Добро би било да је већ једном, помоћу лукавства, присили да изабере циљ, сетио се старац.
Њен циљ је био да остане дубоко у тамној води, далеко од свих замки и превара и лукавства. Мој циљ је био да одем даље од свих људи. Даље од свих људи на свету. Сада смо, од поднева везани риба и ја. И никог нема да нам помогне.
Можда и није требало да будем рибар, размишљао је. Него, рођен сам да будем то. Морам се свакако подсетити, чим сване, да поједем туња.
У цик зоре нешто је повукло за један од мамаца, који су се налазили иза њега. Чу како се штап ломи и конопац одвија преко ограде чамца. Извади у мраку нож из корица и када је успео да пребаци сву тежину на своје лево раме, онда је повукао уназад и пресекао конопац о дрво ограде. Затим пресече конопац најближи њему и у мраку причврсти слободне крајеве резервног клупчета. Радио је спретно једном руком, а једном ногом је стајао на клупчадима да се не би котрљала док им је везивао чворове. Сада је имао шест резервних клупчади. Два од сваког мамца који је пресекао, а поред тога и два од мамца које је риба загризла; сви су они били повезани.
Кад сване, размишљао је, вратићу се мамцу на дубину од четрдесет аршина и њега ћу пресећи и привезати за резервно клупче. Биће да сам изгубио две стотине аршина доброг каталонског цордел-а и удице и ушице. То се може надокнадити. Али како надокнадити губитак ако нека риба загризе конопац и пресече га. Која ли је то риба малочас зграбила мамац? Можда марлин или сабљарица, широких чељусти, или ајкула. Нисам је осетио. Морам се ове брзо отарасити.
Гласно је рекао: "Ех, да ми је дечко сада овде!"
Али, дечка немаш, помисли. Само си ти, сам и биће боље да се вратиш последњем конопцу, не обзирући се да ли је мрачно или не, и пресечеш га и причврстиш два резервна клупчета.
Тако је и учинио. Било је тешко радити у мраку а једном приликом риба подиже велики талас који га обори на под и расече га испод ока. Танак млаз крви потече му низ образ. Али, она се згруша и сасуши пре него што је склизнула до браде и он се затим врати на прамац.и наслони на дрво. Поправи џак и пажљиво намести конопац, тако да му паде преко још неоптерећеног дела леђа, и, док га је тако држао укотвљеног преко својих плећа, испита пажљиво трзање рибе и затим процени којом се брзином кретао чамац.
Зашто је тргнула у страну, помисли он. Жица је сигурно склизнула низ њена брежуљкаста леђа. Свакако, леђа је мање боле него мене, али, не може она вући бесконачно чамац, ма колика да је. Сад је све отклоњено што би могло да прави сметње а, поред тога, има и много резервног канапа — све што је потребно.
"Рибо", рече он благо и јасно. "Остаћу с тобом док не умрем."
Остаће она са мном, старац помисли, и тако ишчекиваше да сване. Било је хладно пред свитање и он се припи уз дрво да се загреје. Издржаћу толико колико и она, размишљао је. И при првој светлости виде како се чамац диже и спушта. Чамац се непрекидно кретао а кад се указа први трачак сунца, оно се налазило с десне стране старчевог рамена.
"Креће према северу", рече старац. "Струја нас је скренула далеко према истоку", мислио је. "Добро би било да се врати низ струју. То би значило да се уморила."
Када се сунце још више дигло, схватио је да се риба није уморила. Постојао је само један повољан знак. Нагиб конопца је говорио да је пливала на мањој дубини. То још није значило да ће искочити, помислио је. Али могла је.
"Боже, пусти је да скочи", рече старац. "Имам довољно конопца." Можда ће је, ако мало више затегне, жица озледити и онда ће скочити. Сада, када је већ свануло, пусти је да скаче да би напунила своје мехурове дуж леђа ваздухом и онда се неће моћи догодити да, пре него што умре, оде у дубину.
