Дечак му је дао два ситна свеза туња или албакоре који су висили на најдоњим конопцима као оловни тегови, а на другим је имао велику, плаву скушу као и једну сарделу коју је једном већ употребио. Али, оне су се налазиле још увек у добром стању и биле су окружене укусним сардинама које су их чиниле још мириснијим и примамљивијим. Сваки конопац, дебео као каква већа оловка, бесе везан за свези, сочни штап, који је при најмањем тразају или додиру мамца морао задрхтати, а сваки канап је имао још по два клупчета од 40 аршина која су могла бити привезана за друге резервне смотуљке, тако да је у случају потребе риба могла да одвије и преко три стотине метара конопца.
Сада је старац посматрао положај три штапа и веслао пажљиво да би одржавао конопце у одређеним дужинама. Било је сасвим светио и сунце тек што није грануло.
Бледо сунце се појави из мора, и старац је видео друге чамце расуте по струји доста близу обале. Затим сунце сину сјајније и треперење се осу изнад воде, и онда, када се потпуно дигло, бљескало је на глаткој пучини, тако да га очи заболеше, а он је веслао не гледајући га. Он је гледао у воду и посматрао је конопце који су се спуштали право у тамно море. Држао их је усправније него ико други, тако да се у сваком слоју мрачних дубина струје налазио по један мамац за сваку врсту рибе која би пливала ту у близини. Међутим, удице других рибара носила је струја и дешавало се да су оне биле у дубини од сто аршина док су рибари мислили да се налазе на шездесет аршина.
Али, мислио је, држим их баш како треба. Само, више немам среће. Ко зна? Можда данас? Сваки дан је нов дан. Добро је кад човек има срећу. Тачност ми је ипак дража. И онда, када срећа дође, спреман си.
Сунце се пело небом већ пуна два сата и очи га више нису болеле кад је гледао према истоку. На видику су била још свега три чамца, и чинило се да су врло мали и сасвим близу копна.
Целога живота јутарње сунце ми је пекло очи. Па ипак, оне су још добре. Свечери могу слободно гледати право у њега, очи ми не засени. А оно је свечери јаче. Али, јутром ми задаје бол.
Тог тренутка спазио је птицу — фрегату, дугих црних крила како кружи на хоризонту испред њега. Брзо је падала: обрушавала се окомито, крила повијених уназад, и затим је поново кружила.
"Нешто има", рече старац. "Не вреба она само тек тако."
Веслао је полако и равномерно према месту где је птица кружила. Није се журио и своје конопце је и даље затезао и попуштао. У струји је пловио нешто брже, али је затезао конопце још увек беспрекорно, мада нешто нервозније него пре но што је пошао за птицом.
Птица се диже у ваздух и кружила је опет непокретних крила. Затим се изненада устреми, и старац виде како се, над површином, летеће рибе очајно распршташе.
"Делфин", гласно заусти старац. "Огроман делфин."
Остави весла и извуче из прамца неки кратак канап. Канап је имао удицу од жице и удицу средње величине, и он прикачи као мамац, једну од сардина. Пребаци га преко ограде и причврсти за један прстен на прамцу. Затим стави мамац и на други конопац и остави га склупчаног под прамцем у сенци. Онда опет завесла и посматраше црну птицу дугих крила, која је сада шестарила над самим морем.
Док ју је посматрао, птица се поново устреми забачених крила, а када се даде у потеру за летећим рибама, замахну снажно и узалудно крилима. Старац је видео лако надимање воде које проузрокују велики делфини кад иду у потеру за гоњеним рибама. Делфини су секли воду под летећим рибама а затим би, када би се птице суновратиле у дубину, муњевито нестајали под водом. То је велико јато делфина, мислио је он. Развили су се широко и летеће рибе имају мало изгледа да се извуку. А птица нема никаквог изгледа. Летеће рибе су исувише велике за њу, а уз то и пливају страшно брзо.
Посматрао је летеће рибе, које су се непрестано губиле и појављивале, као и безуспешно настојање птица. Ово јато ми је умакло, мислио је он. Лете ти оне и брзо и далеко. Али, можда ће ми поћи за руком да сусретнем коју закаснелу од њих, а можда их сада опкољава моја велика риба. Моја велика риба мора да је негде у близини.
