, зашиљена плава глава и велике очи и шкљоцаве, насртљиве страшно прождрљиве чељусти. Али, било је то место где се налази мозак, и старац је ту погодио. Погодио је својим млитавим, искрвављеним рукама забадајући харпун свом својом снагом. Погодио је без икакве наде, али одлучно и с мржњом.
Морски пас се преврте, а старац виде да су му очи беживотне, и онда се обрте још једанпут, заплићући се о две замке конопца. Старац је знао да је морски пас био готов, но овај то није хтео признати. Затим, полеђушке, шибајући репом и шкљоцајући чељустима, морски пас запара водом као јуришни чамац. Вода је побелела на месту где би му реп ударио, а три четвртине његовог тела било је потпуно изван воде кад се уже затеже, задрхта, а онда прекиде. Морски пас је лежао један час мирно на површини и старац га је посматрао. Затим је полако тонуо.
"Откинуо је око четрдесет фунти", рече старац гласно. "Однео је мој харпун и цело уже, и сад моја риба опет крвари, па ће намамити и друге."
Овако унакажену рибу није радо посматрао. Чинило му се да је морски пас нападајући рибу насрнуо на њега самог.
Но ја сам убио морског пса који је напао моју рибу, помисли. То је био највећи дентусо кога сам икада видео, а Бог ми је сведок да сам их видео огромне.
Све је ишло сувише добро да би и даље тако потрајало. Дивно би било да је све ово био сан, да нисам уопште ни уловио рибу и да се сада налазим у кревету на хартији од новина.
"Али човек није створен за поразе", рече он. "Човек може бити уништен али не и побеђен." Ипак ми је жао што сам убио рибу. Приближује се рђаво време, а ја чак немам ни харпун. Дентусо је свиреп и окретан и јак и интелигентан. Али ја сам био интелигентнији. Можда и не, помисли он. Можда сам био само боље наоружан.
"Не разбијај главу, старце", рече гласно. "Једри овим правцем па куд пукло да пукло."
Али ипак морам размислити. То је све што ми је остало. То и безбол. Како би се великом Димаџу допао начин на који сам јој пробио мозак? Није то велики подвиг, помисли он. Свако би то могао учинити. Али, да ли су моје руке биле исто тако хендикепиране као када боли петна кост? Не знам. Никада нисам имао муке са петом, изузев што ме је убола бодљикава роја када сам пливајући на њу нагазио, после чега ми се одузела нога и наступио неподношљив бол.
"Мисли на нешто весело, старце", рече он. "Сваког минута си ближи кући. Пловиш брже после губитка од четрдесет фунти."
Знао је сасвим добро шта се све може одиграти кад зађе у унутрашњи појас струје. Али, ништа му друго није преостајало. "Сетио сам се", рече гласно. "Привезаћу нож за једну дршку од весла."
То и уради, па стави ручицу од крме под мишку а сита од једра под ногу.
"Сада, ето, и даље сам само злехуди старац", рече. "Али не више обезоружан."
Дунуо је свеж поветарац и он је добро једрио. Гледао је само у предњи део рибе и у њему опет бијесну искра наде.
Глупо је не надати се. Поред тога, сматрам то за грех. Не размишљај о греху, помисли он. Има довољно проблема и без греха. А и онако за све то немам разумевања.
Немам разумевања а нисам сигуран да у то и верујем. Можда је грех убити рибу. Мислим да је то грех, мада сам је убио да би одржао свој живот и да би се нахранило много света. Онда је све грех. Не размишљај о греху. Сувише је касно, а и постоје људи који су плаћени за то. Нека они лупају главу о томе. Рођен си да будеш рибар као што је и риба рођена да буде риба. Сан Педро је био рибар као и отац великог Димаџа. Али, волео је да размишља о свим стварима у које је био уплетен и, с обзиром да није имао шта за читање а није имао ни радио, размишљао је много па тако продужи да мисли о греху.