Он покуша да појача затегнутост али конопац, откако је риба загризла удицу, није био никада као сада напет до својих крајњих граница и он осети отпор док је вукао и онда схвати да се уже више није могло затезати. Не смем га више вући, помисли. Сваки трзај проширује рану од удице и онда ако скочи, може се догодити да јој се извуче. У сваком случају, осећам се боље на сунцу а засада и немам потребе да гледам у њега.
На конопцу се видео жути коров али старац је знао да то конопац чини још тежим и зато је био задовољан. То је био жути голфски коров који је у току ноћи светлуцао тако јако фосфоресцентним сјајем.
"Рибо", рече он, "волим те и много те поштујем. Али убићу те неминовно пре смираја сунца."
Надајмо се томе, помисли.
Једна птичица долете са севера до чамца. То је била нека мала птица певачица и она је летела ниско изнад воде. Старац је одмах видео да је врло уморна.
Птица слете на крму чамца и ту остаде. Затим направи неколико кругова око старчеве главе и задржа се на канапу где беше угодније.
"Колико имаш година", упита старац птицу. "Да ли ти је то прво путовање?"
Птица га је гледала док јој је говорио. Била је сувише уморна да испита конопац и она се заљула на својим нежним ножицама.
"Јак је", рече јој старац. "Сувише је јак. Да ти је ноћ била спокојна, не би била тако уморна. Какве те птице гоне?"
Јастребови, помисли он. Лете према мору да би наишли на вас. Али, он птици не рече ништа, она га није могла разумети а ускоро ће сазнати за јастреба.
"Одмори се добро, птичице", рече он. "Затим одлети и потражи своју срећу као и сваки човек, као и свака птица, као и свака риба."
Говорио јој је то јер су му леђа ноћас утрнула и сада су га ужасно болела.
"Остани код мене, птичице", рече. "Жао ми је што не могу разапети једро и повести те собом при лаком поветарцу што се диже. Но, бар је са мном један пријатељ." И баш тада риба трже и старац паде на прамац а можда би га и бацила преко ивице да се није придржао и попустио конопац.
Птица одлете кад канап задрхта а старац није видео кад је узлетела. Десном руком пажљиво додирну конопац и примети да му је рука крвавила.
"Нешто ми је озлеђено", рече гласно и повуче конопац да би видео да ли ће риба скренути. Али, кад је затегнуо до крајње границе, он престаде с тим и одмери тежину.
"Осећаш га сада, рибо", рече он. "А, бога ми, исто тако и ја."
Он се осврну за птицом јер је желео њено друштво. Птица се изгубила.
Ниси остала дуго, помисли старац. Но, тамо је свакако још суровије, тамо где си одлетела, сем ако се ниси докопала обале. Како сам могао дозволити да ме риба повреди тако наглим трзајем? Мора да сам био глуп. Или можда због тога што сам посматрао птичицу и размишљао о њој. Сад треба да обратим већу пажњу на свој посао, а онда да поједем туња како бих сачувао снагу.
"Желео бих да је дечак овде и да имам соли", рече гласно.
Пребацујући терет конопца на лево раме и клекнув пажљиво, он опра руку у океану и држао је више од једног минута тако загњурену и посматрао крвави траг и непрестано пенушање воде око руке, а с кретањем чамца нестајало је крви.
"Много је успорила", рече он.
Старац би још држао руку у сланој води, али плашио се другог изненадног трзања рибе и зато устаде и испружи руку према сунцу. Конопац је само лако озледио руку. Али, то беше најпокретљивији део руке. Знао је добро да ће му руке бити потребне пре него што се све то сврши, а затим није ни желео да буде повређен пре но што постигне циљ.
"Сада", рече када му се рука осушила, "морам појести мало туња. Могу га дохватити руком и појести га на миру."
Он клече и нађе туња помоћу куке која се налазила испод прамца и привуче га к себи, али пазећи да не додирне затегнуте конопце. Опет је држао конопац на левом рамену и одржавајући левом руком равнотежу, он свуче рибу с куке а ову врати на старо место. Затим клече једним коленом на рибу и гулећи с леђа, од главе па све до репа скину тамно црвено месо рибе. Када је тако згулио шест трака, рашири их преко дрвета на прамцу, обриса нож о панталоне и узе костур рибе за реп и баци га у воду.