Облаци изнад копна нарастоше сада попут брда, а обала је била још само дуга, зелена линија са сиво-плавим брежуљцима иза себе. Вода постаде тамноплава, тако тамна да је изгледала скоро гримизна. Кад би погледао у дубину, видео би црвене алге планктона у тамној води и необичну светлост коју је сада расипало сунце. Посматрао је своје удице и видео како се губе вертикално у води, и радовао се што је било много планктона, јер је то значило да ту риба мора бити обилато. Необична светлост којом је сунце, сада када је одскочило, бојило воду, као и облици облака над копном, предсказивали су добро време. Птица је, пак, била сада скоро изван видика и ништа се није показивало на површини воде сем нешто жутог, од сунца избледелог, саргасо-морског корова и љубичастих, чврстих облика, светлуцавог пиктијастог клобука отровне медузе, која се кретала поред самог чамца. Нагињала се на страну, па се опет усправљала. Вртела се весело као мехур са својини дугим смртоносним црвеним концима што су се скоро један метар вукли по води.
"Агна мола", рече старац, "ти курво."
Стојећи на месту најзгоднијем за веслање, погледа у воду и опази ситне рибе, исте боје као и отровни конци како пливају између њих, и танану сенку коју су бацале медузе. Рибице су биле имуне против тога отрова. Но људи нису, па би се када би, док се старац бори с рибом, конци обавили ужад и остали тако да висе, слузави и љубичасти, добијали пликови и ране по рукама и шакама. Отров агна мола деловао је брзо и пекао као после ударца бичем.
Светлуцави клобуци беху чаробно лепи. Али су били најподмуклији од свега што се крило у мору, а старац је гледао са задовољством када би их морске корњаче прождирале. Када их корњаче спазе, приближе им се спреда, затворе очи, тако да буду савршено заштићене оклопом, и прождиру их — отровне конце, и све остало. Старац је посматрао радо када их корњаче зграбе, али он их је и сам, са уживањем, газио на обали после буре, и слушао како прште када би их својим тврдим ципелама размрскавао.
Волео је зелене корњаче као и оне што су им главе сличне јастребу, због њихове елеганције и брзине и вредности, а гајио је пријатељски презир према оним огромним, глупим, у жутом оклопу, необичним у својој љубавној игри, које су гутале тако задовољне, затворених очију, отровне медузе.
Корњаче нису имале за њега ничег мистичног, мада се дуго година возио у чамцима сачињеним од корњачиног оклопа. Жалио их је све, чак и велике корњаче, које су биле дуге као и његов чамац и тежиле једну тону. Највећи број људи нема срца према корњачама, јер срце корњаче куца још много часова пошто буде убијена и раскомадана. Али, размишљао је старац, и ја имам исто такво срце, а моје ноге и руке су исте као њихове. Јео је њихова бела јаја, да би ојачао. Јео их је током целога маја да би се у септембру и октобру могао понети с великим рибама.
Пио је, такође, свакога дана, по шољу рибљег уља из суда који је личио на бубањ, и то у колиби где су многи рибари остављали свој алат. Стављао га је свима рибарима — кад би га желели — на располагање. Укус тога уља био је скоро свима одвратан. Али, он ипак није био одвратнији него устајати у доба када су се обично дизали, а поред тога био је добар и против свих назеба и грипа, а користио такође и очима.
Старац погледа увис и виде како птица опет кружи.
"Нашла је рибу", рече старац. Ни једна летећа риба није секла површину а нису се виделе ни мале, усамљене рибице. И док је старац тако посматрао, један мали туњ скочи у ваздух, преврте се и зари се главачке у воду. Туњ засија попут сребра на сунцу и када се поново нађе у води, појави се још један, затим други, и они су скакали у свим правцима и ударали као бичем по води која се прели пеном и онда се дадоше у потеру, дугим скоковима, за рибицама. Опколише их и почеше да им се примичу.
Ухватио би их да не пливају сувише брзо, мислио је старац, и гледао како се јато пробија кроз воду и како се птица спушта и гњура за рибицама које су, обузете паником, јуриле тамо-амо по површини.
"Птица је од велике помоћи", рече старац. Баш у том тренутку затеже се уже под његовим ногама и он остави весло и осети тежину малог туња који се копрцао док је затезао уже и почео да га извлачи. Трзање је постајало све јаче док је извлачио, и он виде у води плава леђа рибе и златну боју њених бокова пре него што ју је бацио у чамац. Она је лежала ћела целцата и обла на сунцу и буљила својим неинтелигентним очима док је брзим трзајима и ударцима свога глатког и покретног репа о бок чамца себи уништавала живот. Старац је удари из доброћудности по глави и баци је, док јој је тело још дрхтало, у сенку испод чамца.