Рибу ниси убио само због тога да би уживао и да би је продао на пијаци, помисли он. Убио си је из поноса и због тога што си рибар. Волео си је живу, а волиш је и мртву. Ако је волиш, није грех убити је. Или је онда још већи?
"Сувише размишљаш, старце", рече гласно.
Уживао си док си убијао дентуса. Он живи од живих риба као ти. Он није лешинар или најобичнија лутајућа гладница као неке ајкуле. Он је леп и поносит и не зна ни за какав страх.
"Убио сам га у самоодбрани", рече старац гласно. "Убио сам га по пропису."
Уосталом, помисли он, сви се међусобно убијају, овако или онако. Рибарење ме исто толико убија као што ме и одржава у животу. Дечко ме одржава у животу. Не смем самог себе сувише разочарати.
Он се наже преко ограде и одсече парче рибљег меса са места где је ајкула загризла. Сажвака га и примети да је доброг квалитета и укуса. Било је чврсто и укусно као сточно месо али не и црвено. Није било жилаво и био је свестан да ће га продати по најскупљој тржишној цени. Али, није постојала никаква могућност да се оно сачува због мириса који се ширио водом и старац је знао да се приближује рђаво време.
Поветарац је дувао равномерно. Окренуо је мало једра према североистоку и по томе је старац знао да неће јењати. Он погледа преда се али не опази ни једро, ни труп, ни дим никаквога брода. Видео је само како летеће рибе с обе стране чамца јуре ка прамцу, и жуте мрље морског корова. Није чак приметио ни једну једину птицу.
Пловио је два сата, одмарајући се крај кормила и жваћући с времена на време по које парче меса од марлина да би се освежио и оснажио, а онда виде прву од две ајкуле.
"Ау", рече гласно. Та реч се не може превести, а можда је то само јек што се и нехотице измами човеку кад осети како му руке прикивају за крст.
"Галанос", рече гласно. Видео је сада како се иза првих указују и друга пераја и утврдио је да су то ајкуле са штапастим устима, троугластим перајима и репом којим су махале као метлом. Њушиле су и беснеле и биле избезумљене од глади, губиле се, у својој раздражености, и опет проналазиле мирис. Али су се стално све више приближавале.
Старац учврсти једра. Затим узе весло на коме је био причвршћен нож. Подиже га што је могао лакше, јер су му руке услед рана биле осетљиве. Затим их рашири и стеже да би их учинио што савитљивијим. Стегну их снажно да би их привикао на бол, да не би касније отказале, и затим стаде да посматра ајкуле које су се примицале. Сада је могао видети равне, широке лоптасте главе и њихова беличаста широка грудна пераја. То су биле одвратне ајкуле, непријатног мириса, исто толико лешинари колико и убице, а када их је морила глад гризле би весла или кормило чамца. Те ајкуле имале су обичај да прегризу ноге и пераја корњача када би ове спавале на површини воде а у стању су да, морене глађу, нападну и човека на мору, чак и када није мирисао на рибљу крв, чак и када на њему није било рибље слузи.
"Ау", рече старац. "Галанос. Дођи Галанос."
Оне дођоше. Али нису дошле као што је мако дошао. Једна се искрену и нестаде је под чамцем а старац је осетио како се чамац заљуља кад је напала рибу. Друга је посматрала старца својим жутим очима и онда се муњевито приближи разјапљених, полуокруглих чељусти у намери да загризе рибу тамо где је већ била начета. Указаше се јасно линије, једна на врху танине главе друга на леђима где је мозак прелазио у кичмену мождину, и старац у то место жаби нож причвршћен на весло, па га извуче и затим га поново жаби у ајкулине жуте очи, сличне мачјим. Ајкула пусти рибу и склизну с ње, и гутала је док је умирала оно што је успела одгристи.