"Сумњам да ћу је целу појести", рече и пређе ножем преко једне од трака. Осећао је хладан оштар притисак конопца, а леву му руку захвати грч. Она се чврсто припи уз конопац и он је погледа с пуно прекора.
"И то ми је нека рука", рече. "Добро, грчи се ако хоћеш. Претвори се у канџу. Ништа ти неће помоћи."
Дођи само, помисли он и погледа под којим је углом конопац падао у тамно море. Једи сада, и то ће ти ојачати руку. Рука није крива а ти си много часова провео са рибом. Али, са њом си у стању да будеш вечно. Поједи туња сада.
Узео је једно парче и метнуо га у уста и полако жвакао. Није било непријатно.
Добро жваћи, мислио је, и извуци све сокове. Не би било лоше да се једе са мало лимуна и соли.
"Како си, руко?" запита руку, укочену скоро као мртву. "Појешћу више, у твоје здравље."
Он поједе друго парче које је пресекао надвоје. Жвакао је пажљиво и затим испљува кожу.
"Како ти је, руко? Да ли је можда сувише рано да се зна?"
Он загризе још једно велико парче и поче га жвакати.
"То је изванредно пунокрвна риба", мислио је. "Срећан сам што нисам ухватио делфина уместо ње. Делфин је сувише сладак. А ова није таква, и у њој се још увек налази сва снага." Човек мора бити практичан, помисли. Добро би било да имам соли. А не знам да ли ће сунце укваритиили осушити оно што остане и зато ће бити боље да све поједем мада нисам гладан. Риба је мирна и истрајна. Појешћу све и онда сам спреман.
"Стрпи се, руко", рече он. "То чиним због тебе."
Хтео бих нахранити рибу. Она ми је брат. Али морам је убити и зато бити довољно снажан. Полако и свесно он поједе све што је остало од рибљих трака.
Он се усправи, чистећи руку о панталоне.
"Сада", рече, "можеш пустити конопац, руко, ја ћу радити десном док се не опаметиш." Левом ногом стаде на тешко уже које је лева рука држала и повуче уназад да би се супротставио притиску на леђима.
"Помози ми Боже, да ме грч прође", рече он, "јер не знам шта риба намерава." Али, она је изгледа мирна, мислио је, и ради све по плану. А какав је мој план? Морам га прилагодити њеном, с обзиром на њезину величину. Ако скочи, могу је убити. Али, она ће се заувек задржати доле. Онда ћу и ја, заједно с њом, остати заувек на дну.
Он протрља згрчену руку о панталоне и покуша да отвори шаку. Али, она се није отварала. Можда ће се отворити на сунцу, помисли он. Можда ће се отворити кад сварим сировог, јаког туња. Ако хоћу да је отворим, отворићу је без обзира на све. Али, нећу је отварати силом. Нека се отвори сама од себе. Уосталом, злоупотребљавао сам је ноћас када је било потребно да пресечем и вежем разне конопце.
Он баци поглед по мору и осети како је сада сам. Али, виде призме у тамним морским дубинама и затегнути конопац испред себе, и необично таласање у непокретном ваздуху. Облаци су се гомилали под притиском пасата и он испред себе виде јато дивљих пловки које су се оцртавале на небу изнад воде. Јато затим нестаде и онда се опет појави, и он је знао да човек није никада сам на мору.
Сетио се како се неки људи плаше када пловећи у малом чамцу изгубе копно из вида а знају да се налазе у месецу који обилује невременом. Сада се налазио у периоду урагана а кад он не дува, време је у том месецу најлепше у току целе године.
Ако предстоји ураган човек на мору опажа увек дан раније знаке на небу. Они, на обали, не могу их видети јер не знају у шта да гледају, размишљао је. Свакако да и обала проузрокује разлике у облицима облака, али, сада се ураган неће дићи.