"Албакора", рече гласно. "То ће бити изврстан мамац. Биће да има десет фунти." Није се сећао када је први пут, почео сам са собом говорити наглас. У старо доба, када би бивао сам, певао је, а некад је певао ноћу, у шмаку или чамцу од корњачиног оклопа, док би сам на стражи стајао са веслом. Вероватно је почео да говори сам са собом, када би остао сасвим сам, онда када га је дечак напустио. Но више се не сећа. Кад би он и дечак заједно рибарили, говорили су обично тек када би било потребно. Причали су само ноћу или када нису могли због невремена да исплове из луке. На мору се сматрало врлином не говорити сувишно и старац се тога увек држао и поштовао. Сада је, међутим, своје мисли гласно изражавао, јер тиме ником није досађивао.
"Да ме други чују како говорим гласно, мислили би да сам пошашавио", рече он. "Али, пошто ја то нисам, сасвим ми је свеједно. Богати имају радио у чамцу па им он прича. И слушају вести о безболу."
Није сада време да се мисли на безбол, размишљао је. Време је сад да се мисли само на једну једину ствар. На ону за коју сам рођен. Можда је, ето, нека велика риба у близини овог јата, размишљао је. Ухватио сам само једну злехуду албакору, али, оне су се дале — далеко на пучини — на посао, а иначе су врло брзе. Све што данас излази на површину креће се брзо и у правцу северо-истока. Да ли због дневне светлости? Или је то временски предзнак, мени непознат?
Више није видео зеленило обале, већ само врхове плавих брежуљака, који су се белели као да су били покривени снегом, и облаке који су се, као снежна брда, надносили над њима. Море је било сасвим тамно а светлост је стварала призме у води. Безбојни делићи планктона били су сада од сунца, које се високо дигло, као разједени, и старац је видео још само високе призме у модрој води дубокој једну миљу, где су његови конопци нестајали под правим углом.
Туњеви — рибари су звали све такве рибе туњевима и разликовали их по имену само онда када су их носили на пијацу или их намеравали дати у замену за мамце — опет су ишчезли у дубини. Сунце беше сада врло јако и старац га је осећао на свом потиљку приликом веслања а осећао је како му зној цури низ леђа.
Могао бих сасвим просто да препустим чамац струји, мислио је он, да спавам и да вежем конопац неколико пута око прстију на ногама, како би се у случају потребе пробудио. Али, данас је осамдесет пети дан, па би данас требало да улови нешто вредно.
Док је посматрао удице, виде како један од свежих прутева јако задрхта.
"Да", рече он, "да", и остави весла и не удари њима о чамац. Он потеже конопац, ухвати га између палца и кажипрста десне руке. Није осећао ни притисак ни тежину; конопац је висио лабаво. Ово се затим понови. То беше сада као неки пробни трзај, краткотрајан и лак, а он је тачно знао шта то значи. У дубини од стотине аршина, марлин је прождирао сардине, које су покривале врх и колено удице, где је шиљак, искован руком, вирио из главе малог туња.
Старац је држао пажљиво и лабаво конопац и левом руком га брижљиво скину са штапа. Сад је могао пустити да му клизи преко руке а да риба не осети ни најмањи трзај.
Овог месеца, па још кад се узме у обзир колико се далеко отиснуо од обале, риба мора да је огромно велика, размишљао је. Једи, рибо! Једи! Изволи само! Како су свеже, као и ти, рибо, у дубини од шест стотина стопа у мраку ове хладне воде. Окрени се још једном у тмини и врати се и поједи их.
Он осети лако, фино трзање, затим још јачи трзај, јер се глава сардине са удице теже скидала. После тога не догоди се ништа.
"Дођи", рече старац гласно. "Начини још један круг. Само их помириши. Зар нису укусне. Поједи их људски а после њих на реду је туњ. Чврст и хладан и укусан. Не устручавај се, рибо. Поједи их!"
Ишчекивао је са конопцем између палца и кажипрста, гледајући истовремено и у остале конопце, јер је риба могла испливати навише или се пустити наниже. Затим се осети опет лак трзај.
"Загришће", рече старац гласно. "Дај Боже, да загризе."