Чамац се још увек љуљао, јер је друга ајкула наставила комадање рибе и старац подиже ручицу једра како би се чамац нагнуо у страну и приморао ајкулу да изрони. Кад је угледао ајкулу, старац се наже преко ивице и навали на њу. Погодио ју је у само месо, а кожа беше чврсто затегнута и нож једва прође кроз њу. Од ударца га нису заболеле само руке, већ и леђа. Али, ајкула се појави поново и старац је погоди тачно по средини пљоснате главе, у тренутку када су јој се уста појављивала из воде, устремљена на рибу. Старац извуче сечиво и убоде је тачно у исто место. Она је још увек висила зубима закаченим за рибу и старац је тада убоде у лево око. Ајкула је и даље висила.
"Нећеш", старац рече и зари јој оштрицу између кичме и мозга. То је сад све изгледало врло једноставно и он осети како јој пуца рскавица на кичми. Старац обрну весло и жаби јој нож међу шкрге да их расцепи. Зареза још једном сечивом и када се ајкула одлепи, рече: "Иди, галано. Потони једну миљу дубоко, иди да видиш своју пријатељицу, или ти је она можда мајка."
Старац обриса оштрицу ножа и остави весло у страну. Затим нађе ручицу и једра се затегоше и чамац је понова пловио ранијим правцем.
"Мора да су јој појеле четвртину тела и најбољи део меса", рече гласно. "Камо среће да је све ово само сан и да је нисам никада уловио. Жао ми је, рибо. Сад је све пропало." Он ућута и више није хтео ни да погледа у рибу. Искрвављена и опрана водом, сад је она имала боју сребрне подлоге огледала али су се њене пруге још могле видети.
"Нисам се смео отиснути тако далеко, рибо", рече он "и због себе и због тебе. Жао ми је, рибо."
"Па, ето", рече самом себи. "Погледај сад како је нож везан. Да ли су везе још читаве. Потом руку доведи у ред, јер ће се још многе ајкуле појавити."
"Боље би било да уместо ножа имаш камен", рече старац, пошто је испитао везе на дршци од весала. "Требало је да собом понесем бар један камен." Требало је понети много штошта, помисли он. Али ниси понео, старце. Сада није време да мислиш о ономе што немаш. Мисли шта можеш учинити са овим чиме сада располажеш.
"Дајеш ми много добрих савета", рече гласно "уморио сам се од њих."
Држао је ручицу од крме под мишком и квасио је обе руке у води док је чамац одмицао напред.
"Сам Бог зна колико је ова последња одгризла", рече он. "Сада је много лакша." Није желео да мисли о искасапљеној доњој страни рибе. Знао је да је сваки ајкулин трзај значио кидање меса, и да риба оставља сада за собом траг свим ајкулама, широк као друм преко мора. Била је то риба, довољна да исхрани човека преко целе зиме. Не мисли о томе. Само се одмарај и труди се да опет оспособиш руку да брани оно што је остало. Мирис крви с моје руке не значи ништа према овој силној маси у води. Осим тога, оне и не крваре много. Озледе нису тако страшне. Крвављење ће можда онемогућити да ми се лева рука поново згрчи.
О чему сад да размишљам? помисли он. Ни о чему. Хајде да не мислим, па тако да сачекам друге ајкуле. Зашто све то није био сан? Али ко зна? Може се окренути и набоље.
Следећа ајкула имала је штапасту њушку. Пришла је као свиња валову, ако уопште иједна свиња има уста тако широка да би се кроз њих могла провући глава. Старац је пусти да загризе у рибу а онда јој жаби у мозак онај нож што је био на веслу. Али, ајкула се трже уназад и нож се преломи.
Старац се намести крај крме. Није чак ни пратио како велика ајкула тоне полако у воду, испочетка у свој својој величини, затим нешто мања и онда сасвим ситна. Тај призор је увек фасцинирао старца. Али, сада је био шлеп за све то.
"Остала је још кука за рибе", рече он. "На жалост неће ми користити. Имам и два весла и ручицу од крме и кратку батину."
Сад су ме победиле, помисли он. Сувише сам стар да ударам по ајкули док не умре. Али, ипак ћу се борити докле год имам весла и кратку батину и ручицу од крме.
Он загњури поново руку у воду да би је овлажио. Дан се ближио крају и он је видео само море и небо. Ветар је сада дувао јаче и он се надао да ће се ускоро појавити копно.