Он погледа нагоре и виде беле хумулусе извајане у нежне грудве сладоледа, а високо изнад њих на септембарском небу беху перјасти трагови цируса.
"Лак бриса", рече он, "лепше време за мене него за тебе, рибо."
Лева му рука беше још увек згрчена али се сада поче полако отварати.
Мрзим грч, помисли он. То је подвала сопственог тела. Понижавајући је да се у присуству других добије пролив услед тровања храном или да се због тога повраћа. Али, грч — увек га је сматрао за цаламбре — понижава човека, нарочито онда када је сам.
Да је дечак овде могао би је протрљати и повратити, мислио је. Ипак ће се отворити.
Затим му десна рука осети разлику у притиску конопца и то пре него што је опазио промену његовог нагиба у води. А када је конопац повукао к себи и ударио левом шаком снажно и неочекивано о бутину, спази како нагиб конопца постаје све блажи.
"Пење се", рече он. "Придружи се, руко, молим те, хајде, придружи се."
Конопац се дизао лагано и равномерно а затим се испред чамца набра површина океана и риба се појави. Излазила је бескрајна и вода се сливала низ њене бокове. Бљештала је на сунцу а њена глава и леђа беху тамни и црвени док су јој се пруге на слабинама преливале у отвореној плавој боји. Њен кљун беше дуг као штап за безбол и заоштрен као рапир, тело јој постоја паралелно с површином воде, затим као гњурац поново зарони, и старац виде како тоне, с репом налик на велику косу, и како конопац стаде да се све више затеже.
"Дужа је две стопе од чамца", рече старац. Конопац се кретао брзо али равномерно и рибу није обузела паника. Старац је покушавао да обема рукама држи конопац испод његове крајње границе затегнутости. Знао је, ако непрекидним притезањем не приволи рибу да успори она би могла да одмота цео конопац и прекине га.
То је велика риба и морам је умирити. Не смем никада дозволити да постане свесна своје снаге, ни свих оних могућности које настају њеним трзањем. Да сам на њеном месту, запео бих из све снаге и повукао — па куд пукло да пукло. Али, хвала Богу, оне нису тако интелигентне као ми који их убијамо; мада су племенитије и способније.
Старац је видео много великих риба. Имао је прилике да види многе тешке и преко пет стотина килограма и уловио је две такве грдосије у току целог свог живота. Али, никада сасвим сам. Сада, сам, и далеко од копна, привезан је за највећу рибу коју је икада видео, већу од свих за које је икада чуо, а лева рука му је била још увек згрчена као канџе у орла.
Ипак ће оживети, мислио је старац. Сигурно ће оживети да помогне десној. Постоје три ствари у братском међусобном односу: риба и моје руке. Мора се отворити. Недостојно је ње да буде згрчена. Риба је опет пливала спорије и кретала се уобичајеном брзином.
Зашто је скочила, размишљао је старац. Као да је хтела да покаже колико је велика. Сад додуше знам. Хтео бих и ја да јој покажем какав сам. Али, онда би видела и згрчену руку. Нека мисли да сам више човек него што сам, а такав ћу свакако и бити. Хтео бих да сам риба, баш ова риба, у таквим околностима у којима је и она сада, под условом да ми остане воља и разум.
Он се наслони удобно на дрво и издржа стрпљиво сав бол, док је риба пливала равномерно, а чамац се пробијао лагано кроз тамну воду. Када је дунуо ветар с копна, море се мало узбурка и у подне старчева лева рука живахну.
"Рибо, рђаве вести за тебе", рече он и подиже конопац преко џака који му је покривао леђа.
Осећао се угодније, али је патио, мада то није признавао.
"Нисам побожан", рече он. "Али, изговорићу десет Оченаша и Богородице дјево само да ухватим рибу, а ако буде моја, отићу ћу на поклоњење Кобреанској девици. Ето обећања!" И он поче да се моли механички. Каткад је био толико уморан да се молитве није могао сетити и онда је реци изговарао брзо да би сачувао аутоматизам. Богородице дјево је лакше очитати него Оченаш, помисли он.