Ипак није загризла. Изгуби се а старац и не опази.
"Није могла да оде", рече он. "За име Христа, није се могла изгубити. Само се окренула. Можда се претходно мало закачила за удицу и сада се присетила."
Тада он осети како нешто лагано додирну конопац и он би срећан.
"Само се окренула", рече он. "Загришће."
Био је срећан што осећа лагано трзање, а онда осети нешто чврсто и невероватно тешко. То беше тежина рибе и он олабави конопац, и пушташе га све ниже, ниже, ниже, одмотавајући први од два резервна клупчета. И док је конопац лагано клизио преко старчевих прстију могао је још увек осетити велику тежину, мада је притисак његовог палца и кажипрста био скоро неприметан.
"Каква риба", рече он. "Сада ју је ухватила устима попреко и сада је вуче собом."
Затим ће се окренути и прогутати је, мислио је. То није изговорио, јер је знао, када се говори унапред о нечему добром, може оно и да се изјалови. Знао је каква је то морала бити огромна риба и он је већ видео у мислима како се са туњем кога је држала попреко у устима удаљује. У том тренутку он осети како се она више не креће, али осећај тежине још није изгубио. Затим, она поста тежа и он одви још више конопца. Једног тренутка он га притисну јаче палцем и кажипрстом и тежина се повећа и повуче право у дубину.
"Загризла је", рече он. "Сада ћу је пустити да поједе натенане."
Дозволио је да му канап клизи низ прсте док је леву, слободну руку пустио и покушао да веже слободне крајеве оба резервна клупчета за ушицу два резервна смотуљка следећег канапа. Сада је био спреман. Имао је у резерви три канапа од по четрдесет аршина, осим клупчета којим се сада служио.
"Једи још мало", рече он, "добро прогутај."
Гутај тако да ти се шиљак забије право у срце и да те убије, мислио је. Затим изађи на површину и допусти да те убодем харпуном. Лепо. Јеси ли спремна? Да ли си се дуго гостила?
"Сада", рече гласно и са обе руке извуче конопац у дужини од готово једног метра и онда запе још једном, и затим повуче конопац из петних жила.
Ништа се не зби. Риба се само даље полако кретала и старац је није могао подићи ни за један палац. Његов конопац беше јак и намењен тешким рибама, и он га је тако затезао преко леђа да капљице воде почеше прскати из њега. Тада конопац поче да прави у води тихи, шиштећи шум и он га је још увек држао и одупирао се у трзању. Чамац стаде да се креће лагано према северу.
Риба је пливала мирно и они су пловили тихом водом. Остали мамци беху још увек у води, али другог излаза није било.
"Желео бих да се дечак налази крај мене", рече старац гласно. "Једна ме риба вуче и ја сам у ствари сад залогај који вуку. Могао бих затегнути конопац, али би тада она била у стању да га прекине. Морам га држати што боље могу и по потреби га продужавати. Дај, Боже, да само путује и да не оде дубље.
Држао је канап, затегнут преко леђа и гледао је у његов коси положај у води, као и у чамац који се кретао равномерно према западу.
То ће је стати главе, размишљао је старац. Није у стању да издржи дуго. Али после четири сата риба је још увек пливала према отвореном мору, вукући за собом чамац, а он је још увек држао затегнут конопац преко леђа.
"Било је подне кад је загризла удицу", рече он. "А још је нисам ни видео."
Пре него што је уловио рибу, ставио је на главу велики сламни шешир и он га је сада гребао по челу. Био је жедан, те клече и пажљиво, да не би померио конопац, истеже се, што је више могао, према боци са водом. Отвори је и узе један гутљај. Затим се наслони на прамац да би се одморио. Седео је на неразапетом јарболу и једру и није се трудио да размишља, већ је само желео да то све издржи.
Онда се окрену и виде да се копно више није ни назирало. Сасвим је свеједно, помисли он. Могу се вратити натраг, оријентишући се помоћу одблеска светлости изнад Хаване. Још има два сата до заласка сунца и можда ће пре тог доба она изронити. Ако то не учини сада, онда ће изронити кад месец засија. Ако и тада то не буде онда ће можда изронити када сунце гране. Није ме ухватио још никакав грч и осећам се довољно снажним. Најзад, она има удицу у ждрелу а не ја. Али, каква мора да буде риба која тако вуче! Мора да је добро загризла. Да ми је само једном да је видим како бих сазнао каквог имам противника.