"Уморан си, старце", рече он. "Уморан си у души."
Ајкуле га нису нападале све до сумрака.
Старац је видео како се приближују тамна пераја уз широки траг који је остављала риба у води. Чак нису ни њушкале за трагом. Ишле су право према чамцу пливајући једна поред друге.
Он стисну ручицу од крме, подеси једро да му чамац плови брже и испружи руку према маљу. То је било у ствари држаље сломљеног весла, у дужини од две и по стопе. Захваљујући дршци могао се њом послужити ефикасно једном руком те је сад зграби десном шаком, стеже је још чвршће, док је посматрао како се ајкуле приближују. Обе су биле галанос.
Пустићу прву да добро захвати и онда ћу је ударити поврх уста или право по глави, помисли он.
Обе ајкуле се приближише заједно и кад спази ближу од њих, разјапљених чељусти, спремну да загризе у сребрни бок рибе, замахну маљем снажно и удари јако и праскаво преко широке ајкулине главе. Осети еластичну чврстину кад ју је маљ клепио. Осетио је такође и чврстину костију, па је удари још једном по њушци кад је склизнула са његове велике рибе.
Друга ајкула се губила и појављивала, и сада се опет појави разјапљених чељусти. Старац је могао да види парче рибљег меса како виси са крајева њених чељусти, пошто је малочас већ била загризла у рибу а сад затворила уста. Он се стушти на њу и удари је само по глави и она га погледа и кидаше сад рибу нешто спорије. Старац је удари поново маљем у тренутку кад се откачила да би прогутала свој плен и осети само да је ударио у нешто тешко, чврсто, еластично.
"Дођи, галано", рече старац, "дођи опет."
Ајкула навали и старац је удари баш кад је затварала чељуст. Треснуо ју је снажно, са највеће висине до које је могао да подигне маљ. Овога пута је осетио кости на дну лобање и удари опет у исто место, док је ајкула, лако ошамућена, кидала месо, да би затим склизнула са његове рибе.
Старац је очекивао да ће се поново појавити, али се ниједна од ајкула више не указа. Затим виде једну како плива у круговима по површини. Пераја друге ајкуле није видео.
Није сигурно да сам их убио. У своје време могао сам их убити. Али, тешко сам их повредио и ниједна од њих се не осећа добро. Да сам могао да се служим батином обема рукама, убио бих прву сасвим сигурно. Чак и сада, помисли он.
Није хтео да гледа своју рибу. Знао је да је пола од ње уништено. Сунце је зашло док се борио с ајкулама.
"Ускоро ће се смрачити", рече он. "Тада ћу видети светлост са Хаване. Ако нисам одмакао далеко на исток угледаћу светлост са неке од нових плажа."
Немогуће је да се сада налазим одвећ далеко. Надам се да се нико није сувише забринуо због мене. Наравно, само се дечко може забринути. Али, сигуран сам да се узда у мене. Многи од старијих рибара ће се забринути. А остали такође, помисли он. Добри су људи у мом месту.
Више није могао да говори с рибом јер је била превише упропашћена. Тада му нешто сину у памети. "Пола-рибо", рече он. "Бивша-рибо. Жао ми је што сам се тако далеко отиснуо. Упропастио сам нас обоје. Али, убили смо многе ајкуле, ти и ја, и упропастили многе друге. Колико си их укупно убила, стара рибо? Није ти тек онако то копље на глави."
Волео је да размишља о риби и о ономе шта би урадио с ајкулом да је имао одрешене руке. Требало је да одсечем кљун па да је њиме треснем, помисли он. Но, нисам имао секира, а и ножа није било.
Али, да сам га имао и да сам га могао прикачити за весло, какво би то тек било оружје! Тада бисмо се заједнички могли борити с њима. Шта ћеш радити ако дођу нове? Шта можеш да радиш?
"Бори се", рече он. "Борићу се док не умрем."