"Здраво Марија, пуна милости господње. Благословена ти јеси међу женама и благословен плод утробе твоје. Мајко божја, моли сад за нас, грешнике, као и у часу наше смрти, амен." Затим додаде: "Блажена девице, моли се за смрт ове рибе. Ма колико да је дивна."
Када је очитао обе молитве и осећајући се сад много боље, али још увек патећи у истој мери а можда још и више, он се наслони на прамац и поче механички да мрда прстима леве руке.
Сунце је сада грејало, мада је лаки поветарац пиркао.
"Биће боље да променим мамац на овој малој удици код прамца", рече он. "Ако се риба реси да издржи још једну ноћ, биће опет потребно да једем а воде има још мало у боци. Не верујем да овде могу ухватити што друго до делфина. Али, ако га поједем свежег, неће бити на одмет. Желео бих да се летећа риба спусти ноћас на чамац. Али, немам светлости да их привучем. Летећа риба, ма колико била сирова, изврсна је за јело, и човек нема потребе да је черечи. Морам сада штедети сваки делић своје снаге. Исусе, нисам знао да је тако велика."
"Ипак ћу је убити", рече он. "У свој њеној величини и слави."
Мада то није поштено, мислио је, али показаћу јој шта све један човек може учинити и издржати.
"Рекао сам дечаку да сам необичан човек. Сада је тренутак кад то треба и доказати."
Хиљаду пута је то већ доказао, па ипак то још није значило ништа. Сада је опет доказивао. Увек је морао поново доказивати, а никада није мислио о прошлости када се налазио у таквим тренуцима.
Било би добро да риба заспи и онда бих и ја спавао и сањао лавове. Зашто ли су ми то лавови најснажнија успомена? "Не мисли о томе, старце", рече сам себи. "Одмарај се сада наслоњен на дрво и не мисли ни на шта. Она се напреже. А ти ради што мање можеш."
Подне је све више одмицало а чамац се још увек кретао лагано и равномерно. Али са истока дуну јачи ветар и старац је пловио тихо лако узнемиреним морем и рана од конопца на леђима сада га је пријатно дражила. Једног тренутка, у току поподнева, конопац се опет почео дизати. Али, риба продужи да плива само на нешто вишем нивоу. Сунце паде на старчеву леву руку и рамена и леђа. Било му је јасно да је риба скренула са севера ка истоку.
Сада, када је своју рибу већ једном видео, могао ју је представити са њеним пурпурним грудним перајима, широким као крило, и великим уздигнутим репом, којим је секла тамну воду. Колико ли види у дубину, запита се старац. Њено око је огромно, а коњ много ситнијих очију види у помрчини. Некад сам могао да видим сасвим добро по мраку. Не у потпуном мраку. Али, скоро, као мачка.
Сунце и стално кретање прстију повратили су му потпуно леву руку и он поче да пребацује све више терета на њу и стресе раменима да би мало померио у страну оштар притисак конопца.
"Ако се ниси уморила, рибо", рече гласно "мора да си врло чудна."
Осетио је велики замор, а знао је да ће се ускоро спустити ноћ и зато покуша да размишља о другим стварима. Мислио је о великим лигама, за њега су то биле Гран Лигас, и он је знао да су Јенкији из Њујорка играли сада против Тигрова из Детројта.
Већ је други дан како не знам резултате, помисли он. Али, морам имати поуздања и бити достојан великог Димаџа који обавља све ствари савршено, чак и када га боли петна кост. Какав ли је бол петне кости, упита самог себе. Ун еспуела де хуесо. Тако нешто ми немамо. Да ли је исто тако мучно, као кад ти петао-мегданџија зарије мамузе у пету? Чини ми се да не бих могао ни то, а ни губитак једног или оба ока издржати и наставити, попут петлова, борбу. Човек се не налази много изнад птица и звери. Ипак бих радије био животиња — овде, у тами мора.
"Све док се ајкула не појави", рече гласно. "Ако ајкула дође онда тешко и њој и мени."