Целе те ноћи риба није променила курс, нити правац, колико је то старац могао да разабере по положају звезда. После заласка сунца захладни и зној се сушио хладећи старчева леђа, његове руке и његове старе ноге. У току дана, узео је џак којим је био покрио суд са мамцем и простро га на сунцу да би се осушио. Када је сунце зашло он га огрну око врата, тако да му је висио низ леђа. И он га пажљиво подметну под конопац који се спуштао преко његових леђа. Џак ублажи, попут јастука, притисак конопца и он пронађе положај у коме се скоро угодно осећао. Положај беше стварно само унеколико мање неугодан него пре, али њему се чинио скоро пријатан.
Ни ја њој, ни она мени — једно другом не можемо ништа учинити, размишљао је. Све док тако вуче.
У један мах устаде и помокри се преко ивице чамца и погледа према звездама и проконтролиса свој курс. Конопац беше као каква фосфоресцентна пруга која је падала право са његових леђа у воду. Сада су напредовали спорије и светлост изнад Хаване беше слабија и он је знао да сада струја скреће према истоку. Ако више не будем видео трачке светлости над Хаваном, значи онда да идемо даље према истоку, размишљао је. Јер, да је курс рибе остао непромењен, требало би да их видим још неколико часова. Какви ли су данашњи резултати Велике лиге, питао се. Да човек сада има радио било би изванредно. Затим помисли, па, размишљаш све време само о томе. Мисли, море, о томе шта сад да радиш. Не смеш правити глупости.
Онда рече гласно: "Ех, да ми је дечко сада овде! Да ми помогне и да све ово види."
Нико не би смео да остане у старости сам, размишљао је. Али то је неминовно. Не смем заборавити да поједем туња пре него што се уквари, да ме снага не би издала. Не заборави, ма како то нерадо чинио, да ујутру рано једеш. Не заборави, рече сам себи.
У току ноћи два делфина приближише се чамцу и он их је чуо како се преврћу и цмокћу. Умео је да разликује дување мужјака, слично фрктању, од уздисања женке.
"Добра бића", рече он. "Играју се и шале и воле се. Они су нам браћа, као и летеће рибе."
Онда осети самилост према великој риби коју је ухватио. Чудесна је и необична и ко зна колико је стара, мислио је. Никада раније нисам ухватио рибу која је била тако снажна и која се тако чудно понаша. Можда је исувише паметна па ће скочити. Могла би ме својим скоковима или изненадним избијањем на површину уништити. Или, можда је раније већ неколико пута прогутала удицу па сад зна како се треба борити. Нема ни појма да јој је противник само један једини човек и да је тај човек старац. Него, да грдне ли рибе, пара ће вредети ако јој само месо буде добро. Она је као човек зграбила мамац и вуче га баш као и човек и припрема се без панике за одбрану. Да ли је било шта смислила, или је просто очајна као и ја.
Сетио се дана када је упецао једног од пара марлина. Мужјак пушта увек женку да загризе прва, и упецана риба, женка, почиње да се, обузета паником, очајнички брани и зато се брзо исцрпи, а за све време мужјак је остао крај ње, пролазио испод конопца и кружио са њом на површини. Мужјак се налазио тако близу ње да се старац уплашао да ће мужјак својим репом, оштрим као коса, и скоро исте величине и облика, пресећи конопац. Када је старац пробио женку куком за рибе и почео је ударати, и онда када јој је држао чврсто кљун, налик на рапир, и тукао је маљем по глави све дотле док јој боја не постаде слична оној на подлози огледала, и када ју је зу помоћ дечака подигао на палубу, мужјак је био за све време поред чамца. Затим, када је старац покушавао да размрси конопце и припремао харпун, мужјак скочи високо, сасвим поред чамца, да би видео где му се налази женка и онда га нестаде у дубини; његова крила, боје лавендера, у ствари његова грудна пераја, раширио је свом ширином, и све су му се пруге могле видети. Био је диван, старац се сећао, и био је упоран.
То је била најжалоснија епизода коју је икада доживео, размишљао је старац. И дечак је био тужан и молили смо је за опроштај и убили смо је брзо.
"Хтео бих да је дечак овде", рече гласно и намести се угодно на даскама прамца и осети преко конопца, који је држао на леђима, снагу рибе која се непрекидно кретала према, богтепита, каквом циљу.