Али, сада у ноћи без трачка светлости, у присуству ветра и равномерног лапарања једра, учуни му се да је већ можда и мртав. Он склопи руке и осети своје дланове. Нису припадали лешу, могао је да осети бол живота кад би их само отворио и стиснуо. Он наслони леђа на даску, сигуран да није мртав. Леђа су му то потврдила.
Треба да очитам све оне молитве које сам обећао да ћу изговорити наглас у случају да ухватим рибу, помисли он. Али сада сам сувише уморан да то учиним. Биће боље да узмем џак и да га пребацим преко леђа.
Лежао је покрај крме и управљао и мотрио не би ли се указала светлост на небу. Остала ми је половина рибе, помисли он. Можда ће ме срећа послужити да одвучем бар ову половину. Требало би да имам мало среће. Не, рече он. Ти си проиграо своју срећу чим си отишао тако далеко. "Не буди луцкаст", рече гласно. "Мотри будно и крмани. Још увек ти срећа може доћи."
"Баш бих је купио ако се уопште игде срећа продаје", рече он.
Чиме би је купио, упита се. Могу ли је купити изгубљеним харпуном и сломљеним ножем и двема лошим рукама.
"Можда", рече он. "Покушао си да је купиш осамдесет четвородневним крстарењем по мору. Требало је још мало па да је купиш."
Не треба да размишљам о бесмислицама, помисли он. Срећа је нешто што долази у разним облицима и ко је тај који ће је препознати? Ипак бих је узео у било каквом облику и платио највећу цену. Хтео бих да видим одсјај светлости, помисли он. Желим и сувише много ствари. Али, сад желим светлост. Затим, он покуша да се намести боље код кормила а по боловима је знао да није мртав.
Он виде одсјај светлости града. Сада је морало бити око десет часова увече. Испрва је био једва видљив, као год светлост на небу пред месечево рађање. Затим виде како лебди постојано изнад океана, који беше немиран под све јачим ветром. Управљао је према светлости и мислио је да ће ускоро доспети до ивице морске струје.
Сада је све прошло, мислио је он. Напашће ме можда још једанпут. Али шта може учинити један човек у мраку без оружја?
Био је сад укочен и сломљен. И његове повреде као и сви пренапрегнути делови тела болели су га у ноћној хладноћи. Надам се да више неће бити потребе да се борим. Тако се жарко надам да се нећу више морати да борим.
Али у поноћ се борио, и, овога пута, знао је да је борба узалудна. Дошле су у чопору и угледао је само линије које су њихова пераја правила по води и њихово фосфоресцентно светлуцање кад су се бацале на његову рибу. Ударао их је по главама и чуо је како се чељусти цепају и осетио је како се чамац љуља док су загризале под водом. Ударао је очајнички у све што је осећао и чуо, и онда осети како нешто зграби његов маљ и како га затим одвуче.
Зграбио је ручицу од крме и почео је ударати и млатити њоме, држећи је обема рукама па је потом поново узмахивао и ударао. Али, сада су се приближавале самом кљуну чамца, и, наваљујући једна за другом и у групи, кидале су парчад меса које се видело како сјаји под морем и опет су се враћале истом месту.
Дошао је, најзад, ред и на главу. И он је сада знао да је све свршено. Он завитла ручицом по ајкулиној глави, која је зарила зубе у масивну главу његове рибе, по глави која се није дала расцепити. Он замахну поново, затим још једном, па трећи пут. Чуо је како се ручица преломила и сад навали са њеним остатком на ајкулу. Осетио је како му ручица тоне у месо и како је знао да је она оштра махну њоме још једанпут. Ајкула се откачи и откотрља. То је била последња ајкула из чопора. Више није било ничег што би могле да поједу.
Старац је једва дисао и он осети необичан укус у устима, бакаран и сладак, и он се једног тренутка од њега уплаши. Али, то није трајало дуго.
Он пљуну у океан и рече: "Једите то галанос. И сањајте о томе да сте убили једног човека."