Верујеш ли да би велики Димаџо остао, као ја, тако дуго са рибом, помисли он. Сигурно да би остао, ако не и дуже, јер је снажан и млад. И његов је отац био рибар. Питам се ипак да ли би му бол петне кости толико сметао?
"Не знам", рече гласно. "Никада ме није болела петна кост."
Када је сунце зашло сетио се, да би улио себи више самопоуздања, доба проведеног у Казабланки, када се у једној тамошњој крчми такмичио с моћним црнцем из Сијенфугоса, којег су сматрали најјачим на доку. Двобој је трајао дан и ноћ, с лактовима изнад кредом повучене линије на столу, косо испружених подлактица и чврсто стиснутних шака. Обојица су се трудила из петних жила да приморају један другог да свине руку на сто. Многи су се кладили и свет је улазио и излазио у собу осветљену петролејском лампом, и он је гледао како се после првих осам часова судије мењају, свака четири часа, да би отишли на спавање. Под ноктима његове и црнчеве руке појави се крв и они су пиљили један другоме у очи, шаке и лактове, а посматрали су их они који су се кладили и даље се шетајући по соби, или седећи на високим столицама уза сам зид. Зидови беху од дрвета, премазани светлоплавом бојом, а светиљке су по њима бацале сенке мегданџија. Црнчева сенка беше огромна и лелујала се по зиду кад годи би пламен затитрао.
Изгледи на победу мењали су се стално током целе ноћи и црнцу су давали да пије рум и пуши цигарете. Црнац би после рума покушавао да учини страховити напор. Једног тренутка успео је да пољуља равнотежу старчеве руке — тада он још не беше старац, већ Сантјаго Ел Цампеон — за читава три палца. Старац је ипак вратио руку на мртву тачку. Истог тренутка би му јасно да ће победити црнца који беше згодан човек и атлетски развијен. Када сутрадан они који су се кладили захтеше да се борба прогласи нерешеном а судија стаде да клима главом, он запе из све снаге и поче све више да обара црнчеву руку наниже док ова најзад не леже на дрво. Двобој је почео у недељу ујутру, а завршио се у понедељак ујутру. Многи од присутних тражили су да се борба прогласи нерешеном, јер је требало да оду на докове да утоварују вреће са шећером или до Хаванске компаније за угаљ. Они су нестрпљиво очекивали крајњи исход. А он је окончао борбу пре него што је иједан отишао на посао. Дуго времена после тога звали су га сви "шампион", а у пролеће одржао се реванш. Свет се није много кладио и он је победио врло лако, јер је још у првом сусрету сломио самопоуздање црнцу из Сијенфугоса. После тога борио се још неколико пута и затим је престао. Дошао је до закључка да је могао победити свакога ако би то само стварно хтео, али је исто тако увидео да би у риболову такве борбе сметале његовој десној руци. Покушао је да се бори левом. Али лева рука га је обмањивала, није чинила оно што је желео, и зато јој није веровао.
Сунце ће је сада добро испржити, помисли он. Неће ми се више згрчити сем ако ноћас не захлади. Да ми је знати шта ли ће се ове ноћи догодити?
Један авион прелете му високо изнад главе на путу за Мајами и он је угледао како његова сенка унесе панику међу јатом летећих риба.
"Поред толико летећих риба мора да је ту сигурно и делфин", рече он, и цимну конопац да би видео не би ли се могао извући за још који метар. Није било могуће и конопац остаде чврст а капљице из њега стадоше врцати, што беше знак да тек што није пукао. Чамац се окретао лагано и он је пратио авион све док га је могао видети.
Мора да је врло необично у авиону, помисли он. Желео бих да видим како изгледа море са висине? Мора бити да се добро види риба — ако не лети сувише високо. Летео бих врло ниско, на 200 аршина, и одозго посматрао рибу. Стајао сам једном на греди што спаја јарболе у чамцу од корњачина оклопа и већ са те висине видео сам сасвим лепо. Делфин је тада изгледао зеленији и могле су се видети његове пруге и пурпурне тачке а могао се видети и цео рој. Због чега брзе рибе које живе у тамним морским струјама имају пурпурна леђа или, обично, црвене пруге или мрље. Делфин изгледа наравно зелен јер је у ствари златан. Али, када жели да се нахрани, прописно гладан, тада се виде пурпурне пруге као и код марлина. Да ли то долази од љутине или веће брзине?
Управо док су, пре но што се смркло, пролазили крај великог острва од морског корова саграсо, које се љуљало на лако узбурканом мору и давало утисак као да је океан обљубљивао неког испод жутог покривача, у његову мању удицу загризе делфин. Видео га је тек када је скочио у ваздух сасвим златан под последњим зрацима сунца, извијајући се и копрцајући се дивље у зраку. Скакао је акробатски, гоњен страхом, а старац се врати крми и чучну држећи дебљи конопац десном руком и шаком и левом поче вући делфина и сваки пут на извучени део стао би својом босом левом ногом. Када се риба нађе на крми, праћакајући се очајнички, старац се саже и подиже тамнозелену рибу са црвеним мрљама. Њена уста су грчевитим покретима покушавала да се ослободе удице и она тресну о дно чамца својим дугим трупом, репом и главом. Затим је он удари маљем по глави и она се стресе и умири.
Старац откачи удицу, намести нови мамац и баци је у море. Потом се довукао до прамца. Опра леву руку и обриса је о панталоне. Затим премести конопац с десне руке на леву и опра десну шаку, док је истовремено гледао како сунце тоне у океан. А из вида није испуштао ни нагиб дебелог конопца.
"Није га уопште изменила", рече он. Али, испитујући притисак воде о своју руку, утврдио је да се кретао приметно спорије.
"Ставићу оба весла испред прамца и то ће још више успорити ход у току ноћи", рече он. "Добра је ноћу, а и ја сам исто тако добар."
Биће боље да делфина распорим мало касније да би крв остала у месу. Могу то учинити доцније, а у исти мах ћу наместити и весла тако да појачају отпор чамца. Боље је да рибу оставим сада на миру и да је много не узнемиравам док се не смркне. Залазак сунца је мучан тренутак за рибу.
Он осуши руку на ваздуху, па затим зграби конопац и ослободи се њега колико год је могао и наслони га на дрво како би исти толики, ако не још и већи, терет пребацио на чамац.
Сада се учим како треба радити. У најмању руку барем овај посао. Затим се, такође, присети да риба, од како је загризла удицу, није ништа јела и да је огромна и да јој је потребно много хране. Ја сам појео целог туња. Сутра ћу појести делфина. Он га назва дорадо. Можда ћу морати појести нешто од њега када га будем очистио. Јешће се теже него туњ. Али, најзад, ништа није лако.
"Како си рибо?" упита гласно! "Ја сам сада добро и моја лева рука је добро а имам хране за цео дан и ноћ. Вуци чамац, рибо."
У ствари, није се осећао најбоље, јер бол од конопца, затегнутог преко његових леђа, који скоро престаде да буде бол, пређе у потмуло осећање које га онеспокоји. Али десиле су му се и горе ствари, помисли он. Рука ми је само мало повређена а друга се ослободила грча. Ноге су ми у реду. Дакле, у погледу издржљивости, надмоћнији сам од ње.
Сумрак рано паде, јер се, уопште, по заласку сунца, рано смркава у септембру. Он се наслони на дрво и предаде се одмору колико му је то било могућно. Појавише се прве звезде. Није им знао имена али их је видео и био уверен да ће се на крају појавити све и да ће над њим бдети сви његови далеки пријатељи.
"Риба је такође мој пријатељ", рече гласно. "Такву рибу нисам никада видео нити чуо о њој. Али, морам је убити. Драго ми је што нас нико не присиљава да убијамо звезде."
Замисли, кад би сваког дана морали убијати месец. Месец бежи. А замисли шта би било кад би свакодневно морали убијати сунце? Ипак смо рођени под срећном звездом, помисли он.