Знао је да је сада коначно потучен, неповратно и виде да ће се сломљени остатак ручице моћи ужље*ити у отвор кормила и да ће се њиме моћи доста добро управљати. Огрну рамена џаком и даде чамцу правац. Једрио је сада лако и у њему није било никаквих мисли нити осећања. Сада је све прошло и једрио је чамцем што је боље и савесније могао како би дошао до свог пристаништа. У току ноћи ајкуле су наваљивале на костур, те је изгледало као да су купиле мрвице са какве гозбе. Старац није обраћао пажњу нинашта друго изузев на крму. Приметио је само како сада чамац лако и добро плови, када се крај њега не налази велики терет.
Добар чамац, помисли он. Добар је и неоштећен изузев ручице. То се да лако надокнадити.
Могао је да осети да је сада ушао у струју и да види светлост дуж колонија на обали. Знао је где се налази, и стићи кући сад је било врло лако.
Ветар је бар наш пријатељ, помисли он. Затим додаде, понекад доиста. Па и пучина, са свим нашим пријатељима и непријатељима. И кревет, помисли он. Кревет ми је пријатељ. Заправо само кревет. Кревет, то ће бити велика ствар. Није страшно кад је човек побеђен, помисли он. Никада нисам ни помислио да се пораз отрпи тако лако. А шта те је потукло?
"Ништа", рече гласно. "Испловио сам сувише далеко."
Када је упловио у малу луку светла са Терасе беху угашена и он је знао да се сви налазе у кревету. Ветар је био све јачи и сада је дувао снажно. И поред тога, било је мирно у луци и он отплови до уске камене обале под стеном. Никога није било да му помогне и он зато усидри чамац доста далеко од уобичајеног места. Затим се искрца и привеза чамац за стену.
Изнео је јарбол и око њега омотано једро и све је добро везао. Затим је пребацио јарбол на раме и стао да се пење. Тек је тада осетио сву тежину умора. Он заста за тренутак и осврну се уназад и виде у одблеску уличне светиљке, како велики реп рибе стрци иза прамца. Виде белу линију кичме и тамну масу њене главе са истуреним кљуном и свом осталом голотињом.
Продужио је да се пење и при врху паде и остаде тако неко време лежећи, с јарболом преко леђа. Он покуша да се усправи, али било је сувише тешко и седе ту с јарболом на леђима и гледаше у правцу друма. Једна мачка прође с друге стране идући за својим послом и старац је посматраше. Затим посматраше само друм.
Најзад скиде јарбол и устаде. Затим узе јарбол и пребаци га на леђа и продужи да се пење путем. Морао је да застаје и седа пет пута док је дошао до своје колибе. У колиби, он наслони јарбол о зид. У мраку нађе боцу воде и попи неколико гутљаја. Затим леже на кревет. Навуче ћебе преко рамена и онда преко леђа и ногу и заспа лицем окренутим новинама, раширених руку и дланова извинутих нагоре. Спавао је кад дечак провири кроз кључаоницу. Дувало је тако снажно да рибарски чамци нису могли испловити а дечак је спавао до касног јутра и онда навратио до старчеве колибе, како је по обичају чинио сваког јутра. Дечак виде да старац дише и онда угледа старчеве руке и поче плакати. Отишао је сасвим тихо да му донесе мало кафе, и плакао је силазећи. Многи рибари су се скупили око чамца и гледали у оно што је било везано уз њега и један је стојао у води, заврнутих панталона мерећи костур неким канапом.
Дечко не сиђе доле. Био је ту раније, а један од рибара водио је, уместо њега, бригу о чамцу.
"Како му је", довикну неки рибар.
"Спава", одговори дечко. Није марио што ће га видети уплаканог. "Нека га нико не узнемирава!"
"Има осамнаест стопа од њушке до репа", узвикну рибар који је мерио.
"Верујем", рече дечко.
Он оде до Терасе и заиска кафу.
"Топлу и с пуно млека и шећера."
"Још нешто?"
"Не треба. Касније ћу видети шта ћемо јести."
"Каква је то риба", упита власник. "Таква се риба још никада није видела. Обе оне рибе, које си јуче упецао, биле су такође лепе."