Тада му би жао велике рибе која нема шта да једе, но одлучност да је убије, ни за часак не попусти упркос тога што ју је жалио. Колико ће она људи нахранити. Па, ипак јесу ли сви они достојни да је поједу. Не свакако да нису. Нема ниједног достојног да је поједе, када човек помисли на њен подвиг и на њено достојанство.
Те ми ствари нису јасне, рече у себи. Добро је, ипак, што се не морамо трудити да убијамо сунце, или месец, или звезде. Доста је већ и то што живимо на мору и убијамо своју браћу.
А сада, помисли он, време је да поразмислим како да је зауставим. То се може изврћи и на зло и на добро. Могло би се десити да одвијем и сувише конопца, и притом да весла још коче и сасвим успоре кретање чамца, па да тако изгубим моју рибу чим почне да трза. Њено споро вучење чамца продужује у исти мах наше патње, али ме чини безбедним, јер она може да јурне таквом брзином коју још ни једанпут није развила. Ма шта се десило, морам распорити делфина да се не би укварио и узети који залогај како бих био оран и снажан. Одмараћу се још један сат и испитивати њену снагу и постојаност пре него што почнем посао и донесем одлуку. У међувремену, видећу шта ради, има ли каквих промена. Весла — добар је то трик — али дошло је време које не трпи ризик. Још увек је то велика риба, а својим очима сам видео удицу у углу њених чељусти чврсто затворених. Удица није тако страшна. Али, глад је оно, што јој наноси бол и против чега није у стању да се бори. Одмори се сада, старце, пусти је нек ради шта јој је воља све док ти се не укаже прилика да дођеш на ред.
Учинило му се да је отпочивао пуна два сата. Месец се касно указивао и стога није знао да се оријентише у времену. Баш се и није људски одморио. На леђима је осећао још увек притисак који је проузроковала риба и зато се руком ослони на ивицу, желећи да на чамац пренесе што више терета.
Како би било једноставно да затегнем конопац, помисли он. Али, она би га могла прекинути и најмањим трзајем. Морам ублажити притисак конопца на тело и бити у свако доба спреман да га попуштам обема рукама.
"Па ти још ниси спавао, старче", рече гласно. "Има већ пола дана и једна цела ноћ а, ево, сада и други дан како не спаваш. Мораш некако измудровати да мало одремаш у случају да заплива мирно и равномерно. Ако не одспаваш може ти се помутити у глави."
Глава ми је довољно бистра, помисли он. Сувише бистра. Бистар сам исто толико колико и звезде, моје сестре. Ипак морам да спавам. Оне спавају, и месец и сунце исто тако спавају, и океан каткад спава — кад нема струја и када је савршено мирно.
Не заборави да спаваш, мислио је. Сасвим просто заспи а што се тиче конопца, реши то питање на неки прост али сигуран начин. Сада, натраг, и очисти делфина. Сувише је опасно служити се веслима као кочницом ако се мора одспавати.
"Можда ћу издржати без спавања", рече сам себи. "Али то је сувише опасно."
Он стаде да се привлачи крми на рукама и коленима пазећи будно да не узнемири рибу. Можда је у полусну, помисли он. Али, ја нећу да се она одмара. Мора да тегли док не умре.
Кад је дошао до крме он се окрену тако да му цео терет ужета паде на леву руку а десном извуче нож из корица. Звезде беху сада сјајне и он виде јасно делфина, забоде му оштрицу ножа у главу и свуче га под крму. Затим једном ногом стаде на рибу и хитро је распори од трбуха па до под само грло. Онда остави нож и десном јој руком извади црева, очисти је и истрже шкрге. Осети тежину њеног желуца и отвори га. Две летеће рибе су се налазиле у њеној утроби. Биле су свеже, он их стави на страну и избаци црева и желудац преко крме. Потонуше, остављајући за собом фосфоресцентни траг у води. Делфин беше хладан и некако лепрозно бео при светлости звезда и старац огули једну његову половину док му је десном ногом стајао на глави. Затим га окрете и згули другу половину и онда исече обе стране, од главе до репа.