"До врага са мојим рибама", рече дечак. И он поче поново да плаче.
"Хоћеш ли нешто да попијеш", упита власник.
"Не", рече дечак. "Реци да не узнемиравају старца. Вратићу се опет."
"Реци му да ми је врло жао."
"Хвала", рече дечак.
Дечак понесе шољу топле кафе до старчеве колибе и седео је поред њега све док се није пробудио. Једном му се учинило да се буди, али старац поново паде у тежак сан и дечак оде преко друма да позајми мало дрва како би загрејао старчеву собицу.
Најзад се старац пробудио.
"Не дижи се", рече дечак. "Попиј ово." Он усу мало кафе у чашу.
Старац је узе и попи.
"Потукле су ме, Манолине", рече он. "Истински су ме потукле."
"Риба те није победила."
"Није, заиста. То је било тек касније."
"Педрико се стара о чамцу и алату. Шта ћеш урадити са главом?"
"Нека је Педрико одсече и употреби за вршке."
"А кљун?"
"Узми га ако желиш."
"Узећу га радо", рече дечак. "А сада морамо размишљати о осталом."
"Да ли су ме тражили?"
"Наравно. Обалске патроле и авиони."
"Океан је велики а чамац мали и тешко га је видети", рече старац. Опази како је пријатно кад се може говорити с неким уместо са самим собом. "Недостајао си ми", рече он. "Шта си уловио?"
"Једну првог дана, једну другог дана и две трећег."
"Врло добро."
"Сада ћемо опет рибарити заједно."
"Не. Нисам срећне руке. Више немам среће."
"До ђавола са срећом", рече дечак. "Понећу собом срећу."
"Шта ће рећи твоја породица?"
"Не тиче ме се. Две сам ухватио јуче. Одсада ћемо рибарити заједно, јер имам још много да научим."
"Морамо набавити једно добро убојито копље и увек га носити собом. Сечиво можеш направити од блат-федера неког старог форда. Наоштрићу га у Гуанабакоји. Треба да буде оштро и нежарено јер ће се иначе преломити. Мој нож се сломио."
"Набавићу други нож и избрусити га. Колико дана ће дувати овај тешки бриса?"
"Можда три, можда више."
"За то време ћу све довести у ред", рече дечак. "Гледај да ти руке буду опет у реду, стари."
"Знам како ћу их излечити. Ноћас сам испљувао нешто необично и осетио сам да се нешто прекинуло у мојим грудима."
"Гледај да и њих доведеш у ред", рече дечак. "Лези, стари, а ја ћу ти донети чисту кошуљу. И нешто за јело."
"Донеси све новине које су изашле док сам се налазио на мору", рече старац.
"Мораш се брзо опоравити јер има пуно ствари које треба да научим, а ти ме можеш поучити у свему. Како си се напатио!"
"Много", рече старац.
"Донећу храну и новине", рече дечко. "Одмарај се, стари. Купицу маст за твоје руке."
"Не заборави да кажеш Педрику да му глава припада."
"Не. Нећу заборавити."
Када је дечак изашао и упутио се изгаженом стазом преко коралних стена, поново заплака.
Тога поподнева, на Тераси се налазило неко друштво туриста, па посматрајући море преко празних кантица за пиво и мршавих баррацудас, нека жена виде крупну, дугу белу кичму са огромним репом, који се љуљао тамо-амо на таласима, док је источни ветар непрекидно дизао велике таласе, пред улазом у луку.
"Шта је оно?" упита келнера и показа на дугу кичму велике рибе која је сада била само олупина што је чекала само на то да нестане заједно са осеком.
"Тибурон", рече келнер "једна ајкула." Мислио је да ће тиме објаснити све што се догодило.
"Нисам знала да ајкуле имају тако лепе и фино изрезане репове."
"Ни ја нисам знао", рече њен сапутник.
Горе у колиби на старчеве очи поново се навукао сан. Спавао је још увек с лицем загњуреним у постељу, а дечак је седео крај њега, посматрајући га. Старац је сањао о лавовима.